Бела ТУКАДРУЗ
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (15)

11
НЕПРАВДА (неописана!)
О опсежној РАЈСКОЈ СВЕЋИ (из које су израсле све три књиге мојих сабраних песама), ево, ни дванаест година након објављивања, није написано ни неколико текстова. У чему је ствар?Да ли није ништа написано, зато што није имао ко? Или је та опсежна поетска књига – сваштара једног скрибомана?
Није тачно ни једно ни друго. Реч је о нечем сасвим трећем.
У РАЈСКОЈ СВЕЋИ дотакнут је смисао онога што се догађало у Србији на крају другог миленијума и Наметног века: дотакнуто је КОНАЧНО СВОЂЕЊЕ РАЧУНА, јер је у тој књизи било недвосмислено изражено то: тајни повратак вери и молитви. Захвалан сам Богу што се то мени догодило, као песнику, као антологичару, као романописцу: то је било више од религијског препорода, и те књиге су отварале пут ка васкрсењу српске поезије…
Сад је време за нешто друго: да се дотакне истина, потпуна.
Из све три књиге мојих сабраних песама, као и из мојих романа, или трећег издања НЕСЕБИЧНОГ МУЗЕЈА, може се видети, ако човек хоће: да сам ја испунио два главна задатка. Први да се удубим и да оживим своје срце. И други – да негујем, плевим и облагорођујем своје духовно искуство. Јер то је одувек био једини пут према великој поезији…
О српској поезији уопште, а посебно о поезији Наметног века (нарочито о поезији друге половине тога века), може се размишљати, говорити и писати само на нивоу – феномена, а то је редовно изостајало у нашој књижевности, књижевној критици, оној официјелној, званичној, најзваничнијој и готово јединој, бирократској! Српске књижевна критика тоне у официјелност јер је то њено природно стање кроз читав 20. век. Због тога нисам допустио да ико од званичних критичара, напише поговор мојим сабраним песмама. Нека они раде свој „посао“; нека се баве неком врстом хипнозе, која обогаљује душу.
Предлагали су за Нобелову награду поједине књижевне делатнике не тако давно људе који су били елита противдуховности, бесмислена, лако поткупљива и похлепна. Христоборци су у другој половини Наметног века наметнули КЊИЖЕВНУ КАКИСТРОКАТИЈУ – уреднике у најутицајнијим издавачким предузећима, људе с ропском психологијом, куфераше и авантуристе, природно и религијски слепе… Понеки се с извесном носталгијом присећају титоизма, фотогегничне слике титоизма, фотогеничне слике фасаде државе која је била систем лажи и насиља дрске и довршене покварености…Ни под дугом отоманском окупацијом Србије можда није било толико покварености. Идеја титоистичке или друге Југославије била је оличена – механичким, безбожним схватањем света, одока схваћеним материјализмом који је одбацио јеванђеоско учење, уништењем филозофије, науке, исконске поезије, презрењем савести и части, изругивањем над самосвојном уметношћу, на пракси издаје, убијања или крађе, на утврђивању ђаволовог духа и дела. Тај дух је слепоћа за Божанствено – култ ништавности. У том духу су одњихани најистакнутији књижевни актери, овенчани славом и титулама, чланови академије: од Добрице Ћосића и Антонија Исаковића, Танасија Младеновића, Предрага Палавестре, Павла Зорића, до Новице Петковића, Адама Пуслојића, и других песника чувених удворичких хвалоспева!…
Сада, на почетку 2011. , слично је као и 2001. године када су се многе ужасне и трагичне ствари већ догодиле, са последицама које су катастрофалне, многима је јасно да је завереничко и револуционарно свргавање монархије брзо довело не до републиканских слобода и радости, већ до партијских диктатура и персоналних тиранија авантуриста. Срби, који су од уласка у своју познату историју познавали монархију од почетка свога државотворног постојања, скоро све до половине Наметног века, нашли су се у фрижидеру језовите повести Наметнога века: као да су били замрзнути. Већина становништва је одбијана и одбијена од монархије, под изговором тзв. високе политичке свести. У суштини, нису познавали њену тачну суштину....
*
Пишући ту књигу (књигу поезије „Земља Недођија“ (БИГЗ, 1993), која није доживела ни три приказа), ја сам се одредио према Политици која је овде вођена скоро пола века. Дао сам уверљиву слику дивљег галопа авантуриста и злочинчеве машине власти. Књижевна јавност и критичари нису нашли за сходно да напишу ни неколико редова о оном што сам написао, јер нису били спремни. Већина се прилагодила,привикла на прљаву политику. На комплот обмањивача, провокатора,књижевних и других диверзаната, на арому нечасних и неодговорних. Кад у Политици има доста конспирације, онда у друштву врве лажи и преваре. Кроз другу половину Наметног века владао је надмоћни тајанствени дух двосмислених закулисних ложа, па је и природно што је било толико дволичности, издаја и користољубља.
Упоређивали су ме, као романописца, мислећи да ми учине комплимент, са једним од најистакнутијих романописаца Наметног века (српског Максима Горког, тј. са оним што је успешно завршио средњу пољопривредну школу и неколико послератних курсева Црвене догматике; за мене је то било својеврсно понижење, јер никада нисам био ничији потрчко за контакте са интелигенцијом). Судбина ме је, и као романописца и као песника још више, спасла од политичког разврата!
Антологијама се могу показати вредности (уметничке) ако их има; али се тзв. „превратничким“ антологијама не могу створити књижевне величине. Најпре песници и прави читаоци, којих свуда има где трава ниче, препознају величине, пре свега по ентузијазму, који је дефинисао тачно пре двеста година Шлегел.
Зар је неприродно, нечасно и морално сумњиво кад се аутори одричу час овог, час оног дела свога бића, те се сасвим ограничавају на неки други; сад у овој, сад у оној индивидуи кад траже и налазе своје једно и све, а све друго намерно заборављају?
Наравно, да то не могу писакарала, набеђени критичари, к њ и ж е в н е л у т к е . „То може само један дух који тако рећи у себи садржи мноштво духова…“ ( Ш л е г е л ) .У српској књижевности никада није било међу онима који су се озбиљније бавили филозофским проблемима књижевнога стваралаштва побожних мислиоца; а ако је неко и имао метафизичких склоности и побожности, то је била и остала теорија. Врло ретко је то било посматрање божанскога, разборит поглед, миран и ведар у тихој усамљености. Српска књижевно – научна мисао није имала свој идеал, Спинозу. Увек је било нешто друго, самодршци, функционери, празне тикве, уображени професорски тиквани…

12
ФУСНОТА О ПОБУНИ И ОТПОРУ.
Сигурно да у Србији има премного књижевних награда, које су некада нешто и значиле, али су те и такве награде и на својим врхунцима биле средство књижевне политике, дакле – средство манипулације, неговања и наметања бирократске књижевности. Ни мање земље ни више књижевних награда. Наградама котерије награђују или дисциплинују писце бирократске књижевности. Удружења књижевника у Србији личе на сабирне центре у којима се слежу као магле сви они путници пристигли на београдску аутобуску и железничку станицу, аеродром, са вишком амбиција. «Кад смо већ код тога можемо се с правом упитати, откуд толико скрибомана и епигона у цеховској организацији писаца? Ко их је у то удружење примио? Тачно је да се, не само данас него у последњих двадесет година, у Србији штамао велики број безвредних, садржински глупих, па и штетних књига домаћих аутора, а о страним и да не говорим. То је ваљда транзицијска неминовност», пише Политика (тзв. културни додатак, субота 8. јануар 2011, полемички чланак «Сарадници сунца» се поново рађају, стр. 05). Да се човек зацени од смеха: читајући ову полемику...
Врло су ретки примери истинског отпора и побуне у српској књижевности (на прсте једне руке би се могли набројати). «НИН-ова награда пресудно утиче на канонизацију савременог домаћег романескног стваралаштва, а пошто је роман доминантни и привилеговани жанр, и на артикулацију укупне представе књижевности и њеног статуса на културној и јавној сцени…» пише у свом отвореном писму С. Угричић Н. Спаићу (главном и одговорном уреднику НИН-а и Д. Папићу, директору изд. куће «Лагуна» (30. децембар 2010, НИН, стр. 68 – 69). И додаје, поред осталог и ово: «НИН-ова награда је само куглагер у тој свеприсутној машини којом смо оковани – али боже мој, може макар да укаже на проблем, може макар да подстакне понеког да застане и размисли, да се запита. Од нечега треба почети. Има још људи на јавној сцени, у књижевности и изван ње, у култури и ван културе, свуда, који су одавно почели, свако у свом домену, који не пристају и у том непристајању истрајавају. Уз њих сам.» Угричић, свакако, није сам у том свом искреном и тврдоглавом отпору и побуни против манипулација једног поретка, бирократског у бити, који «бесрамно и непрестано лаже своје поданике да им обеубеђује интеграцију и комуникацију са светом и са самима собом, а у ствари се тек и по сваку цену самоизолује и саморепродукује, бескрајно јалово опонашајући стварање духовног и друштвеног капитала, бескрајно јалово опонашајући властиту компетенцију и продуктивност. У том поретку све је псеудо и све је имитација, вредности се маргинализују, или игноришу или чак осуђују. Тај поредак је опасна, саморепродукујућа авет, без етичких, естетичких и сазнајних упоришта, јер стара су изгубљена, изиграна, продата, потрошена, иструлела, одбачена и заборављена, а за другачије се нема воље, знања, интегритета, снаге, потребе.
Тај поредак не живи него опонаша живот, зато му треба и таква књижевност, таква уметност, таква култура, нац-реалистичка и нац-естетичка. У том поретку сазнајно-етичко-естетски хоризонт очекивања је врло узак и петрификован, а свако прекорачење те ограничености бива кажњено без милости. (….) Књижевност не сме да служи таквом поретку – напротив. Ни главна књижевна награда не сме да служи таквом поретку. Релевантна књижевност и уметност одувек износе на видело претпоставке и последице таквих поредака. (….) Тај поредак имао је, некад, своје препознатљиве иделеошке и јавне атрибуте у самоуправном социјализму и једнопартијској диктатури, а од Милошевићевог режима до данас има их декоративно пресвучене у самоуправном национализму и вишепартијској диктатури. У том поретку, током протекле две деценије, најугледније књижевне награде, између осталог, девалвиране су и компромитоване: НИН-ова, «Андрићева», «Меше Селимовића»…» итд.
*
Марко Краљевићу у лику и подобију Амона, појавио се међу Србима, по трећи пут. Правог отпора и бунта нема довољно, више је то псеудо бунт и отпор, који не баца дуге погледе уназад и унапред. Пожелим да поново објавим роман «Доктор смрт», који сам у своје време (2003) морао да објавим под псеудонимом, због многих ироничних и погођених места, попут ових реченица: «А ти би, после свега, могао да се оканиш обзирности. Зашто би тетошио Абрамовића, или Јексераше и Парајексераше и сву ту тзв. српску књижевну боранију, од оних ушанчених на београдским брдима, до књижевних лутака у самом центру. О, да може да устане из гроба на пар дана Домановић, како би ишамарао све те фушере, све те покондирене тикве од-до!Евентуални рецензент, данашњи, морао би добро да утуви наук прошлости: зло се шиба једноструком а добро троструком камџијом. А најбоља је домановићевска камџија немилосрдног хумора….. Сети се Геце Кона и Ђоке Ђокића. Његову воденицу су уставили најгори, по налогу најгорих. Префарбали су је дречавом црвеном фарбом, дали јој ново име Црвена воденица. И она је млела брашно за апетит оних који ће убити апетит, а ако се неко од тих црвених воденичара поново роди, родиће се као пас. …» (итд. видети више, Белатукадруз, Доктор смрт, Едиција Браничево, 2003, стр. 20-21, и даље!)
Ви који мислите да ширите побуну и отпор у српској бирократској књижевности, оканите се тзв. погледа «Друге Србије» и позивања на Р. Константиновића и комп. Мољковићева Библиотека «Стварност књижевности», а посебно његова Аутобиографија околиша, тј. књижевно-политичка огледања, били су давно-давно овде пример оног једино могућег отпора… Па, потражите забрањене и незабрањене књиге покојног Илије Мољковића, и прочитајте пажљиво. Никад није касно…
ПС. Не, не, не доводим у питање отворено писмо Угричића; мислим да се малко и узнапредовало у односу на 2003. годину! Угричић објављује своје отворено писмо на врло повлашћеном месту наметачких новина, под својим пуним именом и презименом, за разлику од мене који сам морао да се кријем под псеудонимом због романа «Доктор Смрт» и оправдане и жестоке преурањене критике наше културне и сваке друге жабокречине, па и свих могућих књижевних нагр(а)да , и НИН-ове. дакако…

IV

ШТА ЈЕ КЊИЖЕВНА ИСТИНА?
НА ПРВИ, ДРУГИ, ТРЕЋИ... ЕНТИ ПОГЛЕД...

