Поезија
03. 01. 2017
Зоран Радисављевић

Бела лептирица

Мири Ђикановић

Најдража моја
Мртва моја
Има ли те
У пролећним кишама
Које не престају
Има ли те
У илинденским громовима
Који нас опомињу
Да ништа смо
Има ли те
У злокобним крицима сова
Које нам јављају
Да прах смо
Има ли те
У црним пауцима
Који ми изнад главе
Замку плету
Има ли те
У зеленим очима мачака
Које парећи се
Плачу као деца
Има ли те
У мојим новим женама
Најдража моја
Мртва моја
Има ли те
У сећањима заједничких пријатеља
Има ли те
У књигама које читам
У бесаним ноћима
Док на мом узглављу
Уместо тебе
Бди бела лептирица

23. јул 1982.

Други долазак Христа

У Костолцу
У цркви Светог Максима Исповедника
Отац Александар Михаиловић
Објашњава фреску изнад олтара
То је представа другог доласка Христа
Када ће сви мртви васкрснути
Води нас у Песнички врт
Кестен Иве Андрића
Трешња Милоша Црњанског
Јабука Десанке Максимовић
Крушка Љубомира Симовића
Шљива Добрице Ерића
Дуња Милована Данојлића
Шептелија Бранислава Петровића
Питам оца Александра
Ако сви мртви васкрсну
Хоће ли се планета распрснути
Под тежином нашег ништавила
Верује ли стварно
У други долазак Христа
На то ће отац Александар
Пролетос
У Песничком врту
Прва процветала
Јабука Стевана Раичковића

28. септембар 2009.

Велико уво

Прочитао сам
У научном часопису
Паметни људи
Имају велико уво
Које чује све
Много пре других
Као радар
Окренут свемиру
Од тада
Људе не гледам у очи
Него у уши
Видим
Стварно
Моћни људи
Имају велико уво
Гледам себе
У огледалу
Без позлате
Нисам слон
Нисам магарац
Нисам миш
Али
Мале ми уши
Мала и утеха
Схватам
Немам велико уво
Које чује све
Много пре других
Као радар
Окренут свемиру
А видим
Свуда око себе
Покварене и способне
Зле и успешне
Са великим ушима
Велико уво
Имају и светски силници
Који вешају Србију
Откидају нам Косово
И Метохију
Затиру семе
Поништавају историју
Питам
Да ли је велико уво
Које чује све
Много пре других
Као радар
Окренут свемиру
Од Бога
Или од ђавола
И мислим
Божја правда је
Да слоновима
Са срцем миша
Не припада ништа

28. јун 2007.

Вино из костију

Рођен сам после Другог рата
Отац члан Партије
Чујем
Партија му убила брата
Сахрањен
Тајно
У винограду
Из костију
Рађа грожђе
А
Свако зрно црвљиво
Партија вино откупљује
Поји своје чланове
И
Народ трује

29. јун 2008.

Поезија
03. 01. 2017
Нада Петровић

Долази циркус

Из циклуса Долази циркус

Шта год да урадимо бићемо криви,
ништа да не урадимо биће наша кривица
и одбрана и напад попримиће једно исто лице
на позорници где ћемо бити присиљени
да статирамо у туђим споредним улогама,
у представи силе и обмане великих играча…
За то време једни ће да звижде,
други да аплаудирају,
трећи да наплаћују карте,
четврти да дремају…
За то време пси рата и ратнохушкачи
таламбасаће испред улазних врата,
баждариће на крв све који су у близини…
Што се мене лично тиче:
Одјебите више од Балкана,
нисмо рађале синове
да би на гробљима гајиле цвеће.
Погледајмо колико је крстова,
колико је нишана,
колико је гладних уста
и болесне деце…
Погледајмо где смо били,
а где смо сада…
На крају представе,
ако се одржи,
остаће на бини прах и пепео,
а циркус ће на неком другом месту,
(за неке друге гледаоце и папараце)
да разапиње шаторска крила,
од црних и од белих марама.

