LjG_15-16_cover-image
Уместо уводника
11. 06. 2012
Милош Јанковић

Немањићи, Немањићи…

1.
Немањићи, Немањићи,
којим путем к’ вама ићи?

1. 1.
Србија је била Христосово лице,
кандило од злата и царска порфира,
сад је празна љуска јаловљене клице,
само зрно песка на дну лудог вира.

Србија је била и без главе Лазар,
она која може и оно што не сме,
а сада је само накупцима пазар,
половина стиха једне тужне песме.

У Србији беше некад живих Срба,
оних који беху стециште доброте,
данас свему добром изникла је грба,
за подсмех је мрва духовне лепоте.

Србију су чељад њена раскућила,
погасила огњишта, међе разровала,
а њена се мудрост у слепило свила,
у једну је псовку сва Србија стала.

Србија је била жуљевита шака,
и подложен лампек, витло воденично,
постала је стан облапорног мрака,
који је, без стида, твори у безлично.

Постала је Србија страху стовариште,
механа крај друма који нигде води,
земља коју њена деца собом ниште
и где зло се лако, ни због чега, роди.

2.
Немањићи, Немањићи,
с чиме вашем трону прићи?

Поезија
11. 06. 2012
Ранко Рисојевић

Гдје cи, Павле

Хтједох и ја, неприсутан тамо,
Да се увјерим у слике којима сам био преплављен
Од јутра, до јутра, све тако, до овог часа,
Када одјурих тамо, мада сам остао овдје.
Видјех земаљску власт на испраћају,
У црним одијелима чланови влада,
Неки рецимо краљ, принчеви и свита,
Видјех злато на одеждама црквеним,
Сву силу свијета
Који дође по дужности
Да се опрости од онога
Који је ишао својим путем
А ови да ли само понекад збијали шале.
Попут јуродивог, у лику оне с марамом
Која се проби, Бог сам зна како,
И цјелива лијес, одежду, руке –
Сам се нагнух да видим је ли то Он,
Плашећи се да ће бити.
Већ су ме хватали за одјећу,
Вукли да се одмакнем, кад угледах све јасно –
Нема га ту, нема, отишао је сам, на свој начин,
Пјешице до манaстира, гдје ће да их сачека,
Онакав какав је био и какав ће заувијек остати.

 

Васкрсење

Говори Христос:
Све је готово,
а ја не могу да се смирим
док не васкрснеш у себи, човјече!
Дуго већ чекам, никако да се покренеш,
толико лијености нисам очекивао.
Вријеме је дошло, можда јутрос, човјече,
док једеш рибу, поврће и хљеб,
док пијеш вино, двориш дјецу,
погледаваш на жену и свијет с оне стране прозора.
Можда мислиш да ћеш мог оца тим купити,
баш јутрос, човјече, сав изван себе,
сав у прашини ничега, које ти је све.
Погледај мало, разгрни своју помрчину,
има ли свијетло мјесто, као врх игле,
гдје би могао да се смјестиш сав,
не мислећи о посту, о дјеци, о жени,
остављајући јутро изван прозора,
свијет изван себе, себе напокон у себи?

 

Издаја

Коме год да се у очи загледаш – Петар!
Заспаће баш кад ти треба.
Оставиће те самог усред глуве ноћи.
Све тако траје од постања –
Сам за себе не можеш да тврдиш –
Чврст сам и ништа ме неће помести.
Све у себи видим, као да сам ти а не ја,
Двоструко преломљено,
Двоструко увеличано,
Двоструко остављено.
Како да се било коме закунем,
Ево, као што ме видиш, вјеруј ми,
Бићу чврст, мислићу само на тебе,
У сваки час мога садашњег живота.
Од тога нема ништа, чему обећања.

 

Небо над Голготом

Видје ли ико икада то небо
Онога дана, када је Мученик, безгласно,
Звао оца који га је оставио?
Знају се они на брду,
Дочара се шири видик, сликарски,
Све до Варнаве, у густишу неком,
Мада тог густиша на Голготи
Никада није било.
Колико Марија бијаше?
Је ли то Њега бринуло?
Је ли звао некога од њих?
Је ли своје џелате спомињао?
Гледао је према Небу,
Гдје су били његови ближњи,
Који му досудише Пут и Страдање.
Ко је тамо био, тог дана?
Анђели на балкону?
Да ли још неко?
Не могу да се смирим,
Од притиска слике које нема.
На њој је све, без нас.
Да ли и без Њега?

 

Свеоко над Светим брдом

Божије око, душина припека – у храм иди!
Тамо ћеш сазнати ко си и куда ћеш.
Али, све је храм на овом светом брду.
Под сваким дрветом један олтар,
И почетак небеских љестви.
Колико брежуљака, толико храмова –
Свеоко не трепће, не спава,
С тобом се пење, у теби свијетли.
Не затварај се овдје, не бјежи,
Према теби је све срезано –
Звоне присоји, трсе се виногради,
Све је порта, икона и кандило.
Погледај лист, чији се лик на њему сја?
Крушедол, Крушедол, звони у гранама.
Ремета, Ремета, јечи у доловима.
Хопово, Хопово, брује вјетрови.
Божије око, правда свијета, плаче над нама.
Не сакривај се, не бјежи, брдо је заклон!

