Мило Ломпар:
МОГУЋНОСТ И НЕОПХОДНОСТ ИНТЕГРАЛИСТИЧКЕ СРПСКЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ

 

У историјском кретању српског народа можемо препознати неколике константе његовог трајања. Оне подразумевају чворне тачке које су обликовале – под различитим утицајима и у различитим околностима – национални идентитет и представљале неку врсту историјског препознавања у времену. Ако бисмо желели да их побројимо, онда бисмо свакако морали почети од онога што обележава заснивајући моменат српске културне егзистенције: то је светосавско просветно предање. Личност Светога Саве, његов особени печат на историјском постојању српског народа свакако представља почетну тачку у образовању и обликовању колективног саморазумевања.

Да је та личност остварила претежан удео у нашем средњовековном историјском постојању видимо и по томе што је она спојила две традиције: сакралну и световну традицију. Традиција средњовековног сакралнога израза је од Светога Саве начинила репрезентативну личност високе уметности и културе српскога народа и, у исто време, народна или фолклорна традиција је још за живота његовог преузела битне одреднице његовог лика и саобразила их једном другом типу говора. У нашој народној епској поезији Свети Сава се појављује у парадигматичном облику. Тако у песми „Свети Сава и вукови“ имамо спој између парадигматске фигуре вука, која репрезентује претхришћанску старину, и парадигматске фигуре свеца која обликује и одређује хришћанску традицију. То значи да је у колективном саморазумевању личност Светог Саве одабрана за интегративну личност српске културе, јер она омогућава саображавање различитих облика културног постојања.

Други одређујући моменат наше колективне егзистенције свакако је косовска традиција. Она представља историјску вертикалу како духовне тако и историјске судбине српскога народа, па се карактеристично појављује у два репрезентативна вида културе средњег века. Јер, постоје средњовековни списи о Косову као особено осећање света које поседује своје вертикално и хоризонтално простирање. Хоризонтално простирање одређује човека у времену. Вертикално простирање, пак, одређује човека у духу. Косовска традиција – што је запечаћено у Лазаревом опредељењу – обележава кретање у оба правца. Лазарев избор, као оно што оличава косовско опредељење, почива на одлуци о земаљском или небеском царству. Он – знамо – бира небеско царство. Али, оно што се често превиђа у разумевању косовског опредељења представља чињеница да Лазар тим избором не уклања битку. Изабравши небеско царство, он одлази у борбу. Тиме се показује да косовско опредељење није пасивно прихватање неминовности догађаја, него да у њему постоји један активни или динамички чинилац који, обележава његову унутрашњу слојевитост и тек отуд оправдава поверење у царство небеско.

Трећи битан елемент српског културног идентитета везан је за историјску судбину српског народа на развођу епоха, у прелазним добима између средњег и новог века. То је кретање са југа на север и са истока на запад. Та кретања нису на Балканском полуострву била ретка и обухватала су и друге народе. Јован Цвијић их је назвао метанастазичким кретањима. Наш највећи историјски роман – Сеобе Милоша Црњанског – управо је уметнички уобличио ову константу националне егзистенције: Црњанскове Сеобе – рекао је с правом Сретен Марић – носе име наше судбине. Судбина нашег народа је унутар историјског кретања омогућила да се у српској култури образују различити културни модели. То је битно одредило лик саме српске културе, јер се сам културни облик постојања српског народа почео мењати и употпуњавати. Дошло је до уметничког контакта између византијске традиције (православне) са средњоевропском (католичком) традицијом. Истовремено је, унутар овог историјског кретања, дошло до продора елемената исламске традиције у српску културу.

Та трокомпонентност културног постојања – коју су унели управо покрети ка северу и ка западу – оставила је трагове и на историјским и на уметничким споменицима. Ти трагови обележавају национални идентитет као динамичку а не као статичку категорију, као нешто што се мења у времену, али сасвим не подлеже времену. Преслојавање искуства је карактеристична компонента сваке културе. Преслојавање искустава која су се појавила у српској култури битно су одредила њен лик. Да ли је то значило прекид са косовском или светосавском традицијом?

