LjG_Cover-Spread_29-30-1
Уместо уводника
03. 01. 2017
Радован Ждрале

Манифест побуњеног

Нисмо ти дали ни небеско, ни земаљско
ни смртно, ни бесмртно да би могао да будеш
слободан, по властитој вољи и части,
да будеш властити творац и неимар.
Само смо теби дали да растеш и развијаш се,
по слободној вољи.
Ти носиш у себи клице једног свеопштег живота.

Пико де ла Мирандола

У једној давно написаној расправи млади Француз Етјен де Ла
Боеси (Etienne de La Boetie, 1548-1549) Монтењов савременик, у
Расправи о добровољном ропству, са необичним насловом и још
необичнијим садржајем, размишља зашто се потлачена већина не
побуни, зашто не устане против својих тлачитеља, на чему почива
моћ господара (великих и малих), да ли се ради о патолошкој по-
корности бића као таквог, или о објективној немоћи пред мо-ћи-
ма владајућег Једнога, у спрези са класом, кастом и другим об-
лицима удружене моћи друштвених група зарад потчињавања
већине? Тај осамнаестогодишњи младић поставио је исто питање
које бисмо могли и данас поставити: зашто опстаје Систем коме
нема примера ни у једној биолошкој заједници, Систем тлачења
истих једних бића над другима? Да ли је у питању психолошки
поремећај покорене већине, или физичка надмоћ мањине, коју
и ми можемо означити Боесијевим појмом Једнога? Боеси не да-
је одговор на ово питање. Остао је зачуђен као и ми данас. У међу-
времену Систем Једнога је пролазио кроз многе промене, али се
увек учвршћивао, да би до нас дошао у форми Система Једнога
који влада целим светом.
Зачуђен, млади Боеси се пита: “Каква ли је то несрећа? Какав је
то порок, односно какав је то несрећни порок то што је бескрајно
мноштво људи не само послушно, већ и слуганско; не само што
њиме владају већ га тиранишу до те мере да оно нема ни добра, ни
родитеље, ни жене, ни деце, па чак ни сопствени живот; оно пати
због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске, ни од
варварске хорде, већ од једног јединог човека; не од неког Херакла
или Самсона, већ од једног човечуљка”. То стање Боеси назива
нечим што је ниже и од кукавичлука. Данас знамо да је у питању
Систем и да тај Систем располаже државом, војском, системима
оданих сервисера у виду разних структура и знања, путем којих
Систем опстаје вековима и поред повремених потреса.
Боеси наставља са чуђењем: “Јадни они бедни, безумни народи,
нације тврдоглаве у својој невољи и слепе према сопственом доб-
ру! Допуштате да испред вас односе најбољи и најсветлији део
ваших прихода, допуштате да вам пљачкају поља, да вам пустоше
куће и да одузимају ствари ваших предака; живите тако као
да вам ништа више не припада… Та несрећа, та рушевност не
потиче од ваших пријатеља већ јамачно од вашег непријатеља, и
то оног којег сте ви учинили оним што јесте. Онај који господари
вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што
не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ва-
ших градова. Оно што он има велико – то су средства која му ви
пружате како би вас уништио… Зар би се усудио да вас зајаши
да није у споразуму са вама?” Каква горка иронија. Па наставља:
“Имају ли животиње племство, богате и бедне, слободне и покорне,
имају ли наследно право?” У ових неколико мисли извршена је
једна од најрадикалнијих критика свих људских друштава.
Боесија су векови прећутали, откривен је тек половином
XIX века, и то на кратко, да поново падне у заборав. И даље
није пожељан његов слободарски спис, а његова упитаност над
судбином људи остала је отворена до данас.
8.000 година – од неолита до данас – у власти Једнога импо-
зантно је време моралне беде за јединог разумног становника пла-
нете, џина технике и направа, и господара свеукупног света жи-
