21.
Догађаји

Међу својима


На позив часописа за књижевност и културу ”Људи говоре”

ОТАЦ ВОЈИСЛАВ БИЛБИЈА ГОСТОВАО У СВИМ СРПСКИМ КУЛТУРНИМ И ВЕРСКИМ ЦЕНТРИМА У ТОРОНТУ, МИСИСАГИ, РИЧМОНД ХИЛУ И МИЛТОНУ

Отац Војислав Билбија је дубокомислећи човек – стена, који снажно проосећа и делује на друге. Људи су покушавали све да му отму, али му је Господ све строструко вратио. Отели су му титулу шампиона у карате-спорту, а он је постао шампион духовник међу свештеницима Српске православне цркве и у свом верујућем народу матице и дијаспоре, који вапи за његовим благословом. Божји промисао уприличио је да буде духовник и онима којима је данас најпотребниији – сужњима америчко-еврпске тамнице за Србе у Хагу.
Људи су му покушали отети и децу, њих петеро, а она су му се сва вратила и окрунила га са његових деветеро унучади. Речју, отац Билбија посветио је свој живот Богу, Народу и Уметности.
Трогодишњицу свог излажења часопис ”Људи говоре” обележио је десетодневним гостовањем једне од најсвестранијих стваралачких личности међу живим Србима – проте ротердамског Војислава Билбије. Овај непобеђени шампион Југославије у карате-спорту, знаменити вајар, иконописац, појац, гитариста и гуслар исказао је све своје таленте у свим српским културним и верским центрима у Торонту, Мисисаги, Ричмонд Хилу и Милтону. Одазивајући се на позив часописа ”Људи говоре”, поручио је својим домаћинима да га не интересују Нијагарини водопади, Хиљаду језера, нити њихове викендице, него је зажелео да му омогуће што више сусрета са његовим народом, нарочито са младима. И они су му сачинили следећи програм:
Петак, 7. октобра:
Демострација неагресивног карате-стила и православне медитације у карате-клубу Банета Стевовића
Субота, 8. октобра:
- Вече са пријатељима и земљацима у кући Жељка Родића у Оквилу
Недеља 9. октобра:
Служење св. литургије у цркви свети Сава у Торонту и разговор са верним народом после службе
Беседа, предавање о Светој Гори и манастиру Хиландару из времена седамдесетих, када је вајао ћивот св. Симеона, уз видео-записе, свирање на гитари, певање песама св. владике Николаја и певање уз гусле у целовечерњем програму у СКУД ”Опленац”
Уторак, 11. октобра:
Оснивање Клуба неагресивног карате-спорта, уз православну медитацију, и први тренинг у карате-клубу каратисте Стевовића и џудисте Шарца у Мисисаги
Четвртак, 13. октобра:
Вечерња и разговор са народом у Цркви св. архангела Гаврила
Петак, 14. октобра:
Целодневни програм у Манастиру св. Преображења у Милтону: служење св. литургије, беседа у библиотеци, предавање у Светосавској школи, разговор са младима из Косовског завета, свирање на гитари и појање песама св. владике Николаја, певање уз гусле
Субота, 15. октобра:
Изложба сликара часописа ”Људи говоре”: о. Војислав Билбија, Ротердам; Невенка Рајковић, Крушевац; Бобан Бурсаћ, Кармел; Драгица Гађански, Ричмонд Хил; Ђуро Лубарда, Хамилтон; Богдан Мишчевић, Балтимор; Олгица Стефановић, Нови Сад; Жељко Родић, Оквил
Недеља, 16. октобра:
Служење св. литургије и предавање о изради ћивота св. Анастасије у Хиландару, појање уз гитару и гусле у цркви Сабора српских светитеља у Мисисаги
У свим овим програмима слушаоци су се претварали у једно уво пред гласом, мишљу, музиком, песмом, ликовним радовима и проосећањем оца Војислава Билбије, који својом каталистичком моћи да делује на друге. Посебно импресивно било је у ”Опленцу”, где је оца Воју слушало 500 посетилаца.
У српској заједници Јужног Онтарија дуго ће остати у сећању овај незаборавни, свестрани духовник и уметник, али и његова уникатна, изузетно вредна дела, која је оставио у галерији слика познатог српског колекционара из Монтреала: икона пресвете мајке Богородице (боја на златној плочи) и монументална скулптура ”Буђење”, у којој је сабрана сва мука и страдање његовог народа у последњем грађанском рату, , као и скулптура од тисовине ”Крајпуташ”, која је део све богатије колекције часописа ”Људи говоре” из Торонта.

