Радомир Батуран
МАТИЦА И ДИЈАСПОРА: ЛИЦА И НАЛИЧЈА СРПСКЕ УСУДНОСТИ

ПЕЧАТ, лист слободне Срббије

Владимир Димитријевић 10/03/2017 ИнтервјуБРОЈ 461 Оставите коментар

Разговарао Владимир Димитријевић

1.Уважени господине Батуран, пред нама је тридесети број часописа „Људи говоре“ који, од првог броја, настоји да повеже дијаспору и матицу. Да кренемо од имена, позајмљеног од Растка Петровића. О чему људи говоре?                                                                      

Р. Б: Часопис ”Људи говоре” загранични је српски часопис који излази већ девету годину на српском и еглеском језику. У њему се не самопоричемо је нигде у свету нисмо срели ни часописе ни писце да су узели самопорицање као културни образац па нисмо ни ми. А што се тиче имена, крстили су га српски писци из матице и расејања српског. Предложили смо им пет назива за часопис и они су у проведеној анкети изабрали овај ”Људи говоре”. Његови уредници су са четири континента, већина књижевници и професори универзитета: Мило Ломпар са Београдског универзитета, Небојша Радић са Кембриџа, Жељко Продановић из Окланда, Џонатан Харт са Универзитета Шангај, Владимир Димитријевић из Чачка и моја маленкост из Торонта. Посебно желим истаћи огромну помоћ раноуснулог ерудите, философа Предрага Драгића Кијука, који нам је помогао да утемељимо часопис ”Људи говоре”. О ликовној рубрици и дизајну часописа брину вајар Жељко Родић из Оквила и графички дизајнери Радмило Вишњевац из Торонта и Антоније Батуран из Лондона. Уреднике смо бирали намерно из више држава и са више континената јер да смо их бирали све из Торонта и Канаде, давно би се посвађали и часопис растурили. Бирали смо их по њиховом делу, а не по пријатељству и познанству. Уредника са Новог Зеланда још нисмо физички упознали, али јесмо прочитали његову књигу ”Фоничански мотиви” која је објављена и на српском и на енглеском.

Како су уредници овог часописа са више континената, тако су и наши аутори, стални сараници и претплатници скоро са свих континената. У часопису објављујемо пропорционално писце из матичних српских земаља и из српске дијаспоре. Часопис ”Људи говоре” заиста је умрежио српске писце и читаоце из читавог света, али је повезао и писце из других култура у свету са српским и приближио српску културу читаоцима на енглеском језичком подручју. У сваком броју преведемо десетак наших писаца на енглески језик и десетак писаца из стране књижевности на српски језик. Био би предугачак списак када бих навео које смо све српске писце објавили на енглеском језику или стране писце на српском језику. Навешћемо само неке националне књижевности из којих смо направили избор и објавили га на српском језику: руска, пољска, румунска, канадска, аргентинска, индијска, јерменска…

Часопис излази у двобројевима пролеће/лето и јесен/зима. Две трећине часописа штампамо на српском језику и писму, као што и једну трећину часописа штампамо на енглеском писму. У сваком броју објављујемо причу о српским сликарима, а ретко и о странима. Уметничким репродукцијама, у пуном колору, сликара о коме пишемо започињемо сваку од двадесетак рубрика колико их овај часопис има. Број страна у сваком двоброју креће се од 350 до 400.

”Људи” говоре о свим сегментима српске културе, а само о књижевним темама из култура других народа. Покушавамо да оно о чему ”Људи говоре” приредимо динамично, са естетским, етичким и духовно јединственим начелима. То о чему ”Људи говоре” види се из назива рубрика овог часописа:

А. СРПСКА СЕКЦИЈА

1. Уместо уводника

2. Језик и писмо

3. Есеј и критика

4. Прећутана књижевност

5. Прећутана историја

6. Поезија

7. Проза

8. Дијалози

9. Они који долазе

10. Странци о Србима

11. Прича о уметнику

12. Прича о задужбинару

13. Из стране књижевности

14. На изворишту културе

16. Зарезивање у камену

17. Музеји и архиви

18. Календар догађаја

 

Б. ENGLISH SECTION (Serbian Literature)

1. Poetry

2. Prose

3. Essay

4. Arts

5. History

6. Museum

 

2. Како је часопис настао и колико трага је оставио у нашој, често располућеној и фрагментаризованој, култури? 