Једна од најлепших зграда у Трсту – који представља можда најзападнију тачку нашег колективног кретања – јесте знаменита вила Себастијана Гопчевића. Она таласастим обликом фасаде као да птискује покрете мора у чијој се близини налази. Одакле она ту? У XVIII веку, у тренутку када је Аустрија освојила Трст и када је он постао њена привилегована лука, појавила се мала колонија Срба трговаца, бококоторских и херцеговачких, која је била веома утицајна и која је стекла знатно богатство у својим трговачким подухватима. Њихов потомак Себастијан Гопчевић је, дакле, у једној изразито католичкој средини подигао ову палату у XIX веку. Он сам био је човек великог и лепог образовања: половину године је проводио у Бечу а половину у Трсту. Но, када погледамо његову палату, видимо једнога владара и једну владарку, њихове фигуре изнад једног улаза, док изнад другог улаза видимо једног витеза и једну девојку. У првом случају је реч о кнезу Лазару и кнегињи Милици; у другом случају о Милошу Обилићу и Косовки девојки.

У средини која је потпуно била различита од оне коју су његови преци напустили, у средини са чијим је захтевима и сам у много чему био саображен, Себастијан Гобчевић није хтео да напусти управо онај моменат који је образовао његово лично – као и колективно – симболичко саморазумевање: косовску традицију. У часу када су моменти његове личне егзистенције били сведени на најосновније формуле, он је посегао за идентитарном тачком коју репрезентује косовска традиција. Тај моменат је од пресудне важности. Он показује колико је Вук био у праву када је објашњавао зашто у нашим народним песмама има тако мало о времену преткосовском и тако мало песама које говоре о претходним временима, па је рекао да је промена која је са косовском погибијом ушла у народну свест деловала тако снажно да је преслојила и потиснула све што је било пре ње.

Четврта компонента српског културног обрасца било би везана за секуларно искуство новог века. Кад је искрсао пред зачуђене очи средњоевропског света, прешавши Саву и Дунав – како то лепо приказује Бошко Петровић у роману Певач – на позив хабзбуршког цара Леополда I, добивши привилегије за своју посебност, српски народ није био, дакле, само народ који се склањао од османске надируће силе 1690. године него је представљао колектив који има свест о себи. Тада је закорачио на нововековну историјску позорницу. Суочио се са светом барока и просвећености, да би се – почетком 19. века – појавила идеја националне државе. Идеја националне државе у складу са развојем нације којем је најзначајнији импулс дала Француска револуција, била је, дакле, потпуно саобразна ритмовима савременог кретања, представља четврту компоненту српског културнога модела. Та компонента има наглашено секуларни карактер. Оличава је личност Доситеја Обрадовића. Он је обележио дах просветитељства у нашем културном хоризонту.

Неопходно је, међутим, водити рачуна о томе да је читав један век настајала национална држава, свакако Србија, мада је и Црна Гора била независна држава као српска држава. Национална држава је била, дакле, носилац једнога кретања које није значило ни поништавање светосавске нити поништавање косовске традиције. То је било немогуће већ чињеницом да су Вук и Његош били културни темељи образовања националне културе: у њиховом делу косовска традиција је увек имала привилеговано место. То су српски државници осећали. Јер, у XIX веку превасходно смо имали државнике а не политичаре. То су били људи који су се бавили политиком на хоризонту државног мишљења: као Илија Гарашанин, или Јован Ристић, или Стојан Новаковић. Њихов поглед је најчешће био изнад политичког партикуларизма и усмерен ка ономе што води целини.

Они су разумели да у новом (секуларном) времену не могу сакралну функцију Светога Саве унети у институције секуларне државе. Отуд су узели просветитељски аспект Савине личности и пренели га у школски систем. То је један изванредан пример како се централни моменат једног идентитета саображава налозима времена, а да се притом не изгуби него сачува у времену. Прави дисконтинуитет са светосавском традицијом у осамстогодишњем постојању српскога народа направиће тек комунисти: не непосредно после 1945 него од – мислим – 1947. Године. Тада укидају школску славу. Тада је Свети Сава пребрисан из јавне врсте колективног постојања. То показује да је српска културна егзистенција имала способност асимиловања и амалганисања различитих традиција.