Раде Антонијевић

Ликовно духотворство оца Војислава Билбије

Вајарска и сликарска дела оца Војислава Билбије јесу духотворство бар колико и рукотворство. Његова иконописања бојама и клесања глетима својеврсне су молитве сабраног, полифоног и снажног духа овог медитативног, Богом обдареног човека, који боје и облике молитвено претвара у ликове светитеља и обичних смртника тврда лица, а мека срца. Снагом свог горостасног духа, много јачег од шампионске руке знаменитог каратисте, духотворио је отац Војо из срца и ове иконе и ове скулптуре, које нам је пренео преко океана да и нас обасјају светошћу светости и подсете на сву сабијену, спрегнуту муку наших косовских, јасеновачких, пребиловачких, личких, херцеговачких, кордунских и козарачких мајки и бака грубих црта лица, а срца топлих и душа меких као Мајке Југовића, којој ”препуче срце од жалости”. Као истински темељи и стубови српске породице, вере и нације, оне су све зло овога света претуриле преко главе и опстале и као ћелија, и као патријархија и као народ. Спустао се отац Војо и у зној, и у патњу, у надљудски бол и крик мученичких душа њихових и дао им сабран лик, са светлошћу светости Бога у себи. Није му их било тешко пронаћи у српској историји, нарочито у потоњем логорском веку у коме је живео, у веку који је сагорео као запаљена свећа са оба краја. И ова цивилизација у којој живимо запалила је свећу са оба краја и, као дотрајали патрљак, догорева и издише. Дух времена и дух народа све одређују, па и уметност. У геноцидном духу времена настале су бројне иконе, скулптуре, рељефи, кивоти и слике проте ротердамског. Оне сведоче о духу народа над којим је три пута извршен геноцид у логорском 20. веку. Богу и свом народу отац Билбија само и служи. А његова дела јесу народна јеванђеља, попут народних песама из грма Вишњићева, из ког се непрекинуто поје уз истовремено жалопојно и поносно цвиљење српског античког инструмента – гусала. И раније сам писао о скулптурама, рељефима и сликама оца Билбије и доживљавао као и данас бруј векова и рој асоцијација са питањима: колико је и сам уметник молитвено пропатио у тајанственој комуникацији са Богом и светитељима док је ова божанства духотворио? Колико се проосећао са протагонистима изображеним у пању, стаблу, стени, сребру и злату? Нашао сам одговор само у делима своје професије, коју најбоље познајем – у књижевности, у дубоким психолошким портретима нашег Врањанца Боре Станковића и руског и светског генија Фјодора Михаиловића Достојевског. Из ових снажних и вечних библијски портрета светитеља које је отац Билбија духотворио и једноставних, аутентичних лица Косовца, Козарчанке и било ког српског и људског представника пострадалог народа, ослушкујемо хук векова, аскезу, трпљење, мук камених зидова манастирских, трептај и лелуј воштаница и узносни мирис тамјана из кадионица, али и молитвени плач, вапај и крик са свих крајева напаћене српске земље онда и сада.