вих. И бића са мање спознајних моћи схватила би колика је мера
њихове неразумности, или моралне беде, или кукавичлука, да
прихватају да живе у беди, страху, у страдању, у неслободи, у
понижености, у слуганству и добровољном ропству под влашћу
Једнога (Прихватили смо Боесијев појам Једнога као систем друш-
твених односа). Једнога као: вође државе, расе, класе, идеологије,
религије, морала, друштвене моћи, личне моћи. Тај систем моћи
Једнога – дословно или плурално – за 8.000 година оставио је
општи ужас: милионе покорених, побијених, унесрећених жи-
вих, који су чекали да дођу на ред да буду жртве власти и моћи
Једнога. Базајући кроз историјске ужасе, било ког времена, и
било ког племена и цивилизације, пресрешће нас страва моћи
власти Једнога. Поглед на историјске пределе пресрешће хиљаде
разорених бивших градова и насеља; број насилно усмрћених
глађу, бедом и ратовима – никада се неће сазнати (Један трагични
статистичар је израчунао да је у беди, ратовима и другим су-
кобима широм планете окончало око милијарду људи, жена и
деце). Што смо ближи временима развијенијих цивилизација,
број усмрћених је све већи јер су оружја све смртоноснија.
За 8.000 година, дакле, планета је густо засејана телима оних
који нису хтели да живе и умру као бедници, али су тако умрли јер
нису имали моћи да том Једном кажу: Не!, или су били кукавице,
или су били судбински зависни од њега, или су само тако, својом
смрћу, могли да покрију животне издатке да не падну на плећа
својих наследника; понекада са надом да ће и сам постати део
(ексер или полуга) Система моћи Једнога, те да ће и он једнога
дана бити онај који ће да замеће моћ над покорнима.
Систем личне и друштвене моћи Једнога над мањом или већом
групом, све до милионских маса у једној држави, функционише
као општа сила над свим Систему корисним својствима људи:
над њиховом радном енергијом, над даровима ума и духа, над
креативним уметничким и научним моћима. Систем је, дакле,
убијао и убија само онда када је туђим смртима (туђег народа,
идеологије, расе, вере, државе) требало остварити интересе
Система. Те жртве – у виду целоживотног ропског (у благој или
оштријој форми) раде за минималну, елементарну добит у виду
крајње скромних средстава за живот. Систему Једнога жртвовани
су безбројни радни дани, године и векови, физичке и духовне
моћи милиона људи и жена. Њихова стваралачка моћ служила
је интересима њихових господара: живели су, радили, стварали,
рађали, узалуд се надали, трпели беду, неправду, неслободу, уни-
жења, свакојака ограничења, као систем монструозне машинерије
незајажљивог Система моћи Једнога.
Представљајући се као једини могућ рационални систем ко-
лективног живота, мањина узурпатора, господарећи већином као
легитимна сила, Системом Једнога, држи батину над главом сва-
ког побуњеног мишљења, које би покушало да оспорава било
чију власт над било којим бићем. Тај брутални догађај у односима
међу људима, када су они са себичним геном постали господари,
чак и својим сродницима, десио се већ у доба првобитних за-
једница. Једном успостављен, тај Систем постаје историјски вла-
дајући са прогресивним ширењем и учвршћивањем на све ви-
дове живота. Могли бисмо ту окомиту, стрмоврату и лакоруку
агресивност разумети у време док смо били дивљаци, али кул-
турни и цивилизацијски развој није умањио насилне мере. На-
против, увећао их је вишеструко. Није у међувремену порасла
агресивност, већ су порасле потребе и могућности Система да
робовским структурама обезбеђује и унапређује систем и добит,
која се на тај начин остварује и у виду покорених народа, земаља
и природних добара. Техничка и научна открића, увек у власти
Система, било као власништво појединаца сервисера Система,