Поезија
11. 06. 2012
Сунчица Денић

Изгон

Године из којих смо прогнани
ново је доба

Већ лебдимо
за простор неспремни
сакати за време
Играчи на жици
хватачи снова

Такви какви јесмо

Без палчева
руке пчеле негују
фрулу свирају
Малим се прстом куша вечност

 

Јерма

Јерма, Јерма
Разумем помало твоју самоћу
и гнев
Ромориш бесповратно, причаш
плачеш уз пут
одлазиш никуда

Чиме си, водо, копала и носила
затварала и отварала ране
ако не капима

Многе испусти одозго
јасика и јаблан
врба и јоргован
Липа испред похараних двора
Понајвише вековни дуд
исцелитељ монаха
нада убогих

Капи је много
Отежаће обале и ограде
Преосталу потопићеш чељад

 

Под пазухом, Пандора

Расу косу Пандора
Низ стрмину чудо расплетено

Сабра свет свој под пазухом
Понесе кљасте и убоге
пастире и псе
пчеле и прве зубе

Под пазухом куполе и точкове
Ноћи
Јутра кишна
Звезде скривене
Дно покрише повоји и ратници

Не види се ништа са Истока
Само суви ветар и прашина
По који кртичњак и мравињак
заборављени брлог

Не види се ништа код Пандоре
Не чује се ништа до коса
ране љуте

 

Вилајет

Ромиња небо над југом
забаве се гомилају
збегови
Душманину част и вериге
што поверова госту
и априлском снегу

Еј
Ко сад може веровати
да Биљана платно белеше
да Сулејмана отхранила мајка
да давори још Косово равно
Мој мејтефе
мој вечити свете

Цепају васиону птице луталице
Морско дно гњурци нападају
Капије окивају под наметом
А Биљана бели
бели и пева
ни на земљи
ни небу

Поезија
11. 06. 2012
Бела Tукадруз

Змија бела као снег

Каталог осујећених
Посвећен несрећној судбини многих Срба у 20. веку,
а пре свега Његовој краљевској екселенцији, принцу
престолонаследнику Александру Карађорђевићу III

Свеска ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА Н°1
Увод
Будан ждрал бди са каменом у канџи
на прагу Мале магазе
и једним оком гледа како
мајстори зидају као у сну
и како облаци доносе деловодне протоколе,
регистре и спискове, затурене на Отпадима,
таванима, шупама и подрумима надлештава
осуђених на милост и немилост влаге,
мишева, одаxија, пандура
и других помоћних службеника.
Овде много шта само себе чува
(кречни амонијум нитрат, врпце, изношена одећа, стара обућ
свлак змаја и змије чуваркуће, гребени, пафте, тапије, уговори,
вериге и др. )
(Овде ЈЕДНО ДРУГО ЧУВА –
вук магарца и магарац вука!)

Посвећено дрво – Запис

Сви су путеви Господњи милост и истина.
Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж. Бога су тамо
сместили у Музеј, а овде на брежуљке,
не да би га задржали на уздама.
Јер Бог више воли живописне пределе,
тргове, цркве, манастире,
врхове брда и долине,
обичне људе, најобичније, најнезнатније,
села и засеоке, изворе и бачије.
Бог је вечно на ногама.
Бог нам иде у сусрет.

(Богојављење, 1995, Београд)

Кушање апсолутног
песника у пустињи

Дух ме је одвео у пустињу да ме ђаво куша.
Историја се понавља, понавља.
И постивши петнаест година,
напослетку огладнех.
Приступи ми ђаволова кћер (куртизана)
и рече : Ако си апсолутни песник,
реци да ове књиге силне које си написао хлебови
постану.
Рекох јој истину старију од мене, Истину мога Оца:
Не живи човек о самом хлебу,
но о свакој речи која излази из уста Божијих.
Па ме одведе на врх на руб бездана,
на саму ивицу руба памети, и рече:
Ако си апсолутни песник, скочи доле, у понор!
Одговорио сам јој: отац ме је научио:
Немој кушати Бога својега.
Повела ме је на горе високе, пирамидалне,
на врх Копаоника,
и показала ми царство овог света и славу његову.
И шапну ми: Све ће ти ово бити дато,
ако паднеш на колена и пољубиш ме у д.
– Иди од мене, проклетнице, сатано!
Тада ме Заводница остави,
и гле, јата гавранова и врана из правца Иван-куле
закликташе и приступише ми,
кружећи ми над главом…
Ђавоља Варош потону у маглу јутарњу…

 

Веровали или не

Бог се вратио овде као руски војник
који је одслужио пуних двадесет и пет година рока,
изишао из војске и пошао да лута светом.
Има необичну торбу (пуна је свега и свачега).
И карте којима може надиграти свакога.
Чим отвори торбу и каже: УЛАЗИ ОВАМО!
и веверица, и змија, грлица и сама смрт
саме уђу.
У тој торби носи и моју главу.
Бог је отворио торбу и каже: ИЗЛАЗИ, СМРТИ!
Искочила је, као дивљи зец.
– Јеси ли жива, смрти? – пита Бог.
– Жива сам.
– Помози ми! – виче моја глава из торбе.
Али смрт ни да чује: побеже главом без обзира!