Омашке. - Београдска "Политика" у суботу, 6. фебруара 2010. године у свом "Културном додатку" (стр. 9, у уобичајеној рубрици "Часописи") доноси и приказ најновијег двоброја пожаревачког часописа "Браничево" (5-6/ 2009). Лепо! За разлику од "Новости", које у својим тзв. рубрикама посвећеним култури, фаворизују тек неколико српских књижевних часописа по укусу својих уредника, "Политика" приказује, па и информише, и о другим књижевним часописима, који се боре за свој опстанак. Оно што није лепо, то је чињеница, да "Политика" површно и селективно, да не употребимо неке теже речи, информише своје читаоце, тј. доводи их у заблуду. Најновији пример - приказ последњег двоброја "Браничева". (Видети фототипију објављеног приказа горе у левом углу!) Приказујући садржај најновијег броја "Браничева", посвећеног теми Успеха и неуспеха у животу и литератури, приказивач (М. М. Н. - ?) , то чини некоректно и нетачно! На пример, текст којим се часопис закључује Подстицај за размишљање о успеху и неуспеху у животу и литератури (стр. 146), приписује уреднику часописа Г. Александру Лукићу, иако се јасно види да је текст написао старији брат уредника - Мирослав Лукић (1950). Приказивач изоставља имена упокојених писаца у овом броју - Пера Лагерквиста (Вјечни смијешак, стр. 9), Хорхе Луиса Борхеса ( 25. август 1983. стр. 60), Душана Матића (Трагедија збирке песама, стр. 64; Лепота тек затим долази, стр. 88), као и имена и прилоге савремених писаца, који живе и раде у унутрашњости: Владимир Јагличић ( За дуги пут се спремити, стр. 100) и Мирољуба Милановића (Виљем Фокнер или сан о савршенствукњижевног дела, стр. 134). Да је све ово тачно, о чему пишемо, сваки човек може видети сравњивањем споменутог чланка у "Политици" и кратког и коректног поста, објављеног на страницама блога посвећеног најновијем двоброју пожаревачког књижевног часописа -http://www.edicijabranicevo.blogspot.com/ . На крају крајева, неверне томе могу посетити и Веб сајт Алманах за живу традицију, књижевност и алхемију, где се објављује електронска, дигитална верзија споменутог часописа Дигитална верзија овог двоброја, која у свему одговара штампаној, може се преузети бесплатно са http://sites.google.com/site/balkanskisindrom/andeo-sa-lampom/branicevo5-62009.
Ако је све тако, како смо изнели, а јесте, зашто онда сасвим анонимни приказивач изоставља из свог приказа имена Лагерквиста, Борхеса, Матића, Владимира Јагличића, Мирољуба Милановића и Мирослава Лукића?
Зато што можда нису по укусу споменутога чланкописца-приказивача?
Или нису можда по укусу Уредника тзв. култ. додатка?
О чему је реч? О манипулацији? Нехотичној грешки?
Новом виду цензуре, по мери нових господара и уредника?
Или о безобразлуку? Хоће ли објавити исправку и извињење?
Видећемо!
(Недеља, 07. фебруар 2010.)

*
Грешка уредника тзв. Културног додатка / В. Рогановић. - Политика у свом тзв. Културном додатку, у суботу 14. августа 2010, на 6. страници у дну (Рубрика: Наслов по наслов) доноси, поред осталог, белешку о најновијој објављеној књизи "историчара и критичара др Александра Јеркова", у којој се поткрала врло груба омашка.
Издавач ове књиге је - Центар за културу, Едиција Браничево, из Пожаревца, на првом месту, и, као суиздавач, дакле, на другом месту, београдски Институт за књижевност, што се лепо види, и из Ципа, и из саме књиге. Као и са Веб страница овог агилног пожаревачког издавача. Зашто то новинар Политике прећуткује својим читаоцима?
Текст је припремила и потписала "В. Рогановић" (уједно и уредник тзв. културног додатка). Да ли је дотична уопште књигу о којој је реч и погледала, или јој је неко издиктирао податке о књизи преко телефона? У чему је смисао њене погрешке? Нећемо призивати Фројда у помоћ. Не. Није реч ни о површности већ споменуте. Политика не поставља плитке и површне за уреднике важног додатка свог листа. Довољно је да се присетимо следеће грешке и чињенице на коју смо указали пре само пола године у једном чланку, у коме се на најгрубљи начин фалсификовао садржај новобјављеног броја часописа "Браничево" у тзв. културном додатку П. (видетети детаљније на овом блогу http://tzvkulturnidodatak.blogspot.com/2010/02/blog-post.html )
Политика је и пре пола године направила грешку, али није објавила исправку, као што је неће ни сада објавити - наравно, због тога и ова реакције и указивање.
Шта В. Рогановић има против Едиције Браничево, часописа Браничево, уредника А. Лукића? Ако јој Едиција БРАНИЧЕВО са својим издањима, са уредником, није по вољи, зашто уопште и објављује белешке о књигама и часописима које овај критички издавач из Пожаревца објављује? Зашто не буде, до краја, офирени, новопостављени, уредник-комесар? Та рубрика, иначе, у којој објављује белешке о тобож новим књигама, требало би да буде у библиографском смислу много коректнија, а не нека врста Кронике парохијског гробља по укус В.Р. Та рубрика из броја у број оличава процес декаденције, удаљавања од постојања и стварности српске књижевности, кроз неку фаталност површности, апсурдне игноранције и фаворизовања воћака и плодова који су сумњиви или трули и пре него што љосну о земљу.
Недеља, 15. август 2010.

*
Уобичајене ујдурме "Политике"? - Поводом чланка објављеног у додатку Политика МАГАЗИН бр. 699 / 20. фебруар 2011. стр. 28-29, Геј јунаци из српске прошлости. - Да ли су и тзв. "дворски историчари" Титова времена падали на овако јефтин, ћифтински ниво?.....Или, очигледно да тиражи Политикиних издања падају, из дана у дан, или да је неко ову врсту чланака поручио, али зашто? У које сврхе? И тзв историчару "без длаке на језику", и споменутој новинарки, много би боље било, да су прочитали мемоаре принца Ђорђа Карађорђевића, посебно поглавље ЗАБРАЊУЈУ МИ УЛАЗ У ДВОР, или поглавље о околностима под којима је ухапшен принц Ђорђе Карађорђевић... Добро би било да су, поред свега осталог, понудили и доказе за нека места у магазину.

Новооснована Фондација Михаило Петровић Алас у Београду поседује интимну преписку принца Ђорђа Карађорђевића, која је скоро век провела на неком од тавана. Инвентаришући ту преписку, ученика и учитеља, нисмо наишли на детаље или околности које би потврдиле "тврдње" изнете у чланку споменутог магазина.
Књиге, историјске, требало би писати, на основу исцрпнијих истраживања и доказа, зар не?
И новинари и научници би требало да буду опрезнији у изрицању оцена за које нема доказа. Ако су докази претпоставке, инсинуације и лажи - зар то може помоћи у расветљавању личности и истине?
Нико није света крава и заштићен од истраживања.
Дозвољено нам је да посумњамо у Политику, да се зачудимо, и упитамо: Шта јој то треба?
Где смо тренутно? Још увек у бесовским вртлозима 20. века?
Упоредите дворско објашњење, штампано у Политици од 3. маја 1925. са чланком Геј јунаци из српске прошлости, штампаном у МАГАЗИНУ Политике 20. фебруара 2011. и изведите закључак сами. Каква другачија историја! Молим вас, зар није реч о истој?..........
Видети више: https://sites.google.com/site/zaostavstinarukopisna/n-e-k-dh/uobicajeneujdurmepolitike

__
ДОДАТАК
ЂОРЂЕ КАРАЂОРЂЕВИЋ
ИСТИНА О МОМЕ ЖИВОТУ, Београд: Просвета, 1969, стр. 495
Одломак из поглавља У предсобљу пакла, стр. 444 – 447

(....)
Доктор В. је и дошао. Оставио ме је, изгледа, неколико дана да се навикнем иа нову средину. Кад је претпоставио да сам се већ навикао, дошао је.
Једног јутра, врата су се опет отворила пред њим. Ушао је насмејан и добре воље. Био је то унапред прорачунат став, погрешан метод једног психијатра. Његова ведрина и радост живота, којима је одисало цело његово биће, истицали су још више разлику између слободе и заточеништва. Али, одбацио сам ову мисао — добро је ипак што је дошао.
Неколико конвеционлних питања о здрављу и расположењу — као да могу да будем расположен — и разговор је природно потекао путем који мене мучи.
— Докторе — говорио сам — нећу да се унуштам у затворске услове, јер знам да то није ваше дело ... Година дана на Бељу отворила ми је очи: услови се пеће променити све док не поклекнем, док не погнем главу и не признам да сам грешио, и да су били у праву они против којих сам јавно устао, — они који су ме довели довде. Не правдајте се, нема оправдања. Оставимо то да иде како је пошло. Мали сте ви, докторе, да било шта ту измените, али можете да ми као лекар бар донекле ублажите усамљеност. Допустите ми посете. Известите моју сестру, нека дође. Она ме не може изести одавде, али ће ми бити лакше када је будсм видео. Моја сестра неће донсти турпију, да престружем затворске решетке. Ја нисам крими/налац, а и криминалцима је дозвољено да примају посете.
Лекар је осећао да сам у праву — то сам запазио по изразу његовог лица — али ми ништа није одговорио. Није могао да прописује услове мог тамновања, нити да их мења. Те услове су давно још прописали други, а он је имао само да слуша.
— Ако нећете да пустите моју сестру, пустите ми некога од мојих пријатеља. Професора Петровића, председника Демократске странке Љубу Давидовића, републиканца Јашу Продановића, или мога пријатеља Воју Вељковића — кога ви будете хтели... Једнога бар, да с њим поразговарам ...
Тих дана тамновања нисам још схватио да је баш ово што тражим од доктора В. за мене строго забрањено. Моји противници су су одмах по моме затварању јавно објавили да сам оболео, и долазак једног од мојих пријатеља тешко би помрсио њихове рачуне. Свако, ко би ме видео, могао би сам да оцени колико су истинита званична саопштења, која су моји противници путем штампе злонамерно пустили у јавност. Нисам знао да је истога дана, кад сам ухапшен, објављено саопштење председништва владе, које је гласило:
»Пошто је стање здравља Краљевића Борђа постало такво да је преко потребно променити начин његовог живвота, под сталним надзором лекара, то је на основу чл. 13. Породичног правилника за чланове Краљевског дома, Њ. В. Краљ одредио Краљевићу Борђу место становања, које одговара овим условима и придао му нарочите лекаре«.
За ово саопштење сазнао сам тек 16 година доцније, када су Немци окупирали моју земљу и врата тамнице била преда мном отворена.
Међутим, доктор В. је знао истину. Знао је да сам наредбом краљевом упућен на Беље, а доцније, истом таквом наредбом, премештен у лечилиште за умоболне у Топоници. Знао је доктор још и то, да је сам краљ одредио њега да ме чува, као што ће нешто доцније одредити још једног тамничара у белом мантилу — др Н. Та два лекара, ти слепи послушници наредаба са највишег места — биће моји тамничари дуги низ година и загорчаваће ми време тамновања више него саме решетке и зидине којима сам био окружен.
Доктор В. није знао само за ово прво владино саопштење — прочитао је он сутрадан, по моме хапшењу, и објашњење које су накнадно дали двор и влада.
Дворско објашњење, штампано у »Политици« од 3. маја 1925. године, гласило је:
»Када су јуче изјутра наши читаоци читали саопштење, Краљевић Борђе већ није више био у Београду. О томе су се у току јучерашњег дана и ноћас сазнале ове појединости: Од пре извесног времена Краљевића Борђа непрестано гони мисао да је стално у опасности. У депресији, са том фикс-идејом, он је чак тврдио да је једном био трован и од тада он је напрегао све своје силе, на један неуобичајени начин, да се сачува. Најпре је око себе прикупио људе у које је имао поверења. Најмио је једпу куварицу, коју јс плаћао пет хиљада динара месечно. Никада није обедовао сам, већ увек у друштву неколико својих пријатеља. Најзад је и та опрезпост изгледала недовољна Краљевићу Ђорђу, у чијој је души и уобразиљи опасност из дана у дан расла, све вишс и више, тако да је напослетку престао да се храни у својој кући и непрестано мењао места обедовања. Пре десетак дана Краљевић је, изнурен физички и нервно, отишао своме некадашњем учитељу, а сада пеизионисном пуковнику господину Миливоју Анђелковићу. Изложивши му своје тешко душевно стање, Краљевић је приволео пуковника Анђелковића да га прими на храну. Од тада је пуковник Аиђелковић морао и да ноћива у Краљевићевом стану. У оваквом душевном расположењу, Краљевић Борђе је лако губио поверење у своје најбоље пријатеље и у највернију своју послугу. Раздражљив, он их је често нападао, да би се опет после са њима мирио. Тако исто објашњиво је, да је у таквом душевном стању Краљевић Борђе долазио често у сукоб са онима, за које је мислио да га гоне. У својим нападима њих нарочито није штедео, чак ни на јавним местима. Ти су напади у последње времс учестали и они су довели до познате одлуке. Та одлука јс саопштсна прекјуче Краљевићу Ђорђу. Речено му је, да му је као место сталног становања одређено државно добро Беље, где ће по упутствима лекара имати да настави лечење до коначног оздрављења. Краљевић Борђе од јуче се налази на Бељу«.
Као што сам рекао, за владино саопштење и ово објашњење, које је двор послао »Политици« да га објави као своје —сазнао сам много година доцније, када ни Алек-сандар ни Пашић нису више били живи, да бих могао да се с њима објасним и да их упитам много штошта. А пре свега: ако би се узело да сам заиста оболео, како то об-јашњење каже, да ли би се и чиме могли правдати методи лечења, којима сам био подвргнут пуних шеснаест година непрекидно. Да их упитам каквом сам лечењу на Бељу био подвргнут, кад за читаво то време нисам видео ни једног другог лекара, осим понекад др Стојимировића, а он није био никакав психијатар, већ добро познати интерниста. Није ми познато да душевне болести лече интернисти, а још мање могу да прмим да их лече — тамницом и решеткама. Они, који болују од маније гоњења мирни су болесници и за њих нису потребни ни наоружани жандарми, ни челичне жице на прозорима и вратима.
Али, о томе доцније.
Овде настављам само да излажем свој тешки живот, за који су ми, осим Бога и моје речи, још једино сведоцн неколико преживелих лица — они жандармеријски официри, који су ме чували у Топоници.

