„ЉУДИ ГОВОРЕ“, бр. 1. – електронско издање
ПРОЗА
Властимир Станисављевић Шаркаменац, Париз
ПУТ У НИКЕЈУ

Милету Медић

Двоструки опасач од тврдих и дебелих градских зидова отварао је своје вратнице и капије да кроз њих прође свита часне браће и седих отаца, пристиглих из манастира Хиландара. Предводио их је Свети Сава. Утихнут говор који су понели са Свете горе, а који се није узнемирено појачавао ни кад им је пловило, по Егеју, западало у невремена и буре, могавши тако да се разбије о стење и мраморје, овде, на улазу у Никеју, град који је чувао Царство Византије, још се више стишавао. Најчујнији беху одјеци дрвених комада о калдрму, мада се и са њима пажљиво, и још тише, подштапало.

Сава је ишао напред, за њим часни оци, и на крају нешто млађа часна браћа. По Савином застајкивању, сви су схватали да се он чуди и до десет метара високим зидовима, који су личили на мајчину утробу што је најтоплије штитила, и готово брижно обавијала град, као порођену идеју његовога управитеља и цара Теодора I Ласкариса, који је, истакавши се у одбрани Цариграда, ипак, по његовом паду у руке Латина, 1204., пошао из њега да на наспрамној обали оснује нову престоницу, Никеју, говорећи да ако је пао Цариград, није пало и Византијско царство. Овај пут је то ново Византијско (Никејско) царство било домаћин изабраних светогораца.

Пред свим царским људима прва у непосредном дочеку гостију стајала је царева рођена свастика Јевдокија, богоугодна Савина снаха, која бејаше доскора госпођа жупаница Савинога брата Стевана Првовенчанога. Са отетим јој усхићењем чврсто је загрлила и на груди привила девера, као да јој  је још увек својта, на шта јој је Сава одвратио топлим благословом и благодатним сјајем из очију. После тога радосно су приступили царским пријемним одајама, у које ће убрзо стићи и цар Теодор.

Цар је могао и изостати са овако раног дочека хиландарске свите, да му ових дана, када се већ знало да ће светогорци пристићи, васељенски патријарх Манојло Сарантен није толковао о Сави причу коју је, пак овоме, испричао Преосвештени епископ Дионизије који је служио у никејској царској цркви  Свете Софије, по којој је Јустинијан дао име и највећој у Цариграду, 2 века по одржању Првог васељенског сабора у њој, а од чега је до ових дана посете хиландараца прошло 9 векова, или тачније 894 г.

А епископ Дионизије је једном служио на Светој гори и, као врло чест саговорник, и пријатељ, Карејског Прота, лица од највише и црквене и световне власти, могао је да чује занимљиву причу о судбини српскога принца Растка, који је стигао у Пантелејмон да се замонаши, за корак пре потере коју је водио несуђени принчев војвода херцеговачки, послат да га врати ако га стигне, Војин. Срећом манастирске капије су се замандалиле пред разјареним војницима, који ће насилно ући у гостопримницу. Тада су се отворила она подрумска врата која се деценијама чувају за овакве ређе прилике: да се вино које опија и брже него што се испије понуди силнику како би се његове намере ублажиле и свети зидови спасли огња. Вино, још  и добра манастирска вечера – учинили су да су уморни гонитељи поспали као заклани – како би се ствари  угодиле како ваља. По тадашњем пропису новодошавши искушеник је морао да чека најмање годину дана на постриг а, како су прилике захтевале, Растко је морао у току ноћи бити пострижен и обучен у црну ризу, монашку, како би се ујутру потери саопштило да је сада касно, и да монах не може бити управљач Травуније, у Оногошту. Но, такво изузеће (дерогацију) могао је учинити само Први (Прот), а седиште му се налазило у Кареји. Како на Светој гори (Агион оросу) ништа не може бити далеко, отишло се брзо Проту и објаснила ситуација. Карејски Прот је погледао пантелејмонске изасланике, још задихане од бежаније из Србије, прекрстио се, богонаклоно им се осмехнуо, и упитао да ли су они толико чисти и праведни у Богу, кад им штићеник да се рукоположи за монаха, заслужује без оклевања (?). Наравно, часна браћа из Пантелејмона, као и сам часни отац Гаврило, у непрестаној принчевој пратњи, од Немањинога двора па до Кареје, нису разумели како, зашто нема никаквих препрека ни кршења законоправила да се принц исте ноћи постриже. А тада им је Прот препричао чудо, које је остало да се још прича на Светој гори, где ће га и никејски епископ Дионизије једном чути, и то од карејског Прота лично:

