03.
Некатегоризовано

Драги браћо и сесте у Христу, речју – ближњи,

 

У ове радосне дане Васкршњег поста примио сам писмо од драгог пријатеља (име рекав), мужа и оца чесне жене и синова витезова, са којима се моја породица дружи ево више од двадесет година, у чистом, безинтересном пријатељству и проосећању. Ово писмо потресло је целокупно моје битије, али ме и мотивисало на суштинско покајање и праштање ближњима. Наречени мој пријатељ надљудском снагом, више година, подноси огромно искушење у молити и покајању па је нашао снаге да се и мени захвалаи што сам њему и његовој породици ”открио љепоту Српског језика”, како он каже, и моли ме да му опростим што је раније ”ту захвалност изражавао на незграпан начин” ословљавајући ме ништавним титулама. Овај мој брат у Христу још додаје: ”Ако сам још штогог тако глупо урадио, а ти прећутао мира ради, молим те опрости ми”, а у моје сећае навиру само племените, сада растужујуће слике наших духовних разговора у школи српског језика, на зимским и летњим камповима наше деце да ми сузе лице облише.

Уз ову срдачну и срчану захвалност, покајање и молбу да му опростим (а немам шта!), написао ми је и следећу молитву:

”Владико, Човекољупче, Царе виjекова и добара Дароватељу,

који си непријатељства преграду разорио и мир подао роду људскоме,

даруј и сада мир слугама Својим (изговори имена),

укоријени у њих страх Свој и међусобну љубав утврди, угаси сваку распру,

одузми од њих све саблажњиве несугласице.

Јер Ти јеси мир наш и Теби славу узносимо,

Оцу и Сину и Светоме Духу,сада и свагда и у вијекове вијекова.

Амин.

(Молитвеника, Светигора, Манастир Острог)”

Писмо и молитва које ми је мој племенити пријатељ послао утврдили су ме у вери и сазнању да су покајање и праштање најделотворнији лекови душа наших у којима непрестано тражимо мир да бисмо ишли за њим. После читања овог писма одустао сам од свог започетог коментара на интернету актуелне тзв. ”Сарајевске декларације о језику” коју су, у ове посне дане, дебатовали и објавили самозвани ”интелектуалци” из српског и других јужнословенских народа који дробе српски језик - печат народа и поништавају српско писмо -код народа мог. Одустајем и од јавног дијалога са њима док пост траје.

Уместо овога свог започетог коментара, пишем ово писмо искреног покајања што сам пристао на омразу са људима с којим сам претходних година градио кућу српске културе у Торонту, што сам им био поклонио часопс ”Људи говоре” који сам покренуо и уређивао, а они избацили из те наше куће и часопис и мене. Кајем се што сам на непријатељство тих ближњих својих одговорио непријатељством. Праштам им све поступке и чињења која су чинили и према часопису и према мени. Кајем се што сам мотивисао бивше сараднике часописа да ме хватају за ревере на јавним местим и да ме физички нападају и опраштам им насиље њихово. Праштам и онима који су остављали претеће поруке и псовке на кућни телефон моје породице, и онима који су ме оговарали, клеветали и завађали са ближњима.

Молим се да нам свима од Бога буде опроштено, а од мене им је суштанствено и богоугодно све опроштено.

Свом благородном пријатељу, који свакодневно пролази кроз највећа искушењ човека (Молитвено вапим Господу да га помилује!),  захваљујем се из дубине своје душе што ми је помогао, својим поступком, писмом и цитираном молитвом, да се покајем и опростим ближњима.

Православски просто, грешни Раб (Радомир Антонијев Батуран)

Коментари

Илија Шаула, 03. 04. 2017

Како рече Јоксим Радовић
„Добра нема ђе људи нема!“

Мирко, 05. 04. 2017

Ако већ себе прозиваш грешни Раб, додаћу само , мали(велики) корак у напред је то.
Али ту ћу и стати.
Боље је да не похвалим твоје дело.
Свака реч је овде сувишна.
Уместо коментара, издвајам ово :
“Покајањем, стрпљењем и смирењем спасавајте душе ваше.
Покајањем, зато што стално грешимо.
Трпљењем, јер је речено – ко претрпи до краја, спашће се, и смирењем – јер Бог смиренима даје благодат.“

ИГУМАН НИКОН Воробјов – ‘Остало нам је само покајање’ (Писма о духовном животу)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017