*
Време књижевних сувенира, стубова некултуре и залуталих у литературу. - "У том обиљу питање вредновања је поготову постало заоштрено. Нити су више на снази некадашњи облици вредновања књижевности, нити су створени нови. Књижевна критика је изгубила значај који је имала у читавој историји модерних времена, што није никакво изненађење, већ је и временски и духовно сагласно са чињеницом да ПР агенције обликују јавно мњење, а не велике и просвећене фигуре мишљења у једном времену. Тешко је, готово и немогуће, успоставити књижевни канон у времену у коме се о књигама говори као о сувенирима, безименим јединицама из листинга продаје или о „новим производима и услугама”. Све је маркетинг, па тако и јавно мишљење о књигама најчешће не иде даље од шарених корица, познатости аутора или лепршавости теме", пише Гојко Божовић у културном додатку Политике (објављено: 21/08/2010, у чланку ГОДИНА КЊИГЕ И ЈЕЗИКА : Излазак из Гутенбергове масе, видети у целини :http://www.politika.rs/rubrike/Kulturni-dodatak/Izlazak-iz-Gutenbergove-mase.sr.html ) .
У суштини, чланак не доноси ништа ново, осим општих места о књижевним наградама код нас и о српској књижевној критици.*
Ех, Божовићу! Ако сте незадовољни књижевним наградама у земљи Србији, радом жирија, који ја никада не бих аболирао, зашто не написасте понешто критички и о самоме себи, као члану не једног жирија и савременом наметачу одређених књижевних имена и кланова? Ваша дефиниција књижевних критичара је врло сумњива, тако да оно што о Вама јавно пише Професор Томашевић има дубоког смисла. Озбиљни и активни књижевни критичари!! Код нас тзв. "активни књижевни критичари", па ако хоћете и антологичари, да се послужим Вашом терминологијом, уопште нису озбиљни - али онако како то тумачи Е. Паунд. "Пошто је сој неозбиљних уметника распрострањенији, и пошто бројчано надмашује озбиљну врсту, и пошто је привремено и привидно преимућство лажног уметника у томе да осваја награде намењене озбиљном уметнику природно је да ће неозбиљан уметник учинити све што може да би пореметио и замаглио линију разграничења", записа Паунд. Чуди ме да то нисте прочитали, а ако јесте, како сте разумели? Јер делујући, и као уредник у познатим транзиционим наметачким круговима, и као критичар, и као члан жирија најизвиканијих књижевних награда, Ви већ дуго потврђујете и оличавате ону скривену и невидљиву троглаву моћ књижевне критике код нас, коју је добро скенирао Срба Игњатовић, у време када је писао као слободни стрелац.
Ви бисте тобоже јавно хтели некакву линију разграничења између неозбиљних и озбиљних уметника, а у суштини је замагљујете. Очигледно је да сте протрчали кроз семинар светске књижевности када пишете да је активан критичар само онај који годишње објави десет новинских приказа!Није него.
__
* "Ризици жирија су природна особина посла критичара. Без ризика књижевна критика не би имала никакву страст, а бојим се ни прави смисао. Када је пре неколико година објављена едиција састављена од десет најбољих романа који нису добили „Нинову награду”, добили смо избор који није ништа слабији од десет најбољих који су ту награду добили. Али то уопште не значи да би за нашу књижевност било боље да „Нинова награда” није ни постојала. Постоји у нашој јавности једна, час притајена, час изговорена, негација критике. Али нити би наша књижевност била боља без критике, нити је критика моћна, сада поготову није, нити би неко био већи писац ако би критика, а с њом и књижевне награде, сишла са сцене. Заправо, сишла је, и ето прилике за све којима је критика нешто крива да сопствену слику о себи поделе с другима...."
Тако се књижевна норма не одређује, осим у виц критици која уопште није смешна, а која овде има своја упоришта и представнике више од једног века, како на Универзитету тако и у тиражној дневној штампи, међу пискаралима залуталим у литературу.
Очигледно је да Ви извлачите погрешне закључке из свега онога о чему пишете, или их понекад уопште не извлачите! Јавност не ствара уметничка дела, а што у нашим књижевним часописима, па и у тиражним дневним новинама, нема друкчијих ненаметачкиг гласова, оцена, приказа, вредновања и ставова, то је зато што уредници - често наметнути страначки полит-комесарчићи, објављују само једне исте или своје. Ето, Политика Вас објављује, Ваше чланке, а, рецимо, скоро никад, или са мене на уштап професора Томашевића, професора Мркића, професора Милановића, Јагличића, Белатукадруза (М. Лукића), и читав низ других писаца, који су не једном показали своју компетенцију и трезвеност, а иза којих стоје опуси.
Знате ли шта све завршава у уредничким корпама уредника тзв. културних рубрика Политике, Новости и других? Све оно што је заиста друкчије, све оно што покушава да реалније сагледа ствари и у нашем књижевном животу, књижевној критици итд.
Шта сте Ви икад покушали или учинили против те и такве мртвоморске тобожње јавности? И где? У земљи Србији постоји неколико профилисаних књижевних награда, али Ви их - природно - не спомињете.
Оно што спречава право вредновање и превредновање у српској литератури и култури то је владавина будаластог или провинцијалног схватања уметности, суда о уметности; које се заснова - по Паунду - "на уверењу да велика уметност мора личити на оно о чему се обично придаје углед и важност", а тога овде у Србији има напретек, и у новинама, и у Вашем издавачком раду, и у Вашој критичарској пракси. Но ја се надам, пошто сте релативно млад човек да ћете се узети у памет, да ћете уважити део критика које је недавно публиковао професор Томашевић.
Зашто Вам смета то што се у нашој јавности појављују позвани људи који доводе у сумњу нашу официјелну књижевну критику, који још нико овде није подвргнуо озбиљнијој критици и одговорности осим мене, али у књигама које су изашле у симболичним тиражима? Поразмислите.
Све и свако је подложан критици. Ви, ја, ма ко.
Занимљиво је следеће: Ви као критикујете НИН-ову награду, а затим је без ваљаних аргумената браните. Не кажете основну ствар да је то превасходно наметачка социјал-комунистичка књижевна награда - погледајте колико ју је пута добио Д. Ћ. или О. Д.! И ко се уопште сећа више тих награђених књига осим књижевних лешинара? И библиотечке прашине?
Погледајте шта је о томе написао један заиста озбиљан уметник и књижевни критичар, какав је професор Милановић, у књизи Пола века ћутања (2008). Јесте ли написали о тој изврсној и утемељеној критичкој књизи пет реченица? Нисте, нити би сте!
Па ипак, упркос свему, што сам написао, ја не мислим да сте сасвим изгубљени случај.
Ја ћу се обрадовати, верујте, једнога дана, ако се Ви будете тргли и напустили општа места и испразан говор; ако напустите ту незахвалу улогу књижевног чиновника и бирократе, блиског владајућој гарнутури; ако кренете путем правог критичара. Да Вас подсетим: "Прави критичари нису јалови пресудитељи; торжествени брбљивци. Делотворни критичар је уметник који стиже други, да би утаманио, или прихватио; да би превазишао, проширио, или срушио и покопао један облик" (Е. Паунд).
Док су Вам додељивали књижевне награде - нисте их омаловажавали? Коју сте од њих заиста заслужили?
Али да Вас не пропитујем даље. Молим Вас, клоните се општих места.
(Понедељак, 23 август 2010.)

V
ВИЦ-КРИТИКА
БЕЛЕШКЕ О ПЛАГИЈАТУ
Испод једне такве белешке, Бодлер додаје само ово: «Томас Греј (Thomas Gray). Едгар По (2 пасуса). Лонгфелоу (2 пасуса). Стације, Вергилије (читава песма о Андромахи ), Есхил. Виктор Иго». Бодлер то бележи у једном од нацрта за Цвеће зла, који почиње реченицом: »Како се низом одређених напора, уметник може уздићи до сразмерне оригиналности...»
Бодлер је хтео да провери «савршеност своје методе», која се сатојала у томе да срочи песму «довољне дужине да буде досадна као било која позната епска песма».
«Тежак је то задатак уздићи се до те божанске неосетљивости!Јер ја, упркос напорима који су за највећу похвалу, нисам умео одолети жељи да се допаднем својим савременицима, као што то сведоче на неколико места нанесена као шминка, извесна подла ласкања упућена демократији, па чак и неке гадости чија је сврха да измоле опроштај што ми је предмет тужан...»
Ту смо, у неком кругу неке сразмерне оригиналности, у кругу плагијата, и бездане књижевности. Плагијат дословно значи отмицу човека, а у уобичајеном смислу књижевну крађу. Присвајање ауторства. Неки би модерни писци, који воле да се ките туђим перјем, рекли да је књижевно присвајање временом еволуирало, позивајући се на то да је и Шекспир доста тога преузимао од писаца свога времена, па шта! Ко би се икад заинтересовао за те писце да није било Шекспира?
Приликом састављања антологије Несебичан музеј, нисам ни слутио, на почетку да ћу постати временом таоц једног дела у настајању и једног лавиринта са толиким замршеним мрачним ходницима и приликама. Ја нисам желео да правим неку своју антологију са маказама у руци. Прегледао сам на стотине и стотине песничких антологија насталих у 20. веку у српској поезији, изгубио много месеци, чак године! Тако ми је до руку дошла и књига У храму усталаца : избор родољубиве поезије / Душана Чоловића (Београд: Зипус, 1995; 296 стр.; 24 цм. – Едиција Орашац у прошлости и данас).*
__
* Непосредан повод за објављивање овог зборника, или панораме, је велики «догађај наше историје, 190 година Првог српског устанка у Орашцу 1804» (стр. 5) Чоловићева панорама има практично 3 дела: у првом су примери родољубиве поезије (36 песника); у другом проза (примери родољубиве прозе 3 писца), и у трећем: књижевна критика 3 аутора: Чедомир Мирковић: Роман «Верник» Добрице Ћосића, Ђорђе Ђ. Јанић : Слобода златна, и Александар Јовановић: Крв ипак није вода.Над песмом «Плава гробница» Ивана В. Лалића). - Песници у овој Чоловићевој панорами су представљени са по 4, 3 или 2 песме. Ови песници, овим редом: Љубомир Симовић, Миодраг Павловић, Стеван Раичковић, Бранислав Петровић, Матија Бећковић, Слободан Ракитић, Иван В. Лалић, Рајко Петров Ного, Драган Колунџија, Алек Вукадиновић, Добрица Ерић, Зоран Милић, Радомир Андрић, Гојко Ђого, Драгомир Брајковић, Даринка Јеврић, Љубиша Ђидић, Милан Комненић, Душан Чоловић, Бранислав Бојић, Адам Пуслојић, Дара Секулић, Манојле Гавриловић, Зоран Костић, Предраг Богдановић Ци, Мома Димић, Ђорђе Радишић, Тиодор Росић, Даринка Вучинић, Драган Жигић, Ирена Церовић Џамоња, Братислав Милановић, Милосав Кнежевић, Надежда Нада Павловић, Бранислав Цветковић Витић, Милан С Косовић... - Чоловић је, да не дужим, од Ивана В. Лалића одабрао 4 песме: 1804, Шапат Јована Дамаскина, Докази, Као молитва, Завичаји. Лепе песме, добри примери. У ствари, одабрао је - 5 , ако рачунамо да је на повлашћеном месту своје панораме, на крају, прештампао у целини и песму Плава гробница – не Милутина Бојића, него Ивана В. Лалића, својевремено објављену у Књижевним новинама (1989).
Да одмах кажем – ова Чоловићева панорама је могла без те Лалићеве песме и можда и без тог Јовановићевог нагињања...

1
Признајем, када сам први пут све то прочитао, реаговао сам у себи на уобичајен начин. Правио сам се као да ту књигу нисам никад ни видео, ни прочитао, једноставно вратио сам је на полице да скупља прашину. Таквим књигама је временом то досуђено. Али приликом повремених ревизија библиотечког фонда, враћао сам јој се, као и стотинама других, и помишљао да напишем понешто поводом места која сам подвукао у тзв. Јовановићевом тумачењу и Лалићевом мршавом подухвату. Свакако, Крв ипак није вода, а многи читаоци Бојића понајвише памте по песми «Плава гробница». Лалић је, наравно, позајмио наслов од Бојића, о којем је Винавер разумно писао, јер они су се виђали и разговарали, Бојић је волео да разговара о великој поезији и великом песнику, ако се не варам.
Да ли би то Бојић временом постао, да га није прерано уграбила трагична судбина? Тешко је одговорити на то хипотетичко питање. У првом и другом издању антологије Несебичан музеј Бојића нема, из једног сасвим разумљивог разлога, али од трећег до осмог Бојић је присутан. Са две песме, Плавом гробницом и Религијом. Да би на крају, т. у 8. издању остала само песма Религија.

