Уместо уводника
03. 01. 2017
Радован Ждрале

Манифест побуњеног

Нисмо ти дали ни небеско, ни земаљско
ни смртно, ни бесмртно да би могао да будеш
слободан, по властитој вољи и части,
да будеш властити творац и неимар.
Само смо теби дали да растеш и развијаш се,
по слободној вољи.
Ти носиш у себи клице једног свеопштег живота.

Пико де ла Мирандола

У једној давно написаној расправи млади Француз Етјен де Ла
Боеси (Etienne de La Boetie, 1548-1549) Монтењов савременик, у
Расправи о добровољном ропству, са необичним насловом и још
необичнијим садржајем, размишља зашто се потлачена већина не
побуни, зашто не устане против својих тлачитеља, на чему почива
моћ господара (великих и малих), да ли се ради о патолошкој по-
корности бића као таквог, или о објективној немоћи пред мо-ћи-
ма владајућег Једнога, у спрези са класом, кастом и другим об-
лицима удружене моћи друштвених група зарад потчињавања
већине? Тај осамнаестогодишњи младић поставио је исто питање
које бисмо могли и данас поставити: зашто опстаје Систем коме
нема примера ни у једној биолошкој заједници, Систем тлачења
истих једних бића над другима? Да ли је у питању психолошки
поремећај покорене већине, или физичка надмоћ мањине, коју
и ми можемо означити Боесијевим појмом Једнога? Боеси не да-
је одговор на ово питање. Остао је зачуђен као и ми данас. У међу-
времену Систем Једнога је пролазио кроз многе промене, али се
увек учвршћивао, да би до нас дошао у форми Система Једнога
који влада целим светом.
Зачуђен, млади Боеси се пита: “Каква ли је то несрећа? Какав је
то порок, односно какав је то несрећни порок то што је бескрајно
мноштво људи не само послушно, већ и слуганско; не само што
њиме владају већ га тиранишу до те мере да оно нема ни добра, ни
родитеље, ни жене, ни деце, па чак ни сопствени живот; оно пати
због пљачке, лоповлука и свирепости, и то не од неке војске, ни од
варварске хорде, већ од једног јединог човека; не од неког Херакла
или Самсона, већ од једног човечуљка”. То стање Боеси назива
нечим што је ниже и од кукавичлука. Данас знамо да је у питању
Систем и да тај Систем располаже државом, војском, системима
оданих сервисера у виду разних структура и знања, путем којих
Систем опстаје вековима и поред повремених потреса.
Боеси наставља са чуђењем: “Јадни они бедни, безумни народи,
нације тврдоглаве у својој невољи и слепе према сопственом доб-
ру! Допуштате да испред вас односе најбољи и најсветлији део
ваших прихода, допуштате да вам пљачкају поља, да вам пустоше
куће и да одузимају ствари ваших предака; живите тако као
да вам ништа више не припада… Та несрећа, та рушевност не
потиче од ваших пријатеља већ јамачно од вашег непријатеља, и
то оног којег сте ви учинили оним што јесте. Онај који господари
вама има само два ока, две руке, једно тело и ништа друго што
не би имао и последњи становник великог и бескрајног броја ва-
ших градова. Оно што он има велико – то су средства која му ви
пружате како би вас уништио… Зар би се усудио да вас зајаши
да није у споразуму са вама?” Каква горка иронија. Па наставља:
“Имају ли животиње племство, богате и бедне, слободне и покорне,
имају ли наследно право?” У ових неколико мисли извршена је
једна од најрадикалнијих критика свих људских друштава.
Боесија су векови прећутали, откривен је тек половином
XIX века, и то на кратко, да поново падне у заборав. И даље
није пожељан његов слободарски спис, а његова упитаност над
судбином људи остала је отворена до данас.
8.000 година – од неолита до данас – у власти Једнога импо-
зантно је време моралне беде за јединог разумног становника пла-
нете, џина технике и направа, и господара свеукупног света жи-
вих. И бића са мање спознајних моћи схватила би колика је мера
