ПОЕЗИЈА
Душка Врховац
ДЕСЕТ ПЕСАМА

Душка Врховац, песникиња, преводилац, новинар и колумниста, рођена је 24. марта 1947. године у Бања Луци. Дипломирала је на Филолошком факултету у Београду - група за светску књижевност и теорију књижевности. Дуги низ година радила је у Телевизији Београд (Радио-телевизија Србије) као новинар, аутор и уредник. Објавила је преко двадесет књига поезије, од којих су неке, делимично или у целини, преведене на двадесет  светских језика, и спада међу најзначајније савремене ауторе. Присутна је у листовима, књижевним часописима и светским антологијама, а учествовала је и на бројним фестивалима и књижевним манифестација у Србији и иностранству.

Добитник је више значајних награда и признања за поезију, међу којима су и: Мајска награда за поезију – 1966, Југославија; Песничко Успеније – 2007, Србија; Ђенсини награда (Premio Gensini) за поезију – 2011, Италија; награда фондације Наџи Наман за целокупно дело (Naji Naaman's international literary prize for complete works) - 2015, Либан, Бејрут;  и  Златна значка за неговање и ширење културе коју додељује Културно-просветна заједница Републике Србије.

Душка Врховац је члан Удружења књижевника Србије (потпредседник Одбора за међународну сарадњу), Удружења новинара Србије, International Federation of Journalists и Удружења књижевних преводилаца Србије. Амбасадор је Песника света у Србији (Movimiento Poetas del Mundo) и потпредседник ове међународне књижевне организације за Европу.

 

 

ПЕСНИЦИ

 

Песници су банда,

умишљене луталице,

непоуздани тумачи

свакодневице и вечности,

узалудни трагачи,

неумерени љубавници,

ловци на загубљене речи

и уходе путева и мора.

 

Песници су надмени баштовани

зараслих краљевских вртова,

претходници звезданих исклизнућа,

гласници потонулих бродова,

скрнавитељи тајних стаза,

ремонт-мајстори

Великих и Малих кола,

скупљачи кумове сламе.

 

Песници су крадљивци илузија,

проналазачи одбачених утопија,

обманитељи сваке врсте,

дегустатори отровних јела,

блудни синови и заводници од заната,

витезови који добровољно

стављају главу на гиљотину

на којој су и егзекутори.

 

Песници су крунисани

чувари бића језика,

љубитељи нерешивих мистерија,

опсенитељи и подводачи.

Они су миљеници богова,

кушачи чаробних напитака

и залудни расипници

сопствених живота.

 

Песници су последњи изданци

најтананије врсте свемирских бића,

узгајивачи белих цветова душе

и непоуздани творци неодрживих светова.

Песници су тумачи изгубљених знакова,

доносиоци важних порука

и опомена да је живот бескрајан,

а свемир недовршени пројекат.

 

Песници су свици на буњишту космоса,

освајачи златног појаса дугиних боја

и извођачи свете музике

васељенског рађања.

Песници су невидљиви саговорници

у ћутању о смислу и бесмислу

свега видљивог и невидљивог.

Песници су моја једина истинска браћа.

 

 

ИСИДОРА

 

Педесет лета, моја Исидора,

плетеш месечину на Топчидерском гробљу.

Наручје пуно кише,

прегршт земље на лицу.

Јато свитаца около,

светлосни стражари разапети трепере.

 

Још сама,

сањаш белу собу и кревет

простран за тело

и тесан за чежњу.

 

Навраћам често,

из прикрајка да ти се јавим,

да не узнемирим ластино крило

на твом рамену.

 

Касно је поподне

и данас,

време када се посустаје

и престаје.

 

Видим те,

низ калдрму

кривудавом стазом

последњег зрачка силазиш.

 

Кратко, као узгред,

осврнеш се:

Срби не воле паметне жене.

Поштују, али не воле.

 

Педесет лета, моја Исидора,

плетеш месечину на Топчидерском гробљу,

а кроз моју собу твоји сапутници,

хладном руком чело дотичу,

на истом рецепту

лек за врућицу и отров за душу остављају.

 

 

ПОСТОЈЕ ЉУДИ

 

Постоје људи са којима не мораш

разговарати да би их разумео.