2
Можете ли ви прогутати ово:» оно што је урадио Иван В. Лалић у Плавој гробници (објављеној 1989, управо у Књижевним новинама), изузетно је у послератној српској поезији. Својој песми он зајми не само наслов и песничку организацију (почев од броја строфа у песми и песничког ритма до преузимања читавих стихова, полустихова и песничких исказа) од знатно старије и познатије Бојићеве песме (објављене 1917). Тачније, први стихови у строфама Лалићеве песме најчешће су преузети из Бојићеве Плаве гробнице (понекад с напоменом како рече песник, чешће без ње), а наредни најчешће трећи и четврти, припадају Лалићевом песничком субјекту» ?
Ја не могу.
Не пада ми на памет да напишем да је то најодвратније смеће тзв. официјалне, званичне, бирократске књижевне критике, рећи ћу нешто блаже: глуп хвалидбени клише, који ће доћи главе овом човеку ако га се не окани!

3
Која је песма уметнички веродостојнија и боља, прва, Бојићева Плава гробница, или потоња, песника који је волео да опонаша, и који је, то многи заобилазе да напомену, био одличан преводилац, више него образован човек, из уметничке фамилије, али – песник који није остварио Бојићев сан (оно о чему је Бојић волео да говори са Винавером кад су се виђали)?
Пустимо ми Господина Јовановића нека прича своју причу, и погледајмо чињеницама у очи: У Плавој гробници Милутина Бојића, тврдим, нема ни једног стиха Ивана В. Лалића. У песми са истим насловом Ивана В. Лалића има више аутентичних стихова Бојића. То је очигледно сваком ко је прочитао обе песме.
Шта је, дакле, у Лалићевој споменутој песми, то што је !! – «изузетно је у послератној српској поезији»? То што зајми од песничког претходника, директно, најдиректније? То се другачије у литератури зове, и не заслужује нарочиту похвалу.
Знамо када Бојић своју песму ствара и објављује. Лалић своју песму објављује крајем осамдесетих година минулог века. «Иако сагледава историју из једне сасвим другачије перспективе (која се, нажалост, ових дана сурово потврђује), Лалићевој песми није својствено једносмерно обеснаживање (нити прављење инвентара његових заблуда): она је мукла и тамна исповест појединца који у своме памћењу чува једну од најзначајнијих херојских поема свога народа и пева је на месту њеног настанка» (Јовановић, нав. текст, стр. 286). Официјална, званична, бирократска књижевна критика одаје се на сваком кораку... Лалић пева своју песму на истом месту на ком и Бојић, али у Лалићевим стиховима «Ништа од оног што Бојић пева!» тврди Ј. Тачно. «И не само да се предео изменио, отрцао и заборавио оне који су заувек остали у њему, него и потомци као да немају више разлога за памћење. Све због чега су преци гинули, мораће поново да освајају њихови потомци», пише Господин Ј. иначе професор на универзитету. У познатом сугестивно хушкачком стилу...
Много шта је неспретно речено у овом покушају тумачења.

4
Јовановић је официјалац коме не вреди веровати на речи. Јер кад каже «Лалић испитује Бојићеву песму кроз призму сопствене поетике... Резултати до којих долази су изузетно занимљиви» (стр. 288), шта то значи? Једно опште место?
Или ово:» Смрт је за Бојића изузетан чин у изузетним околностима којим се дуго делује на будућа времена и догађаје, док је за Лалића смрт саставни, некад и једини приметни, део сваког тренутка, присутна у сваком човековом чину и простору којим је окружен». Шта то значи? Корак који је овом пристрасном тумачу и заробљенику хвалидбеног клишеа потребан да би потврдио поново ново једно банално опште место:» Лалићева Плава гробница је својеврсно лирско тумачење познате Бојићеве песме. Убудуће, по свему судећи, тешко да ће моћи да се говори и пише о првој Плавој гробници без призивања порука друге. Процеси у књижевности су увек, бар, двосмерни: без Бојићеве песме не би било Лалићеве, али ни старија песма више не може да остане иста након настанка млађе» (стр. 288)

5
Боже, како је мудар овај човек! Шалу на страну, мене ће уверити у то одиста, ако се уверим једног дана да се заиста окренуо неким другим пословима, уноснијим и занимљивијим.Меркантилнијим.
Узалудно је Лалића – наметати, по сваку цену, свим средствима, па и у овом случају, као песника сразмерне оригиналности. Хоће ли Ивана В. Лалић потврдити генерације читалаца које долазе, што се једино рачуна кроз време, то ми људи данашњег времена, не можемо знати. Можемо нагађати.
Нешто друго је сасвим извесно: многе су претходне генерације читалаца читањем већ потврдиле Бојићеву најпознатију песму.
Коју сам ја, истине ради, изоставио из 8. изд. Несебичног музеја, а оставио песму Религија. Сећате ли се те Бојићеве песме?
«Не!Не дајте уму да да господар буде!
Он се свему смеје сатански и стравно
И распарчан блуди попут голе луде
И раздрљив мрце цери се огавно...»
Бојић је умро трагично и прерано; његова мисао се није завршила Богом. Напротив. Пре неколико година писао сам критички о Лалићу, поводом једне од његових прехваљених књига – то се може видети у првом издању књ. мојих есеја «Уметност маховине».

6
Лалић је могао пишући своју Плаву гробницу да опроба себе, да се мало такмичи са мртвим песником, да покуша, да провери «савршеност» спомињане бодлеросвке «методе», која би се сатојала у томе да срочи песму «исте дужине, истих строфа, досадне као било која позната патриотска или херојска песма». Колико је у томе успео? Да ли је уопште успео? Могу ли се сабирати или одузимати бабе и жабе? Да ли се у својој Плавој гробници Лалић уздигао до извесне, не до божанске неосетљивости?

7
Написати такву произвољност: «ни старија песма више не може да остане иста након настанка млађе», може само – наметач.
Тумач то не би могао.
Има једна Сиоранова мисао коју ћу поново цитирати:» «Извори» неког писца, то су његови стидови; ко их не открива у себи, посвећује се плагирању или критици».
Право јој је место овде.

( 3. фебруар 2011.)

НА ПРВИ И НА ДРУГИ ПОГЛЕД.ШТА ЈЕ КЊИЖЕВНА ИСТИНА?

“Оно што о Милети Јакшићу данас знамо јесте да је готово заборављен песник и од критике и од читалаца. У новијим антологијама српске поезије скоро да га и нема …” пише Миливој Ненин * у предговору (Дубока збиља огромне тишине ) књизи изабраних песама Милета Јакшић “Велика тишина” (Пожаревац, Едиција Браничево, 2005,144 стр. ; стр. 5.).
На први поглед, то што пише Ненин је – тачно, али само на први поглед.
Занимљива је фуснота која следи, делови: “Ако погледамо три најзначајније антологије српске поезије (подвукао-Б. Т.) (Богдана Поповића, Зорана Мишића и Миодрага Павловића) видећемо да је Милета у првој присутан са четири песме, да га у другој нема, а да у трећој има једну песму (“Ствари које су прошле”). У “Песничком зборнику” Јована Максимовића из 1900/1902. године, Милета има 21 песму (Дучић 4, В. Илић 6, \. Јакшић 11,Шантић 11, Змај 29). Код Јосипа Милаковића, пак, присутан је са 6 песама. И антологије до Другог светског рата, које долазе после Поповићеве антологије га не заобилазе. Војислав Илић Млађи је одабрао 13 песама. Андра Жежељ у својој “Антологији новије југословенске лирике” из 1932. године узима пет Милетиних песама; но, смешта га у другу половину XIX века. У антологији југословенске лирике коју су 1922. године сачинили др Мирко Деановић и Анте Петравић у Сплиту, Милета има четири песме. По свој прилици последња антологија у којој је Милета снажно присутан је она с краја Другог светског рата, коју је саставио Светислав Стефановић. Ту Милета има 23 песме. (Стефановић је одабрао Милетине уистину антологијске песме, али и оне које су величале сеоски живот – што је било у функцији Стефановићевих тадашњих политичких идеја.) После Другог светског рата његове песме једино залутају у понеки избор….” (подвукао – Б. Т.).
__
* Није тачно да у новијим антологијама – “скоро да … и нема” М. Јакшића! Примера ради: М. Јакшића има у антологији песама српских песника о смрти С. Трећакова (Последњи гост - Нови Сад, Матица српска 1994 – 11 песама!).
У антологији М. Лукића (треће издање!):”НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ Плус ултра” (Београд, Заветине, 2002, 941 стр. ; видети стр. 255 – 260) пррисутан је са 10 песама! Наћићемо М. Јакшића у “Антологији најновије лирике” С. Пандуровића 1927 (1926!), треће издање – 3 песме. Прусутан је М. Јакшић и у понеким антологијама српске поезије на другим језицима: “Српската поезија во XIX и XX век” Ганета Тодоровског и Паскала Гилевског- Скопје, Матица македонска, 2000, 449 стр. (1 песма). Јакшића, дакле, ипак, има у антологијама – то потврђује и списак оних других антологија које Ненин наводи у својој фусноти.
По чему су – по Ненину – три најзначајније антологије српске поезије, оне које спомиње? Зар их време није прегазило? Зар нису платиле данак свом времену? У ствари, те апострофиране антологије су најзначајније за официјелну или бирократску књижевну критику, у коју спада свако онај ко поједина дела оцењује и процењује од ока, или на основу делимичних истина. Лепо је што Ненин расветљује случај ликвидације песника М. Јакшића од стране некадашњег “првог пера српске књижевне критике”, тј. Љубомира Недића, универзитетског професора,и то указује на известан критичарски дар Ненина. Али, не може се истовремено исправљати једна неправда и чинити друга! Ако професор Ненин није могао доћи до антологије М. Лукића, јер је Београд далеко (?), могао је погледати антологију С. Трећакова, објављену у Н. Саду! Али зашто би Ненин трошио време на читање других антологија, зар не, поред оне ’три најзначајније’?
На ситним појединостима откривају се карактерна својства. И ретардације не једног припадника тзв. официјелне или бирократске савремене књижевне критике. Ко искључује друге, искључује и себе. Песнике не може нико ликвидирати. Ни независне духове. Ни потпуну књижевну истину. Када је реч о томе – шта је књижевна истина, потпуна књижевна истина – то и не занима тзв. официјелну или бирократску савремену српску књижевну критике, огрезлу у дубоком блату делимичних истина, сваковрсних наметања, партијских, котеријашких и паланачких, најчешће… Другим речима – на други поглед – све је много тужније, кошмарније, комплексније…

НА ДРУГИ ПОГЛЕД

“Никола Милошевић је у два своја романа, Нит михољског лета (2002) и Кутија од ораховог дрвета (КОВ, 2003) дао прилог обнови интелектуалног романа (подвукао Б.Т.) у српској књижевности. А право говорећи и, то се могло и очекивати од есејисте који је још пре четрдесет година написао Антрополошке есеје, књигу која се неким димензијама отварала према могућностима романа-есеја, или, шире узев, интелектуалног романа. Није нескромно овде подсетити да сам још 1965, пишући о Антрополошким есејима Николе Милошевића, наслутио да од њега можемо очекивати дело, стриктније узете, белетристичке форме… “ пише Мирослав Егерић ( Роман о тамној страни душе и последицама од ње - Поља, Нови Сад, бр. 427 / јануар – фебруар 2004). – На чему темељи своје слутње ова «књижевна сибила»? И колико је то уопште важно за оцену два споменута романа професора, који је своју репутацију стекао као тумач и теоретичар њижевности?
“На основу чега? Пре свега, на темељу једног става који је у тим есејима оснаживао сложенији приступ књижевним делима но што је тадашња теорија литературе и есејистика била склона да прихвати…”
На први поглед – тачно. На други поглед – добар пример тзв. округле, котрљајуће официјелне књижевне критике.
“То осећање сложености света и сложености света у човеку који се бори са светом око себе, које је писац Антрополошких есеја имао, по нама, довело је до лепих резултата у романима Нит михољског лета и Кутија од ораховог дрвета”, пише М. Е.
На први поглед – тако изгледа. Али у суштини – критичко фразирање. Вредност нових дела аргументује се вредношћу једног дела истог аутора из прошлости, које припада другом жанру. Наизглед је све јасно; понешто би требало и да се подразумева; а враг само зна, шта би то био “интелектуални роман”? “Са дубљим пролазностима људских моћи и илузија, са нечим што нас слично Црњанском опомиње да је све човеково прах, роман Николе Милошевића за мене је траг лепог и сублимног настојања овог писца и књижевности да тражи истинито.И говори изразито о том тражењу човека. Са тим осећањем ја писцу овог дела честитам једну лепу победу”, ето тако пише критичар-фразер.
Какву победу? Над ким, или чим? Могао је и усмено свом колеги Милошевићу изнети комплименте, а не да троши папир и штампарску фарбу у “Пољима”! А ако је већ хтео да заиста оцени, вреднује нове књиге Н. М., требало је да своју оцену пропусти кроз финија и ситнија сита и јаче диоптрије… Тај критичар личи на критичаре из прошлости, на Скерлића, који помно бди и чува писце своје котерије…

НА ТРЕЋИ, ЧЕТВРТИ И ПЕТИ ПОГЛЕД

Сачувај, Боже, тзв. савремену српску литературу од…. оваквих и сличних примера
(наставак)

