Владимир Бабошин  / ЖЕНЕ

 

Налет  емоција ниједна брана издржати неће

И одмах ће прегорети лицна од великог напона,

Спознати све што си ми сад причала право је умеће,

Чак и речи заустаљене  у мислима – израз без спона.

 

Показати осећање  што кипи, из подсвети ишчупано

И у врелој глави све немогуће мисли измешати.

Све нужно да се постави: штафелај, палета и платно.

Да бих наклоност и слику љубави могао насликати.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

 

Владимир Бабошин   / ЗВУЦИ ЈЕСЕНИ

 

Јесење импресије

 

У жутом плашту брезе све

С јесењим ветром реч разгоне,

На путу се барице леде,

Стакато ритмом звона звоне.

 

Киша по крову добује,

Мелодија сва је уморна –

Капима што лед их кује.

Осећам – зима ће суморна,

 

Ил' пуна природних чари.

Новембар уме бити хладан

И сетом боји све ствари –

Живот обичан и досадан.

 

Али  - ако се Земља окреће,

Поново ће ситне кише

Сипити пољем у пролеће,

Музиком наде веће, више.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

 

Евгеније Капустин | ЖИВОТ

 

Кад бисмо га упрегли као рагу

Да нас само сећањима вуче,

До тишине на последњем прагу,

Где нит сребро не мота у клупче...

 

Нови дан памти тек то што не беше:

Јарке снове – светлост из даљине;

Прошлост се не враћа ни да нас очеше

Док на њу гледамо са висине.

 

Живот – то је бол у чекању среће,

Живот – то је тражење себе –

Страст и спокој – дрхтав пламен свеће,

Избор за мене или за тебе

 

Живот или смрт – почетак је само;

О, небо мило не зови ме рано,

Не желим да срце заћути тамо -

Још желим и волим све животом дано.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

Евгеније Капустин | ТАЈНИ ЗОВ

 

Постоји тајни зов

И туга тајна.

Знам: они су - почетак свих стазица;

И само бол је последица,

Када без снова,

Ни прошлост није бајна.

 

Али, постоји љубав,

И оно што је над нама.

Знам: не може бити друго, јаче,

Када и нада плаче,

Но васкрсни убав

И дај се нов сасма

 

 

 

Евгеније Капустин | МОЛИТВА ЗА КОСОВО

 

Пут до истине је сложен

Кô неба прибежиште,

О, помилуј нас, Боже:

Срце сигурност иште.

 

Без лажи и сагињања,

Ниже не смемо пасти

Да крв нас не прогања,

Боже, у твојој смо власти.

 

Док хорде земљу пале,

Ми смо Божји војници;

Редови – сила мала –

Криви у туђој кривици.

 

Ал' без бола вере није,

Носити крст то је дар;

И без воље Божије

Нико не угаси пожар.

 

А хорде пале цркве,

И света земља гори;

Браћи опет узеше све,

Ал' око им још зазори.

 

A душмана све је више –

Боже, не остављај нас саме;

Дај сунца усред кише,

Изведи нас из таме.

 

Душмани надиру свуда,

Сами ђаво њихов је брат,

Просуше семе блуда

И нејачи ломе врат.

 

О, дај нам снаге, Боже

За душе и тела спас,

Сустати се не сме, не може –

Јер  нит вечности је код нас.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

 

 

 

 

 

Евгеније Капустин | ВАРАО САМ

 

Да, варао сам. Издао јесам;

И волео – а сада не умем!

Последњу, кобну грешку сам

Поделио с древним чудовиштем.

 

Не знам ко је дошао први

Да плеше танго на мом гробу!

Напред идем – снага ме мрви,

Слабости моје удишу злобу.

 

Бежи од мене, човече мили –

Да избегнеш поделу јада,

Ал' кад бисмо се помолили:

Ја теби, ти мени био би нада.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

 

 

Маријана Соломко | ПРОЛАЗНОСТ

 

Закриљен прозор мушкатлама,

Врч сломљен и залепљен само,

Бејах на патње раскршћима,

Кад опало лишће испраћамо.

 

Кад сунце кô малине сво је,

И јасике колибе прекрију –

Док јесени вином тело боје

И баште последњу кап пију.

 

Нестане ватре, нема сјаја;

У очима само боје мртве –

Трошно дрво кô знамен краја,

Суво лишће с молитвом жртве.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

Маријана Соломко | СВЕТЕ РУСИЈЕ

 

Ти – мало познати свете Русије,

Заборављени човече уклети,

И ви у бразди сивих поља ражи:

Дигните се до небесне плавети.

 

Речи су људске у вама застале,

Одјеци гласова без тона и боје,

Али за покајање никад касно није

Док горке сузе у грлу вам стоје

 

Израстите попут стабла храста:

У корену томе руске главе ћуте;

Паметне, јаке – а кô бреза нежне,

Што из сваког зла пронашле су путе.

 

И чувајте све пољуљано и танко;

Да са наших поља до звезда устане,

Почиваће преци мирно, поносито –

Кад пред веком сваким јуност храбро стане.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

Маријана Соломко | УСРЕД БЕЛИХ МАГОВА

 

Александру Пушкину

 

Усред белих магова дрвећа,

На стаклено леденим пољима,

У шатри од зимског перја кô свећа

Усана бледих пркосиш уморима.

 

Пао си кô жртва моралу крутом;

Од маховине у светлоплаве руке,

Рубину по кошуљи просутом –

Кô капи песме – стиха јауке.