Карејски Прот је као млад монах служио у Јудејској пустињи, у јерусалимској лаври, у месту Мар Саба, на реци Кедрон, у манастиру Саве Освећеног. Манастир је после сјајног периода напредовања наједном пао у назадовање и замирање, иако је поседовао велике реликвије, као што су: крст на којем су распете кости Господове, најлепшу икону Богородице – Тројеручице, па чак и саму руку Дамаскинову, коју је Богородица својом трећом руком срасла. Братство се почело десетковати и манастир видно сиромашити, баш кад је Прот служио тамо. Он је упамтио легенду која се успоставила пред његов одлазак из свете куће: да ће све поново кренути ка побољшању, кад у тај манастир стигне са запада, да монах буде, младић племените крви, русе косе и плавих очију, и кад му капију манастирску отвори сâма Дамаскинова рука без ичије помоћи. Зато се Прот прекрстио пред пантелејмонским изасланицима и клекнуо, благословећи их, јер је српски принц Растко  имао русе косе и плаве очи, и јер је Прот знао да ће га убрзо послати у манастир Саве Освећенога да тамо преузме и понесе послушање, свога Претече, те му одмах, уз постризање и црну кошуљу то име и даде – Сава.

Ујутру, видевши правог монаха, смирена потера мирно прихвати свршени чин, али не оста празних руку, јер ће се сада Сава, који објасни да више и није Растко, досетити да својој милој матери, коју бејаше највише волео, пошаље све увојке плаве косе како би барем засигурно веровала у причу војводе Војина да јој је син ипак негде жив, па макар и монах.

Ту је причу испричао Прот никејском епископу Дионизију, а овај Васељенском патријарху Манојлу, а Сава је из манастира Саве Освећенога донео, добив је на поклон, најлепшу икону на свету која и данас краси српски Хиландар на Светој гори – Богородицу Тројеручицу. Патријарх је, Манојло, горео од жеље да види са толико духа богољубимога Игумана хиландарскогСаву. Сви су заправо са великом радошћу чекали да им у Никеју стигне тај посвећеник. Зато су званични пријеми, одмарања и припреме за очекивани чин, од кога  је, пак Сави горело срце – избор и добијање чина архиепископа, убрзани.

У препуној Светој Софији, са више великодостојника и господе из царске и патријаршијске ложе него ли светине, Сава је знао да се не сме усредсредити на задовољство земнога напредовања и радост осредњег срца и ума, већ да се мора мислити на праву следствену богоодговорност ново-изабраних и рукоположених,  у односу на оне који су једном стајали као и он пред овим олтаром, пуни узнесења и искреног одавања богоугодним мислима, као што је некада, у време 1 васељенског сабора овде на његовом месту стајао и сам Свети Никола уз патријарха Тарасија са још око стотину знаних архиепископа, као што су били Константинов пратилац Јевсевије, те Ахилије и Осије Кордовски, стратешки саветник, па Јаков и Пафнутије... Ове помисли чиниле су Саву радосним, а пре свега спасење Србије и њено успостављање државности и самосвојности цркве. И управо је аргументе за том самосталношћу Србије и изнео, али у светлу заједничког интереса спасавања Истока пред апетитима Запада који није имао свој запад те зато се све више машао грабуљом ка Истоку. Проглашавајући Србију Истоком на Западу, и тврдећи да ће се Латини лакше држати на Јадранским обалама ако Срби имају своју црквену самосталност, а не као Бугари у мешетарењу са  Римом, изазвао је такво одушевљење код достојникâ, а не мање запалио и обичне грађане у цркви, да се говоркало како један варварин (неко ком то није матерњи језик) боље говори грчки него домаће свештенство.

Кад цар и патријарх видно показаше радост и сагласност, Сава их замоли, посебно патријарха Манојла да именује неког од часне браће и отаца за архиепископа, а кад овај рече да су му сви драги и да су сигурно и толико одани Богу да свак од њих то може бити, али да му срце говори да то мора бити он – Сава, тад игуман хиландарски закука на своје слабости и недостојности да понесе ову улогу. Но, ту патријарх методично саопшти Сави да он може постићи и највиши степен обожења Божјом нетварном светлошћу, као оном са Тавор-горе, обилазећи све манастире и скитове на Светој гори, али да му то ни најмање не вреди ако није спасен и његов српски народ, о којем је малопре говорио, па да мора прихватити. Ту се часни оци и браћа сагласише са патријархом, те Сава узе мало времена да размисли, након чега ће рећи да ако је воља Божја стигла преко Њ. Св. патријарха на њега лично, онда он не сме да одбије, и 1219., а по Савином ученику Доментијану, тачног датума 29. III 1220. г., тј. 895 година после 1. васељенског сабора у истој Светој Софији српски Свети Сава бù изабран, хиротонисан за архиепископа. Ту цар Теодор развеза кесу и, радостан, све присутне почасти поклонима у новцу, а у Грамати бù записано да српски народ одсад има слушати Светога Саву, архиепископа српског, као што би слушао и патријарха самог Манојла Сарантена.