2) Жири за доделу Награде “Ђорђе Јовановић», у саставу др Петар Пијановић, председник, Миро Вуксановић, дописни члан САНУ и др Ранко Поповић, чланови, на завршној седници одржаној 14. октобра 2010. одлучио је да Награду «Ђорђе Јовановић» за 2010. годину додели Александру Јеркову за књигу СМИСАО (СРПСКОГ) СТИХА – САМО/ОСПОРАВАЊЕ («Центар за културу», Пожаревац, «Институт за књижевност и уметност», Београд 2010). Књига Александра Јеркова исказује најбоље особине његовог критичког и есејистичког писања у истраживачком односу према поезији Стевана Раичковића, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића, Бранислава Петровића и Милована Данојлића. Знање поезије, критичка ауторова свест и модерни методолошки приступи, сензибилитет и умеће инетерпретације омогућили су Јеркову да напише књигу која поуздано сведочи не само шта јесте савремена српска поезија, него и како поезија данас, ваљано и са поверењем, може да се чита и разумева, тумачи и вреднује. Награда је додељена 25. октобра 2010. у галерији – читаоници за тихи рад пред више од 80 угледних гостију академика, универзитетских професора, књижевника, библиотекара и чланова библиотека …
Награђено дело „исказује најбоље особине ауторовог критичког и есејистичког писања у истраживачком односу према поезији Стевана Раичковића, Миодрага Павловића, Ивана В. Лалића, Љубомира Симовића, Матије Бећковића, Бранислава Петровића и Милована Данојлића“, сматра жири. Образлажући одлуку жирија Пијановић је подсетио на то да Јерков, по сопственој одлуци, скоро две деценије није објавио књигу, тиме исказујући тихи протест против свега, против света у коме је све изгубило смисао , па и објављивање књиге. „Да парадокс буде потпун, Јерков је и без иједне књиге био више присутан и више утицао на токове савремене српске књижевностио него било који други критичар (подвукао Б. Т.), а само део његових изговорених, а ненаписаних есеја могао је да буде преточен у бар једну одличну књигу“, рекао је Пијановић. Он је указао да је с објављивањем награђене књиге изненађење још веће јер Јерков, како би било очекивано, не даје синтезу о српској прози, него о поезији и песничкој поетици. - Жири није био у великом искушењу, у средишту Јерковљевог истраживања нису били само стих и песнички чин него погледи стваралаца о чијем делу је писао на поезију уопште и дела других песника, објаснио је Пијановић. Захваљујући на награди Јерков је рекао да је ганут, али и да га је по мало стид јер је прошло много времена од како је написао претходну књигу и да је од тога настала и мала легенда. Додао је да очигледно није био довољно чврст у том добровољном самоизгнанству. „А можда је требало да стегнем зубе и одћутим век који је остао за нама као и овај што је пред нама“, прокоментарисао је Јерков. „Тих 18 година нисам написао књигу о прози и тиме сам и о себи и о прози хтео нешто да кажем. О поезији сам писао много мање и мислио сам да је у овим годинама сумње и незадовољства добар тренутак да се вратим нечему што је ипак најизворнија књижевност. Стих, песништво је право срце литературе“, објаснио је лауреат.
Јерков је напоменуо да је Ђорђе Јовановић, по коме награда носи име, упркос тешким идеолошким предрасудама имао осећај за литератуту. Додао је да би био срећан када би неко у неком његовом тексту пронашао да је колико толико успео да превлада сопствене заблуде и критичко-идеолошке предрасуде. Приметио је да су се времена увек мењала, па тако „није тешко замислити сурово време у коме ће књижевност бити ствар само најмањег броја изабраних који ће се трудити да се што боље склоне од овог и оваквог посттранзиционог назови неолибералног или каквог год друштва“. „Живимо у времену неописиве количине лажи, предмет смо страховите манипулације и страховито смо обманути. Понуђено нам је да доживимо доба слободе у коме ћемо себе осетити као субјекте у друштву, људе који сами пред собом имају могућност да се изразе. Уместо тога подметнут нам је најнижи облик међуљудске злоупотребе, манипулације, и медијске и квазикапиталистичке у којој не видим ни једну једину врлину“, рекао је Јерков констатујући да су нам због тога потребне лепе обмане.
„Лепа обмана би била алтернатива, алтернативна историја човечантсва. Од када је света и века људи лажу сами себе да није тако страшно живети и да постоји нешто што је лепо и што је нека врста заноса са којим вреди опстати на овоме свету. Тренуци највећих обмана човечанства који се зову уметност, једини су тренуци са којима се мирно може стати пре суд времена и пред историју“, рекао је Јерков. Јеркова и наше познате писце, како прозаисте, тако и песнике, који су испунили салу Библиотеке „Ђорђе Јовановић, која је у саставу Библиотеке града Београда поздравила је и директорка те институције Јасмина Нинков. – Објављено на ин. ад. Posted by urednik on Friday, 22. October @ 02:27:07
http://www.biblioteke.info/modules.php?name=News&file=article&sid=138
Да не би било забуне – тресла се гора, родио се миш!
Котерија бирократске књижевности доделила је извикану и наметачку котеријску награду члану своје котерије. Образложења, декор, симболика – све је у стилу тзв. најзваничније, то јест официјелне бирократске књижевности, само што Њега (читај : Маршала) или Ње (М. Марковић) више нема.
Награда је додељена унапред, можда и пре него што се осушила на књизи штампарска боја, јер, забога, писац ју је заслужио више из неких других непознатих и ванкњижевних разлога (од којих је, свакако, први онај, да књиге није објављивао скоро двадесет година!А други, што је ето, прешао на тумачење нечег другог, жанра поезије). У Политици смо могли да прочитамо један вулгаран и одуран текст у хвалидбеном клишеу члана жирија, Пијановића, главног и одговорног уредника већ годинама најутицајнијег државног и монополског издавача у Србији (поред Службеног гласника), како предодређеног лауреата хвали као врсног аутора и критичара који деценијама не објављује књиге, али је истовремено у истом периоду изузетно утицајан актер у књижевном животу Србије!
То је чудо, могуће дакако само у Србији, у којој су могућа и она друга чуда, као онај тамо негде на истоку Србије јарац Срле који даје млеко!
Дакле, награђени има неку нама непознату чудну моћ да чинодејствује не како је то уобичајено у књижевном животу, већ нешто што други критичари или писци у Србији немају!! То је просто невероватно, прича за малу децу.
Хвалите некога због неплодности, јер у истом тексту Пијановић наводи дословце да већ деценијама чека рукопис Чудног Чинодејца.
А да добија само усмене уличне есеје Јеркова, у којима ужива.
При том, тај уредник и глорификатор, не каже, да ли су и неки други српски писци били у позицији, у којој је А. Ј.
Наравно да нису. Наравно да су Завод, или СКЗ, да не набрајамо друге, одувек били – наклоњени бирократским писцима, онима што су увек били уз власт свеједно које боје. Јерков, обраћајући се на додели споменуте награде, тврди “Живимо у времену неописиве количине лажи, предмет смо страховите манипулације и страховито смо обманути…», па би било сасвим очекивано да се против лажи бори, против сваке лажи, па и књижевне лажи. А већ у истом обраћању, не трепнувши, он ће препоручити – али коме! – „Лепа обмана би била алтернатива, алтернативна историја човечантсва…» То легитимише овог «слободара»…
Ту Јерковљеву књигу штампао је један од оних српских издавача, чији је главни и одговорни уредник стекао леп углед као песник. Пре свега, по томе, што својим најбољим књигама, представља стварни и неусиљени повратак српској књижевној ренесанси.
Како је било могуће да овај уредник овакву једну књигу, досадну и неуверљиву, одбојну по много чему, уопште објави?
Ако је то учинио да би Библиотеку AB OVO комплетирао представницима свих струја данашње српске критике, онда у реду.
Какве Јерков, одиста, има везе са поезијом? Као покојни Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем?
Са гнушањем сам прочитао неуверљиви чланчић «ПУНА ПРАЗНИНА.Поетичко одустајање Милована Данојлића». Тешко је Данојлића, или било ког другог аутентичног песника, уклопити у некакав унапред смишљен шаблон тумачења. Није згодно, узгред буди речено, ни писати о песнику друкчије судбине и политичког уверења, од оног који више тајно него јавно заступа тумач.
Неукусно је, неодговорно, јер се обија тумачу о главу, када тумач соли памет неком ко се као песник, као песник-критичар, и као човек, показао, ко је рескирао, усудио се.
Јерков сматра да је «најбоља илустрација пропадљивости актуелне политичке снаге једног песничког дела … позната Данојлићева песма «Пуна празнина», која је, када се после смрти Јосипа Броза појавила, изазвала интересовање политичких форума, притисак на књижевни лист у којем је објављена и салву коментара» (стр. 245), – тј. Јерков мисли да је тако како он пише.
Тумач кружи око споменуте песме као киша око Крагујевца, као наравно неко ко никада песму написао није; тј. сигурно такву написао није. Па, како би је и разумео?
Јерковљево критичко самопоуздање је симтоматично. Тумачење ове Данојлићеве песме има везе са поезијом и тумачењем поезије, колико и, поновимо, Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем!
Или колико и тврдња да је Ђорђе Јовановић упркос тешким идеолошким предрасудама имао осећај за литературу! То у суштини свашта значи и ништа не значи, тј. значи пригодну маглу. Таква двосмисленост, или замагљивање, не приличи једном професору београдског универзитета.
Са гнушањем сам читао неуверљиве редове А. Ј., који су се упињали да буду «анализа», «разумевање», иако је од почетка до краја тај чланчић један перфидан покушај омаловажавања и дискредитације и једне солидне песме и једног песника који се у једном тренутку свога живота «отео» са ланца.
За разлику од прехваљеног Данојлићевог вршњака несрећног Миљковића који је певао оде, знате већ коме, Данојлић је у дванаестак стихова дао не само актуелну политичку песму, стравичан коментар и језиво искуство, не само своје већ и многих других југослављана (како би рекао други један одличан и нелажни песник – већ покојни и дубоко трагични Миодраг Станисављевић; зашто о Станисављевићу, у својој књизи, нешто не записа? Зашто је ишао, узгред буди речено, добро утабаним путевима? Зар су они најсигурнији?) : да ли је та слика пуне празнине произвољна, неуверљива, написана због неког профита (као толике песме у славу диктатора), или ју је написао човек, који се потврдио као одличан есејиста, преводилац, познавалац наше и светске поезије?
«Чиме је и како песник допринео да његов стих скрати тиранинов живот?» (Јерков, стр. 247).
А шта је тзв. цењени тумач чинио и урадио у исто време које спочитава песнику? После тога, зашто бих читао даље, питао сам се; али сам ипак дочитао до краја, помало згрожен дрскошћу овог тумача, који се, ето, усудио да соли памет једном књижевнику – коме (онако од ока, како он иначе процењује на брзину) ни до чланака није!
Човек који је поставио то питање уопште није разумео песму која му је послужила као повод за тумачење; штавише «чланчић» је написан не да би се аргументовало Данојлићево песничко одустајање, не да би се појаснила и приближила «једна страшна, разорна дилема која погађа дело Милована Данојлића више него питање успелости неког његовог песничког или прозног састава» (Јерков, стр. 242), већ из неких других побуда… Које баш и немају никакве везе са поезијом..

НА ШЕСТИ ПОГЛЕД

Наметачки шаблон, оглашаван под фирмом «Критичари бирају ДЕСЕТ НАЈБОЉИХ». НИН се позива на некакву своју традицију, која је офирено наметачка. Те ранг листе не вреде ни лулу дувана. Пре више од десетак година написах да ђаволи одлазе, а мајмуни (не) долазе.
Како сам се преварио, како смо се преварили! Доста је Србији – наметачког, бирократске књижевности, фаворизовања аутора блиских властима и владајућим партијама! Докле ће да пишу о поезији, да процењују поезију, праве антологије, праве листе десет најбољих, или најчитанијих књига поезије, прозе – за осведочене наметачке недељнике, залутали у књижевност, разноразни људи, па и професори универзитета, који имају везе са поезијом онолико колико и Скерлић са Абрашевићем и Проком Јовкићем?
Погледајте ви та «мерила» и ту критичарску доследност!Погледајте ви ту дрскост и специјализованост за укривање других и друкчијих! Рецимо – ранг-листа М. Пантића (НИН, 30- децембар 2010, стр. 64 -65). Он тврди да је «мало изузетних», а ко ће, молим вас, поверовати да је успео да прочита све релеватније што је штампано или публиковано од песничких књига током 2010. године! Човек пише о песничкој продукцији, али навијачки, котеријашки, да не употребим адекватнији израз. Кад упоредите Пантићев списак «неизузетних» са «изузетнима», тј. са десетак књига које је одабрао, и када узмете у обзир оно што би по овом критичару била поезија («…мала лична религија, мантра за пуноћу, за интезитет самоосећања…»), онда вам никако не може бити јасно каква је у ствари разлика између неизузетних и изузетних? А разлика би требало да постоји. И мерила би требало да постоје. На том списку тзв. изузетних, могле су се наћи песме Мирољуба Тодоровића, сасвим сигурна и књига Зорана М. Мандића Бог у продавници огледала, и још неколико, које Пантић нити спомиње, нити је читао. Колико је Пантићева листа прагматска, противуречна, без икаквих мерила, потврђује и његова бестидна недоследност:» Следи листа, азбучним редом, изузимајући место бр. 1. Неко увек мора бити први, и увек с разлогом». Хауг!
Био би божји благослов да овом човеку који је залутао у књижевност ово буде и последње вредновање и да се уклони и из литературе и са факултета – нека га његови партијски другови пошаљу у дипломатију, крајње је време! ….