У 1918. години Србија је била једина од свих јужнословенских земаља која се налазила на страни сила победница. Она је, у исто време, имала веома јасно обликовану националну идеју чији је програм било национално уједињење српског народа. Имала је и врло снажно постављену државну идеју коју су оличавале две независне државе: Србија и Црна Гора. Имала је, исто тако, и веома потврђену војну идеју коју су означавали победнички карактер српске војске и у балканским и у светском рату. Оно што је било неопходно – и што је у извесном смислу био заостатак – јесте културна идеја. То је идеја једног културног обрасца који би требало да споји различите традиције српске националне и културне егзистенције: византијско-православни модел, средњоевропски модел, секуларни модел. У исто време, било је неопходно културно повезати веома разгранате регионалне свести унутар српске националне егзистенције.

О њима је, са смисаоним нагласцима који су битни за аустријску политику, снажно писао Бењамин Калај, Он је сматрао да ту регионалну свест треба поспешивати у складу са најбољим интересима аустријске политике. То је, дакле, био кључни његов закључак. Мало је који странац тако добро познавао српски национални и културни идентитет као Бењамин Калај: дипломата на двору кнеза Михајла, о чему сведочи његов дневник, и двадесетогодишњи управник Босне и Херцеговине. Занимљиво је – о чему сведочи књига бугарске историчарке Теодоре Толеве – да је на седницама министара Двојне Монархије давао потпуно супротне предлоге када је реч о образовању албанске нације, која је обликована са видним упливом аустроугарских утицаја.

Калај је, дакле, имао читав један идеолошки концепт када је реч о српској националној и културној егзистенцији. Обеснаживање таквих замисли и настојања унутар српског културног обрасца био је захтев и налог двадесетог века.Јер, тај културни образац је требало да саобрази различите традиције у нас и да неутралише различите регионалне и партикуларне аспирације. До тога није дошло. Јер, концепт југословенства је у извесном смислу зауставио стварање српског културног обрасца: почело је, наиме, стварање југословенског културног обрасца. У тренутку када српски културни образац није био дефинисан и кристалисан дошло је, дакле, до почетка стварања југословенског културног обрасца.

Сама ствар није морала да изађе на лоше, иако је била много тежа да се изведе. Нешто од тог заустављеног кретања описаће у емиграцији, после Другог светског рата, већ у високим годинама живота, наш најзнатнији историчар и правник, модерни полихистор Слободан Јовановић. Он ће рећи да су са стварањем Југославије Срби извршили националну демобилизацију. Тај термин је од великог значаја јер он показује да једно кретање које је ишло ка обликовању националног идентитета није доведено до свога краја.

Та чињеница је далекосежна, јер се појављује пред нашим очима од тренутка распада Југославије 1991. године. У самом југословенском искуству препознајемо два момента. Постоји југословенско искуство између два светска рата које је у много чему тежило интегрализму, у једној форми мултикултурности, како оцењују страни историчари и културни историчари, попут Ендру Барух Вахтела. И постоји, после Другог светског рата, југословенско искуство које је развило националне културне концепте, који су осамдесетих година XX века попримили развијене форме културне дезинтеграције Југославије. Ти су се процеси одвијали под именима као што је било – заједнички основи књижевних програма у образовању. То се може препознати и у концептима за друго издање Крлежине Енциклопедије Југославије: Доситеј Обрадовић – по тим замислима – не треба да буде приказан у одредници „Србија“ него у одредници „Војводина“. Све је то развијано у складу са владајућом комунистичком идеологијом и њеним угаоним каменом: то је била теза о великосрпској хегемонији у Краљевини Југославији.

Такво кретање је свакако партикуларизовало и дезинтегрисало целокупну српску националну и културну егзистенцију. Тај податак је од пресудне важности. Јер, то је нешто што је као изазов постављено пред нас данас, будући да је снажно и живо настојање да се продужи титоистичко наслеђе у својим културолошким изводима. Наш главни културни изазов представља чињеница да је снажна и вишеструко подупрта тежња да се облици постојање српског народа, наметнути решењима до којих је довео распад титоистичке Југославије, културно саобразе са насилним и недемократским решењима.