Срам…

У злом времену прозлише се људу,
омутавеше умни, проговорише безумни,
говор поста клицоноша страха
како доживети, како преживети,
како свој на своме бити.
Нико више не говори да га чују
но је говор ради говора,
нико не договара, преговара, уговара,
нишче нико ништа не пита,
заборављање поста бављење, забављање и избављење,
и изнова одасвуд се и свукуд чује и почује
како неко неког наговара, оговара, приговара,
и однекуд стиже јека одговора, изговора, наговора,
а реч људска поста скупа као мајска киша које нема
где залуд је додолање, залуд молибденије, залуд све је.
Отворише се уставе, срушише се прадедовски бедеми,
наплавина сецикеса, разбојника и пробисвета
преплави и уздуж и попреко,
неки се одродише од рода,
приклонише зулумћарима и изродима,
други заборавише да ослушкују небо и земљу,
наслонишe и око и уво на сокоћало
а у њему све што је срцу мило,
понеко везује омчу кроз коју би ко кроз оман
светло свевидеће да угледа…
Старине узидане у ћеле-куле занемеше
не говоре ни оно што су раније знали:
“Срам вас од дупета било…
Да вас је од штрокаве гузице срамота.”
Ћутке се збијају у редове да направе места
нама који се још увек надамо и верујемо
док кудељне нити у конопце упредамо
и набрајамо шта су нам све узели од живота.

На Кадињачи

Стајала сам на том месту са осмехом на лицу,
гле облак као птица кружи у лету,
гле млада веверица претрчава преко брдашца,
мачка луталица је прати леним погледом,
псић се склупчао крај њених задњих ногу и дрема,
у даљини се као црвена застава назире кров и дим као лук,
и одједном као гром из ведрог неба
стрела песме одапета из сећања,
речи Славка Вукосављевића
и делић Кадиљаче
“— За нове дане — да свима сване!
Да ове стазе поштени газе!
Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!
У цеви љубав,
мржњу и јед —
напред,
напред!”
И неста осмех
и неста птица
веверице као да никад није било,
мачка и пас се склонише испод полеглих јелкица,
магла заклони црвену боју заставе која као да се око јарбола
обавила,
и песма доби одјек као да бубњеви позивају изнова за напад:
“Да више нема гроба до гроба
ни глади покрај кућнога плота,
да нема таме, да нема роба,
да буде топло од живота!”,
и склизну суза, помислих у почетку кишна кап се слива,
сустиже је друга, па трећа, као да и оне крећу у бој,
ал’ против чега и против кога кад је постало хладно од живота,
а питање се следи на уснама, шта ли би рекао командант батаљона
када би могао да се овде и сада врати, да ли би командовао као онда
Напред, напред или би можда крајем шињела брисао са лица
кишне капи?

Да се пробудимо

Јесу ли нас то заборавили
Свеприсутни и Свезнани?
Докле ће ова ноћ да траје?
Отегла се ко гладна година.
Огласише се и први и други петлови, а не свиће?
Погасише се све звезде и на крају Звезда Даница,
а ниоткуд ни са које стране ни трун видела,
пекари давно сручише потквас у наћве,
до сад им је прекипело на све стране,
теста до колена, до струка, до грла,
удавиће се у соли, брашну и води
док први зрачак падне на суварке
и скине росу, кресивом и кременом да ужагре искру,
пламичак да лизне шушку, цепљике и треске,
да набацају чамовину и огањ да подјаре,
лопови се давно скрасили у својим кућама,
ноћобдије и снохватачи куњају крај огњишта,
сове се трећи пут враћају из лова и изнова иду,
слепи мишеви прогледали на оба ока,
загледају у неверици куће које посташе пећине,
неко из даљине довикује, само одјек чујемо,
“Сунце вам калаисано, докле ћете да мртвујете,
будите Јутро, пробудите га, да се пробудимо.”

Поезија
03. 01. 2017
Предраг Деспотовић

* * *
још пре рођења знао сам о себи
то што ми нико признао не би
па да л из пркоса ил очајања
постао Србин из расејања
овде (да ли?) Србин тамо нисам
где ли сам и ко ја не знам ни сам
нит знам да не знам (знао бих да знам)
ко авет ме прати нечији срам
тамо ме нема овде не постојим
какво ћу име гробовима својим
на очевом сину дајем до знања
нек буде тако Србин из расејања
са ове стране пишем своме брату
мој је то камен о твоме врату
ил обрнуто све из незнања
ти ниси ја сам Србин из расејања
ил смо обоје ил ниједан није
чија је азбука светосавље чије
и да не бројим наша бројања
свуд смо ми Срби из расејања
туђинац јесам ал не знам коме
у роду предака ил дому своме
грешан ти пишем из покајања
Боже расветли