 

Змија бела као снег

Све можеш.
Да откријеш прави предео,
место у заклону под брдом
које прескаче кошава,
живи извор и добру подлогу.
Да дозовеш Мајсторе Мале магазе.
Да отпочнеш зидање Праве куће
на правом месту –
у којој су садржане све куће
на тој страни света,
у којој је свемисао прави домаћин,
а газдарица – свезана времена.
И да подигнеш поток изнад тока
и да га скренеш у врт изван годишњих
доба, у рибник, где су зова и лабудови
увек код своје куће.
Све можеш, осим,
да подигнеш тај праг стари
под којим је скотурена
змија бела као снег.

Проза
10. 06. 2012
Жељко Продановић

Бајка о једном певачу

Једног дана сам седео испред храма божје сузе у Балбеку и слушао
цврчке како безбрижно певају у крошњи чемпреса, кад је на дво-
грбој бактријској камили из правца југа наишао младић са бала-
лајком о рамену. Кад је пришао сасвим близу безазлено ми се на-
смешио, а онда сишао с камиле и сео поред мене. И као да се зна-
мо годинама, рекао бих и вековима, младић је тужно уздахнуо, а
онда почео да прича.
– Драги пријатељу – рекао је – после свега што ми се догодило, не
могу вам поуздано рећи да ли се ово што ћу вам испричати заиста
и догодило. Тачније, да ли се то догодило мени или неком другом
човеку који је живео уместо мене. Другим речима, не знам да ли
сам уопште и живео.
Дакле, ако сам постојао или ако још постојим, онда ми је име
Ашуг-Кериб и долазим из Самарканда. А моје муке су почеле оног
дана кад сам срео Алму.
Алма (бал-ма или суза која плаче) је, то ми можете веровати,
била најлепша девојка под сунцем, а ја сам био најбољи песник
у Самарканду. И као што погађате, љубавни пламен је захватио
моје срце и грејао ми душу.
А онда је до мене стигла потресна вест – Алма се удала!
‘Отишла је у Кордобу’, рекли су ми, ‘и биће шеста жена калифа
ал-Гизе.’ Учинило ми се да сам тог тренутка видео смрт, али сам
се брзо прибрао и донео спасоносну одлуку – оставио сам Самар-
канд и чврсто решен да је нађем, пошао у Кордобу. Нисам међутим
ни слутио како ће тај пут бити дуг и туробан.
Најпре сам стигао у Шираз, где сам срео славног песника и
астронома Хајама и испричао му несрећу која ме је задесила. Он
ме је пажљиво слушао, а кад сам завршио, ево шта ми је рекао.
‘Колико ја знам’, рекао је Хајам, ‘раздаљина између две звезде
је мања од раздаљине између два срца. Дакле, твоја патња је уза-
лудна. Али пошто је Алма, како кажеш, била тако лепа, онда ти
Ашуг-Керибе можеш с правом да будеш поносан на лепоту своје
патње, достојне најбољег песника из Самарканда.’
– Хајамове речи сам схватио као утеху, а онда напустио Шираз.
Пошао сам у Палестину с намером да се у некој од палестинских
лука укрцам на лађу која би ме одвела у Кордобу, али ме ускоро
задесила нова несрећа.
У Палестини се наиме водио крвави рат између хришћана и
сарацена око њихове свете земље, а ја то нисам знао. И само што
сам стигао у Газу пресрели су ме неки разбојници и без речи
објашњења ме стрпали у тамницу. Покушао сам да им објасним
да сам припадник Заратустрине вере и да њихов рат уопште не
разумем, а они су ми рекли да је много паметније да језик држим
за зубима.
Међу затвореницима који су, без разлике, били суров и мени
стран свет, издвојио бих једног човека чија се судбина на чудан
начин испреплела са мојом.
‘Ја сам из Сахаре’, рекао је ал-Корта, како се човек звао, ‘из по-
носног племена Туарега. Кад сам схватио да су арапски бедуини
сабљом убедили моје претке да прихвате њихову веру, срушио
сам џамију у Фесу и пошао у свет. На обалама Црвеног мора сам
наишао на Кармаћане који су тврдили да је пророк био лажов и
да је свет створио шејтан а не алах. Придружио сам им се, а кад је
калиф из Багдада ухватио нашег вођу и погубио га, ми смо у знак
освете опљачкали Меку и са собом однели црни камен. Бацили
смо га у срце пустиње и војници багдадског калифа су га нашли
тек двадесет година касније.
Убрзо сам међутим схватио да нисам ни разбојник ни убица
и да сам најјачи кад ратујем сам. Отишао сам у Персију где сам
се борио против имама ал-Сабаха, зато што је био тиранин, али
и против разбојника који су пљачкали његове караване. А кад су
стигли ови бедуини са крстом у једној и сабљом у другој руци,
дошао сам у Палестину. У бици на једној пурпурној реци су ме
ухватили и тако сам доспео у тамницу.
‘Толико о мени’, рекао је ал-Корта. ‘А ти си, кажеш, пошао у
Кордобу’, додао је, ‘и превалићеш толики пут због жене. Ја нећу да
те убеђујем да је то лудост, иако савршено знам да љубав не пос-
тоји. Али ово морам да ти кажем…
У овој истој тамници живот је провео и Самсон, велики јунак
из Феникије. Кад је напустио Балбек где је годину дана провео као
Алелуја тј. онај који доноси светлост, оставио је своју љубавницу
Астарту и пошао у свет. Лутао је од града до града и летео од жене
до жене, а онда стигао у Газу и срео Далилу.
И знаш ли шта му је урадила та кучка? Док је спавао у њеном
наручју, одсекла му је косу, која је била извор његове снаге. Фили-
стејци су му онда извадили очи и бацили га у тамницу, где је
окретао точак и млео филистејско жито. И тако је ономе који се
није бојао шездесет бедуина и шест лавова истовремено, главе
дошла жена! А ти сад хајде у Кордобу.’
– У тамници у Гази сам провео три године. А на истеку треће го-
дине до нас је допрла вест да су хришћани недалеко од Газе прет-
рпели тежак пораз и да ће нас у знак одмазде, ускоро погубити.
Идућег јутра су нас извели напоље и својим очима сам видео
како једном по једном одсецају главе. Кад је дошао ред на ал-
Корту он ме погледао и насмејао се. ‘Смрт је тајна’, рекао је, ‘као и
љубав.’ А онда се његова црна глава закотрљала у прашини.
Следећег тренутка блиставо сечиво сабље је полетело према
мом врату. Затворио сам очи, а кад сам их отворио… Седео сам у