То можемо видети и на наизглед најједноставнијем плану: плану именовања. Премда наизглед нехотичан и спонтан, он је сасвим контролисан, јер се снажно распростире општом и јавном свешћу. Тако се, рецимо, врло често говори о босанским Србима, о хрватским Србима и о Србијанцима. Никада се неће чути на Хрватској телевизији – српски председник, него ће увек то бити – србијански председник. Моменат када се такво именовање прихвати у српској средини, било у Србији и Републици Српској, било код Срба у Црној Гори, представља моменат поунутрашњивања хрватског становишта у српској јавној свести. Јер, на делу је кретање које има свој јасан и прецизан циљ и чији је основни задатак да се унутар људских представа, унутар симболичког света српске културе, унутар онога што обележава људско памћење формирају прецизни и погодни модели. То никад не треба да потценимо.

Ако узмемо шта је немачка штампа од 1914‒1918. године писала о Србима, о чему постоји књига нашег германисте Момчила Селесковића, јер је то његова сорбонска докторска теза, и упоредимо са књигом о томе шта је немачка штампа писала од 1990 до 1995. године, књигом коју је написао новинар и путописац Никола Живковић, уочавамо да у типолошком и садржинском смислу – особине културе, народа, понашања, у карикатурама, у сатиричним и другим деловима – запањујућу истоветност. Авион се од 1918 до 2000. године вишеструко променио. Аутомобили су се променили. Техничка средства су се променила. Али симболичке и културолошке представе у главама људи трају много дуже и у том смислу техничка промена не значи суштинску промену. Утолико је свет културе у најширем смислу, не само као свет поједине уметности, не чак ни само као уметност сама, него шире, као начин саобраћања, као начин разумевања, као начин постављања ствари, пресудан чинилац за обликовање националног идентитета и уопште људског идентитета. Јер, национални идентитет не представља сав човеков идентитет. Човекова персоналност је знатно шира од било какве идентификације, било да је та идентификација национална, било да је она религијска, па је национални идентитет једна компонента укупног човековог идентитета. Отуд окрњити националност – како је давно казао Душан Пирјевец – значи у нечему окрњити личност.

То се односи на присилна дејства. Уколико, међутим, једна личност сама изабере своје облике егзистенције, укључив и национални идентитет, онда је ту на делу нешто што је у вези са слободом а не са нацијом. Али, налазимо се у подручју колективног кретања, јер је пред нама питање о могућностима интегралистичке српске културне политике. То је пресудно питање. То је, по мени, старије питање од државно-правног облика и старије питање од других облика егзистенције, премда није одвојено од њих. Али, културна егзистенција српског народа је нешто што је у овом тренутку пресудан чинилац нашег укупног националног опстанка као колективног опстанка.

Главно кретање које нам се намеће да усвојимо, започето у комунизму, подразумева један налог који је спољашњи, а који треба да учинимо унутрашњим. Он гласи: све што је српско треба свести на србијанско, да оно што није србијанско – као Његош, као Андрић, као Меша Селимовић, као сликар Петар Лубарда, као Грачаница и Дечани – временом престане да буде српско. Од 2008. године трају непрекидни и континуирани напори да се српски манастири на Косову и Метохији изместе у УНЕСК-у из српског државно-правног и културног простора и подведу под косовски „државни“ простор. Уколико је култура тако безначајан чинилац, зашто настају ови напори? Зато што је суштински напор везан за то да се Грачаница и Дечани прикажу као свет неке „косовске“ културе а не српске културе. Да би се у наредном кораку рекло да ту, у ствари, Срба и није било, него је био неки неидентификовани православни свет који припада неком „косовском“ простору. Уколико је то друкчије од овога што ја кажем, главно питање гласи: зашто је тај напор тако истрајан и зашто је последњи пут само захваљујући активностима Русије он био неуспешан? То показује да треба у менталној мапи која постоји у глави сваког човека, нарочито у менталној мапи младих људи настане пожељна – са становишта налогодавца – представа. Јер, увек се у свим пројектима на младе људе рачуна, пошто се не рачуна на нас чија је свест формирана у претходним епохама, па би са мало хумора човек могао да каже да су неки међу нама већ отписани.

