Проза
03. 01. 2017
Jасмина Малешевић

Хиљаду и једна цигла у души

Волим да слажем цигле, да их милујем, глатке и упекле. Да за-
мишљам, у какве ће се зидове претворити. Ko ће у циглама и
између цигала живети? Да ли ће бити ишаране руком, или ће се
преко њих котрљати ваљак, који расипа облаке.
Oдрастајући, схватила сам да људи праве унутрашње зидове,
сложеније и теже од ових видљивих и да је могуће наићи на зид,
који попут огледалa, одражава наша oсећања.
Aприл је месец који изненађује чудесима… Случајним кора-
цима, улазим у простор, у коме се духови времена пресецају. Поз-
дравља ме зид од старих цигала. Додирујем их! На прстима остају
одсјаји земље…
Наједном, у дубини груди, зид двојник је претрнуо. Велики је
и види се са Месеца. Градила сам га, као да зидам задужбину у
којој ћу се ломити и молити. Као да ћу живети вечно. Зид двојник
се престрашио, јер је угледао себе!
Oсетио је оштру тескобу од спознаје да се налази на погрешном
месту.
Истог тренутка се срушио и стрмоглаво бацио на спољашњи зид.
Oстали су загрљени… Срећни… Заљубљени…

Проза
03. 01. 2017
Нада Петровић

Тако…

Лепо ти ја њега питам: “Што Радисаве?” а он ти мене: “Ето тако
Милисаве”. Ја га опет лепо питам: “Је л, тако Радисаве?”, а он ни
пет ни шес унесе ми се у лице и рече: “Тако и шта ми можеш?”
Што јес јес, ништа му не могу… Виши од мене, јачи, бржи…
Ако га појурим нећу га стигнем, а ако ме стигне ја нема више да
се придигнем.
Све се мислим да л, да коме кажем, па опет да не кажем. Ако
рекнем ће се покајем, ако не рекнем нико неће да зна, па ти се ја
направим ко да ме није брига, све док ти он не окрену грбину… Па
са један колац изману једаред-дваред… Док не полеже по росну
траву… А тад ни сам не знам шта је даље било.
И тако… Ја сам сад ево овде… Кроз решетке гледам у звезде…
А Радисав се ваља по мој кревет са ону моју несрећу, што ме са
њега посвађа, па све виче: “Тако, тако, тако”… Он виче, а ја му
ништа не могу док не изађем… Тако је то…
А били смо ко браћа. Задње парче леба смо делили. Ал он се
навадио много па само моје делио. Његово под три батаре крио.
Зато, ти, мој синовац, ако ће се жениш да се оканеш од дру-
гари… Да се у девето село одселиш… Да жену ко подкошуљу из
себе држиш… Све тако како сам ти реко, ако нећеш да под стари
дани, ко прибогу ја сад, у бајбок буве требиш…

Проза
03. 01. 2017
Слађана Бушић

Под вешалима земљотреса

Са конопцем око врата и иконом крај себе, младић је стајао узне-
мирен. Покушавао је да се молитвом опрости од свих и да са
врха oсамнаестоспратнице скочи одузимајући себи тек добијен
живот. Везао се. Попео на прозор. И једном ногом коракнуо је
у смрт. Међутим у моменту док је другу покушавао да избаци,
аутомобилска сирена га је подсетила на речи своје најбоље при-
јатељице: “Ако икада пожелиш да се убијеш, немој то никада да
урадиш сам. Позови ме да то учинимо заједно.” Позвао је при-
јатељицу. Дошла је. Била је такође попут њега у депресији. Кре-
нули су ка прозору. Попели су се. И пали обоје. Не кроз прозор.
Већ у руинирану собу. Земљотрес амплитуде 5,3 степена Рихте-
реове скале погодио је њихов град. Разрушио им је собу и жељу за
ковчегом. Добродушни земљотрес.