Не мораш их ни виђати,

ни поклоне им слати,

не мораш о њима ни мислити,

а радујеш им се када ти,

не тражећи дозволу,

изненадно,

ниодакле,

незвани,

у живот бану.

 

Постоје људи којима

не мораш писма писати,

не мораш ни на њихова одговарати,

не мораш им знати кућну адресу

ни матерњи језик,

а блиски су ти,

знани,

толико стварни и присутни

да утичу на твоја годишња доба,

на ритам твог стиха,

боју гласа, риму,

избор одеће,

ресторана,

или јела и вина.

 

Постоје људи о којима

не знаш готово ништа,

ништа више

него што знаш о птици

која ти случајно

на трен закрили видик

док забленут одсутним погледом

стремиш у небеса,

у недођин,

а мислима на доле,

у утробу земљину,

као у сопствену,

у недокучиви мрак

у срцу светиљке

која ти неком

невидљивом руком ношена

понекад осветљава пут.

 

Постоје људи који ти

обичним e-mail-ом

уместо сијалице

упале мало сунце

на плафону полумрачне собе

у којој већ данима

безуспешно покушаваш

донети одлуку

да ли има смисла

још једанпут спремити доручак,

још једанпут мењати постељину,

још једанпут преметати по мозгу

да ли све то мора

баш тако да се збива

или си ти негде дебело омануо

и сада нема назад,

то ти је што ти је.

 

Постоје људи који ти

у празну чашу на столу,

на којој се нејасно огледају

трагови твојих презрелих усана

и влажност одбегле сузе,

својом недодирљивом руком

сипају најопојније вино

баш у тренутку

када је казаљка

умало склизнула

на ону страну

на којој си обележио

крај свега,

крај света.

 

Постоје људи који у својим мислима,

вукући за собом

своје неодлучне кораке

у бесциљним лутањима

улицама неког свог града

на неком континенту,

очајни од своје туробне свакодневице

и бесмисла који се шири планетом

без наде да се икада заустави,

баш тебе

око свог врата

вежу као шал

од најлепше и најнежније свиле,

и због тог нестварног додира,

због жуте нијансе

кашмирове шаре

на том шалу,

у трену поверују

да није све изгубљено,

да има још,

да има више,

и боље,

и да и није све

тако бесмислено

како се понекада чини.

 

Постоје људи који

твојим обичним речима

осветљавају пут

својим тешким

и тамним мислима,

твојим бледим лицем

зачињавају своју усамљену

суботњу вечеру

и засмејавају

благословено божићње јутро

као да се свет стварно

сваког Божића поново рађа.

 

Постоје људи који

твојим рукама,

којима тако често кршиш прсте,

стежеш их,

ломиш,

и још чешће

уопште не знаш

шта ћеш са њима,

редовно и са љубављу

заливају ситне цветне пупољке

у свеже офарбаним саксијама

на својој тераси,

или у свом врту,

или бојажљиво

приносе нарамке

младе лековите траве

срнама које отмено

и готово нечујно

пролазе њиховим

све теже ухватљивим сном.

 

Постоје људи који,

када се изгубе,

када пожеле да се убију

или макар на час да се сакрију

у бескрају

црне свемирске рупе,

готово у незнању

упиру поглед у небо

да тамо улове

макар један твој

давно загубљени осмех,

и уместо да се удаве

у надубљем виру

тешко загађене завичајне реке,

једноставно уђу у први бистро,

наруче обично пиво

и приносећи полако чашу

на трен оживелим уснама

нечујно

али побожно

изговоре твоје име.

 

Постоје људи

који су се отуђили

од свих и свега,

и од самих себе

сасвим се отуђили,

одбегли,

самоизгнали се,

све иза себе поништили,

одрекли се прошлог и будућег

одбацивши веру у обоје,

одбацили сећање чак,

али понекад,

ходајући по ивици ножа

коју су годинама лично оштрили,

до лудила,

до судње међе,

до тачке преласка

на ону страну свега,

када им дође да их не буде,

да све престане,

да небо у земљу сиђе

и угаси се и светло прасветла,

прве муње,

једноставно застану на мах,

нешто им се негде помери,

у глави,

у мозгу или стомаку,

ко зна,

чудно се осмехну

и помисле на тебе.