* * *
уочи пописа становништва 2011.
румун српске националности
пописом србин из румуније
не кријем своје неископане кости
не би ли ме било као што ме није
слово би слово да затре хтело
крв је од словопролића нема
двојезично још да ми отпоје опело
па да ме има као што ме нема
са једних на друге преводим дане
у превођењу све се преводећи збило
једнојезична бар једна ноћ да ми сване
да поверујем како је и мене било
да сам бар мало старији био
кад сам се родио
да сам мого да бирам
што никад нико сам изабрао није
не би ме овде било
где ме ионако нема
и не би ми прадедови
са онога света
sms поруке слали
тражећи да не пишем
лажне стихове
и стиховане лажи
него речник нови
одрођених срба
и расрбљених речи
и на прве задушнице
да им задушу наменим
не би ли нас разумели
и уразумили

* * *
чију си ноћ упртио на рамену
по звездама корачаш голобрад
запалиће ти се стопала неразумна
не иди путем којим сањаш да се вратиш
звезде саме бирају своје сапутнике

* * *
ближи се дан
када ће и клинови
којима су моје шаке закуцане
и моја стопала закуцана
проходати светом као апостоли

Поезија
03. 01. 2017
Жељко Сулавер

Процвалој грани једног дријена

Зажути се опет дријенова грано
скупљала си досад нит поглед ни хвалу.
Опет запупољи! У прољеће рано
сунцоликим плаштом огрни заспалу
браћу моју драгу што осташе тамо.

Затрепери златним зраком милована
к’о мајчина рука чедо које спије.
Потеци животом из медених грана
и овога љета кад ме тамо није
руком браће драге да будеш узбрана.

Прољеће је ново, из утробе грубе
кап живота нову изњедри, запупи.
Мани што с јесени неки те не љубе,
твој им румен дрењак модре усне скупи,
његов нектар моје заслађива зубе.

Ћилим жутоткани буди пчеле стопи,
непресушни рудник меденом копачу.
Пољем нашим нек ти разасути снопи
обасјају село и низа њ се стачу,
гдје осташе моји дјечји срећокопи.

Зажути се опет дријенова грано,
опет запупољи у прољеће рано,
селом нашим нек се распу твоји снопи
да свијетле моји дјечји срећокопи.

Раскорењеним свезеленима

Колена првог свезелени
расклиманим корењем одмахасте,
незрело класје младо потргано.
Неочекивано разрођени
у галоп несамарене ате одјахасте,
синови моји, лак полагано.

Колено друго свезелени
прворотки туђ у недра тискају
бескорен силом донет на длану плод,
кратак је мйр поља покошених
жедни суву чашу залуд стискају
где сунца није таман је свод.

Колено треће свезелени
раскорењеним тек вам оста име
и можда сретнете понеко слично,
застани, главу не окрени,
нашао си брата, брати се с њиме
да се наслониш семе моје дично.

Србље моје

Свеколико србље вапије и јечи
разбраћеним ропцем под тробојним стегом
измичући главу разбојничкој сечи
да праг где је рођен остане праг његов.

Вековна је чежња родослова мога
да потомство рађа за истих владара
распето пострада гласа братственога,
отрежњење иште род светога цара.

Мудрости је мало, властожедне душе
кратковидом руком к’о прах разасуше
да будемо једно иста веровања,

свак’ на своју страну постајемо страни
чудимо се соли на сопственој рани
док још србље моје сном распетим сања.

Завет

На чијој земљи жито ти се њише,
брашно ти мељу воденице чије,
из чијих кућа дим небу кидише,
ти кажеш твоје, свак’ знаде да није.

Чији то сплав те Дримом прêко носи,
Црним и Белим, Бистрицама бистрим,
хајде заплови, добро знају ко си,
оба јахасмо валовима истим.

Чијих звоника откуцаје слушаш,
на молитву којем Богу чујеш зов,
у дане свете чије вино кушаш,
на исте спремаш кукавички лов.