или државе, настајала су и примењивана да би што ефикасније
служила Једноме. Можда би се такав Систем већ урушио, распао,
био оборен у бунама и револуцијама, да на страни владајућих
слојева није увек била огромна моћ оружја и технике (Данас је
та моћ огромна: један према 300 милиона, колико разорне смрто-
носне снаге носе средства претњи и моћи употребе. Појединац
више нема никакве шансе. Онемогућене су све будуће побуне).
Шта је са критичким мишљењем, да ли се и како мишљење
бавило овом страхотном бедом егзистенције људи у власти Јед-
нога? Критичког мишљења је увек било, у филозофији, у мо-
ралистици, у мишљењу сваког појединца. Неће се наћи ниједан
човек, а да не припада владајућим слојевима, који прихвата стање
опште патње као нешто богом дато. Обични људи вриште против
Система (без обзира какав је, демократски, диктаторски, и сл.),
али та лична писка и вриска је, што се опасности по Систем ти-
че, мачије кашљуцање. Филозофи и идеолози тумаче Систем и,
најчешће, предлажу мере за његово поправљање, али не и за ра-
дикално мењање. У укупној историји мишљења има свега не-
колико смелих критичара који су посезали за променом Система.
Ако се ти ретки појединци изузму, сви други се могу сматрати
опортунистима, или сервисерима Система Једнога. Тај угледни
опортунизам у великој мери је спасавао Систем, сугеришући да
је једини могућ, да га треба само поправити, онемогућити екс-
тремно у њему, учинити га подношљивим. Пређимо летимице
преко кратке историје оваквих мишљења: од најстаријих кинес-
ких мудраца: Шанкара, Конфучија, Лао Цеа, Рамануђа, преко
Старих Грка: Анаксагоре, Сократа, Платона, Хомера, Аристотела,
Еуклида, Демокрита, Епикура, Зенона; Старих Римљана: Сенеке,
Цезара, Катона, Вергилија; позније: Христа, Буде, Дантеа, Копер-
ника, Авецене, Макијавелија, Бекона; до: Бергсона, Блоха, Крочеа,
Декарта, Дидроа, Волтера, Ајнштајна, Канта, Хегела, Вебера,
Фројда, Гандија, Голдмана, Хајдегера, Хобса, Хјума, Хусерла,
Јунга, Кјеркегора, Ничеа, Паскала, Гетеа… Све до Маркса, који ће
рећи: До сада су мислиоци само различито тумачили свет, а он се
мора мењати.
У свету опште беде највећег дела човечанства ништа није мо-
гуће променити уколико се не уклоне премисе на којима егзистира.
Њих је више. Најважније је право на власништво материјалних
природних добара и право да се власништво и преко њега друш-
твена моћ пренесе на потомке. Ти стожерни елементи у органи-
зацији свих друштава определили су основне односе међу људи-
ма. Појава приватног власништва као поседа разделило је све
заједнице и појединце на оне који имају и на оне који немају; на
слободне и зависне, на управљаче и покорне, на краљеве и робове,
на мултимилионере и пролетере. Од када је приватно власништво
добило законску одредницу неприкосновено, људска врста је ушла
у интензивно искоришћавање од себе саме у, мутатис мутандис,
највећи планетарни скандал, у дебакл врсте. То морбидно стање
траје више од 10.000 година, њиме је обележено све што је човек
постигао, и није постигао; све цивилизације понеле су сурове
знаке власти и моћи Једнога.
Као дечак имао сам мало јато голубова о којима сам се старао и
пратио њихов живот. Да бих могао што више да им се приближим,
тепсију са зрневљем сам поставио на стазу испод прозора. Убрзо
су схватили да у мени имају пријатеља. Храњење је био чудесан
доживљај. Проницао сам у њихов живот, у њихове љубави, у
глад, у потребу за храном, коју нису узимали само за себе него и
за своје младе. Призор који сам са радошћу примао била је слога
и јединство малог јата када би слетали на тепсију да се нахране.
Ни најмањег сукоба или похлепе и јагме око хране. Имао сам
доживљај дирљиве племенитости која влада међу њима. Онда