Оваква дела духотворства оца Билбије молитвено нас спасавају од обољења душе, те опаке савремене болести. Као и пој оца Воја, и његова дела трепере и лелујају се у нашим душама као иконице сећања, а ова стамена лица наших горштака на његовим скулптурама жаре се као угарци памћења на оно кроз шта су све прошле њихове преосетљиве душе. Опомињу нас да се одупремо злу које нас је сколесало са свију страна у јагњећој кожи, и у нама и над нама. Више него очигледно је да отац Билбија и дела његовог духотворства имају каталитичку моћ да делују на друге, иако то он никада неће признати ни истаћи због свог духовног смирења. Знамо то ми којима је помогао, а понајбоље српски сужњи у Хагу о чијем духовном здрављу он брине редовно ево већ две деценије.
По личном сведочењу калуђера и сарадника вајара Билбије, он не припада овом свету док ваја своја дела. На каменој стени изнад Хиландара 17 година је уклесавао, изображавао, а понајвише духотворио лик св. Симеона Мироточивог, а 4 године кивот св. Анастасије у Студеници. Предуго је странствовао из овог гуравог, потрошачког живота и света. Пренео се у живот и свет ових светитеља. Искључио је свој его и био само медиј кроз који Божанство посредује и духотвори њихове нерукотворене образе попут овог ”Господа Исуса Христа пред Пилатом” у злату, или ”Косовског сељака” . Неизмерна је драма и динамика суспрегнута у њиховим сабраним душама пред злом које не зна шта ради. Иконописац и скулптор Билбија живи и ради у испосничком ритму да би у себи уступио место Божанству и Нади, као најбољој одбрани пред побеснелим Злом. У стварању оваквог дела молитва мора бити свакодневна да би се духовна енергија обнављала и дело богоугодно довршило.
Ликовна дела оца Билбије снажно су укорењена у културу и традицију српског народа и одишу његовим колективним бићем, које предуго страда. Као сам искон у духу народа српског, тако и његов божански и израз у духотворству оца Билбије дубоко верује и манифестује да је Добро неуништвиво и да, у крајњем исходу, тријумфује над Злом.

Радомир Батуран

Коментари

Ратом Будни, Москва, 24. 10. 2011

Уместо коментара

Духовник истински

                    О. Војиславу Билбији

Људи му све узели
а Бог му све вратио
и придодао таленте многe

Поје као Орфеј митски
беседи као Владика Жички
А вајa душом а не прстима

Иконопише с Богом у бојама
Свира гусле вишњићевски
а гитару псалтирски

И спорт је преокренуо
од агресије у созерцаније
уз свећу у арени римској

Од зен-будизма азијатског
до моленија православног
у карате клубу калуђерском

Куд проходи благослов доноси
По одласку глас његов остаје
у нашим душама и кућама

Јер служи Богу и Народу
станац хилaндарски
Духовник истински

  • Pingback: Protin boravak u Torontu « Parohija Svete Trojice, Roterdam

  • Pingback: Протин боравак у Торонту | Јадовно 1941.

  • Оставите одговор

    ДОНАЦИЈЕ

    Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

    даље

    Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

    У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

    Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

    Уредништво

    Мило Ломпар
    главни и одговорни уредник
    (Београд, Србија)

    Владимир Димитријевић
    оперативни уредник за матичне земље
    (Чачак, Србија)

    Радомир Батуран
    оперативни уредник за дијаспору
    (Торонто, Канада)

    Александар Петровић
    уредник за културу
    (Београд, Србија)

    Жељко Продановић
    уредник за поезију
    (Окланд, Нови Зеланд)

     

    Небојша Радић
    уредник за језик и писмо
    (Кембриџ, Енглеска)

    Жељко Родић
    уредник за уметност
    (Оквил, Канада)

    Никол Марковић
    уредник енглеске секције и секретар Уредништва
    (Торонто, Канада)

    Џонатан Лок Харт
    уредник енглеске секције
    (Торонто, Канада)

    Лектори

    Душица Ивановић
    Торонто

    Сања Крстоношић
    Торонто

    Александра Крстовић
    Торонто

    Графички дизајн

    Антоније Батуран
    Лондон

    Технички уредник

    Радмило Вишњевац
    Торонто

    Издавач

    Часопис "Људи говоре"
    The Journal "People Say"

    477 Milverton Blvd.
    Toronto ON,
    M4C 1X4 Canada

    Маркетинг

    Мила Фокас
    Торонто

    Контакт

    Никол Марковић, секретар
    т: 416 823 8121


    Радомир Батуран, oперативни уредник
    т: 416 558 0587


    477 Milverton Blvd. Toronto,
    On. M4C 1X4, Canada

    baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


    ISSN 1925-5667

    © људи говоре 2019