Постоје људи - и - постојиш и ти.

 

 

САВРШЕНО ОГЛЕДАЛО

 

Ја сам савршена слика

твоје несавршености.

Замућене сузе ти бројим

и хватам нежно једну по једну

у тренутку откидања са кристала душе

и пада на длан који још понекад дрхти.

Остали виде само капи згуснуте росе

којима влажиш своја депресивна јутра

после бдења у ноћима пуног месеца

у којима сасвим сама, по милионити пут

поново корачаш смарагдним макадамом.

 

Скривени сјај утајеног греха упијам

док те ласкавци бодре лажним осмесима

очекујући од тебе захвалност и смерни наклон

а ти их преводиш на другу страну безумља.

Ја, твоје огледало, још неразбијено и без мрља

твој задржани крик равнодушно ти у лице враћам

јер је одраз у огледалу лик лика, јер си ти ја

и ја сам ти на овој стакленој немуштој плочи

на којој се очи саме са собом сусрећу

гледајући се нетремице плавим погледом

варљиве љубави и мржње истовремено.

 

На твом лицу ја свакодневно откривам

ситне обмане оних који те љубе

да би умањили сопствену празнину

и оних који твојим укроћеним миром

умањују свој застрашујући немир

који твојим припитомљеним болом

умањују свој неподношљиви бол

и твојом тешком посусталом вером

своју изгубљеност лако заваравају.

 

Да, ја сам само твоје савршено огледало

неумољиво и сасвим непоткупљиво

неприкосновено и бескрајно одано

изван свих смешних сладуњавости

оних који те озбиљно заводе

хранећи се тврдим колачима обмане.

Ја сам чисти непомућени одраз

свих облика и њихове несталности

најтананијег ткива твоје намучене душе.

 

Савршено огледало теоријски је огледало које рефлектује светлост (и електромагнетно зрачење уопште) савршено, а не преноси је или апсорбује. Домаћа огледала нису савршена огледала јер она апсорбују значајан део светлости која пада на њих.

 

 

МИСТИЧНЕ КИШЕ

 

Ноћас сам с тобом црвене божуре

поред мутне Бистрице брала.

Са неба на нас падале су латице белог

из руку душа које нису нашле спокоја.

У трави чуо се шапат давних љубавника,

са пута допирао је топот коњаника

као из песама Хикмета Назима.

 

Док су капи мистичне кише бојиле нам лица

твоје очи су мелем за душу искриле

и неком проклетом синергијом

твој врели дах се на мојим зрелим уснама

у скерлетне капи росе претварао.

Све је било нестварно осим ноћи

осим нашег плача и благослова господњег.

 

Сада знам да си и оно што јесте и оно што није.

Да си модра зора моје питоме смрти

и болни сумрак своје одлазеће младости;

да си заустављени глас примордијалног крика

одбегли сан о пуноћи заспалог ангела

који се уморио од превелике жудње

и пожелео да почине на мом рамену.

 

 

РЕЧИ ИЗМЕЂУ НАС

 

Хиљаде, милиони, милијарде

безброј речи нас дели

тебе и мене

твојих и мојих

речи од којих се плаче

и оних којима се смеје

отуђених и блиских

сладуњавих и горких

слатких и опорих

отровних и лековитих

 

речи злосрећница

и речи варалица

речи заводљивих

порочних

поверљивих

неумесних

полуизговорених

полупрећутаних

једва преко језика преваљених

брзином метка исказаних

 

непрежаљених

самониклих

неочекиваних

узбудљивих

мрских

љубавних

шеретских

медних

пуних значења

и бесмислених

оних што из мртвих дижу

и оних од којих се леди крв

 

речи нечувених

офуцаних

потрошених

заборављених

новооткривених

позајмљених

незамисливих

речи откачених

чедних

мрзилачких

запањујућих

никад слућених

неочекиваних

омиљених

љубавних

 

Те речи, све

такве какве су

неукроћене

изнуђене

очајне

благородне

лековите

ваздушасте

несигурне

грубе

и милујуће

непоновљиве

незаборавне

само оне су

непоткупљиви сведоци

нашег стварног живота.