Проза
10. 06. 2012
Ранко Павловић

Празнина

Двије сјенке у празној просторији чиниле су прави угао. Једна,
опружена по натрулим јеловим подницама, мјестимично размак-
нутим толико да би се између њих могла протурити тања књига,
препознавала се по томе што је прашина под њом била тамнија,
као да је попрскана водом. Друга, усправна, била је заправо оно
што је остало од мршаве дјевојке, леђима окренуте отвору у коме
је некада био прозор, прије него што се сасула у сјенку пред њом.
Иза дјевојке видјело се четвртасто парче запаљеног неба и сунце
подливено црвенилом, чији је доњи врх нестајао у устима брда, а у
њеним очима губили се притуљени пламичци негдашњег живота
који је, стицао се утисак, немилице трошила.
Тренутак раније, у уској уличици пуној рупа и разбацаног
смећа, начас је застала крај њега, привезала га за себе продорним
погледом, којим је кроз његове зјенице сврдлала до ледене груд-
вице зебње скривене дубоко у  њему,  више покретом очију него
цијеле главе показала му да уђе кроз отвор гдје су некада била
врата. Кад су се нашли у рушевној просторији, кроз разрушен
кров и мјестимично проваљену таваницу решетани свјетлошћу
прољетног дана на измаку, он је остао близу улаза, а она пришла
отвору на супротној страни.
– Знам те, ти си Иван Чабрило – зазвечао је празнином мемљи-
ве просторије празан глас проткан никотинском мемлом.
Није имао шта да јој одговори, јер и он је знао да је Иван Ча-
брило. Извадио је из џепа цигарете и закорачио да и њу понуди,
али га је зауставила испруживши руку с уздигнутим дланом.
Вратио је паклицу у џеп.
– Ја сам Надина.
То је за њега била нова информација, али није осјетио по-
требу да је коментарише, баш као ни малочас када је изговорила
његово име и презиме. Неке ствари се подразумијевају и нема
потребе да на њих трошимо ријечи.
Надина је могла имати седамнаест, двадесет или тридесет пет
година. Двоумљењу није доприносила само тама у просторији
с чијих зидова се давно осуо малтер, ни то што је леђима била
окренута сунцу на заласку, па јој се лице тек назирало, већ више
испијеност њеног тијела, дотрајала одјећа која је на њој висила
и груб глас, примјеренији некоме чије кости су запамтиле многе
деценије.
Примијетио је иза њених пета, иза оног правог угла који су
твориле двије сјенке, сјенка тијела и њен одраз на поду, три-чети-
ри биљчице из прашине за педаљ пропете према отвору у коме се
некад налазио прозор. Мора да су птице, помисли, у кљуну или
измету донијеле ту сјеменке, кроз отвор вјетар нанио мало кише,
па су клице, чим су пробиле опну која их је стезала, као што у за-
мку ухваћеног човјека стишће нелагодност, пожуриле ка свјетлу.
Ако биљка – изненади се откуд му таква мисао – има родитеља, да
ли је то сјеменка, или биљка која је створила ту сјеменку? Можда
је то у овом случају трулеж из које биљчице црпе храну? Или ноћ-
на роса која влажи ту трулеж? Можда и сама свјетлост, која, јед-
нако као влага и хранљиви сокови из трулежи, одржава биљчице
у животу? Све има свог родитеља, а то што често не знамо ко је
он, више је филозофско него природнословно питање, закључи.
– Не знаш или нећеш да ми одговориш?
Питање свом тежином тресну на биљчице и он се уплаши да
ће их, онако крхке, поломити.
– Или ме можда ниси слушао?
– Нисам – призна без устезања.
– Стајао си тамо на улици, јер си се двоумио да ли да још мало
прошеташ, или да одмах уђеш у зграду насупрот ове рушевине?
То сам те питала.
– Тако… Тако некако – замуца.
– Пратим те мјесецима – рече тихо, а када он хтједе да изрази
чуђење, негодовање можда, прстом танким као гранчица прине-
сеним уснама ућутка га. – Знам да сваког предвечерја одлазиш у
једнособан стан на другом спрату, знам и женско име исписа-
но на плочици на улазним вратима тог стана, усамљено попут
самониклог бора на стрмој литици, знам и да пред поноћ на-
пушташ зграду, полако за собом привлачећи улазна врата, да
шкрипом не разбуде улицу.
Сунце је нестало у утроби брда, у угловима мемљиве просто-
рије хватала се паучина таме.
– То заиста нема…
Танка сува гранчица на њеним још тањим уснама, које су, на-
слућивао је, морале бити пепељастомодре, заустави његову ре-
ченицу прије него што је закорачила у мисао.
Продоран цијук заталаса мемљиву паучину таме по углови-
ма. За њим други, па трећи.
Иза дјевојчиних пета, иза оног правог угла који су твориле
двије сјенке, протрча миш. Брже од погледа. Мишица, појури за
тим тамносивим створењцем Иванова мисао. Мајка. Родитељица
осјећа да нешто недостаје њеној дјеци, да су можда у опасности,
па и она срља у опасност.
– Раније сам те тако мјесецима пратила када си одлазио у
Улицу ослободилаца.
Његове мисли напустише мрског му глодара и, заједно с по-
гледом који је већ био заронио у празнину, вратише се Надини-
ном лицу, нејасној слици сличној празнини у сивкастој тами.
– И тамо си одлазио у предвечерје, али не на спрат, јер кућа

