Владимир Савић
Нови Сад
ПОЕЗИЈА

 

ЕТИДА О ДОДИРУ

Пред Медошевом сликом “Девојка са флаутом”

 

Плаши ме та скромност

Којом ми причаш

На обали бездана док седиш

Не скривај  поглед

Руке твоје милују мол

Суза твоја залива срце моје

Да куца још једну етиду

Говорим и тако безживотан

рукама мога анђела

Ни мртав не могу да не дишем

Ни земља нема мира надамном

Бићу нем неки други живот

Сад док васкрсаваш мисли моје

Сад кад време није стигло а већ је ту

Сад док тишина тобом прича

Сад док скромност улази у ад

Сад кад прсти твоји њоме бришу

Све осим додира

Ћутиш ли као што ја

Гласно живим све смрти

Измишљене ван снова

Ћутиш ли док одлазим

А знам да си моја

Ћутиш ли као што ја ћутим

У смирају дана

Док починак надамном царује

Плаши ме да од те скромности

Хранећи љубављу мене

Ниси вечно сан

 

ОПРОСТИТЕ МИ

Опростите ми

Моје постање

И мој сан

 

Опростите ми

Моју веру

И што ми после ноћи свиће

 

Опростите ми

Када на увреде ћутим

Моји одговори су мој дан

Опростите ми

Што вам све праштам

Опростите ми што ми не праштате

 

Ако вам је лакше

Ето

И себе вам праштам

 

Ноћи моје безсмртне и смртне

Тишина је немир у самоћи
један камен у гомили злата
тишина је огањ у царству хладноће
тишина је немар на местима ћутње
у мени се понекад пробуде
у сатима који нису моји
у самој себи док тај немир слуте
дуге ноћи бесмртне и смртне

Сва сазвежђа на руци ми дишу
у тишини док  ми срце трепће
помисли ми не говоре саме
у трептају звезда док ти име пишу
док сумраци памте нагореле дане
тишина је предах тренутцима слутње
ноћи моје бесмртне и смртне

и док седиш покрај мене  а ја знам да те није
Док одмичу сати од јутра ка ноћи
Док сам причам теби у самоћи
Док се она сама посред мене спрема
И док помирчина сутон од дана нам крије
У ћутини седим слушам њу у мени што спава
По сред бела смртна бесмртна ми дана

 

 

Ту где је све исток

 

Доћи ћу и када света не буде

Када све буде исток и када

На западу само име буде говорило о себи

Проћићу стазама којима брда проходе горе

 

Доћи ћу с ветровима који спавају арије сна

Бићу тиши од китова на највећим дубинама

Нечујно по јесењем лишћу погледом

Тражићу од судбине прекостале људе

 

Испод сваког камена по један извор

На сваком потоку платица кораке ослушкује

Разговарам с највећим тајнама

Нисам ја за другде овде моје друго ја прогледало сном

 

На месту где претци љубе камен

На прагу где сељанку моју у наручју носим

На овом западу где све је исток

Само ту ја своје рођење од живота просим

 

КАМЕРНА ТИШИНА ХОДА

Углавном ћутим на сав глас
Царства тишине мимоход ноћи
Не свићу дани ход један без корака
Име без имена
Камен у њедрима без мајчиног млека
Капљу сузе у предворју краја
Слушам ход стопа улице твоје
Слушам како трепћеш
Слушам како ништа из ничег
Разговара с тобом
Пресахле ти очи погнуте главе

у том камену што један на другом стоје

У њему још поворкама душа
Прекопаваш спас
Ничег више нема
На обали живота очи твоје од  вајкада
Од рођења до светлости и тако мртав
Пролазиш ја гледам те
Можда и јесмо сви умрли само ред
Ред мој још није
Можда баш зато твој поглед од мога се крије
И зато Исус на руци све држи
И зато Богородица мајка с Даницом звездом прича
И зато на обали од осам векова
Док стојиш по сред камена као стена
Док по сред ливаде и без жита
Стојиш као клас
И све док и глад своју погачу у себи нађе
До тад и ја с вером грлим камен живи
Дотле и ја док ти пролазиш
Сам с тобом у пролазу
Камерно  ћутим на сав глас

 

НЕПИСМЕНЕ МОДРЕ ДУБИНЕ

Свим стазама које ме не познају

Свим сазвежђима чије светло не допире до мене

Свим морима која нису пресушила

Свим ветровима који не пролазе често

Местом које сматрам нашим

 

Уоче ли поруку од тебе

Нека ме нађу по мирису туге

Ништа ту тешко нема  мирис тај

Који остаје у стопама мојим док ходам

тражећи те галактичким пространствима

модрих дубина орканских снова

 

У  тешким тишинама не бојим се ја

скупљам га  расутог  на млечном путу

њега питајте  ако клонем  у немоћ

црних рупа безповрата

можда баш ти светови који понесу собом тај мирис

уздигну мене па кренем у сусрет

ето  тим стазама у галаксије модрих орканских дубина

 