Поезија
03. 01. 2017
Зоран Радисављевић

Бела лептирица

Мири Ђикановић

Најдража моја
Мртва моја
Има ли те
У пролећним кишама
Које не престају
Има ли те
У илинденским громовима
Који нас опомињу
Да ништа смо
Има ли те
У злокобним крицима сова
Које нам јављају
Да прах смо
Има ли те
У црним пауцима
Који ми изнад главе
Замку плету
Има ли те
У зеленим очима мачака
Које парећи се
Плачу као деца
Има ли те
У мојим новим женама
Најдража моја
Мртва моја
Има ли те
У сећањима заједничких пријатеља
Има ли те
У књигама које читам
У бесаним ноћима
Док на мом узглављу
Уместо тебе
Бди бела лептирица

23. јул 1982.

Други долазак Христа

У Костолцу
У цркви Светог Максима Исповедника
Отац Александар Михаиловић
Објашњава фреску изнад олтара
То је представа другог доласка Христа
Када ће сви мртви васкрснути
Води нас у Песнички врт
Кестен Иве Андрића
Трешња Милоша Црњанског
Јабука Десанке Максимовић
Крушка Љубомира Симовића
Шљива Добрице Ерића
Дуња Милована Данојлића
Шептелија Бранислава Петровића
Питам оца Александра
Ако сви мртви васкрсну
Хоће ли се планета распрснути
Под тежином нашег ништавила
Верује ли стварно
У други долазак Христа
На то ће отац Александар
Пролетос
У Песничком врту
Прва процветала
Јабука Стевана Раичковића

28. септембар 2009.

Велико уво

Прочитао сам
У научном часопису
Паметни људи
Имају велико уво
Које чује све
Много пре других
Као радар
Окренут свемиру
Од тада
Људе не гледам у очи
Него у уши
Видим
Стварно
Моћни људи
Имају велико уво
Гледам себе
У огледалу
Без позлате
Нисам слон
Нисам магарац
Нисам миш
Али
Мале ми уши
Мала и утеха
Схватам
Немам велико уво
Које чује све
Много пре других
Као радар
Окренут свемиру
А видим
Свуда око себе
Покварене и способне
Зле и успешне
Са великим ушима
Велико уво
Имају и светски силници
Који вешају Србију
Откидају нам Косово
И Метохију
Затиру семе
Поништавају историју
Питам
Да ли је велико уво
Које чује све
Много пре других
Као радар
Окренут свемиру
Од Бога
Или од ђавола
И мислим
Божја правда је
Да слоновима
Са срцем миша
Не припада ништа

28. јун 2007.

Вино из костију

Рођен сам после Другог рата
Отац члан Партије
Чујем
Партија му убила брата
Сахрањен
Тајно
У винограду
Из костију
Рађа грожђе
А
Свако зрно црвљиво
Партија вино откупљује
Поји своје чланове
И
Народ трује

29. јун 2008.

Поезија
03. 01. 2017
Нада Петровић

Долази циркус

Из циклуса Долази циркус

Шта год да урадимо бићемо криви,
ништа да не урадимо биће наша кривица
и одбрана и напад попримиће једно исто лице
на позорници где ћемо бити присиљени
да статирамо у туђим споредним улогама,
у представи силе и обмане великих играча…
За то време једни ће да звижде,
други да аплаудирају,
трећи да наплаћују карте,
четврти да дремају…
За то време пси рата и ратнохушкачи
таламбасаће испред улазних врата,
баждариће на крв све који су у близини…
Што се мене лично тиче:
Одјебите више од Балкана,
нисмо рађале синове
да би на гробљима гајиле цвеће.
Погледајмо колико је крстова,
колико је нишана,
колико је гладних уста
и болесне деце…
Погледајмо где смо били,
а где смо сада…
На крају представе,
ако се одржи,
остаће на бини прах и пепео,
а циркус ће на неком другом месту,
(за неке друге гледаоце и папараце)
да разапиње шаторска крила,
од црних и од белих марама.

