30.
Некатегоризовано

Интервју
Проф. др Светомир Бојанин о животу, вери, о тајнама самоспознаје, о љубави

 

 

Под дрветом сазнања добра и зла

 

Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава –  каже проф. др Светомир Бојанин

 

Др Светомир Бојанин je чувени дечији психијатар. Стручна јавност га познаје и као професора који је увео предмет неуропсихологија на Универзитету у Београду и предавао га на Дефектолошком и Медицинском факултету. Аутор је и коаутор два универзитетска уџбеника и више стручних монографија из области психијатрије развојног доба. У данашње време поремећених моралних и општедруштвених вредности др Бојанин је драгоцен саговорник, који нам нуди одговоре на битна питања - о значају истинских вредности у животу, о одабиру правог пута, самоспознаји, и најбитније: о љубави која је по њему суштина човековог постојања.

   У предговору првог издања ваше књиге „Под дрветом сазнања добра и зла”, пишете:„ Висине узлета и дубине падова, догађају се на истим тачкама нашег пута од када постојимо, па до данашних дана”.  Поштовани професоре, објасните нам ту мисао.

Ако овај текст из Светог писма, који се бави питањем плодова са дрвета сазнања добра и зла, узмемо као и свако друго надахнуто написано литерарно дело, видећемо да оно говори о Градитељу врта богатог свим природним даровима и дајући тај врт на управу Адаму и Еви, том младом брачном пару, даје им и један савет. Каже да могу да узимају плодове са сваке воћке на коју наиђу, али не би требали да узимају са оног дрвета кога је назвао Дрветом сазнања добра и зла, јер се од тог плода умире.

У свом обиласку врта, када су се Адам и Ева нашли под крошњом тога стабла са тајанственим плодом на његовим гранама, у лишћу те крошње запазише змију и зачуше њен глас, која каже Адаму да ће бити мудар као Бог, ако загризе ту тајанствену воћку. Сазнаће све тајне света и биће у свему равноправан са Творцем. И у Адаму проради људска сујета, пресече нити поверења у добронамерност свога родитеља, одбаци Његов разлог, и узабере плод, загризе га и би обузет смрћу.

Није знао ни како она постоји, ни чему служи, ни како да је се ослободи.

Са друге стране, опет плод се учини леп Еви и када загризе учини јој се чак и укусним и она позва Адама да и он то проба, али смрт се већ услелила и у њено постојање. Тако људи посташе смртни, каже ово литерарно дело.

То је, у ствари прича о нашој људској свакодневници. Од самог детињства деца теже да буду као одрасли. Девојчице чим проходају, пењу се у мамине ципеле са штиклама и тако батргају испред огледала, док им мати не наиђе и већ је сасвим пословичан мали Јова кога описује Змај, како је узео очеве наочаре, његов шешир, па се попео на столицу да и он, већ једном, буде велик, одрастао. И сви, сваког дана, као и овог данас, свако јутро на радио и ТВ вестима слушамо о погибијама мадих људи на моторциклима, или оних који возе под дејством алкохола. А свакоме је од њих говорио њихов, сасвим добронамеран отац предајући им у руке, као рођендански дар, на пример, снажан мотор од толико и толико кубика, указујући му да су путеви између наших градова и села прављени за запреге, претежно оне воловске, и сад су их само прелили асфалтом (мажу очи свету о тзв. напретку), те туда треба возити полагано, свако повишење брзине је смртоносно... Или сваки онај коме је алкохол укусан, такође је опомињан о смртоносном руковању аутомобилом у алкохолисаном стању...

Ту нико никоме није набацивао патријархални терор који треба обарати, који би направио бунт младих што их одводи у крајности. Тако је поступио и Господар рајских вртова у овој причи из Светог писма. Рекао је само истину и на ту истину је упозорио своју децу.

Сећам се времена Џемса Дина и чари аутомобилизма која траје, ево све до данас и чуђења чувеног психијатра Јасперса, чији су ставови, за мене, достојни сваког поштовања, који се сав у чуду питао шта је томе младом свету, због чијег смо убијања током два светска рата очајавали, данас, у пуном миру, наставља да немилице гине по нашим аутострадама, сам се излажући сопственој погибији, само-уништењу.

