18.
Некатегоризовано

Др Лука Јоксимовић Барбат
ДЕКЛАРАЦИЈА ПРОТИВ СРПСКОГ ЈЕЗИКА

 

“Огромна је тема и огромно је поље истраживања наша историја. Морамо се најпре изборити за равнправно присуство непапагајског приступа историји на универзитетима. Одатле, кроз уџбенике спустити непобитне чињенице о нашој древној, мање древној  и не тако давној историји на Хелму. Исто тако, слободно и гласно треба говорити и о детаљима који су још недовољно поуздани и јасни. Такви детаљи се морају анализирати и дубље проучавати што објективније. Потребно је натегнуте и неистините тврдње лажне историје, која се још увек тка о српском народу, побијати аргументовано, свуда и у свако време.

Не морамо се служити ружним речима наспрам оних који се, кроз историју, доследно потврђују као наши непријатељи. Потребно је бити одлучан у презентовању чињеница и код куће и у иностранству.

Пре неку годину, прецизније, 13. јула 2011 године, једна група наших колега се обратила јавности ПРОГЛАСОМ ЈЕЗИЧКЕ ТРИБИНЕ

УДРУЖЕЊА КЊИЖЕВНИКА СРБИЈЕ, под називом ПОХВАЛА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. Чињенично, све је у Прогласу било тачно. Али нисам био сагласан са неколико неодмерених исказа у њему. Ни тај ПРОГЛАС, као и други наши иступи, не би требало да одају нашу љутњу, бес, озлојеђеност који нас наводе на то да кажемо нешто што ће одбити људе, који не познају или недовољно познају чињенице, од нашег исправног и утемељеног становишта.

У овом нашем чињенично и, у целини узев, стилски ваљаном ПРОГЛАСУ од 13. јула 2011,писало је, у делу где се говори о томе како је српски језик преузет од Хрвата и преиначаван,  рецимо, следеће: "Омразом се не може створити нови сопствени језик. Може се само унаказити, по сопственом обличју".

Потпуно је сувишан и неприкладан овај исказ: " Може се само унаказити, по сопственом обличју."

Замислите да ПРОГЛАС читају Норвежани, Финци, Шпанци, Французи, Енглези, Немци... посебно људи из њихових академија. Шта ће помислити или чиме ће оправдати своју нетрпељивост спрам Срба када прочитају речени исказ? Помислиће: "Баш  су ови СРби велики шовинисти; вређају хрватски народ." А у њиховим главама ће се развити даља дедукција: "Католички хрватски народ припада нашој, финој, вишој западној култури. Ко вређа њих, вређа и нас."

Не мислим да је могуће и да би требало волети оне који су побили милион и више Срба; оне који су нас бомбардовали на ускрс 1941, 1944, 1999. Они ће нас бомбардовати и неког наредног Васкрса или Божића, чим им се за то укаже прилика. Срби који су спремни да забораве и опросте вешање Срба по Мачви и Подрињу, гранатирање Београда, тридесетак хиљада убијених Срба и Српкиња по угушењу Топличког устанка у првом светском рату, усташке злочине у систему хрватских јасеновачких логора,  логоре на Сајмишту и Бањици..., да жмуре над константама хрватске и Западне културне, а и сваке друге политике уперене против бића и суштине српског народа, јесу случајеви, у најблажој варијанти, за озбиљну психоанализу.

Приметиће неко, "А, шта је са хришћанским праштањем?" Праштање да, али за оне који се покајаше. А има ли покајања код оних који починише толика зла Србима? И каза Исус: "Зато вам кажем: сваки гријех и хула опростиће се људима; а на Духа светога хула неће се опростити људима."(Из ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАТЕЈУ)  А шта је убијање недужних до хула на Духа светога.

 

Ипак, када правимо неки документ трајне вредности, он мора да зрачи на такав начин да придобијамо друге истином, а не да их одбијамо неодмереним речима.

Када су фарисеји и неки од књижевника приговарали Исусовим ученицима да узимају храну неопраним рукама, и када су ученици питали Исуса шта јести, која је храна чиста а која нечиста, Он је, дозвавши сав народ одговорио недвосмислено:

"Послушајте мене сви, и разумијте. Ништа нема што би човјека могло опоганити да уђе споља у њега, него што излази из њега оно је што погани човјека."(из ЈЕВАНЂЕЉА ПО МАРКУ)

Елем, прљавштина може изаћи на уста као неодмерене, погане (прљаве) речи и мисли које човек усменом или писаном речју изражава. Ако можемо, ваљало би да увек имамо на уму корист коју можемо да урадимо за свој народ, а не да се доказујемо вербално, увредљивим речима како бисмо провоцирали било кога. Ако знамо истину о неким историјским догађањима, рецимо да Шиптари нису староседеоци на Хелму, већ да су дошли са Сицилије под командом Ромејског генерала Ђорђа Манијака, у XI . веку, нема потребе да их називамо никаквим погрдним именима, као ни друге, али има потребе, имамо обавезу,  да одбранимо и ослободимо Косово и Метохију свим средствима : дипломатским и војним, позивајући се на евидентно историјско право. НО, свесни смо да је такав задатак тешко, па и немогуће извести све док је и читава Србија у новоколонијалном положају, под једном врстом окупације.