Могућности српске интегралистичке културне политике су у овом тренутку видљиве, као што су и ограничења знатна. Као кључно ограничење појављује се један облик самоограничавања. Тако нисмо показали никакву способност да утичемо на сродност образовних система у оним срединама у којима на то можемо да утичемо: превасходно мислим на Србију и Републику Српску, а посредно и када је реч о положају Срба у Црној Гори. Не треба заборавити да је Српска граматика Стојана Новаковића – он је био филолог, историчар, политичар, полихистор у готово изворном смислу – била читаву деценију у XIX.веку једини уџбеник из ког су учили Срби где год да су живели и у ком систему да су се школовали. А то су били системи Србије, Црне Горе, Хабзбуршке монархије, било у њеном угарском делу, који је био северно од Саве и Дунава, било у њеном аустријском делу везаном за Босну и Херцеговину, односно за Далмацију. Упркос свему томе, један концепт језика, једна граматичка норма, чак један уџбеник су представљали једну врсту заједничког језичког основа. Вукове песме су такође играле ту улогу. Свакако да нисмо показали довољно воље да створимо оно што је био налог двадесетог века: то је основа за образовање српског културног обрасца. Нисмо, такође, успели да уједначимо или саобразимо јединствен медијски програм: у области језика, у области културног стандарда.

Отуд бисмо могли казати да је двадесети век – у тим садржајима, за разлику од неких других садржаја – био време нашег назатка. Одлучујуће је да нисмо извукли закључке о свом садашњем положају, нити смо тај положај довели у везу са околностима у којима живимо. Та чињеница показује да ми у данашњем тренутку имамо много више оних који су политичари превасходно, а много мање оних (ако их је уопште) који имају државнички осећај, као што међу интелектуалцима нема много оних који имају осећај за националну егзистенцију. Нема сумње у то да постоје три нивоа на којима се појављује проблем српске културне политике: један ниво очитује политичка власт, други ниво очитује државна структура, трећи ниво је везан за облике постојања српског народа. То нису исте категорије и није подједнака општост између њих.

Наши политичари су високо обузети чињеницом власти, док су много мање обузети чињеницом државе, а врло често неспособни да разумеју егзистенцију народа која иде изван оквира њиховог досега. То је далекосежна чињеница и њени главни негативни исходи су везани за управо културну и националну политику. Оно што једна држава, а овде је реч о малим државама и о државама које се налазе у колонијално-окупационом положају, као што се ми налазимо, не може да учини државно, она учини у алтернативним подручјима: у институцијама које нису државне, као што је то Матица Српска, као што је то Српска књижевна задруга. А оно што не може да учини на тај начин, који није директно државни начин, она учини преко истакнутих појединаца. Та три степена деловања такође нису освешћена у хоризонту наше културне политике. И то у тренутку када комуникацијски никада није било лакше успоставити једну врсту интегралности. Када људи могу веома лако и брзо да једни са другима саобраћају.

То показује да у овом тренутку могућности српске културне политике имају ограничење везано за одсуство свести о интегралности. Неопходност те политике је нешто што ће пресудно утицати на обликовање националног идентитета. Врло је битно разумети да културна политика не иде само путањама власти. И иначе у српској култури постоји развијена навика да се свако постојање поистовети са влашћу. То је, с једне стране, последица нашег изразитога сиромашатва, а, с друге стране, то је последица неспособности интелектуалаца и интелигенције да замисле друге облике деловања и рада. Морамо, међутим, научити да постоји нешто што се одиграва мимо хоризонта власти: нашим личним учешћем.

Нешто од тога можемо да пронађемо у прошлости. Негде пред Први светски рат била је једна полемика, врло занимљива, између чувеног чехословачког државника и филозофа, либерала по уверењима, Томаша Гарика Масарика и Младобосанаца. Масарик је био велики поклоник ситнога рада, дакле, он је био поклоник непрестаног постепеног деловања које би подразумевало најмањи ризик у најтежим околностима. Он је то сажео у формулацију „просветом до слободе“. Младобосанци, ношени темпераментом нашега света, нашим наслеђем, устаничким осећањима Јужних Словена и револтом пред дискриминацијом, на то су одговорили полемички – пише о томе лепо Перо Слијепчевић који спада у те Младобосанце – формулом која је гласила „револуцијом до слободе“. То су два пута. Они се не искључују нужно, али не могу се замењивати. Не може револуција, устанак, побуна, државни облик – све смо то научили у двадесетом веку – да замени непрестани стрпљиви рад који траје из дана у дан и на тај начин обликује колективну свест. То је оно што је кључно да настане прикладна културна подлога за интегралистичку националну егзистенцију у нас.