А сада, ако мало боље размислимо, видећемо да поред тога што се свака генерација нађе једном, током своје младости, у истом типу искушења као што је ово испод дрвета добра и зла, да се и сви ми одрасли, током дана и током свог радног века, излажемо искушењу да занемаримо своја естетска мерила и своје моралне обавезе, које смо дали и другима и себи, самим својим постојањем до неког свог времена, када се све у том свету некако одједном изокрене. Погледајте само око себе, колико је људи унакажено прекомерном дебљином, а знали сте их током ваше младости као глумце, ваше идеале у много чему, младе акдемике, професоре гимназије, ваше суседе, пролазнике, као декор улица којима сте ишли на свој посао, или у позориште, знали сте их и као ваше пријатеље, као елегантне људе, естетизоване у сваком детаљу својих одевања и понашања, да вам је било драго да прођете поред њих. Они су вам данас просто поружнили ваш град, вашу завичајност, до које сте, можда, држали.

Колико смо само бивших младића револуционарне борбености, срели како их са важних држаних функција одводе полицајци стављајући им лисице на руке; колико само надарених људи заустављених негде, труне по кладионицама, за неким карташким столовима, биртијама уз железничке станице, у свађама са женом око тога чија ће бити деца, јер они се разилазе, а верујем им, волели су се...

Ту трагичну причу о првим људима на земљи, која се јавља тако репетитивном у сваког од овде поменитих људи клонулим у својим личним животима, то чини савременим књижевним делом божанске инспирације. Божанске, утолико, што се та истинитост јавља пророчком, обећавајућом, која би могла да се заустави само оног трена када би је сви одједном сагледали истинитом и застали, као она руља која је после Христовог захтева :„ Ко је без греха, да се први баци каменом... запрепастивши се оним што је свако од њих сагледао у себи, испустила камење из својих руку и разишла се, не учинивши злочин над другим. Сви ми који би се препознали у тој нашој причи, избегли би тиме злочин над самим собом.

Напомињете да сте у књизи „настојали да извучете заједничке ставове из Светог писма, углавном, из текстова св. Григорија Паламе, са оним које сте пронашли у филозофској науци, али и оних које сте градили на основу вашег психијатријског искуства”. Колико сте успели у томе?

Међу психијатрима, нарочито од друге деценије 20. века, срећемо оне људе који се машају филозофије како би себи помогли да разумеју људску природу и у равни дијагностике, као и у равни третмана. Фројд се лаћао, са мање или више успеха, Сократа и његовог начина вођења исцелитељских разговора; Јасперс је читао Кјекегорда и боље је разумевао људско постојање и Хусерла који је настојао у то доба да од философије гради чисту науку. Онда је Минковски захватао у Бергсонов забран и ишао на Хусерлове висове да боље види у психијатријским сумаглицама свога времена, и коначно се Хајдегер угнездио у делу мудрог Бинсвангера, чији су и отац и стриц били психијатри и који је своје детињство провео у дворишту психијатријске болнице, која је била власништво његовог оца.

Психијатрији је свакако требала помоћ. Док је неурологија букнула, када су се неуролози латили озбиљних студија природних наука, нарочито хемије и физике, и свега што се иза њих, временом, развило, све до данашње фармакотерапије. Психијатрија је, како видимо, похрлила различитим филозофским правцима. У свим тим тражењима, стидљиво се провлачио по неки текст из огромног опуса радова о људској природи, који су произилазили из хришћанства и светоотачког тумачења људске природе у контексту хришћанског искуства.

Преко Кјеркегорда, постао је психијатрији познат и вишеструко користан текст о Авраму и дилеми коју је носио уз Морејску гору, где је градио, коначно неупотребљен жртвеник.

Међутим, када се нађете пред оним, мало пре поменутим ставом, Исуса Христа:„ Нека се први баци каменом онај ко је без греха”, онда морате да застанете пред једним малим чудом: захтевом да свако од нас мора да процењује своје мисли и дела, како би сваког часа свог живота могао дати правилан одговор на питања која нам живот поставља. Ту је и онај далеки одјек, још из предсократовских времена, који је он усвојио и обрађивао: познај себе сама, који овим Христовим захтевом, добија свој пуни смисао. То је данас носећа идеја свих праваца у психотерапији којима се служимо, и на којима, у ствари, стоји савремена психотерапија.

Ако се сада мало удубите и у текстове Јована Златоустог и његову идеју о некажњавању, него лечењу преступника; Августина, из тог истог четвртог века, који каже да: када слаби препозна своју слабост постаје јак, или знатно каснијег Грегорија Паламу (14. век) који сматра да сваки грех захтева да се „прво дух лечи”, онда видимо да смо на терену новог таласа идеја, искустава и доживљаја, без којих се не може разумети психијатрија са својим проблемима.