Срам…

У злом времену прозлише се људу,
омутавеше умни, проговорише безумни,
говор поста клицоноша страха
како доживети, како преживети,
како свој на своме бити.
Нико више не говори да га чују
но је говор ради говора,
нико не договара, преговара, уговара,
нишче нико ништа не пита,
заборављање поста бављење, забављање и избављење,
и изнова одасвуд се и свукуд чује и почује
како неко неког наговара, оговара, приговара,
и однекуд стиже јека одговора, изговора, наговора,
а реч људска поста скупа као мајска киша које нема
где залуд је додолање, залуд молибденије, залуд све је.
Отворише се уставе, срушише се прадедовски бедеми,
наплавина сецикеса, разбојника и пробисвета
преплави и уздуж и попреко,
неки се одродише од рода,
приклонише зулумћарима и изродима,
други заборавише да ослушкују небо и земљу,
наслонишe и око и уво на сокоћало
а у њему све што је срцу мило,
понеко везује омчу кроз коју би ко кроз оман
светло свевидеће да угледа…
Старине узидане у ћеле-куле занемеше
не говоре ни оно што су раније знали:
“Срам вас од дупета било…
Да вас је од штрокаве гузице срамота.”
Ћутке се збијају у редове да направе места
нама који се још увек надамо и верујемо
док кудељне нити у конопце упредамо
и набрајамо шта су нам све узели од живота.

На Кадињачи

Стајала сам на том месту са осмехом на лицу,
гле облак као птица кружи у лету,
гле млада веверица претрчава преко брдашца,
мачка луталица је прати леним погледом,
псић се склупчао крај њених задњих ногу и дрема,
у даљини се као црвена застава назире кров и дим као лук,
и одједном као гром из ведрог неба
стрела песме одапета из сећања,
речи Славка Вукосављевића
и делић Кадиљаче
“— За нове дане — да свима сване!
Да ове стазе поштени газе!
Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!
У цеви љубав,
мржњу и јед —
напред,
напред!”
И неста осмех
и неста птица
веверице као да никад није било,
мачка и пас се склонише испод полеглих јелкица,
магла заклони црвену боју заставе која као да се око јарбола
обавила,
и песма доби одјек као да бубњеви позивају изнова за напад:
“Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!”,
и склизну суза, помислих у почетку кишна кап се слива,
сустиже је друга, па трећа, као да и оне крећу у бој,
ал’ против чега и против кога кад је постало хладно од живота,
а питање се следи на уснама, шта ли би рекао командант батаљона
када би могао да се овде и сада врати, да ли би командовао као онда
Напред, напред или би можда крајем шињела брисао са лица
кишне капи?

Да се пробудимо

Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке
и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјек чујемо,
“Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.”

Поезија
03. 01. 2017
Предраг Деспотовић

* * *
још пре рођења знао сам о себи
то што ми нико признао не би
па да л из пркоса ил очајања
постао Србин из расејања
овде (да ли?) Србин тамо нисам
где ли сам и ко ја не знам ни сам
нит знам да не знам (знао бих да знам)
ко авет ме прати нечији срам
тамо ме нема овде не постојим
какво ћу име гробовима својим
на очевом сину дајем до знања
нек буде тако Србин из расејања
са ове стране пишем своме брату
мој је то камен о твоме врату
ил обрнуто све из незнања
ти ниси ја сам Србин из расејања
ил смо обоје ил ниједан није
чија је азбука светосавље чије
и да не бројим наша бројања
свуд смо ми Срби из расејања
туђинац јесам ал не знам коме
у роду предака ил дому своме
грешан ти пишем из покајања
Боже расветли

* * *
уочи пописа становништва 2011.
румун српске националности
пописом србин из румуније
не кријем своје неископане кости
не би ли ме било као што ме није
слово би слово да затре хтело
крв је од словопролића нема
двојезично још да ми отпоје опело
па да ме има као што ме нема
са једних на друге преводим дане
у превођењу све се преводећи збило
једнојезична бар једна ноћ да ми сване
да поверујем како је и мене било
да сам бар мало старији био
кад сам се родио
да сам мого да бирам
што никад нико сам изабрао није
не би ме овде било
где ме ионако нема
и не би ми прадедови
са онога света
sms поруке слали
тражећи да не пишем
лажне стихове
и стиховане лажи
него речник нови
одрођених срба
и расрбљених речи
и на прве задушнице
да им задушу наменим
не би ли нас разумели
и уразумили

* * *
чију си ноћ упртио на рамену
по звездама корачаш голобрад
запалиће ти се стопала неразумна
не иди путем којим сањаш да се вратиш
звезде саме бирају своје сапутнике

* * *
ближи се дан
када ће и клинови
којима су моје шаке закуцане
и моја стопала закуцана
проходати светом као апостоли

Поезија
03. 01. 2017
Жељко Сулавер

Процвалој грани једног дријена

Зажути се опет дријенова грано
скупљала си досад нит поглед ни хвалу.
Опет запупољи! У прољеће рано
сунцоликим плаштом огрни заспалу
браћу моју драгу што осташе тамо.