И то је нешто што, по мом мишљењу, представља битну чињеницу нашега савременога тренутка. Да ли ћемо успети да извучемо националну судбину из овог невеселог тренутка у коме се наш нараштај налази, када се сручио сав неуспешни биланс двадесетог века – много зависи од стрпљења, ситног рада и упорног стварања културне подлоге унутар које би се битни садржаји националног идентитета могли изнова поставити као одређујући.

Битно је такође да разумемо да се у двадесетом веку одиграо један историјски догађај који културно и симболички – због комунистичког искуства владања – није довољно осветљен у нашој култури. То је чињеница геноцида. Српски народ је у двадесетом веку претрпео геноцид и та чињеница захтева највећу могућу пажњу. То није чињеница преко које може да се пређе затворених очију. Јермени, народ који је претрпео геноцид у Првом светском рату, и Јевреји, који су претрпели геноцид у Другом светском рату, народи су на које је неопходно да се угледамо: унутар једног дубљег колективног разумевања историјске судбине.

Територија Нагорно – Карабаха је површине приближно као Косово и Метохија; тамо има око 100 000 Јермена. Сама Јерменија има око 3 милиона људи. Она има једно врло неповољно окружење непријатељски настројених држава: Турске, Азербејџана, па – због Русије чија је војска у Јерменији – и Грузије. Но, због тога што су чињеницу геноцида учинили присутном у јавној свести, и без обзира што гледају на планину Арарат која је у турској држави а не у Јерменији, они успевају да и у том неповољном окружењу образују један делотворни културни образац, једно прецизно колективно саморазумевање, које се протеже и на бројну јерменску дијаспору: и отуд могу да настоје да се у Нагорно - Карабаху нешто не догоди што би могло да их подсети на прошлост.

Питање које погађа у само срце ствари гласи: како у стварању јединствене српске културне политике сачувати несумњиву полицентричност српске културе? Историја српског народа је таква да је он био полицентричан у различитим историјским периодима. У неким периодима, кад нигде није било српске државе, поједини градови – као Беч или Трст, Нови Сад илиМостар, обаваљали улогу културних центара: некада је то било и Цетиње. Та полицентричност несумњиво постоји зато што је српска култура контактна. Она није контактна на онај начин на који је свака култура контактна. Чим је култура, мора бити контактна по природи саме речи и деловања културе.

Али, српска култура је у заснивању контактна јер држава Немањића је имала своје православне и своје католичке области. Кад погледамо пластику или архитектуру Студенице или Дечана, видимо многе трагове уметности которских мајстора или уметности Јужне Апулије. То су, дакле, традиције латинитета унутар наше средњовековне уметности. Кључно је, међутим, да уочимо да је фреска увек била византијске традиције, јер је она била носилац православности поруке. То је било оно на шта су били осетљиви људи у средњем веку.

У заснивању српске културе имамо укрштај. То се у времену само повећава. Ако погледамо Вуков Српски рјечник, видимо да у његовом првом издању (1818) има 20% речи које су турцизми. То значи да је исламска култура оставила свој траг унутар једног дуговеког постојања. Та врста искуства полицентричности, међутим, може имати позитиван и негативан вид. То зависи од тога како се обликује један културни образац. Недостатак српског културног обрасца учинио је да полицентричност хипертрофира временом у дезинтегришуће елементе културнога кретања. Тако је почело све што је српско да се своди на србијанско. То је нешто што је било могуће услед одсуства српског културног обрасца.

Шта значи српски културни образац? Значи у неком смислу успостављање јавне свести о целини. Свест о целини српског народа, о томе да је српски народ и онај народ који живи у Бањалуци и онај који живи у Нишу; и онај у Требињу и онај у Цетињу; и онај у Вуковару и онај у Косовској Митровици. То је, дакле, целина и ту има нека судбина која припада и ономе ко је у Мојковцу или ономе ко је у Будви. Таква јавна свест подразумева једну врсту понашања које управо укључује позитиван вид полицентричности. Јер, никоме не би било ни разумно нити је за очекивати да се полицентричност поништи.