Крш Проклетије твоје проклетије,
надут’ ће прса љутита и јêдна,
нестаћеш ’силни’ с мапе, историје,
таквих је гладна бестрага и жедна.

Решио јеси сва звона црквена
да ми ућуткаш, запалиш и срушиш,
судиће крвца давно проливена
зулуме твоје, проклетој ти души.

Сванут’ ће јутро и прозоре широм
потомци моји отвориће опет,
мирит’ ће тамјан сваким манастиром,
газићê својих прадедова стопе.

Праштање

Саградићеш себи замке од гранита,
с моћним зидинама до плавих небеса,
дворјани ће твоји попут царских свита
градит’ млечне путе од својих телеса.

Вирови ће речни и вулканска гротла
бити одредиште уљезу и врагу,
духови јунака попут царског котла
храниће ти душу, даваће ти снагу.

Неверни ће молит’ кад на своме врату,
као мака зрнца, осете мач правде,
одлучна и снажна у том судњем сату

сетићеш се страшне њихове неправде,
тад победе крила понеће те Богу,
народи небески само праштат’ могу.

Поезија
03. 01. 2017
Иван М. Петровић

Моја река

Моја река није зелена,
Нити плава.
Ни ма којом песничком обојена
Бојом.
Моја је река обична.
И због тога је сматрам својом…
На обалама њеним
Цвркућу само врапци.
Јер једино јој они
Остадоше верни.
Можда, понеки чешљугар
Напије се са ње воде.
Понекад покрај ње
И њиве слабо роде.
Но она ми је мила
Јер је као и ја… Обична

Стрепња

Озелењујеш ли моја
Стабла увела?
Корачаш ли мојим,
Стазама зараслим?
Сунчаш ли се на мојој
Висоравни златној?
Сакупљаш ли моје
Разбежане дане?
Голе речи, трну ли ти
Под језиком?
Живом водом,из камена
Појиш ли ловце, на жар птице?
Сунце своје, хоћеш ли дати мени,
Ако моје са изласком, закасни?

Сан или јава, ти одлучи

Ко пуже, недрима товим, Јабуко моја од злата?
Ко љубавну љуљашку покреће,
Од срца мога, срцу твом…
Ко пије уздахе твоје,
Иврело ти чело љуби.
Ко проси за још један јецај
И прави залогај љубави,
Мушки и луди?
Ко ли то љуби наша повечерја
Брезе нам страши,
Где се некада састајасмо.
Ко ће чедо наше, за руку,
У школу повести… и прво
Шаренило азбуке му дати;
У парку, на клупи нашој
Двоје се љубе.
Јесмо ли можда ми…
Ти одлучи, јабуко моја од злата…

Поезија
03. 01. 2017
Милена Дрпа

Ако одеш

Ако одеш,
однијећеш све истине из пјесама,
сва питања
и све прећутане одговоре.
Остаће празне
мреже у мојим скровиштима.
Пробудићу се
у далекој шуми,
у коју ни птице не навраћају.
Испод грана пружених небу
заплакаће славуји и ластавиц
Плакаће и покисли црни борови
по околним планинама.
И раскршћа ће сва заплакати
што нису чудом спојила даљине
и направила само један пут
којим бисмо морали корачати заједно.

Ово јесте…

кров када небо кишом плаче
кап завичаја у туђини
пут када стопа поћи мора
зрак сунца кад се црно чини
склониште када олује крену
ливада ако суше даве
видици кад небо маглу точи
за бунар лажи ријечи праве
ратару бразда у дубрави
убогом врућ хљеб и постеља
у сиротиште мати да крочи
за сузу поглед пријатеља

 

А ово није…

ожиљак који ружи лице
пресахла ријека риба пуна
клецаве ноге пред пут дуги
напуштен гладан без хљеба труна
затворен цвркут у кавез сиви
у празној кући паучина
кад збогом надјача ријечи друге
кад не долази писмо од сина
када ћутање убије причу
и птица падне са висине
што мутну воду човјек проспе
да гаси свјетло кад зрак сине

Неће бити касно

Када се испод гомиле угљевља
и камења бола
буде извлачио слабашан цвијет,
требаће му свјетлост.
Чувам је, ту свјетлост,
то зрнце трепераво,
негдје у души…
Спасићу цвијет.

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017