Затрепери златним зраком милована
к’о мајчина рука чедо које спије.
Потеци животом из медених грана
и овога љета кад ме тамо није
руком браће драге да будеш узбрана.

Прољеће је ново, из утробе грубе
кап живота нову изњедри, запупи.
Мани што с јесени неки те не љубе,
твој им румен дрењак модре усне скупи,
његов нектар моје заслађива зубе.

Ћилим жутоткани буди пчеле стопи,
непресушни рудник меденом копачу.
Пољем нашим нек ти разасути снопи
обасјају село и низа њ се стачу,
гдје осташе моји дјечји срећокопи.

Зажути се опет дријенова грано,
опет запупољи у прољеће рано,
селом нашим нек се распу твоји снопи
да свијетле моји дјечји срећокопи.

Раскорењеним свезеленима

Колена првог свезелени
расклиманим корењем одмахасте,
незрело класје младо потргано.
Неочекивано разрођени
у галоп несамарене ате одјахасте,
синови моји, лак полагано.

Колено друго свезелени
прворотки туђ у недра тискају
бескорен силом донет на длану плод,
кратак је мйр поља покошених
жедни суву чашу залуд стискају
где сунца није таман је свод.

Колено треће свезелени
раскорењеним тек вам оста име
и можда сретнете понеко слично,
застани, главу не окрени,
нашао си брата, брати се с њиме
да се наслониш семе моје дично.

Србље моје

Свеколико србље вапије и јечи
разбраћеним ропцем под тробојним стегом
измичући главу разбојничкој сечи
да праг где је рођен остане праг његов.

Вековна је чежња родослова мога
да потомство рађа за истих владара
распето пострада гласа братственога,
отрежњење иште род светога цара.

Мудрости је мало, властожедне душе
кратковидом руком к’о прах разасуше
да будемо једно иста веровања,

свак’ на своју страну постајемо страни
чудимо се соли на сопственој рани
док још србље моје сном распетим сања.

Завет

На чијој земљи жито ти се њише,
брашно ти мељу воденице чије,
из чијих кућа дим небу кидише,
ти кажеш твоје, свак’ знаде да није.

Чији то сплав те Дримом прêко носи,
Црним и Белим, Бистрицама бистрим,
хајде заплови, добро знају ко си,
оба јахасмо валовима истим.

Чијих звоника откуцаје слушаш,
на молитву којем Богу чујеш зов,
у дане свете чије вино кушаш,
на исте спремаш кукавички лов.

Крш Проклетије твоје проклетије,
надут’ ће прса љутита и јêдна,
нестаћеш ’силни’ с мапе, историје,
таквих је гладна бестрага и жедна.

Решио јеси сва звона црквена
да ми ућуткаш, запалиш и срушиш,
судиће крвца давно проливена
зулуме твоје, проклетој ти души.

Сванут’ ће јутро и прозоре широм
потомци моји отвориће опет,
мирит’ ће тамјан сваким манастиром,
газићê својих прадедова стопе.

Праштање

Саградићеш себи замке од гранита,
с моћним зидинама до плавих небеса,
дворјани ће твоји попут царских свита
градит’ млечне путе од својих телеса.

Вирови ће речни и вулканска гротла
бити одредиште уљезу и врагу,
духови јунака попут царског котла
храниће ти душу, даваће ти снагу.

Неверни ће молит’ кад на своме врату,
као мака зрнца, осете мач правде,
одлучна и снажна у том судњем сату

сетићеш се страшне њихове неправде,
тад победе крила понеће те Богу,
народи небески само праштат’ могу.