Р. Б: Почивши Предраг Драгић Кијук уредио је две моје књиге: збирку есеја Казивања у ”Србици”, коју је издало Удружење књижевника Србије 2005, и Антологију српског метафизичког песништва ”Од Растка до Растка”, у издању Атељеа ”Дерета” 2006. године. Док смо радили на рукописима ових књига, пожалио ми се да озбиљни српски псци више немају где да објављују, нити да прате вредновање српских књига јер су завладали постмодернистички, мондијалистички кланови и самопорицање Срба. Још је трајала политиканска антисрпска пропаганда планетарних размера. То ме мотивисало да покренем српски часопис у Торонту, на српском и енглеском језику и писму. Колико је била тачна Кијукова дијагноза о стању духа времена и народа у српским земљама најбоље говори да су часопис ”Људи говоре” прихватили српски писци, са интегритетом својих личности, као бродоломци спасилачки брод, а мондијалисти га нападали од првог броја (Радмила Лазић, Васа Павковић, Александар Илић, Сретен Угричић…). Ми из Редакције ”Људи” нисмо хајали за њихово блаћење. Довољна одбрана нам је била став према нашем часопису огромне већине српских писаца који су нам слали своје текстове и брилијантне изјаве Предрага Драгића Кијука, Мила Медића и Стојана Бербера у штампи у Србији. Они су, парафразирам, писали да се ’дешава да се појави нови часопис и да његов први број заблиста квалитетом, али се ретко догађа да је сваки наредни број тог часописа бољи од претходног, што се дешава часопису за књижевност и културу Људи говори који излази у Торонту’. Трудимо се и до данас да њихов ласкав суд не изневеримо.

3. Срећне земље, попут Русије, имају своје институте који се баве само дијаспором, Путин је 2003. године Солжењицину поклонио велелепну зграду у центру Москве, где се сада налази Дом руског заграничја „Александар Солжењицин“, чије научне и издавачке активности финансира држава. И наша дијаспора, одавно, има значајна имена чије наслеђе још није ни прегледано, а камоли сабрано и објављено у матици Имали смо загранично књижевно друштво, које су, у Лондону, водили Црњански и Слободан Јовановић, и низ књига и часописа, попут „Американског Србобрана“ Зашто нисмо уложили нимало напора да то стваралаштво учинимо доступним свима нама?  

Р. Б. Због расрбљавања и самопорицања Срба и у Југославији и у данашњим тзв. српским земљама. Уништена је српска грађанска интелигенција, са јаком самосвешћу, интелектуалним поштењем и интегритетом својих личности, која је јавно деловала са српског становишта и ишла за хуманистичким идеалима, а расцветала се код Срба, као тикве, идеолошка, партијска интелигенција која не може имати ни самосвести, ни интелелектуалног поштења, ни интегритета личности, а да не говоримо о њеном становишту и идеалима, јер она срља за идеолошким мантрама и материјалистичким идеалима новца, каријере, привилегија, награда и удворништва ”вођама”. Они наступају са становишта  америчких и европских жвака, а све српско им је локално и примитивно.

Погледајте само какав им је однос према српском језику и писму. Посве будаласт покварењачки. И сами, тамобош српски, писци пристају на дробљење српског језика и писма. Иако водећи лингвисти у српском народу и у свету пишу читаве студије и доказују да је језик печат сваког народа јер се кроз језик све манифестује што ствара тај народ, а да је писмо народа његов кôд по коме се одређује његова егзистенција, традиција и целокупна култура. На страну што квинслишке вође српског народа газе и печат и кôд народа кога воде, него и српски писци то чине. Објављују своје књиге на српском језику, али на туђем писму. Кажу ”како ће моје књиге да читају моји јарани у Сарајеву и Загребу када бих их штампала српском ћирилицом?”. Замислите једног руског, енглеског или немачког интелектуалца са таквом свешћу. Све док се Срби не утемење у сопственој, српској суштини и њој соптвеној својој свести, разваљиваће и српске печате и српске кодове. Ако то ускоро не ураде, суштаствено ће нестати.