VI
ИЗ КАРАНТИНА

ИЗВЕШТАЈ ИЗ МАНАСТИРА ЗА СПАВАЧЕ

1
ОПЕТ ТО, ИСТО
Нисам имао среће са многим рукописима својих књига. Понеки од њих беху заточени код београдских издавача (доминантних монополских комунистичких издавача, да им не наводим имена, јер би им учинио услугу!), као на робији. Као да је те рукописе неко "уврачао". Ако мислите да ја сада, много година касније, све ово пишем, како бих покушао да скинем "враџбину" са читавог низа мојих наслова који су штампани окаснело, и опет у незгодно време, грдно се варате. Не пишем ни мемоаре, ни меморандум. У јануару 1994. године покушавао сам да средим своју сеоску библиотеку, али полице су заузели (неколико дужних метара) дневници и бележнице, које сам водио од најранијих дана! ... Нагомилало се ... Шта да чиним са свим тим дневницима и бележницама, које су већ почели да нагризају влага, године и мишеви, понеке претворивши у фину папирнату плеву?
Да их бацим у старо зарђало гвожђе, као што је много шта одбачено? А можда да прелистам и читам све то поново? Зашто? Да бих се у огњу страдања освестио и засијао као усијано гвожђе?
Док сам листао не једну бележницу, у којима је било свега и свачега, одлучио сам да ускратим задовољство књижевним лешинарима, јер би они сигурно после моје смрти по свему томе роварили не сналазећи се у мору рукописне заоставштине.
Ја сам водио све те бележнице не да би их објављивао.
И тако читаву једну зиму прегледао сам безбројне странице, покушавајући да сазнам на шта сам протраћио многе дане, месеце, па ако хоћете и године, најбољи део живота, тврдо решивши да се стесним, напрегнем и освестим, да се поклоним, окадим и запечалим, да пођем путем Бога и ковача. Ковач понекад одбацује гвожђе које му се не допадне. Узима неко друго и више пута га баца у огањ и поново кује, да би исковао од њега нешто сасвим друкчије, корисније, можда и леше?
Те зиме ја нисам урадио много, осим каталогизовања. Верујући да ме Бог није одбацио после првог жарења него ме је бацао у ватру много пута, да би од мене исковао нешто неочекивано, прекаљено ...

2

20. јануара 1985. у дну странице једне књиге забележено је мојом руком: Не смем дозволити да ме историјска грађа прогута, ја њу морам сварити!
Мајка ме је родила пре двадесте, премлада. Брата је родила преваливши двадесте и пету, релативно млада. Године су тада биле огромне... Да, чини ми се да је моје детињство имало две епохе. Прва је трајала до поласка у основну школу, рецимо, до моје осме године. То јест до оног лета када се родио мој млађи брат. Сећам се тога дана, био је август. 6. август 1957. године. Чувао сам овце са посестрима на стрњикама на западном ободу села у пољу према Мустапићу, кад смо у заранке дотерали овце, под шупом са сводовима у великој белој корпи, не у колевци, то сам запамтио, лежала је крупноглава беба...
Следећу белешку налазим на једној од празних страница МЕМОАРА Стефче-Михаиловића (1928) (вероватно настала после Божића 1986.).
Мирис тамјана, подгерјане сарме на решоу, дуванског дима, кафе. Београд, ул. Лоле Рибара 5, собица са посебним улазом 2 х 2,5 м. Сећање на одлазак на славу, тј. Светог Николу у госте, у Кучево код тетка Наталије. Тесне гумене чизме. Дављење сармом од купуса. Магла и студен. Тунели – сенски, каонски... Бездан раних успомена...
Зима је, као некада (у Доситејевој улици, 1969/70.)
Помешани мириси преко ноћи се ужегну и базде као ципеле човека коме се ноге много зноје...
Прозори су замрзнути...
Али изнутра су почели да се топе...
Пловно стање успомерна привлачи... „Време уметности је тешко, рестаураторско“, пише на једном месту Шкловски.
Не, немам намеру да пишем књигу ни о првој ни о другој епохи свога детињства. Само бих да саберем белешке које сам већ негде записао. Рестаурација белешки, као што је ова, нема смисла. Не треба ништа дотеривати!
Пловно стање успомена понекада је знало да траје сатима, не данима. Велике ледене санте су надолазиле из заборављених бескрајних простора антарктика детињства и топиле се пред мојим очима, плавећи собу, улицу и кварт и град, који се уплитао у мој живот својим чудовиштима...

3
ЗОНА ДЕЛОВАЊА

Заветине су биле у упорне у покушавању и залагању да се упозна, представи и “она друга, недовољна позната Србија, она што је далеко од власти, сваке власти, и политике“.
Прва књига објављена са заштитним знаком Заветина био је роман Дневник за Сенковића. Затим су се ређали други наслови и часописи током деценија. Током двадесет и пет година постојања, Заветине су објавиле више од стотинак наслова првенствено српских писаца, али и руских, румунских. Призивајући плодоносне пљускове неопходне српској култури и књижевности, жигосаној дугогодишњом монополском издавачком „сушом“, једноумљем, почео сам да објављујем књиге, у сарадњи са другим писцима, уметницима, издавачима и добротворима.
До краја 20. века Заветине се крећу у кругу малих тиража и често ограничених могућности. Средином 2003. године, Заветине, покрећу едицију дигиталних, електронских књига. Публикују књиге, или делове књига истакнутијих и перспективнијих писаца, који баш нису по вољи ни естаблишмента, ни власти. Заветине на тај начин, излазе из пакла или гета малих тиража, после скоро двадесет година постојања.
Мисија Заветина је нескривена: на једној страни, разбијање издавачких монопола, а на другој покушај да српска култура и савремена књижевност прелази преко унапред задатих граница и баријера.
Поједина дела српских писаца окупљених око Заветина, почињу да стижу до читалаца, преводилаца и пријатеља широм земаљске кугле. Поводом свога 25 рођендана, Заветине су омогућиле посетиоцима званичног Веба бесплатно преузимање на десетине дигитализованих књига и часописа. Међу дигитализованим делима налазе се књиге значајних писаца – српских и руских, румунских, списак је импозантан: Његош, Владимир Одојевски, Максимилијан Волошин, Винокуров, Калин Власије, Габријел Станеску, Александар Лукић, Иван Шишман, Владимир Јагличић, Коли Ивањска, Миодраг Мркић, Саватије Иг. Митровић, Михаило Лукић, Лаура Барна, Мирослав Лукић и многи други…
До сада су Заветине објавиле сабрана дела неколико српских, румунских и руских писаца.
Заветине су и покретач и неколико сталних књижевних конкурса који су наишли на неочекивани одјек у јавности.
Заветине су крајем минулог века основале и две књижевне награде – Дрво живота и Амблем тајног писма света – које су корективне, неновчане: додељују се после свих других у Србији.
Последњих година Заветине постају покретањем електронског Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ на светској Мрежи “знак препознавања, повезивања, удруживања, помагања“. Пружајући прилике како онима који тек долазе тако и другим писцима скрајнутим, из ко зна којих разлога, на периферију српске књижевности…

4

УСРЕДСРЕЂЕЊЕ

"Питају се људи најчешће: Ко ће напослетку победити?
Не треба то да питају наше генерације, које су победе виделе,
живеле, и цениле. Из добро усредсређених интелигенција треба се
питати: Ко ће остати, остати са ставом и држањем свога бића?
Остађе најбољи. Духовно и морално најбољи. И међу великима и
малима они који су најбољи. Чиме ће све велики одолевати и
стојати, то је њихова ствар. Наша је брига : мали народ.
Усамљени смо много. И потребније нам је од свих организација
усредсређење, одсуство расејаности и заборавности. Треба да смо
као онај безброј зрака што је у жижи само једна тачка; треба да
смо интелигентна свест. То нам је жижа и концентрација. На чему
другом бисмо се и могли усредсређивати? Злата немамо; велике
индустрије за конкуренцију немамо; мистицизма и опсене величине
немамо. Остаје нам концентрација духа и памети, и дисциплина
морала. (...) Имамо да се усредсредимо у бићу, језику, моралу и
Богу. Јер то су ствари са којима се остаје после ратова, победа и
пораза.Последњу равнотежу успоставља Бог, последње од расе што
свет чува, то је њена религија и њен морал... - Исидора
Секулић:ИЗРАВНАЊА, Гутенбергова Галаксија, Београд, 2000,
107 стр.; есеј Усредсређујмо се, стр. 59 - 60. (Приредио и поговор
написао Јован Пејчић)

Блок разуме важност религије и значај мистике. Поезија је повезана нераскидивим везама са религијом и мистиком. Винавер бриљантно дефинише из чега се поезија састоји, он зна њене тајне, иако не све : " Поезија се састоји и од слика, и од игре речи, и од музичког дрхтања и од сто језа погођене или наслуђене подударности са неким током, неким ритмом, неким падом, неком неизбежношћу изражене катастрофе која је, самим тим што је у једном тренутку ухваћен један њен блесак, један њен сев очију, дочарана, дослућена и довршена..."
Песници између два светска рата уложили су много напора, тешког понирања, и достизали су неблагодарне екстазе. Међутим, дуги низ година, после Другог светског рата, они су - маргинализовани.
Да ли су у српској култури 20. века писци у најширем смислу речи били довољно мудри и довољно снажни у раздобљима смењивања времена?
Одговор је одречан, а зашто ? - То треба показати.
Није сјајно за српску културу и књижевност 20. века што и о најзначајнијим њеним песницима не постоје монографске студије, нема их довољно, или су писане на начин неподстицајан...
Винавер зна да се у српској књижевности, ма колико то некоме зазвучало прегрубо, избегао умни и духовни напор. "Избегли смо мистично искуство. Избегли смо песнички лавиринт. Наши најбољи људи избегли су напор духовни и не дадоше акценте дубоке
ни токове потсвесне...”
Мало је текстова о односу религије и мистике у српској књижевности ХХ века. Код Руса, рецимо, Александар Блок, на самом почетку ХХ века, у дневницима и бележницама о томе размишља; записује. Блок зна за главну ствар, он је близак стварности своје рођене песме, њене присне суштине, њене стварне развојне грознице...
SANTA MARIA DELLA SALUTE је изванредна песма, колико модерна, толико и древна, диван пример спиритуализације : између њених редова је читав један свет. Кроз читав 20. век – није надмашена!
Примећено је већ да је 20. век покушао да изнађе некакву средњу вредност за Лазу Костића; није праведно валоризован; ако је и било покушаја, упропашћени су. Нема коначног историјског суда о Костићу : наше је уверење да ће се Костићева вредност у српској култури будућности повећавати са продором уметности будућности, коју ми радо називамо као и неки други аутори на крају 20. века : богочовечански реализам. Позитивизам друге половине 20. века у српској књижевности и култури, у ствари, потиснуо је праве вредности, или их свео, на неку своју "меру". Због тога није наодмет још једном поразмислити о целини, лицу и наличју српске културе и поезије 20. века...
Дакле, као човек који је имао дубоку свест о уметности, о њеној суштини, Костић је модернији и напреднији уметник од многих који су дошли и наметнули се готово пола века после његове смрти.
Следбеници идеја С. Марковића и представници богоборчаких тенденција нису се прославили стварањем велике уметности. Унели су у српску културу и поезију 20. века - нешто што нема везе са хармонијом и правом суштином култа.

О томе сам написао књигу, још пре неколико година. Написао сам је и обелоданио о свом трошку. Постоји текст који сам написао (или тачније речено :уобличио) негде у време, када је требало штампати нови роман Речник прототипа, треће издање антологије
Несебичан музеј и књигу есеја Религија поезије. Негде је било запело, као и обично, не у мени - изван мене. Требало је попустити, повући се, или барем застати, ја то нисам могао. Доживљавао сам као фатум, као пораз, као подмукли ударац из заседе. Као прст Судбине. А то није било то. То је било нешто друго. Нешто тривијално.
Па ипак је било мучно, као нелагодна помисао да сам се усудио да издајем своја Дела - 35 књига, без минималне финансијске потпоре.То је био преголем залогај, готово немогуће, лудост, вапај из неописивог карантина, и ја сам се на то усудио. Поседовао сам 1 / 4 тиража другог допуњеног издања антологије Несебичан музеј, и понудио сам то неким средњим и основним школама, као и матичним библиотекама Србије у пола цене. Мало је, то јест неколико процената прихватило понуду. То је била застрашујућа ствар, ситуација. У исто време расписан је јавни конкурс Града Београда за откуп књига, на коме нисам ни помишљао да учествујем, поучен лошим искуством (минулих година). Баш тих
дана када се завршавао конкурс за откуп књига, пропала је припрема Речника прототипа (квар компјутера). Имао сам утисак да се све уротило против мене, мада није било тако. Људи на које сам био упућен, они, дакле, за које сам сматрао да су ми блиски и да знају шта радим, као да су пропали у земљу. Не код једног приметио сам, што ми је раније некако измицало, страшне симптоме скривене сујете.
Зашто би ми помогли? Не један међу њима је сањао да уради и заокружи оно што сам ја већ учинио, па зашто би ми помогли? Дакле, ја сам опасно и незадрживо подривао њихову
сујету, читаво њихово постојање.... Пријатељства су прожета лицемерјем; често линеране једначине са две и више непознатих. Избегавао сам да решавам те једначине, да се бавим математиком, што је било грешка...