Поезија
03. 01. 2017
Иван М. Петровић

Моја река

Моја река није зелена,
Нити плава.
Ни ма којом песничком обојена
Бојом.
Моја је река обична.
И због тога је сматрам својом…
На обалама њеним
Цвркућу само врапци.
Јер једино јој они
Остадоше верни.
Можда, понеки чешљугар
Напије се са ње воде.
Понекад покрај ње
И њиве слабо роде.
Но она ми је мила
Јер је као и ја… Обична

Стрепња

Озелењујеш ли моја
Стабла увела?
Корачаш ли мојим,
Стазама зараслим?
Сунчаш ли се на мојој
Висоравни златној?
Сакупљаш ли моје
Разбежане дане?
Голе речи, трну ли ти
Под језиком?
Живом водом,из камена
Појиш ли ловце, на жар птице?
Сунце своје, хоћеш ли дати мени,
Ако моје са изласком, закасни?

Сан или јава, ти одлучи

Ко пуже, недрима товим, Јабуко моја од злата?
Ко љубавну љуљашку покреће,
Од срца мога, срцу твом…
Ко пије уздахе твоје,
Иврело ти чело љуби.
Ко проси за још један јецај
И прави залогај љубави,
Мушки и луди?
Ко ли то љуби наша повечерја
Брезе нам страши,
Где се некада састајасмо.
Ко ће чедо наше, за руку,
У школу повести… и прво
Шаренило азбуке му дати;
У парку, на клупи нашој
Двоје се љубе.
Јесмо ли можда ми…
Ти одлучи, јабуко моја од злата…

Поезија
03. 01. 2017
Милена Дрпа

Ако одеш

Ако одеш,
однијећеш све истине из пјесама,
сва питања
и све прећутане одговоре.
Остаће празне
мреже у мојим скровиштима.
Пробудићу се
у далекој шуми,
у коју ни птице не навраћају.
Испод грана пружених небу
заплакаће славуји и ластавиц
Плакаће и покисли црни борови
по околним планинама.
И раскршћа ће сва заплакати
што нису чудом спојила даљине
и направила само један пут
којим бисмо морали корачати заједно.

Ово јесте…

кров када небо кишом плаче
кап завичаја у туђини
пут када стопа поћи мора
зрак сунца кад се црно чини
склониште када олује крену
ливада ако суше даве
видици кад небо маглу точи
за бунар лажи ријечи праве
ратару бразда у дубрави
убогом врућ хљеб и постеља
у сиротиште мати да крочи
за сузу поглед пријатеља

 

А ово није…

ожиљак који ружи лице
пресахла ријека риба пуна
клецаве ноге пред пут дуги
напуштен гладан без хљеба труна
затворен цвркут у кавез сиви
у празној кући паучина
кад збогом надјача ријечи друге
кад не долази писмо од сина
када ћутање убије причу
и птица падне са висине
што мутну воду човјек проспе
да гаси свјетло кад зрак сине

Неће бити касно

Када се испод гомиле угљевља
и камења бола
буде извлачио слабашан цвијет,
требаће му свјетлост.
Чувам је, ту свјетлост,
то зрнце трепераво,
негдје у души…
Спасићу цвијет.

Проза
03. 01. 2017
Горан Недељковић

Одговор

– Мајка, ту си! Дошла сам да ти у лице кажем све оно што мислим!
– бесна и црвена у лицу, ушла је ћерка у кућу својих родитеља
погледом тражећи мајку.
– Бог с тобом, кћери, шта те је спопало? – зачуђено упита
мајка.
– Немој ти мени “Кћери”! Знаш ти добро шта ми је! Лагала си
ме годинама!
– Смири се, дете, и реци већ једном шта ти је.
– Јуче ми је син дошaо у кућу сaв уплакан. Питам га шта му је, а
он ми je кроз плач рекао како наше мачке нема нигде. Покушала
сам да га утешим како је сигурно отишла негде у комшилук и
како ће се вратити до мрака. Прошао је цео дан и цела ноћ, а
мачке нема. Онда сам почела да размишљам о свом детињству
и дошла сам до закључка да смо ми исту мачку имали све док се
нисам удала. За тренутак сам помислила како је доживела много
година, а онда ми је све постало јасно! Ти си ме лагала! Мачке си
мењала, а име задржавала и мени дозвољавала да мислим како
је то једна те иста! Како си могла!?
– Не, кћери, никада те нисам лагала! Само сам увек одговарала
на оно што си ме питала, а не на оно што си подразумевала. На пита-
ње: “Где је наш Жућа?” одговарала сам: “Ено га напољу, иди по
њега”. Ниједном ме ниси питала да ли је то иста мачка. И зато,
кћери, врати се кући и увек одговарај само на постављeно питање.