 

а кад се то деси понесу собом име твоје

зажелиш ли икада да пловиш океанима сазвежђа

потражи барку јер такву када те видим

морима наде не могу да пливам а камо ли

да летим иако с тобом светац могу  бити

 

па ако те буде  требало спасити

не помишљај да бациш поруку у боци

осим погледа  из очију твојих

ништа друго ја не умем да читам

опрости ми што ми избор ниси оставила

па те волим овако неписмен

 

Живот је скоро ништа и скоро све

Помислим како облаци с птицама не говоре
И када ходам земљом рођења
Никуда не идем
Плаши ме тишина која не влада собом
Па понекад када кише не дођу
Пада место ње а ја
Ја нисам спреман да живим
С њом
Покиснем а нисам миран
Јер у њој нема те
А нећу без тебе да живим
Можда ја незнам али осећам
Живот је скоро ништа и скоро све
И када ветар донесе мирис твој
Жено чији осмех на Тавору говори без речи
Жено чија коса на Венери с олујама вије
Жено чија се вера у име претвара
Жено из чијег путира свет рађа се
Све дилеме света с тобом нису сумња
Живот с тобом је скоро ништа и скоро све

цела вест

Драган Милашиновић
КОСОВО И ВУЧИЧЕВО ДАВЉЕЊЕ у сопственим лажима

„Све што су они изгубили, да један метар добијемо, добитак је, јер сада немамо ништа…”(1) – Александар Вучић – Доњи Бањани, 30.06.2018.

Драган Милашиновић

Реч је, дабоме, о Космету. И не ради се, како изгледа на први поглед, о још једној у мору несувислих изјава којима нас о јужној српској покрајини бомбардује председник Србије од трнутка када је, на првим поглед ничим изазван, прогласио стање „унутрашњег дијалога“, нити о сталној потреби да лаже која полако постаје патолошко стање његове свести, како мисле неки његови критичари.

Овде је реч о срачунатом обраћању јавности тзв. „дечијим језиком“ као делу ширег манипулативног сценарија чији је циљ промена свести о Космету као саставном делу Србије и покушају декодирања Косовског завета као душе српског националног бића. У тој операцији, креираној у ТАВИСТОК лабораторијама(2), Вучић је само извршилац, а његове безочне лажи тек пуко оруђе које треба да анестезира српски народ у предстојећој ампутацији Космета.

Са аспекта његових налогодаваца циљ те манипулативне операције није да Вучићу обезбеди политичку и кривичну некажњивост за велеиздају коју намерава да учини, мада је то за њега примарни мотив, већ да обезбеде да отимање Космета од Србије не постане жариште које ће угрозити све што су до сада постигли у глобалистичком освајању Србије.

цела вест

Слободан Антонић:
„Усне које лажу“

„Да Срби, попут Индијанаца, дају човеку име по карактерној особини, његово име би било: Усне-Које-Лажу“ (овде)
Он након преговарања о Косову с Тачијем (24. мај 2018):
„Ми смо све одавно изгубили, данас немамо ништа. А то ништа смо добили 1999, 2004, 2008, а онда смо то потврдили 2010. и 2011. Боримо се да (од Косова) имамо нешто, а не ништа“ (овде).
Исти човек о истој теми, недељу дана доцније:
„Да један метар (од Косова) добијемо, добитак је, јер сада немамо ништа“ (овде).
Немамо ништа? Зашто нас онда Брисел, а иза њега и Вашингтон, терају да с Приштином склопимо „правно обавезујући споразум“?
Немамо ништа, „још од 1999“? Зар је Резолуција СБ УН 1244 баш „ништа“?
То што државе у којима живи 5,3 милијарди људи нису признале приштински НАТО-нарко-патрљак – такође је „ништа“?

цела вест
05.
Есеј

Владимир Димитријевић
КАД ДОМАНОВИЋЕВ ВОЂА ЧИТА ПЕКИЋА

 Ових дана, главни и одговорни уредник најугледијег књижевног часописа наше дијспоре, „Људи говоре“, Радомир Батуран, посла  ми, електронском поштом, један одговор који су новине што су радиле интервју с њим одбиле да објаве. Четири одговора су објавили, а пети, ето, нису смели. Јасно је зашто. Ево његовог – до сада необјављеног – текста, датог курзивом

цела вест

Марко Пушица
ДУХОВНЕ ОСНОВЕ КОСМЕТСКОГ ПРОБЛЕМА: Косметско питање и видовдански одговор

Нема сложенијег и тежег горућег националног, државног и црквеног питања у целокупној повести српског народа и његовог трајања на Балкану од косметског проблема. Косово и Метохија и наша државна драма на овом делу територије парадигма је најтежег испита за све српске политичке генерације и сваког српског политичара, независно од политичких ставова, опредељења и идеологија.

цела вест
Страна 1 од 86
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Пријатељи сајта

czipm.org beoforum.rs srbski.weebly.com

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018