Ни у других народа и култура није тако. Немци су се касно ујединили у другој половини XIX века. Бизмарк их је ујединио – како се то говорило – гвожђем и крвљу у три рата: закључно с Француско-пруским ратом, кадa су Алзас и Лорена 1871. године ушли у састав Немачкога царства. Но, немачка култура је била интегративни чинилац. Она је неутрализовала антагонизме. Који су то били антагонизми? Династички антагонизми. То су биле различите династије, различити, дакле, феудални интереси. Који је други анагонизам био? Верски антагонизам, пошто знате да су у немачким сељачким ратовима ратовали католици са протестантима: и то ратовали страшно и до крви. Затим је неутрализована идеја супремације. Баварска је била доминантна немачка земља, а ако идемо на исток, онда Саксонија На Бранденбург су они често гледали као на неке полунеразвијене сељаке који су само добри војници. А ипак је пруски краљ постао немачки цар.     То су били врло велики антагонизми били, па је ипак немачка култура успела да све то премости и да при том не изгуби чињенице полицентричности.

Имали смо – кроз XIX век – две српске државе: Србију и Црну Гору. Оне су биле међународно признате, да бисмо један династијски сукоб између Карађорђевића и Петровића претворили у политички сукоб, а онда из политичког извели и национални сукоб. Дакле, имали смо 1909. године попис у Црној Гори под владом књаза Николе и ту се, у попису, 95% људи изјаснило да су по националности Срби. Сви су природно били Црногорци, али је овде реч била о националности. Године 1855. у Законику књаза Данила, владара који је наследио Његоша, у члану 92 пише да у Црној Гори нема ниједне друге народности осим српске. А опет, ми смо дошли у позицију да 1948. године, на попису под диктатом комунистичких власти, Срба буде 1,87 %. У једном истом нараштају, у распону од 40 година; то је у једном истом животу.

Једно је, дакле, полицентричност као природна егзистенција једне културе и народа у различитим контактима, а друго је њена политичка инструментализација. Те две чињенице увек треба имати на уму. Природан корелат овом негативном настојању по којем све што је српско треба свести на србијанско јесте – србијанство. То је развијање унутрашње логике по којој би се идеологија србијанства појавила као еквивалент ономе што треба да неутралише културну егзистенцију Срба.

Северно од Саве и Дунава – пре стварања Југославије – био је средњоевропски културни модел. Јужно, с Београдом на центру, био је француски културни модел: оличава га Српски књижевни гласник, основан 1901, изграђена норма српског културног и књижевног говора, Београдски универзитет из 1905. године, јер су сви прављени по француском културном моделу. Зашто? Зато што се претња, католичко-германска, коју је оличавала Хабзбуршка монархија, била претња на живот и смрт, па се онда тражио модел који неће снажити него слабити ту претњу. И зато што је уверење тадашњег света било да је демократско начело – начело будућности. Скерлић је писао како је Русија самодржавна, како је Немачка кајзеровска, како је Аустрија католичка, како је Енглеска плутократска а како је само Француска – демократска. Идеал демократског је, дакле, условио превасходно француски културни модел.

Свакако да та чињеца може бити узрок одређенога ривалитета у смислу једне или друге традиције, па у том смислу и својство полицентричнога развоја српске културе, али не може бити разликотворна чињеница кад је реч о самој културној и националној егзистенцији. Отуд следи да се ниједан полицентризам не може превести у национално разликотворну чињеницу. То је кључно да се разуме.

Та врста пажње, таква врста концентрације, тај начин јавног и општег рада је нешто због чега постоји култура, због чега постоји интелигенција и због чега постоје интелектуалци. Не постоје интелектуалци зато да би нешто знали, него постоје да би у оним тренуцима кад је потребно обликовати културу – нешто били. Јер, у судбинским тренуцима није тешко знати шта је истина него је тешко истину – заступати, односно сведочити. То је кључни задатак који се налази пред нама у времену које долази.

 

 

Коментари

Старина, 10. 05. 2017

Ово би требало да буде школска лектира , за српску децу , не србијанску…Поштовање ,господине Ломпар , са питањем најважнијим …. ко се , у нас , бави „просветом до слободе“?

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.

*

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017