Вероватно су тзв. српске матичне државе једине у свету које ни у 21. веку не знају колико им сународника живи у расејању. Под Брозовом партијском палицом идеолошка мржња и полицијска осионост им није дала да преброје колико ”непријатеља народа” (како су називали српске монархисте, прогрнане из отаџбине) живи у изгнансту, а од квинслиншких партијских вођа у квази-демократским, тзв. српским матичним земљама није им у интересу, сем да од дијаспоре усисају што више новца. Дозволили су нам да бирамо, али су то административним ограничењима свели на миниму. На пример, у Канади, другој по величини земљи у свету, бројни Срби могу да гласају само у три града или да лете у Србију. Да представници српске дијаспоре уђу у Парламент то је још увек светогрђе и само мисаона именица. У Црној Гори влада аперхејд против Срба. Не признаје им се ни статус мањине, укинуто им је писмо, обесправљени су у каријери, у запошљавању и комплетној егзистенцији. Хапсе их и убијају по улицама и трговима, чак и председнике српских демократским партија. У Србији, грађани који чувају свој печат и кôд, који полазе са српског становишта у пословима које професионално обављају, жигосани су пејоративно као ”српски националисти”, ”примитивци” па и ”фашисти”, а њихове демократски устројене партије именују збирним еуфемизмом ”тзв. патриотска опозиција” којој диктатуром, онемогућавањем приступа медијима, полицијским присмотрама, партијским запошљавањем, крађом гласова на изборима .. не дозвољавају да имају било коју одлучујућу функцију у друштву. У Босни и Херцеговини српском ентитету укидају надлежности које је стекао у грађанском рату, крвљу својих синова и међународним уговором. Укидају им називе топонима са српским атрибутима, Дан Државности. ”Освајањем по дубини” ради се и о преименовању српске нације у ”Босанце” и укидању српског етнитета.

У Хрватској су, по фашистичком принципу: ”једну трећину покрстити, једну трећину побити, једну трећину протерати” свели српски народ од преко 30% државотворног народа, на 5% националне мањине којој ломе натписе на њиховом писму, организују фашистичке параде пред српским црквама и институцијама и прете прогоном српским свештеницима, парохијанима и првацима.

Не схватњиво је да ниједна влада Србије није реаговала на ускраћивање права Срба, чак ни на хапшења својих грађања у суседним државама, некада и српским.

Базичне српске земље Косово и Метохија су поробиле и отеле Србији Америка и Европа, већинско албанско становништво са њих је протерало српске староседеоце, срушило им вишевековне цркве и манастире, надгробне споменике, киднаповали младиће, вадили им унутрашње органе и препродавали по свету, а потом прогласило независну државу на 15% српске отете земње. Све владе Србије од тада додворавале су се тим отимачима и, корак по корак, признавале њихову самопроглашену државност, од увођењем граничних прелаза и царина, до укидања институција државе Србије на овој отетој српској земљи. Ни једним етичним, патриотским па ни политичким разлозима такав поступак српских влада не може се оправдати.

О свему овоме актуелана српска влада ћути. А ви ме питате о српској дијаспори и  ’зашто нисмо уложили нимало напора да то стваралаштво из расејања учинимо доступним свима нама?” Нисмо јер нема свести у актуелним владама и код већине грађана да то има значаја и да то треба урадити. Желим да будем интелектуално поштен и да истакнем да се и ту понешто, иако споро и недовољно, мења. Тако, на пример, после осам година излажења нашег часописа ”Људи говоре” људи у Комисија Министарства културе Србије за расподелу средстава за финансираље пројеката у култури српске дијаспоре прошле су године препознали вредност нашег часописа и суфинансирали га са сто педесет хиљада динара. Тим људима ми смо искрено захвални јер су овим поступком назначили да се став државе Србије мења према свом расејању. Ми у Торонту смо посебно захвални конзулу и свим члановима конзулата који су нам отворили врата и искено подржавају све наше културне програме.

 4. Ваш дугогодишњи рад се креће у широком распону – од критике и антологичарског посла до прозе. Године 2015. објавили се роман „Кустос Мезезија“, који се, кроз праћење србско – јерменске судбине, бави мучеништвом нашег народа на Балкану. Какав је смисао нашег страдања?  