Трошити енергију на неефективан начин, кроз вербално пражњење - ослобађањем фрустрације у коју су нас гурнули моћници  (у коју смо дозволили да нас гурну) - кроз неодмерене изјаве, није добро.

Превише, превише је ега. Его мисли само на себе, на то мало ја, а не на целину бића и суштину читавог народа.

Десило се да сам на једном скупу седео поред драгог ми Милета Медића, Чији ВЈЕНАЦ НЕМАЊИЋА волим. Рекао сам му отворено да иако је све у ПРОГЛАСУ тачно, ПРОГЛАС не би требало да садржи такве исказе који одбијају неупућене.

Да само додам фудбалским речником. Ми не водимо у утакмици и зато не смемо више давати аутоголове. Исувише смо времена утрошили у промашајима.

Постоји ПРОГЛАС ТРИБИНЕ О ЈЕЗИКУ УКС-а – ПОХВАЛА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ. Поставља се питање где је наша држава у свему томе. Слободне, неокупиране државе имају своју културну политику. Такве државе се старају и о свом језику и о свом народу. ПРОГЛАС је требало, уз незнатне измене које сам предложио, превести на што више језика и дистрибуирати га. Да ли је то учињено?

Да ли су "наша" држава и "наша" Српска академија наука стале у одбрану Српског језика и ћириличног писма?

Да ли се поштује уставна одредба о ћирилици као званичном писму Републике Србије?

Зашто се не донесе пропис, који се мора поштовати, да сви јавни натписи (називи компанија, свих јавних и приватних установа, продавница, ресторана...) морају бити исписани ћириличним писмом на српском језику и то крупним словима. Као великодушан народ, требало би да дозволимо да уз тај ћирилични натпис свако од власника објекта, по сопственој жељи, испод или изнад ћириличног натписа испише текст истог значења на било ком другом писму и језику.

Тако би морало да пише: "Позивни центар", а изнад или испод може и: "Call centre". Високе казне за непоштовање закона би брзо увеле ред у ову област.

Већ чујем неке душебрижне гласове: "А, шта ће на то рећи Европа?" Ја на питање одговарам питањем: "Која Европа?" И питам:

Како то да све оно што је на Западу нормално, чим Срби покушају да такву нормалност уведу у својој држави и на "Балкану", та стара и лицемерна, неморална дама, звана Запад, или још горе, звана "међународна зајендица", при чему се, евидентно, лажно представља, одмах Србе прогласи чудовиштима, генетским злочинцима и слично. Ко је заборавио на ове епитете, нека одслуша неку од емисија радија "Слободна Европа" из времена НАТО бомбардовања Србије и Црне горе 1999. године.

И док за ПОХВАЛУ СРПСКОМ ЈЕЗИКУ је мало ко чуо у Србији, а још мање у иностранству, на свим медијима је изрекламирана бесмислена, а у исто време, веома опасна, " DEKLARACIJA O ZAJEDNIČKOM JEZIKU". И овде се ради о потпуно погрешном, намерно погрешном  називу који су аутори дали својој Декларацији. Прави њен наслов је:"ДЕКЛАРАЦИЈА ПРОТИВ СРПСКОГ ЈЕЗИКА". Могла би се звати и "ДЕКЛАРАЦИЈА О СРПСКОМ ЈЕЗИКУ", јер тај "заједнички" језик јесте српски. У форми у којој је написана, ово је само још један од напада на српски језик.

Ми Срби немамо никакву потребу да се одричемо свог језика, нити да га преименујемо. Имамо га већ више хиљада година, и то што се он временом делом мењао, ни најмање не утиче на природу, осебујност и самосвојност тог нашег српског језика. Ако икада решимо да му променимо име, то ћемо ми урадити, а не можемо дозволити да то раде други у наше име, или неки бивши Срби који су изгубили свој идентитет.

Да ли ико здраве памети може да замисли како се Енглези одричу свог језика и његовог имена "енглески језик" и како дозвољавају да други Енглези, који више не желе да себе сматрају Енглезима, па и неки други који нису Енглези, замењују име енглеског језика са двадесетак других назива, тврдећи (уз помоћ псеудонауке) да су то неки други, нови или "стари заборављени" језици. Тако бисмо добили Есекшки, Кентски, Њухемпширски, Лондонски, Новозеландски, Амерички, Аустралијски.... и онда се појаве неки паметњаковићи који кажу: "Хајде, да се више не свађамо. Пошто сви једни друге лепо разумемо на овим нашим различитим језицима, зваћемо га 'заједнички'"

Па, се то деси и са немачким, па са шпанским. Да ли заиста ико здрав може да замисли овакву ситуацију? Наравно да не може. И не само да они здраве памети тако нешто не могу да замисле, већ то не могу и они нездраве памети или изопаченог карактера.

Али, оно што важи за друге, никако не сме да важи за Србе и српски језик. Тако мисле они који нам директно кроје судбину већ ево стотину година.

Нека их, нека тако мисле, али ми не смемо тако да мислимо, нити да се са тим саглашавамо.

Коментари

Душан Кокорин(пишимо ћирилицом!), 24. 04. 2017

Одличан текст и снажан аутор који ће можда задрмати бајате институције и некомпетентне функционере које овај народ плаћа да раде а који ништа не раде а кад раде боље и да не раде.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017