Проза
03. 01. 2017
Тамара Симић

Змија и коњ

– Па, овако… Зове ме мама Рада. Направила је диван, мој омиљени
компот, а мене боли грло, жедна сам, таман да попијем да престане.
Прилазим столу, узимам компот и почињем да га пијем и једем
брескву. Испред мене, на наслону кревета, сиво-бели мачак. Он
седи, шапом држи компот и једе га виљушком. Како виљушком,
када се компот једе кашичицом? Не верујем, трљам очи. Док то
радим, излазе црне дуге глисте из мог компота и гмижу ми по
руци. Згрожена, покушавам да их склоним са себе, али никако
да их скинем јер су љигаве. Све их је више и више. Сва најежена,
док скачем, обраћам се мами кроз врисак. Шта је ово? Јесам ли то
јела? Мама ми говори: ма једи, то су само витамини и будим се.
Уф, какав сан.
– Змијо, је л’ ово било на твој рачун, ха-ха-ха? – убаци се коњ
подсмешљиво.
– Извињавам ссссссе, али зашто на мој рачун?
– Те глисте ми делују као неки твоји даљи рођаци? – рече коњ.
– Немој да ссссссси љубоморан. Криво ти је што твоји нису у
причи – одговори му змија.
– Моји су у причама са принцезама, свака девојка сања принца
на белом коњу, или јунаци… сећаш ли се Марка Краљевића и
његовог Шарца?
– Ах, а моји рођаци у причама коње једу за доручак, ужину,
ручак и вечеру, како им сссссссе прохте. Сссећаш ли се оног мог
рођака ссссс три главе, па са шессст, девет… Е, мој коњу, тужне
сссу то приче за твој род, ссстално вассс поједу але! Добро, тебе
можда не би, делујеш маторо и жилаво. Немој да сссе нервираш,
сссве то иде у рок ссслужбе. То ти је живот – објасни му змија.
– Нисам те запамтио такву, да знаш да одговориш и узвратиш
на прозивку. Нешто ти се чудно дешава у животу. Да се ниси
заљубила, или пролепшала, сто посто је пала нека операција
улепшавања! Знам да си стално висила по тим козметичким
салонима, пластикачини чуда, али некима нема помоћи, баш ми
те је жао, ха-ха-ха – прозва је коњ.
– Ја да сссе заљубим? Проссстаку, за тебе сссам госпођа! А што
сссе тиче операције улепшавања, видим да ссссссси необавештен
па ћу ти рећи да ја сссваке године мењам кожу и немам потребе за
тим операцијама. Природно сссам лепа.

Проза
03. 01. 2017
Тихана Лалић

Слобода

Дође свакоме трен када поразмисли о својим изборима. Дође трен
када се запиташ шта је теби срећа. Дође трен када признаш себи
да или јеси или ниси. Тешко је издржати бесане ноћи, пробудити
се у ужасном свету без нечијег сненог погледа и лењог осмеха.
Тешко је не знати неког у сваку пегу, сваку тачку, сваки превој,
познавати нечији ритам, корак, сигурност рамена, бити с неким,
ко те зна у душу. Како онда да човек жели слободу ако нема са
ким да је дели? Слобода и самоћа иду руку под руку. Жељу за
слободом не можеш дуго везивати у окове, а самоћа је ту да донесе
самоспознају кад они пукну… Када си дуго везан па изађеш
из бисерног кавеза, опхрва те простор, помислиш одједном да
си тако сићушан, небитан и сам. Ипак, у кавезу си био заштићен
од свега; од живота изван њега, од лепоте јутра, и магије ноћи,
слободе и самоће. Не видиш ништа друго до одсјаја бисера који ти
заслепљују поглед и свака се ниска плете од лажи и привида среће
и све се више стеже око тебе. Не видиш… Не видиш да је испод
сваке перле хладно гвожђе…
Истина је само оно што ти је речено. Да, тачно је да додири
исписују блискост по кожи, да те греје нечији дах, али вредан ли је
меки додир, баршунаста реч, ако срце крвари од дела и ожиљака?
Додир прође, реч без смисла се изгуби у ваздуху, али срце… срце
нема очи,и срце не чује, не дотиче га лаж – срце само осећа; љубав,
убоде… и памти заувек. Некад бол и заточеништво дуго трају и
изобличе особу потпуно. Кад изађе из пакла, више није иста. Неке
ране никад не зарасту до краја, остају ужасни и видљиви ожиљци
који ће увек подсећати на бисере и гвожђе. Те особе су спремне
да плате највећу цену за слободу. Жртвују чак и срећу (макар и
привидну) – увек ће радије загрлити самоћу него допустити себи
да упадну у исту замку…
Да ли да кунеш и проклињеш оног ко те изобличио, или да се
надаш оном, који ће захваљући том болу, да заволи у теби неку
сасвим другу особу, јачу?
Где су биле сузе сада је ватра. Где беше детињи, звонки смех,
сад је недокучива смиреност и уздржаност. И све је другачије.
Када се промениш и свет се, чини ти се, промени. Почнеш да
примећујеш живот свуда око себе, па се запиташ како си икада
могао без њега? Увек се преплиће срећа са оковима, слобода са
самоћом и тако долазиш до самоспознаје. Ниси ни срећан, ниси
ни несрећан. Само јеси! Савршена средина! Али, надаш се да
ће тас да превагне и да ће се преплести наизглед неспојиво –
блискост и слободу.
Руке, кад једном прерасту окове; нема назад. Никада више вук
без месечине! Никада више без ветра у коси! Онда схватиш, да
више никада нећеш изгубити своју слободу.
Најскупља цена коју биће, са врелом крвљу која кола кроз вене,
може и мора да плати – данак. Где беше суза, сад је ватра. Никада
више нећеш хтети да изгубиш своју слободу, али ћеш увек хтети
да изгубиш своју самоћу…