Р. Б: Смисао страдања српског и јерменског народа не може се исказати физичком мером и материјалистичким разлозима, сем да нисмо пристали на истину јапанске пословице која каже: ”Ако не можеш да избегнеш силовање, лези па уживај”. У метафизичкој осећајности сете, која се генерацијски преноси на читав народ због преживљеног страдања у бројним геноцидима који су вршени над Србима и Јерменима, тај смисао се може наћи и пратити. Као стари, државотворни, херојски и хришћански православни народ, смештен у додиру са Блиским Истоком, на размеђи три континента, три расе и три светске религије, али на изворишту културе (Лепенски Вир и Винча), на Балкану, још једином митском простору у Европи, ни своју егзистенцију, ни своју културу никада нисмо мерили ”степеном уживања”, него ”степеном жртвовања”. Научио сам од оца Митрофана Хиландарца да онај који је спреман на велику жртву, велику и част заслужује, а онај који није спреман ни на какву жртву никакву част и не заслужује. Ово је метафизичка осећајност и јерменског и српског народа. Бојим се да су мондијалистички Срби напустили ову меру, а приграбили ону из јапанске пословице.

У распону ових мера нашао се и мој роман ”Кустос Мезетија”. Пратио сам кроз 13 векова све геноциде који су извршени над Јерменима и Србима од римске до америчке империје. Реаговање на мој роман српских интелектуалаца у матици и дијаспори даје одговор на више питања која сте ми поставили о односу матице према дијаспоре. Милорад Прелевић из Торонта, професор светске књижевности, пише на порталима ”Ризница српска” у Ротердаму и ”Српски културни клуб” у Бечу да је ”роман Кустос Мезетија Батуранова Герника”; књижевник Миодраг Лукић из Швајцарске да је ”Кустос Мезезија ломача”; Драгомир Вукосављевић, професор српске књижевности из Отаве закључује: ”Батуранова животна и људска преокупација је да се чином умјетничке креације бори против зла, да снагом своје умјетничке индивидуализације и уживљења улази у чвориша наших историјских ожиљака и да у њима тражи корјене наше духовне расцијепљености, неријетких заблуда и самообмана”, а проф. Мирко Думановић из Едмонтона толико је прехвалио овај романа да из осећаја за меру одустајем да га цитирам. У мојој Србији су о роману ”Кустос Мезезија” писали и објавили само његов рецезент, др Владимир Димитријевић, и власник и уредник портала ”Заветине”, књижевник Мирослав Лукић. Ниједан класични књижевни часопис у Србији није приказао мој роман, а сва гласила су писала да је изашао из штампе и да је промовисан у више градова Србије, Канаде и Америке. Свакако да ова чињеница довољно говори о односу жреца српске књижевности из матице према делима писаца из дијаспоре. Има ту и наше кривице. Намножило се самоизданих псаца у дијаспори, као и у матици, па су их намирисали ловци на хонораре. Узму им неку хиљаду долара за штампање и рецензију па штанцуј у матици, а нас у дијаспори бију по ушима некњижевним књигама.

 

5. Бавили сте се, кад сте дошли у Канаду, архивским изучвањем трговином робовима у Дубровнику и околини. Дошли сте до невероватних података о томе како су православни Срби из Босне продавани у робље од стране „културних“ Дубровчана, под изговором да су они „богумили“. О чему је реч?

Р. Б: Радио сам као асистент проф. историје Мартина Клајна на Универзитету Торонто на његовом пројекту ”Трговина робљем у свету”. За сваку регију у свету имао је бар по једног асистента. Мене је запало да истражим труговину робљем на Балкану. На пијаци робља у Дубровнику продавали су се Срби из Босне и Херцеговине, ондашњег Захумља, ретко из Рашке, Зете и Бугарске. Дошао сам до стравичних података.

Само ћу навести два документа из Дубровачког архива о продаји босанског робља од дванаестог до петнаестог века. А ишчитао сам море тих купопродајних уговора са пијаце робља у Дубровнику, склопљених на дубровачком суду између тамошњих трговаца и каталонских, асконских, напуљских, ђеновских и венецијанских бродовласника. Воде се у засебним регистрима на латинском, насловљеним као „Documenta de servis de Patarenis”, а одлуке Дубровачког већа о патаренима у регистру „Acta consiliorum de Patarenis”. И то су документа фамозне историје, фамозне хипокризије. Све сама лаж о људима из Босне и Херцеговнине и онда и сада. А ништа не боли као лаж у грудима.

 

Документ први:

„Тадеуш Боцо, бродовласник из Барселоне, изјављује на Дубровачком суду да је купио сестре робиње Луцију и Аницу од трговца Џива Добовића из Дубровника. Трговац Добовић изјављује на суду, са присегнутом руком на Библији, да их је купио од кнеза Берише Шарчевића из Врхбосне (Јајце, Босна-Р.Б) као патаренске робиње.