Проза
10. 06. 2012
Милосав Славко Пешић

Исаија

Учите се добро чинити,
тражите правду,
исправљајте потлаченога,
дајите правицу сироти,
браните удовицу.
Исаија, 1. 17.

Време отиче без обзира шта чинили, говорила је мајка моје мајке.
Нема у тим речима резигнације, ни сете, ни жала. Ни фатализма,
ни вајкања. Безбрижно је трошила време  и себе, на делање које не
доноси новац, углед, бољитак, а, опет, одавала је утисак да јој је
све потаман.
Неизмерно се радовала животу.
Многи би дали све што имају, за зрнце радости.
Није бринула шта ће бити после, када оде.
Живела је тако до часа у којем је ненадано, мистериозно нестала.
Чињеница да је 1019. у златописаној повељи византијскога ца-
ра Василија Другог, господара Јужних Словена, наш предак Ан-
дреј означен оснивачем места које ће три пута бити престолница –
онога по коме саплеменици назваше Смедерево – била је довољна
мајци моје мајке да буде поносна и да живи задовољно, безбриж-
но, лебдећи.
Никоме није досађивала причом о плавој крви, родоначалнику
наше породице и оснивачу града, о родословном стаблу, о магли и
тмини векова кроз које се годинама пробијала у потрази за коренима.
Као да је рођена само да би могла доказати племенитост породице.
И да оде.
Историчари не успевају да усложе документа и мишљења око
два раздобља, оба несрећна, неповољна, када је Смедерево било
престолница (1428, 1806). Ослањајући се на озбиљне доказе, дода-
јем треће, мање драматично – фино време, које историчари, кан-
да, прећуткују. Не знају, можда им смета, не маре за чињеницу да
је у тој вароши столовао цигански краљ (1859).
Верујем да је било бајно, забавно, занимљиво, сасма необично,
чаробно чак,  живети у зачараној смедеревској вароши – у којој
беше више гатара но судбина, више судбина но дланова из којих
се чита, више снова од живљења, више љубави но мржње,  више
душе но бездушја – док је у њој, нехајно, неоптерећен умовањем о
пролазности, о људском усуду и сиромаштву, столовао цигански
краљ Никола Михаило Мали, као да је имао све време света, тај
бунтовни пребег из Маџарске.

То је историја. Чињенице се престижу.
И овај дан, замичући, одлази у историју.

