Драгослав Бокан
СТРАШАН ГРЕХ ЈУГО-СРПСКЕ, БЕОГРАДСКЕ ЕЛИТЕ:
Још један оклеветани рат

Страшан је грех наше југо-српске београдске елите, коју са радошћу дочекују тамо где неки од нас никад неће моћи да кроче.

Ко год није био у рату, у униформи и у рову, ко није гледао мртве крај себе као неизбежни део пејзажа и свакодневице што га окружује и притиска, ко није слушао заглушујући тресак експлозија од којих му се слух тако поремети да више не зна шта је лево, шта десно, шта горе, а шта доле (док се тетура као пијан), ко није осетио смрт како лети, у фијуку гранате или метка, тик крај њега… – не може да зна. колико је то тамо озбиљно и судбоносно важно

И увек ће боље проћи (као и иначе у животу) они који лукаво сачекају да прође сукоб и апокалиптички тресак судара две војске и две државе, па онда брже-боље искачу из својих склоништа са већ спремљеном „идејом помирења” и изанђалом причом како су „сукобе изазвали политичари, неодговорни појединци, идеолошки екстремисти, уличне силеџије и пси рата” (а народи се, наравно, „воле и међусобно разумеју”).

Па, парадоксално, испадају много бољи људи, некако хуманији и нормалнији они најсебичнији, они што никада ништа нису ризиковали, ништа жрвовали – од оних који су у том истом рату све изгубили (многи и живот).

РАТ И СУДБИНА

То је дрипачка фора свих „миротвораца” са унапред спремним калкулатором и укљученим таксиметром (за очекивани добитак од оваквог свог профитабилног и лукавог става). Сви ти „хероји пацифизма” и наводни „борци за мир у региону”, што самохвалисаво иступају са тезом како су „сви криви” (осим њих, наравно), лицемерно изједначавајући борце свог народа са њиховим и нашим непријатељима. Они што се моле „за све погинуле у рату”, релативизујући тако све што се заиста догодило, изједначавајући јасеновачке убице и њихове жртве, џелате и страдалнике и у оном прошлом (никад завршеном) и у овом сад рату.

Као да је лакше и лепше устајати у четири ујутро и кретати у лице смрти по највећој хладноћи или врућини, чекајући своју смрт у неком јарку крај пута него пити капућино са непријатељима вашег народа у топлом и пријатном амбијенту, са све лепотицама свих нација око вас (које вас мило и са наклоношћу гледају, овако „просвећене” и „урбане”).

То је страшни грех наше југо-српске, београдске елите „бораца за мир”, оних које са радошћу дочекују тамо где неки од нас никад неће моћи ни да кроче (под претњом хапшења, осуде и затвора). Њихов морални пад у блато срамног одрицања од судбине свог народа биће, верујем, неупоредиво боље и јасније примећен у објективним и много праведнијим проценама будућих српских генерација на ову тешку и више него деликатну тему.

А сваки прави рат (крвав, пун страдања и несреће) је све само не обична „насилничка игра” залуђених шовиниста, испуњених мржњом према непријатељима. То је најчешће једини начин опстанка сваке нације у историји, оно од чега суштински зависи њен успех или пропаст, победа или пораз, ширење или сужавање граница и суверенитета.

ГОРИ ОД ДЕЗЕРТЕРА

Рат је неизбежна судбина сваке народне заједнице окупљене унутар граница своје државе, довољно одлучне да се избори за своје место у историји. Највећи губитници зато нису они који „губе рат”, већ они који га не разумеју, избегавају га по сваку цену, осуђујући га већ у начелу и без обзира на околности и реално стање ствари.

А најнеморалнији (гори и од поменутих дезертера из судбине свог народа онда када је тешко) су они који презиру своје истоверне и сународничке ратнике и првоборце, ветеране и хероје. Они који потцењују рат, било га избегавајући, било га злоупотребљавајући и гурајући у заборав (попут регента Александра након Првог светског рата и његовог односа према јунацима који су поднели речима просто неописиву жртву, да би на крају били одбачени и маргинализовани од државе коју су ослободили и својом крвљу омогућили њено постојање).

Њима желим – не кријем – вечне и паклене муке да би осетили макар део онога што су након Великог рата исплакали и изгрцали ратни инвалиди и сирочад без очева палих „тамо далеко” зато да би се нова југословенска елита опуштено забављала уз фокстрот, даме у скупим крзнима, аплаузе дојучерашњих противника, луксузне лимузине, прелепе дедињске виле и обавезни француски шампањ.

Рат је пре свега озбиљна ствар, неизбежни део наших живота и историје наше српске Отаџбине. Нешто чему треба прићи са страхопоштовањем и искреним покушајем разумевања (почевши од братске руке помоћи свима који су у блатњавим рововима и у сталном дружењу са смрћу постајали озбиљнији и одраслији него што су били пре тога). Судбинска мера нашег националног карактера и онога што смо заиста.

Рат. Неком брат, неком трагедија. А понеком и прилика за уносну издају свог народа.

Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017