Бела Тукадруз
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (14)

10
ШКАРТ

…Сви су — а да то не знају, јер неће да знају – ШКАРТ историје, Бела Гордост, европејска; сами су себе осудили, и не треба нико да им суди. Тзв. наука и критика, култура и издаваштво, Потемкинова села у којима су рођени, школовани и порасли, медији, позивање на Европу и свет (који свет?), на лепоту и љубав, обмане и опсене, наметања, свиме су се тиме послужили, и многим другим стварима, као мостом из варварства некултурног у варварство културно, из варварства невештог у варварство вешто.
Шкарт је за собом мостове порушио. Све су обесветили, чак и обичај сахрањивања. Српска књижевност и култура је почетком трећег миленијума: једно буре, у коме незрело и труло превире, а киселина која из њега истиче није ни за нос ни за језик. Троглава моћ официјелне књижевне критике је саградила палате лисицама и вуковима, а праву српску културу и књижевност је оставила без крова.
Сирота у Бога, шта та књижевност и култура имају, кад Њега немају?
Докле ћете да продајете маглу и фалсифкате? О каквом духу смеју да говоре и пишу они који су изгубили веру у дух? Зар нису научени и добили једну другу веру, веру у крв? Доктор Дух је банкротирао у Србији већ почетком 20. века, а један други доктор, Доктор Крв је привукао многе пацијенте к себи. Тај Доктор је отац рођени Доктора Смрти, који од тридесетих година 20. века овде царује.
Доктор Крв и Доктор Смрт, изгубљени дух и изгубљено здравље, овде већ деценијама одређују, диригују и повлаче конце. Дакле, банкрот.
Они су произвели монструме, бумбаре и вампировиће. Чудовишта способна да иду само једним путем. Тај пут се завршава ћорсокаком, на Отпаду. Ко је међу њима био способан за властито распеће и жртву? И ко се од њих приближио правом бићу стварности? Ко је од њих истовремено ишао путем што води на исток и на запад, ко је од њих био у стању да иде на оба та пута истовремено? И најбољи, тзв. аналитичари међу таквима, су, суштински речено незналице. Тражили су ствари у стварности, и сада им се смеју не само ствари, него и све друго, смехом сатане!….

Есмер Белатукадруз: Доктор Смрт, Пожаревац:Едиција Браничево – Центар за културу, 2003, 184 стр.; стр. 151-152

Ови редови су, први пут објављени 2003. године.* У поглављу Доктор Смрт, лично.
То поглавље почиње прозаичним (истинитим) закључком: »НИН-ова награда за роман године за многе српске писце има значај малог Нобела. Апсурд.Увек су је додељивали преко везе, зна се којим писцима…» (стр. 147) Доказ: списак лауреата и ветерана ове наметачке награде!Тамо има чак троструких и двоструких лаурета за књиге које је време одавно прегазило и које је сасвим заслужено затрпала немилосрдна библиотечка прашина…

__
* Овим текстом је, коначно, објављен рат најзваничнијој, тј. бирократској књижевности, официјализму уопште у српској култури и књижевности у име једног стваралачког идеала који ће увек као симтпоматични знак жигосати Скерлићеве симпатије за Абрашевиа и Проку Јовкића!
Написао сам својевремено : Европа појма нема шта је у ствари данашња Србија.
Хоће ли сазнати данас, сутра или прекосутра, на основу преведених дела српских књижевника – оних наметнутих и понајближе партијама на власти?
За име Бога, кога све не преводе! И кога све никада и никако неће преводити, него ће настојати да држе у гету малих тиража – фаворизовани новопартијски писци, новодемократске бирократе?
Неки одлични српски писци су осуђени на ЛАС ВИЛАЈЕТ (у преводу са турског – анонимна хроника), како несналажењем државе у којој живе, помагањем институционалне игноранције, тако и несрећом српске емиграције, како оне после другог светског рата, тако и оне из шесдесетих, или осамдесетих. За ову последњу групацију се не чудим, јер је она ипак тетовирана титоизмом, али не могу да се начудим оној емиграцији после другог светског рата, оној српској емиграцији коју је удба, према сведочењима толиких написа из штампе последњих година, физички истребљивала свуда, па и САД, да та иста емиграција додељује високе књижевне награде тзв. песницима мутантима, камелеонима… Нисмо имали среће са нашом несрећном српском емиграцијом, и она никада није била на нивоу руске или пољске емиграције…
Овде се толико намножило тзв. писаца и критичара стасалих у Необичној лажи да то обичног човека може поплашити, али не и заточнике бездане књижевности.
Овде су, деценијама, дефицитарни песници-критичари. А жабаца-крекетана, то јест официјелних и других критичара, наметачких, поготову оних са тзв. «универзитеским педигреом», «виц-критичара» има колико вам драго. Нико појединима не пориче памет, али – понављам – на шта је све кадра памет без Бога, показује прозаична историја најзваничније српске књижевности, тј. бирократске, двадесетог века, на челу са већ спомињаним и подразуманим актерима. Више је реалне стваралачке критике изречено на рачун данашњег лицемерја на крају романа Вампирџија (2005), него у стотинама књига официјелне критике, официјелних часописа и гласила – и то је разлог, верујем, што о том роману није написано ни словце, иако је објављен у добро осмишљеној едицији , и одлично написан – ни после шест година. Ја немам илузија, нити сањарим да ће се догодити чудо – док српском културом и књижевношћу, претвореном у бару појединих секти, партија, или кланова, крекећу жабци крекетани! Током минуле године добио сам књижевну неновчану награду за целокупни књижевни опус – из правца из кога нисам очекивао, од људи које нисам познавао. Награда се састојала у објављивању књиге одабраних песама – врха леденог брега моје поезије (коју су гушили од почетка мог књижевног рада прехваљени песници тзв. Тројке, који су као уредници били и остали велике штеточине и блокатори, и пример уредничке памети без бога!) – ЛАС ВИЛАЈЕТ (Младеновац, 2010. године. Начин на који се та књига одабраних песама прећуткује – у дневној штампи, и од стране извесних жабаца-крекетана, некога би могао да слуди. Мене не. Ја знам да такву књигу, каква је ЛАС ВИЛАЈЕТ, или пак У друштву пустињских лисица (трилогија у оквиру које је објављен и Вампирџија), неће моћи да напишу ни на оном свету сви они лауреати које ће почетком 2011. српски официјелни и наметачки трибунали наметнути као нај…

Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

Календар

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017