Дуго се  мајка моје мајке бавила златопечатном хрисовуљом кнеза
Лазара из 1381, којом је Смедерево даровано манастиру Раваници;
упоређивала је с тумачењима историчара, себе искушавала.
Није избијала из историјских архива овде, онде и тамо – у Ср-
бији, код суседа, у свету – док није сазнала шта се догодило и тако
тами дала светлост.
Монаху, схимнику, или једноставно вивлографу, занетом пи-
павим послом – наношењем златних листића на разбокорени ини-
цијал, попусти пажња и начини на изглед незнатну словну греш-
ку, која касније поста веома важна. Погрешно је исписао слово у
имену нашега далеког претка, визионара и утемељитеља будуће
српске престолнице.
Италијански историчар Антонио Бонфини (1427-1503)  био је
коректан у делу Rerum Hungaricarum наводећи да је Смедерево
добило име генезом изговора имена родоначалника наше фами-
лије, Андреја, што је тачно читање и, дабоме, признање за истрај-
ност мајци моје мајке.
У бечком дворско-државном архиву мајка моје мајке проши-
рила је видике проучивши више од две стотине повеља старих
српских владара и властеле, почев с краја 12. до конца 15. столећа.
У њима, али и у Годишњаку Митрополије сремскокарловачке, иш-
читавала је непобитне доказе о племенитости, повластицама и
правима наше породице.
Урањање у прошлост, у маглу, у таму било би неупоредиво лак-
ше и успешније да силни султан Мехмед Други Освајач при кра-
ју 15. столећа није свеколиком српском племству прозрео нутрину,
окренуо свој непоћудни ћурак наопако и наредио да му повлаш-
ћена господа дођу пред ноге, у Јајце. И још наложи да са собом, уз
дарове, властела понесе дипломе, повеље, привилегије, хрисовуље
и све што сведочи да су племенити, посебни, да би их потврдио
султан, онај који им ништа, никада не дарова.
Силан страх  и кукавност нагнали су племство на ћутање и по-
слушност, немоћ на тужно удвориштво, понизност на претворну
лојалност. Племениташи су кукавице, па учинише како је казано.
Мехмед Други никада реч није држао: драгоцене хартије и перга-
менте одмах преда ватри, властелу лиши поседа, права и повлас-
тица. Осећао се божански – огањ је прождирао доказе.
Мехмед Други, кад уседе у престол, одмах погуби браћу и до-
несе закон о братоубиству, који ће важити док је султана.
Ко поубија браћу, може и српску властелу.
Убрзо је указом, уз претњу смрћу, наредио да ни једна српска
племићка породица не сме да задржи и користи дотадашње пре-
зиме, већ да га изведе из очевог имена. Милост да задржи прези-
ме фамилије и привилегије могао је само онај ко се клања свемо-
гућем Алаху.
Племићи се очас одрекоше вере предака, а невољно и повластица.
Изгубише у трену све: веру, порекло, претке,  част, достојаније.
Себе.
Буде ли века, изнова ће стећи господара: имовину, прах.
Достојанство ко изгуби – достојан не би.
Људина читавим бићем и животом, онај који не повлачи црту
између живота и смрти, наш умни, срчани предак и родоначалник
Андреј,  да би опослио што је наумио, у  шестоме веку по Христу, са
супругом Радмилом (по њима се свако наредно колено до данаш-
њега дана крштава) поведе породицу и саплеменике у маглу и
глиб, у незнано, у гротло.
На Балкан.
Довољно је – убеђивао је, преклињао – да то што он за две обда-
нице и обноћницу прође с козом на повоцу буде издвојено за ва-
рошке куће и окућнице,  а остало,  што на коњу пројаше за исто
време да се усрдно обрађује.
Уистину, Сорабљи су под барјак сина кнеза Дервана стали у
седмом веку, у време владавине византијскога цара Хераклија.
Стигли су на Балкан, читав век после Андреја, који је, нехотице,
не хајући за првенство, утро пут сеобама.
Наша породица, истицала је мајка моје мајке, имала је на за-
четку неупоредиво више но на концу и одиста ништа није учини-
ла да све струни, као да нигда не бје, да нестане кроз време, проме-
не, идеологије, напачно разумевање власти, слободе, васколиких
људских права, норми.
Напротив, све је наша породица учинила да сачува стечено и
себе: без успеха –  као што бива када се бори против невидних, не-
савладивих сила.
У почетку имадосмо све, сада тек нешто у траговима, скаске.
Држим да је Реч трајнија од меди. Она траје.
Ко порекне изговорено пориче себе.
Не примећујемо како се чуда множе док нам се живот троши,
труни.
Бавећи се хаосом, стварамо га.
Време не часи. Једе нас. Односи као бујица.
И гута. Прождире.
Ништа неће претећи.
Последњи је час да опричам што наумих.
Мајка моје мајке никада није, ма где ишла, ма колико избива-
ла, закључавала кућу, јер је уважавала суседе. Веровала је да ће јој
– устреба ли – суседи, боље од икојег кључа, сачувати благо што је
дотекло и свеколико сиромаштво што нам оста за свагда, да се
нико за њ’ не граби.
Чувала је мајка моје мајке кључе од душмана, посве необич-
но, на видним местима. Кључи, јасно је, постоје да би сачували и
што се сачувати не даде, особито тајне. Све мимо тога одузима им
разлог постојања. Потире смисао кључара. Зато ћу најпре говори-
ти о кључу, суштини света.