Стварне проблеме српске књижевности уочио је Винавер уочи Другог светског рата, увиђајући “ недостатак религиозног искуства, избегавање мистичног искуства, неостварење дужности и циљева старијих књижевних генерација.” - Потребно је
, како пише Винавер, "да се извесне ствари не преживе само лично и у уском кругу него да се прометну и кроз отпоре, заносе,неодређена и неочекивана осећања разних књижевних слојева. И пошто таквих отпора нисмо имали, ствари су књижевне ипак чувале нешто горко и недоследно у себи. Поред тога нисмо израдили традиције и форме које су могле постати и остварити се да су нешто масе биле позване на сарадњу. Те форме појединцима нису биле потребне; појединци су отишли даље, али, оставши недограђене и недоречене, оне су лишиле и ствараоце чврстог ослонца у безобличју утисака. Нама пре свега недостаје у живом писаном стилу религиозне традиције.Појединци су отишли даље
од маса и нису, ради маса, морали да стварају религиозне књижевне покушаје, везујући их за давнашњи поредак са којим је требало освештати нераскидљиву везу. Ко има у говору, у мисли, у општењу ту изразну традицију, њему она олакшава и омогућава јасност унутрашњег живота, који се не опчињује њоме, али у борби или у сагласности са њом долази до нових проникнућа, до прецизности, до даљег одређеног озарења. Чак и за духове дубоко нерелигиозне та је традиција неопходно потребна. Баш доследним скептицима потребно је да се позову на неумитан фанатизам, да би га проклели..."
Колико у српској књижевности прве половине ХХ века, па добрим делом и друге, има готових дефинитивних песничких израза ,"који би били коначна сведочанства", потребна српским песницима првих година трећег миленијума , да би се могли не само њима
успротивити, или са њима порвати него и да би се снашли и у роју и у тишми других чувстава, да би им се могли не само одупрети него и ограничити, оивичити и извијугати?

Исидора Секулић у “Српском гласу” (25. IV 1940) препоручује будућима: концентрацију духа и памети, и дисциплину морала.
Колико тога и има, четрдесетих, педесетих, шесдесетих, седамдесетих, осамдесетих година минулог века? И шесдесетак и нешто година доцније - у друштвеном и јавном животу, у
текућој литератури?
Мало. Премало.
Шта може видети човек који баца дуге погледе уназад?
Црњански је српске официре - победнике, ослободиоце, приказивао као “психотичаре.” “Неодољиво се намеће утисак да је овакво приказивање српских официра у приповеткама “Велики дан” и “Рај“- као психотичара, чудака и пијанаца - код Црњанског било
програмирано” , Недељко Јешић : “Млади Црњански” (Београд, Народна књига, 2004, 298 стр.; стр. 90, поглавље “Црњански без официрског мундира”.) Јешићу се чини да је на овакво приказивање официра - победника могла утицати и “Црњанскова склоност да у
свом књижевном наступу буде пркосан и провокативан до дрскости”.
Јешић наводи један још драстичнији пример “ у “Великом дану”, ”где се у опису хаоса и безвлашћа у данима пред долазак српске војске помиње и један “ноћни суд заклопљен краљевом сликом”.
“Провокација се огледала у томе што није речено на ког се краља мисли, како пише Јешић. Но, у Сабраним делима 1930. Црњански је, претпостављамо невољно, реч краљевом заменио Франц Јозефовом; а у Сабраним делима из 1966 уклонио је ту исправку” ( Јешић, стр. 91).
На тој малој ствари се огледа Црњансков став према - истини...

5

БЕЗДАНА КЊИЖЕВНОСТ

Постоји ли такво нешто? Може ли се дефинисати, описати?
Шта то, у ствари, значи?Је ли то недостижни стваралачки идеал,химера?
«Права уметност је пре свега она, која у нама помакне какву осећајну жицу, она која нас узнемири у најинтимнијим осећајима», каже Ингмар Бергман.
Можемо ли то узети као некакву полазну најприближнију основу бездане књижевности?
Или је можда, одмах на почетку, најбоље поћи од тврдње да је бездана књижевност нешто што што стоји наспрам тзв. официјелне, званичне, бирократске књижевности? Али то би значило да желимо да опишемо неки феномен на основу негације, зар не? Зна ли се, уопште, у српској књижевности,култури, јавности, зна ли се довољно о – тзв. бирократској књижевности, јединој коју смо, у ствари, имали током минулог, 20. века? И није ли оно што се о томе зна неко непотпуно знање, које је опасније од незнања?
То што се зна о безданој књижевности је капљица, то што се о њој не зна је – море.
Могуће да сте ове речи Сиорана већ негде прочитали? Извињавам се, ако је тако, што ћу вас поново подсетити на њих.
«Свеци опонашају Бога под несвесним царством прве успомене.
За сваког човека, Бог је прва успомена.
Зашто сваки лудак разговара с Богом, или, чак, замишља да је Он? Изгубивши постојећи садржај меморије, у његовом су бићу очуване само њене дубине, прастаре међе успомена....»
Постоји ли директна веза између Бога и бездане књижевности? Сиоран се у младости, када је био Чоран, и када се повећавало његово очајање - са сваким додиром са земљом, присећао Матилде из Мадебурга и њених речи упућених Богу:»Доносим Ти своја певања: она су узвишенија од планина, дубља од мора, виша од облака, пространија од ваздуха. Како се зове ова песма? – Жеља мога срца. Отела сам је свету...» Да ли су ове Матилдине речи опис, приближан опис бездане уметности?
Задржимо се још мало код Сиорана, цркве, светаца, светица, Христа и откровења.
«Црква је увек с пуно опреза и резерве гледала на лична откровења светаца, на она где су Бога мешали са својим животним токовима и интимностима. А зар нису управо ова најискренија и нама најближа?» Официјална откровења су безлична; кога она занимају? «Откровење је, доиста, лично; ипак, не можемо се умешати а да не пробудимо Божанску љубомору». Како разумети Сиорана? Дословно?
У каквој су вези откровење и бездана књижевност?У директној, или индиректној вези?
Има ли чврстих веза између усамљености, среће и несреће, и бездане књижевности?
Сиоран је тврдио да свако верује у Бога да би избегао мучни монолог са самоћом. Јер Бог се радује сваком дијалогу, како пише Сиоран, и не љути се што смо га изабрали као изговор за наше усамљеничке туге.
«Усамљеност без Бога чиста је лудост. У њега смештамо своја лутања и тако лечимо срце и разум. Он је врста громобрана. Јер Бог је добар проводник без туге и безнађа».
Али не одводи ли нас ова прича о Богу, самоћи и откровењима све даље од одговора на основно питање: шта је бездана књижевност? Има ли тога уопште?
На светској мрежи постоји један блог Бездана уметност.
Бездана уметност?Да ли у нашој култури и литератури има правих одговора на ово питање? Тај израз «бездана уметност» први је употребио код нас један песник, средином 20. века, пишући о уметности јапанског дрвореза, као зналац и есејист... Било је то пред сам крај живота тога песника, узгред буди речено, који се у најбољим својим песничким остварењима нагињао над бездане уметности. Други један мислилац пишући о круговима, вели: «Око је први круг, а хоризонт, коме оно даје облик, други.Тако се понавља свуда у природи, та првобитна фигура, без престанка. Она је највиши амблем тајног писма света...» Емерсон, јер о томе мислиоцу је реч, одгонетајући загонетку многоструког значења пра-лика круга тражио је и доказао другу аналогију:»да се сваки рад да надвисити. Наш је живот време или рок, за који треба да упознамо истину: да се око сваког круга може повући други; да, у природи, нема краја него, да је сваки крај уједно и почетак; да иза сваког дана, који пролази, нова зора свиће; да се испод сваке дубине, отвара нова, још већа дубина». Тај блог, на коме то пише, усамљено је острво међу звездама, где су активности усмерене на стваралаштво и продор дела Александра Лукића у свет. Овај пре свега песник, есејиста и агилни уредник и издавач, заслужан је и за оснивање једне сасвим нове књижевне награде ("Госпођин вир";почетком 2008; Центар за културу и Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац). То је - пре свега - антибирократска, годишња награда; додељује се за најбољу књигу поезије, роман или књигу есеја / огледа. Награда се додељује првенствено појединцима који се у својим делима суочавају са умним и духовним напором, мистичним искуством и песничким лавиринтом. Награда се додељује ауторима који «умеју да оживе наше дубине, да сиђу у мистичне вирове и да по цену напора целог бића дају дело које има и сву драж новине, па и оно смешно трзање збиља живих нерава, збиља сапетих спрегова ». Награда се додељује у другој недељи месеца маја, у оквиру књижевних сусрета «Бездана уметност».
Награда је до сада додељена два пута – али нису одржани књижевни сусрети посвећени безданој уметности, јер – ко би о тој непознаници, данас, колико и јуче и прекјуче, код нас могао говорити? Професори универзитета? Који професори? Волео бих да чујем неко име. Заиста. Можда би о томе могли да проговоре понеки песници-критичари, ако и та ређа врста у одумирању код нас није сасвим одумрла.
Светост има свој метод и то је бол, и свој циљ и то је Бог.
И бездана уметност има свој метод и то је круг, око кога се може описати други, трећи круг, и тако у бескрај, и свој циљ и то је Амблем тајног писма света...

*
Шта значе ове речи:
«Премало песника познаје генеалогију. Кад би је познавали, не би рекли: Ја, већ: Бог. И не зато што је он извор суза – његове су очи овлажене само дахом смртника – јер ми не можемо друкчије плакати него у Њему.
Божје сузе, наше су. Свеци немају потребе да то знају. Што се Бога тиче, он не треба да зна да има смртника који испаравају на звезде. Уплашио би се и својим дрхтањем, стресао сузе, а ми бисмо нестали у сопственом мору...» ?
Колико је тога било овде и тамо, савести, јуче и прекјуче?
Колико тога има овде и тамо, савести, данас?
Зато што нема савести, или зато што је има тако мало – о безданој књижевности се углавном ћути, или се због ње уздише. А телали се о официјалној уметности, званичној, бирократској...

6
НОВА ОСЕЋАЈНОСТ (Разговор са поводом)

- Већ дуже време не излазе књижевни часописи које сте основали и штампали о свом трошку: Трећа Србија, Идентитет, Посебна породична заветина, Оркестар СУЗ? Исплати ли се штампање књижевних часописа данас? Да ли је могуће штампање књижевних часописа без подршке друштва, државе, фондова или фондација, или без помоћи извесних добротвора или филантропа?
Овим питањима започињемо разговор са Господином Бела Тукадрузом (књижевни псеудоним Мирослава Лукића, 1950, - Србија -), уредником, песником, издавачем, оснивачем две угледне књижевне награде, координатором утицајног књижевног и културног електронског сазвежђа „Заветине“ на светској мрежи – које је постало својеврсни знак препознавања, али и наде, за велики број уметника и писаца, не само из Србије, нити само за писце са простора бивше СФРЈ.

Б.: Данас још увек штампају неке књижевне часописе у Србији, па и оне које је прегазило време. Финансира их локална самоуправа, или министарство културе, или они који имају пара. Такви часописи излазе нередовно, два или три двоброја годишње; немају своју редовну читалачку публику; добро су одштампани, шарени као папагаји. Да ми је знати ко то још чита осим одговорног уредника, коректора, и понеког младог сарадника? Већина савремених књижевних часописа, или зборника – тешких по неколико килограма, одбија ме. Па, и Летопис МС. Понекада се добра часописна традиција с временом извргне у нешто сасвим треће...Зато што сам био незадовољан већином књижевних часописа у Србији, још од 2000. године, ја сам покретао своје књижевне часописе, и током неколико година, то јест, током читаве прве деценије новог миленијума, успео сам да објавим, уз помоћ штапа и канапа, преко стотинак свесака, пружајући тако шансу многима...Отварајући многе прозоре на мрачној кућерини савремене српске књижевности, која је временом надувана, као какво Потемкиново књижевно село.
Последњи штампани број неког књижевног часописа Заветина, био је Оркестар СУЗ, крајем 2009 – као да је то било пре толико година! Нерастурени део овог тиража завршио је у једној београдској шупи, где се ноћу мачке паре! Признајем да нисам успео са издавањем штампаних часописа на папаиру, али верујем да моји силни напори нису били узалудни и да ће у генерацији која тек долази бити оних који ће ићи мојим траговима, волео бих да то буде без мојих симбола и сигнала.
Старећи, увидео сам да наши књижевни часописи губе битку и са временом и са друштвом и са техником; па сам одлучио, бавећи се веб издааваштвом, пре свега уз подршку Googla, да издајем, публикујем неколико дигиталних књижевних часописа Оркестар СУЗ и Посебну породичну заветину , тј. ЗАВЕТИНЕ (већ је у припреми!).