И, сада ту настаје најпреломнији тренутак српске историје чије ће се дејство још и данас, осам векова касније, кад пишемо ову приповест још осећати. Па они који о томе мисле, говоре или пишу морају застати бар три секунде, колико је застао и мудри Сава, да у те три секунде сместе се и бар три знака чуђења, код свих присутних па и код говорника који им је умно образлагао. Наиме, знао је Сава да добити архиепископски чин за њега лично, није довољно и за Србију, те да мора захтевати и више. Али неће ли  то бити нескромно и нехришћански, ако сад повећа своје захтеве? Али се Србији не чека, због ње мора ићи даље пред својим доброчинитељима: ту,    као гром гласно и као муња јасно, проговори да кад су му већ дали да буде архиепископ, морају му сада учинити и то нешто више, да Србија може следећи пут да бира свога Првога међу њима – сама, без поновних, сличних, долазака у Никеју!!!

Ове речи, заиста као гром из ведра неба разбише сву угодност радости, коју смени општи тајац. Теодор и Манојло се погледаше, пак две секунде испитивачки, а потом им поглед указа на непријатност, па даље на негодовање, и умало је, по гримасама на лицима им, све запретило да ће се претворити у негодовање и одрицање. А царска се и патријархова никад не пориче, знао је то Сава, и то су те три секунде, када је и он застао: знао је да мора наћи нешто јако да каже како би предупредио немилу завршницу!!! Сетио се. Горштачка довитљивост балканског свеца нашла је пут: као и сев-муње пред тавнином, засветлише му мисли пред мргодним погледима својих домаћина, па рече: Имао сам среће и стигли смо вам живи, али као што и сами знате ова четири наша мора (мислио је ту на Јонско, Егејско, Мраморно и Црно) знају да буду окрутна и љута и да свако пловило, брод разбију о стење и о мраморје. Замислите да нам се Изабрани, а одаслати не врати из Никеје, е, тада би Латини стари довитљивци имали отворена врата ка Истоку, у већ вребаној прилици да поклоњеном круном затраже католичење. Па видите ли да је брат мој мили Стеван већ стекао шураке  у Венецији. Но, ми имамо своје свештенство, имаћемо сада и епископе, па са претходним архиепископом ми можемо изабирати новога и затворити брзо, и кад год до тога дође, непријатељски „продор на исток“.

Погледи двојице моћника осташе само за трен у знаку нове запи-таности, па се почеше открављивати и одавати радост због мудрости како  да се очува Византија, да би се на крају погледа радосног, све претворило у грохот задовољства и поновно опште славље јер је цар Теодор и по други пут развезао ћемере и частио, овај пут не само шаком, већ и капом светину а у Грамату бù додато: да Српска црква од сада има и своју аутокефалију.

То је био тај највећи тренутак српске историје. Застанимо чак и у читању ове причице за те три секунде, јер дах тога трена и данас племени наше животе и нашу самосталност!

*

Неки дан након тако тешке мисије и Сава је помислио како је сад вакат да се мало и одмори, па је служио литургију у више цркава, док се народ тискао да види таквога духовника, који је разбио најпатријархалнији источни мит о превасходству оца над сином, како је то, не само у стварном животу Истока било правило, већ и у православној теологији. Јер је, наиме, отац Немања, након проживљене силе и богатства, готово на врхунцу моћи пошао на предлог сина Саве у манастир и у љубави према Богу нашао нај-веће задовољство од свих задовољстава на овоме свету. И за овај је чин, очевог посвећења синовљевом учењу, знао Манојло Сарантен када је чекао Саву у Никеји. А о овом догађају се много писало и још више говорило. Па и песници певали, какви су стихови које ваш скромни записивач ове кȁже има на уму:

Има ли узвишенијег летења у даљ
за неког ко спава на царској рогожи,
него кад сутра исти тај краљ
главу на голи камен положи.

Него кад сутра силник краљ
главу на синовљево крило положи!?

Кад је напокон Сава пошао из града, Никеја неће врата за њим затворити. Вратиће се он после деценију и по, али ће уместо благодатнога Теодора Ласкариса затећи другог. Дочекао га је Јован Дука Ватац, који се, као добар војсковођа ожени Теодоровом кћери и оста царем Никејскога царства, да спроводи тастову идеју да се Византија, ипак, може очувати у Анадолији. Због своје доброте и расподеле свега свога царскога богатства сиротињи и нишчима, чије је царство небеско, остао је Дука запамћен у православном календару као Јован Милостиви.

А Сава је стигао и да изврши обећање које је био византијским првацима дао – да ће свога брата Стевана истински првовенчати, кад се из Никеје врати као архиепископ, и поништењем папске круне, Српску цркву прогласити самосталном, те и Србији тиме омогућити да постане суверена држава.

 

25. јан. 2015., Париз (промоција књиге М. Медића: Путовање у Никеју, у храму Св. Саве)

Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017