Есеј и критика
10. 06. 2012
Владета Јеротић

Три света Сунчице Денић

У 2008. години, у издавачкој кући “Филип Вишњић” (Београд),
Сунчица Денић, песник, прозни писац и књижевни критичар, об-
јавила је нову књигу, са насловом Три света (и поднасловом: При-
ча која није стала у роман).
На више од 200 страна ове књиге њен аутор нанизао је, као на
неком лепшем ђердану, мноштво малих прича, истинитих и про-
живљених, из једног краја Србије – Косова и Метохије – чија исто-
рија, прошла и садашња, проналази пут до срца и памети многих
Срба. Коренима учвршћена за те крајеве, иако већ дуго становник
Врања, Сунчица Денић, премештајући читаоца прича у свој родни
крај, оживљава узбудљиве успомене из детињства и младости та-
ко верно, да вам се учини да никада није напустила своје Угљаре.
Одабраћу, не баш насумице, неколико верних казивања Сунчи-
це Денић из књиге Три света. Можда бих већ на почетку овог мог,
наравно субјективног избора из њених бројних прича о некадаш-
њем и садашњем животу на Косову, могао да кажем шта су за ме-
не лично Три света Сунчице Денић: један је онај протекли живот,
аутору посебно драг, живот какав је она водила у њеном косов-
ском крају; други је садашњи живот, у многоме другачији и изме-
њен, тамо на Косову и овде, у месту и времену у коме живи; а онај
трећи њен је интимни, унутрашњи свет, из кога заправо све поти-
че и кроз који све пролази, улази и излази.
Голо жито, 1990, истинито је казивање о односу Срба и Шипта-
ра, који се у нечему битном изменио. Србин, који пристаје да по-
везе трактором двојицу Шиптара до млина, у коме треба сва тро-
јица да добију пшеницу од жита које су млинару оставили, као да
још не схвата ону трагичну промену у односима два народа, већ
поступа као што би поступао сваки прави хришћанин од кога се
замоли нека услуга, макар она била тражена од тзв. непријатеља.
Наш добри Србин једва је на крају извукао живу главу од грдње и
псовки, подједнако жестоких и од Шиптара и од Срба.
Присна исповест аутора под насловом Кривица, читав је мали
философско-религиозни трактат о кривици, за коју немачки фи-
лософ Мартин Хајдегер каже да је она, кривица, заједно са страхом,
онтичка категорија, заједничка, дакле, свим људима. Неко се – ка-
же наш аутор – осећа кривим од најранијег детињства и касније
током целог живота, а да притом не буде никад јасно, или довољ-
но јасно зашто је крив. Постоји ли кривица без кривице? Можда и
постоји, али психоанализа је строга (и не само ова песимистичка
психологија); ако је и атеистичка, гле парадокса, слична је хри-
шћанском уверењу: иза осећања кривице крије се нека кривица!
Са много љубави и трајног сећања, описала је Сунчица Дату
Божина, архаичног српског мудраца још живог и у 20. веку, који
“ћути и мирује, дрема и гледа унутра”, а када прича о Светом Сте-
фану (Првомученику), он то чини тако сликовито да мала Сун-
чица ни једног тренутка није доводила у сумњу познанство свеца
Стефана и Дате.
У њеној књизи налазимо још неколико сличних ликова, који
нам говоре да ни Врање њеног мужа Цере Михајловића није без
утицаја, јер су Божји људи Боре Станковића у неким карактери-
стичним ликовима побратими Сунчициних рођака са Косова. Ца-
ва Љушка, на пример, Сунчицина друга из детињства, која је чу-
вала краве и слушала Сунчицине “шехерезадине приче”, много го-
дина касније, причајући о истовременим припремама у селу за
свадбу и напуштање села због штиптарског притиска, каже нешто
значајно и потресно: “Ми смо на Косову увек били спремни за не-
ку велику несрећу”. Зашто, откуд, питају се паметни, рационални
људи. Зар има коби у историји, ко ствара судбину појединаца и
народа? Исак Сингер је неумољив: “Судбина је замка коју сами
себи постављамо”. То нам саопштава талентовани нобеловац Исак
Сингер који је, преко своје омамљујуће књижевне речи, пратио ис-
торију свог народа кроз векове!
Још једном нас је Сунчица Денић у одломку Избор ставила у
искушење да размишљамо на психолошки или философски на-
чин. Двојица Срба пију кафу и пуше “за малим округлим столом”,
кад ће један од њих изненада да запита другога, а вероватно и пре
свега, самога себе: “Сећаш ли се кад смо били нормални?”
Па, ево, сада се и ја питам, а затим и друге, и Србе и Шиптаре
питам: када смо ми то били нормални? Да ли када смо били деца,
када смо волели, када смо поштено зарађивали и направили кућу
која ће нам бити срушена, или нисмо никада били нормални? (Ни-
је за утеху, али и ми, данашњи психијатри, и овде и у свету, све се
чешће питамо: ко је нормалан човек и које су његове неприкосно-
вене особине? Као да смо то некада сви знали, и обични људи, они
са села нарочито, и психијатри).
Ко води бригу о човеку? Најпре родитељи, па породица. Коли-
ко човек сам, а колико Бог о њему води бригу? Пишући неку врсту
дневника – Четвртак 2. новемба 2000. године – Сунчица, правос-
лавно одгојено чељаде Косова и Врања, наводи речи духовника
многих Врањанаца и оних далеко од Врања, оца Пајсија, који,
позивајући се на речи светог Серафима Саровског, каже: “Ако је
Господу мило моје страдање, што ћу се ја жалити на то. Јер, чим
олабаве узде бола и бодежи страдања, душа се разбашкари, као да
јој небо безусловно припада”.
Не знам да ли је Богу мило моје страдање, пошто најчешће стра-
дам због кушања самог себе. Али, да “без невоље нема богомоље”,
да се “без бодежи страдања” човек узнесе, сматрајући да му сва