Робиње Луција и Аница изјављују пред судијама да су рођене од оца католика и  мајке католикиње заклињући се на Библију.

Ту њихову изјаву потврди дубровачки фратар Дујо Утолчић и суд их ослободи ропства. Суд им даде и писмо да могу слободно ходити и радити по Дубровачкој Републици и суседној Босни као слободне хришћанке.”

 

Документ други:

„Алипранди де Медиолано из Венеције купио је сестре Мирославу и Војиславу, кћерке Богдана Катића из Усуре (Тузла, Босна –Р.Б) од трговца Георгија Бокшића из Дубровника.

Бокшић се заклиње на Библију да Катићи  из Усуре припадају патаренској секти.

Ропкиње присегнуше Библију и заклеше се да су рођене од оца православца и мајке православке и да не знају ни за какву секту.

Суд потврди уговор јер немаде ко да посвједочи ропкињама да су хришћанке.”

 

У то време сви градови-државе на Медитерану били су донели законе да се не смеју продавати хришћани као робови. У Душановом закону стоји посебан члан да се хришћани не смеју продавати у робље, чак ни поклањати кћеркама и сестрама у мираз при удаји. А на дубровачкој пијаци продају се скоро све сами Срби, највише из Босне несретне, али и Захумља (данашње Херцеговине), из Далмације (данашње Хрватске) Зете (данашње Монтенегрине), Рашке (данашње Србије), Драчке (данашње Албаније) и Грчке (онда и сада), под хипокритичком назнаком фамозне историје: „patareni”. Чак су и робови из Драча и Солуна носили српска имена: Радослав Николић и Милија Живковић и били продани као „патарени”.

Све ово није било довољно идеолошком академику Милану Динићу и његовом издавачу САНУ да у њиховој књизи ”Трговина робљем у Дубровнику” бар једнм реченицом кажу да су се продавали Срби. Проф. Мартин Клај пранио је част свог народа па је доказао тезу да главни трговци робљем у свету нису били Јевреји, него робовласници у сопственом народу, кнезови и друга властела. Постоји уговор да је и сестра босанског краља Твртка Котроманића продавала своје робове у Дубровнику. У афричким народима били су то поглавице и врачи. Јевреја је било међу преподавцима робова, али су ”Дубровчани старе варалице” били најбројнији трговци робљем на Балкану.

У средњем веку, у читавој Босни једва да је било пет процената богумила, православне хришћанске секте, протеране из Бугарске и  Србије. Та секта попа Богумила из Бугарске супротстављала се раскошној градњи цркава док народ умире од глади и губе. Трговци робљем, судство латинских земаља, католичка црква и властелини не признају их за хришћане, већ их продају у робље као „патарене” да им уносни бизнис не би затајио и да би што више сатрли „православне шизматике”. Био је то уносан посао и ефикасно преотимање православних земаља.

Све ме ово подсетило на актуелне белосветске лажи о Србима у време грађанског рата у Босни и Хрватској. Све лажи, преваре и подвале дозвољене су, само да се том несрећном народу одузме слобода, земља,  све богатство које има, и го живот, да поробљивачима цвета трговнина оружјем, да њихове корпорације преотму све од јефтине радне снаге до фабрика и да се европско-америчка-ватиканска алијанса прошири што више на исток па макар и поубијали све Србе.

 

6. Како живе Срби у дијаспори и колико су повезани са матицом? Има ли наде да ћемо сачувати свој идентитет?  

Р. Б: Срби у дијаспори живе у духу времена и народа земље у којој живе. Огромна већина стресно и ”просперитетно”, по материјалистичком идеалу. Само појединци остварују значајније српске пројекте, а српске заједнице су разбијене, групе посвађане као и у матици.

Наде има да сачувамо идентитет, само када Срби постану свесни свих обмана система и естаблишмента који влада, лажних вредности партија, идеологија и блокова. Морамо се вратити материнској мелодији, печату и кôду српског народа и све радити са српског становишта, како на индивидуалном, тако и на државном плану.  Када се Срби освесте, излазиће на изборе, бирати најумније, најетичније људе са визијом да им воде народне и државне послове, а не самопорицатеље и туђу срећу.

Коментари

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017