 

 

СУНЦЕ НЕ ВИДИ МОЈЕ ОЧИ

 

Обележена твојим одсуством

као изгнаник на широком пољу

и лађа без кормилара
ја кроз ветар расипам

празан глас и неме речи.

 

Данас на мом небу нема птица

ни живог благотворног сунца
само облаци обојени болом

изнад главе праве ми плашт.

 

Нема ни цвећа на мојој ливади

ни лептира у лету

само празнина се бескрајно шири
скупљајући погубљене мирисе

и ловећи одбегле снове

по несигурном хоризонту.

 

Расутих илузија нема

погубиле се и оне.

Сав жар мог срца

охлађен у овој магли губи се

и давно огњиште призива.

 

Сунце не види моје очи

моја рука не дотиче

ни твоју руку ни капију нашег сна

не отвара капију нашег града.

 

Све је далеко.

И ја сам далека.

Душа се у чипкастом сну настанила

моја чежња без сидра

по мору твоје туге плута

 

Немам више снова ни сновиђења.
Мирис давног пољупца

сладом усне шири се као крик.

Опет надолази бол.

 

Само одећа поезије

греје ме и краси

у овом  бесконачнм бесмислу

којем се још ни име не зна.

 

 

ПРОШЛОСТ

 

Како то године прођу

неповратно и без наше дозволе

а ми останемо опчињени њима

опседнути, оковани, заробљени

по хиљадити пут бројимо им кораке

оживљавамо непостојеће сенке

и себе некадашње очајнички

враћамо на труле даске данашњице

покушавајуци да не заборавимо

ни драга лица ни охлађене страсати.

 

Од прошлости смо саздани

а тако упорно узвикујемо

да јој се не треба враћати

не треба гледати уназад

јер је живот само овај данашњи

трен испред неизвесног сутра

горак као воћка застала у грлу

и пролазан као последњи дах

коначан као срчани удар

усред љубавног чина.

 

Сећајући се својих младих дана

избледеле године 1973.

и слика из воза Бреша-Рим

песма коју смо певали

pelegrin che vien da Roma

colle scarpe rotte in pe, biroce...

корачам као остарела римска робиња

савијајући око себе избледеле крајеве

тунике која постаје све већа

док се ја смањујем.

 

 

РОЂЕЊЕ

 

Само на проласку

кроз света врата

између светова

само у том

кратком трену

то је твоје дете.

 

Само када плачем огласи

да је стигао у ову долину

знаћеш да је то твој син

само у том трену док

твоју утробу напушта

и прелази иза твог прага.

 

Само до тог трена

твоја крв је

кроз његове вене текла

и твоје срце његовом

срцу ритам давало.

 

Али после тога

после крика

светлошћу изазваног

обуци короту

и моли за њега, Мајко.

 

Твог меса месо

и твоје крви крв

син твој љубављу

и вољом свевишњег дат

постаје грађанин света

постаје пчела

у лудој кошници планете

а твоја утроба

згрчена и празна

постаје само гнездо

топло скровиште

за његове

будуће падове.

 

Грчиће се

на сваки његов грч

и крвариће за сваку

његову сузу

а ти до судњег дана

никада више

мајко једина

ни себе

ни спокоја

ни слободе

нећеш имати.

 

 

ЗЕМАЉСКЕ СТВАРИ

 

На крвавој свили пишем ову неспретну књигу

завидећи Јефимији што је имала коме

достојном свиле и песме и ње саме

своје пречисте речи да посвети.

 

На овој тешкој ветрометини балканској

и да изгорим у жару неузвраћеног пољупца

и хиљаду година још да везем, и дуже

не бих дозвала свице у згажену јесењу траву.

 

У себе саму увукла се празнина пејзажа

мук се отео са отежалог језика

узнемирио предуго ћутање

и најавио сезону узалудног дозивања.

 

Усправљам се у мистичну одору обучена

дубоким очима дотичем свемирски бол

погледом препливавам течни кристал

и пуштам несаницу са собом у постељу.

 

Нема ничега у шта се могу заклети

нема имена са стрепњом да га изговарам

нема светлости од бића до бића

и све се и даље у ђавољем кругу врти.

 

Мамећи изгубљене осмехе пролазника

са очима настањеним страхом

и молећи их да се присете магичних речи

ја само од преране смрти себе спасавам.

 

- . -

Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017