СРПСКА ЛИНГВИСТИКА ЈОШ ЈЕ ДАЛЕКО И ОД ПОМИСЛИ НА ЗНАЧАЈ И ОБАВЕЗУ ОБЈЕДИЊАВАЊА И СРБА У ИЗГОВОРУ И ПИСМУ У ОКВИРУ УЧЕВНОГ ЈЕЗИКА

Према извештају о расправи у САНУ и њиховом самокритичком формалном признању да у највишој српској институцији наука и уметности „веома дуго“ – „није било озбиљних анализа неких од кључних проблема српског језика“. Веома је лепо што је то у САНУ, иако с великим закашњењем, признато. Јер, заиста, САНУ после 1954. године и наметнутог усвајања у Матици српској прокомунистичког Новосадског договора о српскохрватском, хрватскосрпском језику и „равноправности писама“ – иначе последично погубних по језик и писмо (ћириличко) српскога народа, лингвистичко чланство Академије није никада за 78 година расправљало о тим погубностима а поготово не о томе како да се те погубности зауставе.

Мој рођени стриц Војислав (Воја) Ананић је рођен 25. августа 1925. године у Александрову код Зрењанина, од родитеља Душана и мајке Милке, рођене Штрбац. Уствари, Ананићи су као мањи род припадали у прошлости већем братству Штрбаца који воде прапорекло из Старе Херцеговине, одакле је и новопостављени владика црногорско-приморски Јоаникије. Своје презиме су добили тек на Банији, када је АУ Монархија ради евиденције о плаћању пореза и „војних граничара“ уводила презимена у матичне књиге. Стриц је крштен у оближњој варошици Српска Црња, а родитељи су му венчани на другом крају атара, у старом насељу Српски Итебеј. У С. Црњи је рођен и наш познати родољубиви песник и сликар Ђура Јакшић. Он је у тамошњој цркви осликао читав иконостас. Наиме, у Александрову тада још није постојала црква, јер је то новонастало насеље било колонистичко и у оснивању. А насељавали су га највише солунски добровољци из Лике, са Баније и Кордуна, одасвуд. Било је и аутоколониста из околних насеља Новог Милошева, Кумана, Меленаца…

Познат сам по дугачким текстовима, чак и на Интернету, а сви ми кажу да нико не чита дугачке текстове. Можда смо, баш због тога, и дошли у ово стање, када се све своди на транге-франге, бум – трас, мир – стабилност, лаж и превару. Ко нема времена да чита овај текст, не мора то да чини. Нарочито ако је своју одлуку о гласању већ донео. Али, сматрам да ми је дужност да озбиљно и темељно објасним својим ближњима зашто сам, као хришћанин и Србин, за патриотски блок Двери, Покрета за обнову Краљевине Србије, угледних родољубивих организација и равногораца, лекара спремних да, научно и нестраначки, служе свом роду. Зато су у овом тексту АРГУМЕНТИ. Иако сам човек срца, то ми никад није сметало да будем и човек разума, и да РАЗУМЕМ зашто моје срце куца тамо где су аргументи духовног и телесног здравља, истине и слободе.

Ево, баш у овој кампањи чуло се, јасно и гласно – патриоте окупљене око блока за обнову Краљевине Србије су једине спремне да помогну родитељима и родбини деце која болују од аутизма, а нарочито мајкама, које морају имати и плате и пензије јер се старају о онима којима је помоћ најпотребнија. Биће израђен, на националном нивоу,први регистар оних којима је помоћ потреба, а држава ће учинити све за њих. Срце ми каже – тако треба. Разум додаје – то је и могуће и неопходно.

Да се од самог почетка има на уму: Срби су почетни народ-мајка, Руси су србско племе, а србско је много старије од словенског.

Ако се Срби са Хелмског полуострва (данас познатог једино као Балканско) већ вековима налазе на геноцидном удару западноевропских римокатоличких земаља, разлог је једноставан: иако малобројни и географски врло близу ватиканском центру антисрбског света, главна су препрека намераваном римокатоличком продору према Истоку.

Да би продро куд је наумио, исти тај Запад већ вековима “упошљава” себе да свим средствима, како зна и уме – а злочинцима не недостају ни умеће ни знање -, уклони поменуту препреку.

Једино не знају да је “тврд орах – воћка чудновата”.

Свака сумња надраста временску или било коју одредницу.
У древној јапанској култури заједнице постојао је хронолошко-генеолошки социјални ред: прва генерација обрађује земљу – пољопривредници, сељаци; друга генерација изучава вештину ратовања и одбране – војници; самураји и нинџе; трећа генерација се посвећује духовништву – свештеници, песници, уметници сваке врсте, од певача преко глумаца до врхунских сликара. По таквој путањи се кретала „урбанизација далекоисточног духа“. Из тог доба ретка је биографија успешног далекоисточног уметника-духовника, а да почиње с тим да тај и тај креативни дух долази из пољопривредничке породице. (Сам Буда је био принц – био је дакле припадник војно-феудалне хијерархије.) Духовништво је у породичним односима било дубоко укорењено и наведени ред се, поприлично, стриктно држао.