њихове неразумности, или моралне беде, или кукавичлука, да
прихватају да живе у беди, страху, у страдању, у неслободи, у
понижености, у слуганству и добровољном ропству под влашћу
Једнога (Прихватили смо Боесијев појам Једнога као систем друш-
твених односа). Једнога као: вође државе, расе, класе, идеологије,
религије, морала, друштвене моћи, личне моћи. Тај систем моћи
Једнога – дословно или плурално – за 8.000 година оставио је
општи ужас: милионе покорених, побијених, унесрећених жи-
вих, који су чекали да дођу на ред да буду жртве власти и моћи
Једнога. Базајући кроз историјске ужасе, било ког времена, и
било ког племена и цивилизације, пресрешће нас страва моћи
власти Једнога. Поглед на историјске пределе пресрешће хиљаде
разорених бивших градова и насеља; број насилно усмрћених
глађу, бедом и ратовима – никада се неће сазнати (Један трагични
статистичар је израчунао да је у беди, ратовима и другим су-
кобима широм планете окончало око милијарду људи, жена и
деце). Што смо ближи временима развијенијих цивилизација,
број усмрћених је све већи јер су оружја све смртоноснија.
За 8.000 година, дакле, планета је густо засејана телима оних
који нису хтели да живе и умру као бедници, али су тако умрли јер
нису имали моћи да том Једном кажу: Не!, или су били кукавице,
или су били судбински зависни од њега, или су само тако, својом
смрћу, могли да покрију животне издатке да не падну на плећа
својих наследника; понекада са надом да ће и сам постати део
(ексер или полуга) Система моћи Једнога, те да ће и он једнога
дана бити онај који ће да замеће моћ над покорнима.
Систем личне и друштвене моћи Једнога над мањом или већом
групом, све до милионских маса у једној држави, функционише
као општа сила над свим Систему корисним својствима људи:
над њиховом радном енергијом, над даровима ума и духа, над
креативним уметничким и научним моћима. Систем је, дакле,
убијао и убија само онда када је туђим смртима (туђег народа,
идеологије, расе, вере, државе) требало остварити интересе
Система. Те жртве – у виду целоживотног ропског (у благој или
оштријој форми) раде за минималну, елементарну добит у виду
крајње скромних средстава за живот. Систему Једнога жртвовани
су безбројни радни дани, године и векови, физичке и духовне
моћи милиона људи и жена. Њихова стваралачка моћ служила
је интересима њихових господара: живели су, радили, стварали,
рађали, узалуд се надали, трпели беду, неправду, неслободу, уни-
жења, свакојака ограничења, као систем монструозне машинерије
незајажљивог Система моћи Једнога.
Представљајући се као једини могућ рационални систем ко-
лективног живота, мањина узурпатора, господарећи већином као
легитимна сила, Системом Једнога, држи батину над главом сва-
ког побуњеног мишљења, које би покушало да оспорава било
чију власт над било којим бићем. Тај брутални догађај у односима
међу људима, када су они са себичним геном постали господари,
чак и својим сродницима, десио се већ у доба првобитних за-
једница. Једном успостављен, тај Систем постаје историјски вла-
дајући са прогресивним ширењем и учвршћивањем на све ви-
дове живота. Могли бисмо ту окомиту, стрмоврату и лакоруку
агресивност разумети у време док смо били дивљаци, али кул-
турни и цивилизацијски развој није умањио насилне мере. На-
против, увећао их је вишеструко. Није у међувремену порасла
агресивност, већ су порасле потребе и могућности Система да
робовским структурама обезбеђује и унапређује систем и добит,
која се на тај начин остварује и у виду покорених народа, земаља
и природних добара. Техничка и научна открића, увек у власти
Система, било као власништво појединаца сервисера Система,
или државе, настајала су и примењивана да би што ефикасније