 

Усред белих дрвећа пророка

На перону празном кô пусто поље,

Снежно перје, не бат корака,

То шкрипи твоје перо – најбоље.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

Маријана Соломко | ПРВА НОЋ

 

Фрула – лет муве – сад балалајка,

Чему неука свирка, заморна, плитка?

А паук рече: „Твој лет за ме је бајка,

Пре сна у мрежи – музика питка.“

 

И сву ноћ је фрула из крила се чула

О црној судбини нелагодног дна,

О паучини да није чврста кô кула –

Већ пуна рупа мрежа обична.

 

О црвеној капљи из презреле вишње,

И младости што тек ноћас листа.

Паук муву води пред свевишње –

Љубећи јој звонка уста чиста.

 

•С рускг превео Анђелко Заблаћански

 

 

Ирина Михашина | БОЖЈА РУКА

 

Газим по роси с плавим месецом у коси,

Просипам сребро у зору.

Не чујем све а узвишени глас носи

Реч Његову у ћутње говору:

- Русија ће живети довека,

Руски народ ни пред ким не клечи.

И ја видех – Божја нас дотиче рука

И пут ка бољем што нам душе лечи.

 

• С руског превео Анђелко Заблаћански

 

 

Ирина Михашина | ЗВЕЗДАНА НОЋ

 

Фебруар[1]

 

Каква је ноћ сада са нама...

Блистава, звезданог неба,

Док срећа великим потезима

Меке увојке кистом вреба.

 

И пун је чудеса простор сав.

Чајковски – ноћ сва од звука

И ниоткуда пој, глас пискав:

Љубави није без јаука.

 

• С руског превео Анђелко Заблаћански

 

Ирина Михашина | СИХ Кô БУЈИЦА

 

Утисци после посете старој винарији Михајловски

у предгађу Чајковског

 

Не знам бољу земљу од ове

Љути мирис покошене траве

У језеру сиве ждралове

А све у хладу шуме храстове

 

Светиња – стих кô бујица,

Под лишћем живот – беле гљиве,

Другови, ено је колибица –

Судбе ми нове линије криве.

 

 

 

• С руског превео Анђелко Заблаћански

 

 

Олга Постникова | ПУНИ МЕСЕЦ

 

О, пуног месеца мучно време

и светлошћу притиснуто осетљиво теме!

Ти си као бледи ћилибар између облака снених,

самоубица срећних прибежиште

и складиште

судбина давно заборављених и непримљених

у крило Божије свите

све деце зачете а нерођене и незавољене,

 

некрштене и безимене,

оне од златне лакстозе сите,

оне похотом и болом оскрнављене

и скоро невидљиве у зрацима твоје светлости зелене

 

• С руског превела Љубица Несторов

 

 

 

 

 

 

Олга Постникова | ***

 

Живот је изгубио цену. Дејство инстикта

и закона одржања врсте је  веома ослабњено.

Зато леминзи јуре у океанске воде да се утопе,

а страсно парење јелена је жудњом за смрћу распаљено.

Нама је постало свеједно: умрети или заспати,

пијанство и бутифос или жудња за чернобилском шумом.

Као да је цео народ отрован патосом самоубиства

и као да га је заувек напустио тужних небеса промисао.

 

И шта ја да радим? Нема ме довољно за сву ту несрећу.

Мало је једна моја свећа да би се прошло кроз таму ноћи.

Господе, како ми је страшно што нисам ближњем ослонац.

А кад ближњем не помажем, како ћу даљњем помоћи?

 

Хиљаде стараца у беди и немоћи нисам к себи узела.

Ни деци из сиротишта моја брига није довољна била.

Преварене девојке нисам од абортуса сачувала,

и дечаке од Авганистана нисам спасила.

 

И нерзумевањем  мучим сопствено дете, рођено и мило,

и својој мајци ретко одлазим и помажем.

А мој друг је умро у Израелу, изгнанство га је убило.

Ако ме Бог упита о томе, шта да му кажем?

 

За бес у редовима такође неће бити опроштаја.

О, како желим да поверујем у могућност васкресења

моје пропале земље! Но и на словенски празник,

на хиљадугодишњицу крштења

нема исповедаонице,

где би се саслушале моје кривице.

 

• С руског превела Љубица Несторов

 

 

Светлана Kекова | На седам брежуљака  

 

Пусти су и голи врхови дрвећа
На испосника рјабина подсећа,
оног што је видео висока брда и горе,
а између подножја њиних - велико дубоко море

 

Ја ћу бити талас
и у кланцу ћу зачути каменог хука глас
О, Ко је Он  што је небо створио као кров човеку,
а земљу нам поклонио као колевку?
Што је створено Речју, то  је светлост постало.
Што је било ћутање, и даље ћути, до краја.
Он је поклонио живот великом и малом,
дао је птици крила, а свакој риби - пераја.

Зеби је дао слабост, а лаву -  снагу у лову,
косу - умилни глас, тапиру сурлу његову;
земаљском створу - уживање у пливању и лету,
а светлост необичну  небеском дивном свету.

 

Где се Он скрива? Да ли у дворцу свадбеноме,
иза видљиве границе сумрачнога неба?
А можда баш сад стоји  на прагу твоме
Ко муње ће хорови анђела грмнути изненада:
"Великој срећи претходи много мука и јада.
У океану се налазе виисоке планине и  горе,
а између њиних подножја -велико дубоко море."
И као просјак моли  водице и мало хлеба?

Како свога Творца слави друштво птичије?
У мочвари – шљука,  а кукавица - на зеленој иви.
А Он се смеши док под покривачем плоти своје крије
Светлост Божанства која вечно живи.

 

• С руског превела Љубица Несторов