- Раније сте објављивали у разним нашим часописима, а у понекима из броја у број (Савременик); а последњих пар година не објављујете?Јесте ли се заморили? Или вам бацају текстове?
Б.: Ја у ствари, ако баш хоћете да знате, нисам навалентан тип, не опседам уреднике, не нудим се...Али да не објављујем, како кажете у последње време, па то је делимична истина. Објављујем, рецимо, у пожаревачком Браничеву, од момента када је часопис преузео мој млађи брат песник А. Лукић. Када ме позову из неке редакције, пошаљем понешто... Што ме нема у тиражнијим дневним новинама, у тзв. Културним додацима, у емисијама из културе и књижевности на државној телевизији, или на неким другим телевизијама, то не зависи од мене. Приметио сам, зашто да не подсетим и на то, да у Политици не може да изађе ни мала вест о неком од издања или часописа Заветина, од како је тамо постављена извесна персона која са савременом литературом и културом има везе колико и ја са Суматром! Да ли по диктату и зашто у Политици бацају моје текстове (понуђене необјављене стихове), или текстове о мојим новим објављеним књигама? Па нека бацају! Данас није трагедија, ако вас као писца игноришу, два бивша титоистичка диносауруса (Политика, Вечерње новости)! Погледајте ко су тамо уредници. Погледајте шта трукају из дана у дан...Нисам се заморио, уложио сам огромну животну и стваралачку енергију у стварање све утицајнијег електронског медија, како бих омогућио и нове књижевне гласове и најнеопходнију комуникацију... Јер штампани медији морају имати противтежу да би у једном друштву и свету било какве такве равнотеже! Googl је учинио много више за истраживачко новинарство, независне књижевнике, па и продор савремене књижевности, од надлежних министарстава. Јер у министарствима се кеса дреши, поготову када је реч о превођењу дела српских писаца на светске језике, пре свега, према томе да ли сте у њиховом политичком табору или не....

- Ви спадате, колико знам, у најнезависнијег издавача на Балкану. Колико је то разлог за понос, а колико за горчину, која се ипак осећа између ваших речи?

Б.: Не прецењујте ме и не хвалите ме. Истине ради треба рећи следеће – као издавач штампаних на папиру књига и часописа ја нисам успео јер нисам могао успети, пошто сам кренуо са тзв. Пишчевим издањима, и стално се вртео у симболичним тиражима. Без извесног солидног капитала у издаваштву се не може учинити нешто важно. Пошто ми отац није био Титов генерал, контраш, амабасадор, а пошто и сам нисам у дослуху са неком од мафија, или добро плаћени чиновник иностраних наредбодаваца, нити пришипетља новопечених господара, ја нисам могао да успем. Заветине основах 1983. године, али изгледа да нисам умео, кроз време, да ловим у мутном, да се представљам другачије и да мутим. Да створим неки солиднији новчани фонд за издавање и штампање књига. Горчина долази од неуспеха. Нисам успео да убедим ни поједине писце који су читавог живота имали проблема са објављивањем и штампањем, да је најбоље удружити се – удружити дар и мар, и тако објављивати. Ја сам почео да стичем успех, као веб издавач, старећи, организујући међународне књижевне конкурсе, пружајући извесну шансу мени сасвим , или скоро непознатим ауторима. Организовасње тако вликих књижевних конкурса без материјалне подршке добротвора и филантропа је авантура коју више никоме не бих препоручио: то је посао који сатире. И не доноси никакву корист, осим радости откривања и увођења у свет књжевевности људи који ту нису залутали... Да, то би могао бити разлог за понос...

- Однедавно сте покренули дигитални књижевни часопис „У смеру вртлога“; уз „Оркестар СУЗ“, то су два врло профилисана часописа, којима је заједничко, поред подршке процесу превредновања, и друкчији поглед на свет, Србију, литературу и уметност, вредности, успех и неуспех уопште. О каквим је вртлозима реч, о каквом оркестру?О каквим дилемама и бујицама? Да ли је опет посреди моћ илузија једне песничке секте, или клана да се наметне на свој начин?...

Б.: Добри књижевни часописи, занимљиви, живи, читани, коментарисани, одувек су били – дословно – живи орган компактне или раштимоване редакције. Да почнем одговор на ваше атипично питање с краја. Оба дигитална часописа Заветина иду у сусрет оним вртлозима, који ће у оваквој каква је српска литература, изазвати неизбежне промене, какве се могу видети у природи после поплава. При том, један часопис, ако није део оркестра једне културе и књижевности, ако није средство које омогућава новину, прелазак, преображај, ако не иде у сусрет или упоредо са новом енергијом, мртво је слово на папиру, које нечему другом служи – као добар део књижевних часописа данас, штампаних на папиру, који таворе и чекају неко повољно време, које никада неће доћи (ако га не призовемо!) Преживели смо свашта и још увек живимо у времену када много више дилема има него сасвим потребне синтезе песника, уметника, политичара, визионара. Од српске литературе и поезије једва да је остало слово „Џ“! Нису српску литературу и поезију подлокале смрти истакнутијих песника и писаца, колико наметање државне вере (титоизма,атеизма), бескрајне себичности и игноранције; олако прелажење преко непочинстава и наметачког канона, и помирење са мраком вилајета у коме је један коминтерновски експонент и жрец обожаван као краљ; владајући предуго успео да постане и писац сабраних дела, најутицајнији књижевни критичар, најмоћнији. Погледајте читанке и букваре из који су југослављани учили да читају. Да, земља је имала вољеног сина народа, доживотног председника и јединог нобеловца, који је био ревносни члан једине партије! На другој страни, у исто време, један изворни и врсни песник, какав је М. Станисављевић, штампа своје књиге код тзв. Независних издавача, и на крају, умире као просјак...Покојни песник Станисављевић није једини, покојни Илија Мољковић није једини; све што је у овом вилајету покушавало да се одупре, да пружи неку врсту отпора и путем писане речи, па понекад и говором јуродивог, где је завршило?Ја немам илузија, али многи их у овој земљи имају; а ако се мја варам, ако грешим, ако су се многи ослободили илузија и прогледали, зашто ћуте? Поготову зашто ћуте писци и песници које етикетирају као значајне? Јер ако они ћуте, који су се спремали да у животу говоре о стварима о којима већина ћути, шта очекујете од најобичнијега пука, којега је при том заобишло и најелемнтарније образовање? Моји часописи нису основани да би били бусија једне или више песничких секти, не...

- И за сам крај овог разговора: ако је предмет једног часописа, да омогући разговор са другим, суочење прошлости са будућношћу, да ли можете бити задовољни дејством које ваши и други књижевни часописи чине на дужи рок?

Б.:Па, ако сам разумео на прави начин питање, ко је овде задовољан утицајем књижевних часописа? Много веће дејство на кратки рок изазове неки жути лист, жута штампа уопште, са својим крупним бомбастичним насловима на насловним страницама. Или, рецимо, нека тв емисија, риалити шоу, где неке индивидуе наједанпут постану јунаци дана и ноћи. Па ипак, камера има моћ да у неочекиваном тренутку ухвати неки од тих ликова, који би били природни у хорор филмовима. У том агресивном свету шоубизниса, данас, овде и другде, а посебно у земљама које су се заглибиле у неправедним транзицијама, том зверињаку, књижевни часописи су последњи мохиканци. Моју етику као уредника, оснивача и покретача књижевних часописа, једноставно је изразити: не увећавати никад намерно патњу, опсег патње; покушај да учиниш нешто од свог талента и енергије, а нарочито од талента оних који долазе. Ја видим да ће доћи једна друкчија књижевна генерација. У мојим часописима речи душа, бог, религија поезије – нису забрањене речи. Надам се да моји часописи могу омогућити нову осећајност, живот без заблуда о прошлости ибудућности. Валери је говорио:“Погледај то што те окружује, оно садржи све облике онога што ће бити, тако да те оно што ће бити заиста дирне“. И кад смо већ код Валерија, ја не очекујем ни превише ни премало од новопокренутих часописа.Најбитније је, валеријевски речено, „досегнути извесне унутарње тачке, исцрпсти оно што је било посебно универзално у том човеку; - и штавише, навести на размишљање неке; и у повољној прилици, утиснути ту и тамо свој траг у песку пустиње помало по страни од стазе измешаних корака“....

„Оно што волим највише да читам, што ме обавезује да га читам – и поново читам – јесте оно за шта осећам да ме највише унапређује, што није околна ствар, него једно увећање, једно ширење – један спољни заокрет који ме приближује мени још јаснијем и наоружанијем.“ (Пол Валери)*

__
НАПОМЕНА АУТОРА
Нишки часопис „УНУС МУНДУС“ , штампао је мој рукопис „Из карантина“ (бр, 40 / 2011, велики формат, стр. 103 – 201). Било је и некаквих „мршавих“ изгледа да се скраћена верзија тих есеја штампа као посебна књига. Али до тога није дошло. И ко зна и када ће доћи, имајући у виду оно што је главни предмет занимања ових есеја и записа, и невеселих размишљања...
30. мај 2014. У Звижду Б. Т.

Белешка о писцу

Бела ТУКАДРУЗ (псеудоним; Мирослав Лукић, рођен 30. јуна 1950. године у Мишљеновцу, код Пожаревца, с-и Србија). Завршио је Филолошки факултет у Београду, смер компаративна књижевност. Годинама је радио као професор књижевности, библиотекар. Започео је као песник, објављујући рано песме. Основао је «Заветине» и неколико књижевних часописа и књижевних награда.
Власник је и координатор утицајног Сазвежђа ЗАВЕТИНЕ, које је врло препознатљиво на светској Мрежи и добар пример презентације српске културе и књижевности...

Дела Белe Тукадруза

Књиге есеја : Музеј Немогућег Ратара (Београд, 1996, 1998), Метафизика у белом оделу (Београд, 1998 ), In continuo, 1 (Београд, 1998), Духови (Београд, 1998), Религија поезије (Београд, 1999), Уметност маховине (Пожаревац, 2003).
Антологије: НЕСЕБИЧАН МУЗЕЈ (Београд, 1998; 2000; 2002... – 2009: осам издања), Антологија ФЕНИКС (1998, 2002, 2003, 2006), Провалија српске књижевности (Пожаревац, 2011), Из карантина (Ниш, 2011)

Поезија: Лакомица (стихови; плакета, 1965, Мишљеновац), Хомољски мотиви ( песме, Кучево,1969,), Зукванско еванђеље,(библиофилско издање,Пожаревац, 1976), Земља Недођија (Београд, 1993), Флора де ла мунће (Београд, 1993, прештампана као последње поглавље романа УЈКИН ДОМ), Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ (Београд, 1996; библиофилско издање), и Златни Расуденац (Београд,1996; библиофилско издање), АРХИВ У ОСНИВАЊУ, 1 - 2 (Београд, 1998; ново, друго, и треће проширено, библиофилско издање књ. Свеска ХОМОЉСКИ МОТИВИ, ЗЛАТНИ РАСУДЕНАЦ, Београд, 1998), РАЈСКА СВЕЋА:Опус Мирослава Лукића 1968 - 1998 (Београд, 1998), Врата Звижда ( Београд, 1999.), Русаљ (Sectio Caesarea, Париз, 1999.). Краљевске инсигније (библиофилско издање песникових пријатеља у расејању; Париз - Фрајбург - Београд, 2000; друго издање 2001). Метла дрвене Марије, 1 (Београд, 2002; библиофилско издање), Дубоке песме немогуће љубави. ( Беогард, 2005)..... ЛАС ВИЛАЈЕТ (Анонимна хроника) : Одабране песме 1986 – 2003 (Младеновац, 2010)... Свеска САХАРА АМАЗОН / Notebook SAHARA AMAZON (двојезично српско-енглеско издање,Београд, 2011). Белатукадруз: MOARA PARASITA: Лице, Едиција БРАНИЧЕВО, Пожаревац, 2012. МИРОСЛАВ ЛУКИЋ – БЕЛАТУКАДРУЗ МИРОСЛАВ ЛУКИЌ – БЕЛАТУКАДРУЗ: LAS VILAJET / ИЗАБРАНЕ И НОВЕ ПЕСМЕ ОДБРАНИ И НОВИ ПЕСНИ . / ИЗАБРАО И СА СРПСКОГ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕО ОДБРАЛ И ОД СРПСКИ НА МАКЕДОНСКИ ПРЕВЕЛ РИСТО ВАСИЛЕВСКИ (двојезично издање, 2014), ЗАШТО КОГИТО КЛУБ („Унус мундус“, Ниш, бр. 47/2014, стр.: 251- 443) ...

Проза, романи: Дневник за Сенковића (Београд, 1983), Литургија (Београд, 1997), Ујкин дом (Београд, 1997), Трговци светлошћу (Београд, 1998), Месечева свадба (Београд, 1999), Кућа светих ратова (Београд, 2000), Доктор Смрт (Пожаревац, 2003), Пасија по Амарилису (Пожаревац, 2008), Северци (Вршац, 2011)

Сабрана дела овог писца објављена су 3 пута : УМЕТНОСТ МАХАГОНИЈА. ДЕЛА Мирослава Лукића у 32 књиге (Београд, 2002); АРХИВ ТРГОВАЦА СВЕТЛОШЋУ. ДЕЛА Мирослава Лукића у 42 књиге (Београд, 2003); ВЕЧИТИ ЧУДЕСНИ КОРЕНОВИ. Сабрана Дела М. Лукића у 22 т. ЦД (Београд, 2006).

Бела ТУКАДРУЗ је добитник књижевних награда:
-Прве награде ФОНДА МЛАДИХ ТАЛЕНАТА и листа БОРБА за поезију (1969);
-друге награде за прозу Просветног прегледа (1980);
-прве награде Вуковог пера за књигу прозе у рукопису (Тршић, 1990);
-»Дрво живота“ за књигу есеја "Уметност маховине" (2003);
- «Повеље Карађорђе» (2009) за животно дело посвећено српској духовности.

Више о Бела ТУКАДРУЗУ на овим интернет адресама:
http://umetnostmahagonija.blogspot.com/
http://osnivaczavetina.blogspot.com/
http://blbelatukadruz/blogspot.com/
http://sites.google.com/site/arhivbelatukadruz
http://antologijaol.wordpress.com/
http://belatukadruz.wordpress.com/
http://zlatnirasudenac.wordpress.com/pro-fil/im/
http://novinebuducnosti.wordpress.com/

Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017