Проза
03. 01. 2017
Гроздана Лучић Лалић

Твоје јој име прећутах

О себи ти ништа не бих умео рећи, једина,
осим да кроз отворена врата моје туге
улазе мрачни гости ноћи.
На њима их дочекујем, надам се,
једном ћеш и ти доћи…
(Из песме Зидови гладни твоје љубави Г. Лучић Лалић)

Јуче смо се срели након толико времена на месту скривеном од
људи, ја и моје пријатељице: Љубав, Срећа, Туга и Самоћа. Љу-
бав рече:
– Ја умем да преварим људе, опрости, и тебе сам још једном
хтела преварити, али твоје чисто срце те опет одбранило. Ја
умем да променим људе, али твоја душа не да да те мењам. Ја,
људима некада и добро доносим, али ти никада ниси умела да
препознаш добро. Немаш ни трунку разума, не умеш да ме
зауставиш. Ми нисмо најбољи пријатељи, са осталима проводиш
више времена.
Срећа се насмеја:
– И ја умем да преварим људе! Опрости, и тебе сам преварила,
али накратко. Умем да променим људе, али ти си тако тврдогла-
ва. Умем да се дам, али ме тражиш у другим облицима. Не умеш
да ми идеш у сусрет, да ме дочекаш, не сналазиш се са мном. Туга
и Самоћа су ти боље другарице и нећу више на тебе да трошим
време.
Туга се обрадова:
– Ја умем да дођем и кад ми се не надаш, да те стигнем кад ме
не очекујеш, да уђем у сваку твоју пору. Ја са тобом проводим
највише времена, јер ми се предајеш као нико на свету и са без-
граничним поверењем примаш све данајске дарове које ти до-
носим. Умем ја и да убијам, али тебе држим живом да бих ја
живела, јер у теби најдуже трајем. Радо бих ти била најбољи
пријатељ, ионако се ретко отргнеш од мене.
Самоћа ме увређено погледа:
– Ја сам ти најбољи пријатељ, иако си ме толико пута издала.
Одлазила си људима да те повреде, па ми се враћала да те заце-
љујем, док си се грчила отворених рана. Мисли сам ти усмера-
вала, учила те да не падаш поново на истим местима, снагом те
дојила за ново сутра, постављала ти путоказе, али кад год бих
те извидала, ти си ме опет остављала. Ниси ми веран пријатељ,
остали су ти ближи и тако често дражи од мене.
Ћутала сам, нисам им се правдала, нисам желела ни да
објашњавам, само сам им шапнула твоје име.
Отворила сам врата и испратила их у ноћ.
Јако ми је недостајала моја најбоља пријатељица. Увек је кас-
нила, али је била уз мене и када бих је повредила, издала, одава-
ла тајне које смо делиле, била радосна, плакала, волела или када
бих бежала од људи. Нико као она није умео да ме разуме. Била
је уз мене, безусловно, у тренуцима најбитнијим у мом животу.
Пред њом су са огромним поштовањем, али и са страхом узми-
цале и Љубав, и Срећа, и Туга, и Самоћа. У ствари, она је имала
невероватну моћ да их порађа или уништи. Ништа није рекла,
није ни морала… И сада је уз мене, моја најбоља и најдража прија-
тељица Тишина – Прећутах јој твоје име… Схватила је…

Страна 1 од 6

Рубрике

Календар

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017