служила Једноме. Можда би се такав Систем већ урушио, распао,
био оборен у бунама и револуцијама, да на страни владајућих
слојева није увек била огромна моћ оружја и технике (Данас је
та моћ огромна: један према 300 милиона, колико разорне смрто-
носне снаге носе средства претњи и моћи употребе. Појединац
више нема никакве шансе. Онемогућене су све будуће побуне).
Шта је са критичким мишљењем, да ли се и како мишљење
бавило овом страхотном бедом егзистенције људи у власти Јед-
нога? Критичког мишљења је увек било, у филозофији, у мо-
ралистици, у мишљењу сваког појединца. Неће се наћи ниједан
човек, а да не припада владајућим слојевима, који прихвата стање
опште патње као нешто богом дато. Обични људи вриште против
Система (без обзира какав је, демократски, диктаторски, и сл.),
али та лична писка и вриска је, што се опасности по Систем ти-
че, мачије кашљуцање. Филозофи и идеолози тумаче Систем и,
најчешће, предлажу мере за његово поправљање, али не и за ра-
дикално мењање. У укупној историји мишљења има свега не-
колико смелих критичара који су посезали за променом Система.
Ако се ти ретки појединци изузму, сви други се могу сматрати
опортунистима, или сервисерима Система Једнога. Тај угледни
опортунизам у великој мери је спасавао Систем, сугеришући да
је једини могућ, да га треба само поправити, онемогућити екс-
тремно у њему, учинити га подношљивим. Пређимо летимице
преко кратке историје оваквих мишљења: од најстаријих кинес-
ких мудраца: Шанкара, Конфучија, Лао Цеа, Рамануђа, преко
Старих Грка: Анаксагоре, Сократа, Платона, Хомера, Аристотела,
Еуклида, Демокрита, Епикура, Зенона; Старих Римљана: Сенеке,
Цезара, Катона, Вергилија; позније: Христа, Буде, Дантеа, Копер-
ника, Авецене, Макијавелија, Бекона; до: Бергсона, Блоха, Крочеа,
Декарта, Дидроа, Волтера, Ајнштајна, Канта, Хегела, Вебера,
Фројда, Гандија, Голдмана, Хајдегера, Хобса, Хјума, Хусерла,
Јунга, Кјеркегора, Ничеа, Паскала, Гетеа… Све до Маркса, који ће
рећи: До сада су мислиоци само различито тумачили свет, а он се
мора мењати.
У свету опште беде највећег дела човечанства ништа није мо-
гуће променити уколико се не уклоне премисе на којима егзистира.
Њих је више. Најважније је право на власништво материјалних
природних добара и право да се власништво и преко њега друш-
твена моћ пренесе на потомке. Ти стожерни елементи у органи-
зацији свих друштава определили су основне односе међу људи-
ма. Појава приватног власништва као поседа разделило је све
заједнице и појединце на оне који имају и на оне који немају; на
слободне и зависне, на управљаче и покорне, на краљеве и робове,
на мултимилионере и пролетере. Од када је приватно власништво
добило законску одредницу неприкосновено, људска врста је ушла
у интензивно искоришћавање од себе саме у, мутатис мутандис,
највећи планетарни скандал, у дебакл врсте. То морбидно стање
траје више од 10.000 година, њиме је обележено све што је човек
постигао, и није постигао; све цивилизације понеле су сурове
знаке власти и моћи Једнога.
Као дечак имао сам мало јато голубова о којима сам се старао и
пратио њихов живот. Да бих могао што више да им се приближим,
тепсију са зрневљем сам поставио на стазу испод прозора. Убрзо
су схватили да у мени имају пријатеља. Храњење је био чудесан
доживљај. Проницао сам у њихов живот, у њихове љубави, у
глад, у потребу за храном, коју нису узимали само за себе него и
за своје младе. Призор који сам са радошћу примао била је слога
и јединство малог јата када би слетали на тепсију да се нахране.
Ни најмањег сукоба или похлепе и јагме око хране. Имао сам
доживљај дирљиве племенитости која влада међу њима. Онда

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017