12.
Некатегоризовано

Младен Весковић:
Два романа са рубних подручја српског језика – „Кукавичја пилад“ Лабуда Драгића и „Бумеранг“ Берислава Благојевића

 

Досадашња историја српске књижевности учи нас да су нека од њених најзначајнијих дела, као и неки од њених најзначајнијих опуса настајали на рубовима српског културног простора или су тематизовали дешавања везана баш за те рубне просторе. Дела Иве Андрића, Милоша Црњанског, Владана Деснице, Меше Селимовића, Борислава Станковића или Григорија Божовића најбољи су примери за то. Баш због тога важно је да и данас усмеримо нашу читалачку пажњу и на ауторе који стварају ван етаблираних културних центара, односно који тематизују просторе и догађаје који немају (често из сасвим ванкњижевних разлога) тренутно привилегованији културолошки или медијски статус, јер можда сада баш та дела ослобођена „дикатата центра“ говоре више и боље о времену у којем живимо, од дела која излазе у сусрет духу времена и очекивањима монденске нарави центара.

Отуда из прошлогодишње романескне продукције треба издвојити два романа који, сваки на свој особен начин, говоре у прилог малочас изнетој констатацији. Најпре, то је роман „Кукавичја пилад“ (Српска књижевна задруга) Лабуда Драгића. Овај изузетни прозаиста, с ванредним језичким сензибилитетом и необичном моћи гротескне имагинације, написао је свој први, условно говорећи, историјски роман. Аутор се још једном вратио завичајном простору Црне Горе, овога пута причом о комитиском покрету који је у годинама након Првог светског рата неко време водио локалну побуну против нове југословенске државе, с циљем да врати краља Николу Петровића на престо Црне Горе. Као прави мајстор приче и познавалац језика, Драгић уз помоћ архаизама и локализама гради уверљиву могућу слику простора и времена у којем се заправо зачело растакање класичног вишевековног црногорског идентитета. Драгићев приповедач укршта наративне планове дајући читаоцу ширу визуру епохе кроз неке од новинских наслова онога времена, а потом дајући и субјективне увиде кроз појединачне визуре актера дешавања о којима приповеда. Тај лични поглед на ствари посебна је вредност овога романа, јер он не полази од унапред задатих премиса у тексту и не жели да буде историсјка пресуда, већ пре могуће тумачење догађаја чији коначни рефлекси сежу у време у којем ми живимо и чији су плодови, кукавичја пилад, данас евидентни. Зато су Драгићеви приповедачки увиди пре свега демистификаторски и то је заправо главни творбени принцип овога романа. Тако када говори о настанку поделе на „бјелаше“ и „зеленаше“ његов приповедач каже: „Ако ћете ви зелени биљет  - ми ћемо бијели! А ако ћете ви бијеле – ми ћемо зелени. И тако би: ријешисмо да узмемо бијели и другога јутра нас прозваше бјелаши. Ми њих истог трена зеленаши. Ка из руге то би у почетку, јер смо једнако ми могли бити зеленаши, а они бјелаши. Исто је то било. Али да видиш кастига, како се то извргну у велику пизму и зло!“ Тако трагедија започиње, налик на шалу, а наставља се неколико година касније убиствима која комити, наоружани од стране Италије,чине у име бившег краља и бивше краљевине, а у којима страдају не само жандарми, већ и њихови рођаци. Потом, убрзо заборављени од оних који су их послали, дубоко у планиским врлетима Црне Горе комити настављају изгубљену битку не знајући више чему она води и не знајући чак ни да је краљ Никола у међувремену умро у туђини.