Есеј и критика
10. 06. 2012
Милорад Ђурић

Завештања српских јунака

Овде ће бити речи о најлепшим народним песмама, које одабра-
не српске јунаке приказују у пуном сјају и замаху, када мачем и
чином остављају завештања далеким потомцима и васкрсавају
неке дане и ноћи наше историје, одмотавајући пред читаоцем
клупко времена – од доба цара Душана до Првог српског устанка
и Карађорђа.
Српски народни песници и приповедачи створили су дела не-
пролазне вредности, која су у самом врху светске усмене књижев-
ности. Међу њима, уз бајке, најлепше су и пуне као око јуначке пес-
ме. Поробљен после Косовске битке, вековима под Турцима, угро-
женог опстанка и духа, одсечен од своје старе писмености и књи-
жевности, српски народ је своју историју уобличио у јуначке пес-
ме – да би је упамтио. По много чему, одавно је запажено, оне могу
да послуже и као историјски извор. У време српских устанака по-
четком XIX века, готово су аутентични записи и описи лично-
сти и догађаја. Мемоари проте Матеје Ненадовића и списи Вука
Караџића о српском војевању на дахије у сагласју су са песмом
Филипа Вишњића Почетак буне против дахија, на пример, и не
само с њом.
Тако је народни песник замислио све своје јунаке: они су, како
историјски догађаји понекад потврђују, сажети израз најбољих
колективних особина и родољубивих идеала. Излебдели су из на-
родне маште, која је ипак имала чвсто животно упориште, да би
били духовна заштита раји и пример снаге и утехе што су у њој за-
претени. Понекад су ти јунаци историјске личности – као војво-
да Момчило, Старина Новак, Стојан Јанковић, Илија Бирчанин,
Карађорђе – и они ни по чему не уступају пред замишљеним древ-
ним јунацима.
Било је, а нарочито има данас, оних који са ниподаштавањем
примају нашу, како веле, “десетерачку историју”. Узрок томе је или
незнање или сиромашко уверење да истина и правда, лепота и
јунаштво не могу кроз живот напоредо. Није добро ниједно, јер
знање се може стећи, а рђаво уверење променити. Очигледно, так-
вима се чини да су идеали показани у нашим народним јуначким
песмама сувише високо постављени да би се са земље могли до-
сегнути. “Рођен да пузи – летети не може!” Откад је уочена непо-
битна разлика између смука и сокола, утврђено је да се величина
једног народа најпре мери висином његових идеала.
А какви су српски јунаци, српски соколови, јер то је најчешће
поређење које народни песник користи пре него што их пусти да
полете?
Они су лепи и поносити, одважни и милосрдни, мудри и чвсте
воље, велике физичке и духовне снаге, изнад свега чувари високих
моралних начела, одани до смрти својој вери православној и отаџ-
бини, свом народу. И у животу и у смрти они су врхунци. Док су
живи, силно се боре против непријатеља, за слободу, за правду,
за нејаке. Када гину, и њихова је смрт победа: са собом одводе не-
бројене противнике. За живота, у смрти и после ње – они постају узор.

И сви наши најбољи јунаци одреда, усамљени су – што казује да се
народни песник, упирући поглед у небо, држао земаљских зако-
на. Милош Обилић, највећи српски витез без страха и мане, има
само два побратима, Ивана Косанчића и Милана Топлицу, с који-
ма гине у одсудном Косовском боју. Марко Краљевић, највећи
српски јунак, по правилу јаше сам, бори се сам, и највише се узда у
свога коња Шарца. Бановић Страхињу у турску ордију на Косову
прати једино његов хрт Караман. Војводу Дојчина, на смрт болес-
ног, нема ко да одмени на мегдану с Арапином, који Србима узи-
ма не само благо, него и част. Старина Новак, најславнији наш хај-
дук, поуздано је окружен само члановима своје породице: синови-
ма Грујицом и Татомиром и братом дели-Радивојем. Сам се бије
и Стојан Јанковић, Тадија Сењанин има цигло два сигурна друга
…Када неки наш јунак у изузетном подвигу има друштво, то су
најчешће један или два пријатеља, побртими или браћа.
Та усамљеност може да симболизује српски народ без праве
помоћи и правих пријатеља, не само под суровом турском окупа-
цијом, које се коначно ослободио наочиглед смирене Европе тек
1912, него и у окружењу других, старијих противника, који су
такође упамћени: “Латини су старе варалице”, “нас је мало, а мло-
го Маџара”… Али, песник је у име народа дубоко осећао и с муком
проживљавао и вајкадашњу српску разједињеност, која нам је до-
нела сва зла овога света и усамљеност у властитом дому. Постоји
британска народна легенда да краљ Артур и четрдесет витезова
Округлог стола спавају чаробним сном у пећини склоњеној од
људских очију. Када Британија буде у големој опасности, они ће се
пробудити и устати у њену одбрану, потући сваког непријатеља.
Истоветна је по поруци наша легенда о Марку Краљевићу. И он у
пећини спава чаробним сном;
Пред свог Шарца бацио је навиљак сена, сабљу у стену забо, с
ње у купу капље крв. Када Шарац поједе све сено, када се купа до
врха крвљу налије и сабља сама из стене извуче, Срби ће бити у
љутој невољи и Марко ће се пренути да их спасе. У нас један велики
јунак, усамљени спасилац, у њих четрдесет великих јунака, уједи-
њена чета спасилаца. На ову наслања се још једна поучна легенда
о Марку, по којој ће врлине јунаштва бити још угроженије и усам-
љеније у новом времену. Пошто се појавило ватрено оружје, узме
Марко пушку да је огледа и сам себи пробије длан, па рекне: “Сад
не помаже јунаштво, јер најгора рђа може убити најбољега јунака”.
Суочен с ограђеним видицима – земља тврда а небо високо –
народни песник могао је само у духу да узлети и да, као једном

Страна 1 од 5

Рубрике

Календар

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017