Проза
03. 01. 2017
Огњен Караџић

Нишан и нож

Није пазио на своје рогове.
Чим је почео да гледа само у висини својих очију, суве, чврсте гра-
не увенулог четинара замрсиле су рогове поносног јелена. Сто-
ји непомичан. На мање од стотину метара непомично чуче са-
кривени, отац и син. Отац нанишани јелена.
“Шта ја сада радим?” – упитао је сина.
“Држиш јелена на нишану.” – смирено је одговорио син, на-
мерно избегавајући суштину коју је отац потенцирао.
“Упери прстом на њега.” – рече отац. Син упери кажипрстом
леве руке.
“Сада га и ти држиш на нишану. Али за разлику од тебе ја
држим његов живот на врху кажипрста. Шта ћу сада да урадим?”
– упитао је сина, као да тражи дозволу.
“Ништа” – овог пута још смиреније одговорио је син. Отац је у
тишини сачекао објашњење.
“Оче, где је твој нож?” – упитао га је син. Отац, и даље у тишини,
мислима опипава опасач.
Левом руком син је држао јелена на нишану. У десној руци
држао је ловачки нож на чијој се оштрици пресликавала ћелава
очева глава, младеж изнад врата и грашка зноја.
Није пазио на своје рогове.

Проза
03. 01. 2017
Урош Тимић

Дрво живота

Драги тата,
седим овде сам и сећам се тебе. Зато ти и пишем. На самом почетку
желим да ти кажем: хвала! Мислим да си ме од малих ногу звао
“моја момчина”. Макар у оним тренуцима када си био ту. А ја сам
тада растао до неба. Иако ми је сада тешко да се сетим твог лика,
сећам се јасно као дан тог осећаја када сам био “твоја момчина”.
Хвала ти и што си ме упознао са првом девојком. Добро, неко
то не би назвао девојком. Девојке се не плаћају. Ти и ја знамо о
чему је реч. Ти “душебрижници” би рекли: “Могао је да посаветује
сина како да препозна праву љубав”. Али ја нисам душебрижник.
Ја знам да си имао најлепше намере.
Хвала ти што си са мном запалио прву цигару. Беше то прва
година средње? Не, друга? Сада се не сећам. Да ли си уопште био
ту? Ни тога се сада не сећам. Али знам да си са мном попио први
виски. У то сам сигуран. Носио си ону своју црну кошуљу… Не,
ти не волиш црне кошуље. Да ли си онда то био ти?
Не могу да се сетим. Не сећам се твог лика када призивам та
сећања. Сећам се само твоје кожне торбе. Сећам се да си увек жу-
рио. Сећам се да је телефон често звонио и да си увек одлазио.
А сећам се и прелепог поклона за моје пунолетство. Можда ни-
си био ту, кога је брига? Важан је поклон! Тај нови, сиви мерцедес…
Ех, са колико љубави сам нагазио гас. Хтео сам сам да га испробам.
Само један круг, па да наставим да пијем са другарима.
Нисам ја ни на кога љут што сам са својим сиромашним ис-
куством сео за “тај” волан. Ослонио сам се на неколико “часова
вожње” које си ми ти одржао на оном путу ван града. Тамо где
није било превише возила. Ни овде их није било. Али је било
дрвећа. Не могу природу да кривим што се рађа свуда! Она се ра-
ђа, људи гину. То је природан ток ствари.
Само сам то хтео да ти кажем. И да ми недостајеш. Недостаје
ми твој лик. Увек ми је недостајао твој лик. Зато сам и сео за “тај”
волан. Зато што је био од тебе. Дрво је било од живота.

Проза
03. 01. 2017
Ана Ђуричић

Одбегла прича

Јуче сам случајно срела доброг пријатеља кога дуго нисам видела.
Загледан у даљину, крупним корацима грабио је уз улицу којом
сам се враћала са посла, једнако замишљена као и он. Обрадовао
се што ме види. Рекао ми је:
– Слушај, потребна ми је једна твоја прича. Хитно је, – и као
објашњење додао је – путујем за два дана.
Нисам стигла да питам зашто. Поверовала сам да му је заиста
из неког разлога неопходна и чим сам дошла кући села сам да
напишем кратку причу по његовом укусу. Убрзо она је била пре-
да мном потпуно скоцкана. Смешила ми се самозадовољно. Неси-
гурно сам је упитала:
– Шта је смешно?
– Ти – одговорила је. – Зар не видиш? Отргла сам се контроли.
То је рекла и излетела кроз отворен прозор. Знала сам само
једно: ова прича је независна, слободна и брза, стварно је дру-
гачија од осталих и зато јој не смем дозволити да ми побегне.
Наврат нанос истрчала сам из куће да је стигнем и зауставим пре
него што је у лету не ухвати неки бољи писац. Није јој било трага.

Проза
03. 01. 2017
Срба Игњатовић

Не и да, да и не

Свако истинско мишљење започиње од оног не. Јер не није једи-
но својина скептика и доследних, непопустљивих нихилиста већ
привилегија освешћеног бића и стари поздрав парничара-филозофа.
Али ни оно да није ништа мање важно ни моћно. Кад год га
изговарамо, или само имамо у примисли, оно нас неповратно,
суновратно венчава са свеукупним непробраним животом.
Какав год…

Страна 2 од 6

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017