Драгић познаје психологију горштака и због тога његови ликови нису пуки носиоци функција и идеја у роману, већ пре свега људи који се плаше и стрепе, који верују, али и сумњају у сврху свога наума, који баштине дух побуне и самосвојности и онда када их он, на крају, пред многобројним пушчаним цевима војника и жандарма, води до тужног сазнања: „Да погибосмо од Турака, или од Швабе, па ни по јада, да нас оплакују и жале ко људе – но од нашије, као изроди и лупежи“. И то је слика дефинитивног краја епске Црне Горе која је, као и њен последњи господар, ушла у век који више није био њен и којем је она зато закономерно морала нестати у свом старом облику. Некадашњи цар јунака и некадашњи победник с Вучјег дола, на крају свога животног пута отежали је и заборавни старац који стрепи над својим златницима које му чувају тршћански банкари и чији синови не маре нимало ни за земљу ни за круну, па тако 1916. година долази као логичан крај једне епохе и једне династије која је била њен творац. Историја се никада не понавља на исти начин, али прича о последњим годинама последњег црногорског господара и комитима који су на Божић 1919. године започели истрагу самих себе, својих братственика, постаје део посувраћеног симболичког лука чији почетак сеже до онога Божића на почетку 18. века који је Његошу дао подстицај за „Горски вијенац“, а завршава се братоубиством на почетку 20. века. А оно што је неизречено у овоме роману чини се страшнијим од онога што је записано.

С друге стране кратки роман „Бумеранг“ (Пресинг) младог бањалучког писца Берислава Благојевића нови је прилог поратном причању у нашој књижевности. Он је у свом претходном роману „Тиши од воде“ тематизовао искуства учесника у грађанском рату у Босни и Херцегоцини и покушајима да се човек ослободи горког талога несреће коју рат са собом носи. Нови роман је смештен у садашње време и прати судбине главног јунака и неколико његовоих пријатеља из „бумеранг генерције“. Дакле, генерација која је била премлада да учествује у оружаном сукобу, али је кроз своје одрастање у ратним и пратним годинама пожњела све „плодове“ рата и попут бумеранга они одлазе и враћају се у свој завичај и према њима се враћају све невоље које је рат створио и заташкао на неко време. И тако сада на светлост избијају незапосленост, сиромаштво, до крајности изобличен политички систем, депресија и безнађе младих људи без мисли да ишта може да буде боље и да има смисла остати и живети у завичају. Иако је радња смештена у Босански Брод (што је добитак за нашу књижевност која је тако добила још једно место на књижевној мапи), она се може читати не само као прича о многим другим местима, не само у Републици Српској, већ као прича о бескрајној балканској транзицији које се већ деценијама не завршава и која заправо постаје име за један систем економских односа који се заснивају на сталној промени и с тим повезаној свеопштој несигурности. Међутим, круг рутине безнађа јунаци покушавају да прекину оснивањем Бродске омладинске библиотеке која ће покушати да буде оаза у транзиционој свакодневици. Такође, једна стара, а поново прoнађена љубав даће главном јунаку наду у смисао постојања, чак и у околностима у којима сем те наде нема готово ништа друго. Та једноставна и чиста алхемија у којој нема патетике и непотребне идеологизације један је облик оног Волтеровог врта који треба одржавати, јер је ту, јер је истинит и јер даје лековите плодове. Та невелика, а опет снажна истина, блиска оној из Шајтинчевог романа „Сасвим скромни дарови“, може бити могући путоказ за излаз и епохе које је фетишизирала новац и насиље. У ту епоху су земље бивше Југославије прве ушле и побрале њено цвеће зла и зато би било смислено да из ње први изађемо и уместо великих парола прихватимо ове наизглед скромне, а заправо једине вредне  дарове које можемо дати једни другима.

Оба ова дела и када приповедају о догађајима од пре једнога века и о времену садашњем, и када приповедају о црногорским одметницима и босанскобродским младићима, показују велику творбену моћ наших савремених писаца који и онда када делују ван књижевних центара и ван трендовских тема, стварају дела велике литерарне вредности и универзалног значења и којима се мање место или незнатнији историјски догађај заправо ишчитавају као парадигме великих симболичких потенцијала које тако надрастају своју иницијалну позицију.

Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017