Можемо речи да сваки човек који приђе истраживању људске природе, јасним узрочно-последичним методом, без обзира да ли је филозофски образован или није, да ли је религиозан или није, он мора наићи на исте његове особине и потребе које се међусобно уклапају и граде комплетан мозаични приказан људски лик.

Примећујете да веронаука буди и одржава потребу човека за добрим и часним, помажући човеку да се изграђује, уз то, поштујући и другог и себе, учећи де се препозна љубав као врлина. Како то остварити, када се врлине јавно исмејавају, или још горе, друштвено обезвређују?

Верско образовање спада у културу сваког културног круга који захвата дете и његову породицу. Оно треба да помогне деци да препознају оно што већ носе из породице и да то обогате праксом примереном узрасту. Треба да науче како да своја осећања према појавама живота, претварају у начин понашања. Треба да упознају своја природна осећањао љубави, с а  с т р е п њ о м да не погреше према онима који их воле; са доживљајем браће и сестара, као оних који су забавни, који су значајни сами себи, тако важни родитељима, тако створени да их се воли; осећања према својини својој и других; према заједништву пред другима и према својим природним потребама и начинима, што се све први пут појави у породичном кругу и прва искуства о томе се ту стичу и обрађују.  Свака аутентична религијска мисао мора бити заснована на аутентичном истинитом односу са светом, а он почиње у породици. Чини га породично искуство.

То о исмевању, што помињете и подругивању, треба да нас одучи од извештаченог и неприродног испољавања своје религиозности, који ће је чинити наметљивом у нашој свакодневици на радном месту, на забави, јер је свакоме дозвољено да бира: да узима или да одбацује веру. Христос не познаје аушвице, јасеновце и гулаге за покрштавање или уништавање неправоверних, ни ломаче и бацање проклетства на људе, ма какви они били (ставови Јована Златоустог).

 Од катихета се захтева високо опште образовање, добро познавање психичког развоја деце и младих, и разумевање основа вере којој ће подучавати децу, усмеравајући њихова понашања.

Од породица се очекује да их подижу са разумевањем и топлином породичног круга, који ће да подржава њихове могућности што се буде, и показивати разумевања њихових тешкоћа на које наилазе, без гнева и насиља јачих чланова породице над слабијим – обест анимализма у нама који превазилазимо самим религијским обрасцима културе којој припадамо.

Оба та задатка су у рукама државе, чија сигурност система може да се упусти у изградњу таквих школа за образовање таквих наставника и таквих односа у заједници, који ће обезбеђивати сигурност у сопственом пољу постојања сваког од њених грађана.

   Оно о подругивању је решено одавно описом малограђанског односа према сопственом животу, којим су прожете савремене заједнице света, што се развијају под вођењем интернационалних масмедија.

Они инсистирају: на узнемиравајућој буци на јавним местима, заглушујућој музици која не оставља места људском разговору, укидају прошлост, јер је тако рекао комесар, неког тамо Бурсаћа, а за будућност кажу да је то само један романтичарски занос који, у ствари не постоји, ни у једној временској димензији; живимо само у данас, само за то данашње, у томе „данасу”.

   Да ли је сврха живота, сврха људског постојања – љубав?

Мислим да око љубави постоје неки заплети и наразумевања. Особа без љубави је тема психијатријских стручних разматрања. Ишчезавање љубави се јавља као симптом који нас наводи да размишљамо о шизофреним процесима. Тамо где љубав истиче из нас, насељавају се безнађа. Љубав је суштина људског постојања, његов супстрат који то постојање омогућава.

Она се буди током детињства, уснула у нашем генском модулу тако што се у стварности око нас јављају позиви људској природи. Као да је очекују увек на том неком одређеном месту света, у виду материнског зова из бића мајке, тога извора топлине и хране око нас; у виду киша и суначних дана; пространстава тако разноврсних континуитета, увек повезаних ланчано.

И време које испуњава плаве мехове наших поднебља којима не можемо да се начудимо, усмеравајући сву нашу радозналост ношену љубављу свим овим светом, чије постојање њоме заокружујемо, славимо и испуњавамо.

Љубављу се човек не служи, он њоме постоји, ако постоји као човек. Ако је болестан човек, он је то увек онда када доживљава усахнуће љубави у било чему вољеном, чиме живот постаје тежак и тешко подношљив људском бићу. Љубав је само то постојање. И живимо само зато што волимо да живимо. Она не може бити ни сврха, ни циљ. Она је то што постоји, што хоће да постоји, ради кога и ми сами постојимо.

Пре смо, ми људи, средство којим се љубав испољава, којим она настоји да се покаже живом у животу. Човек се и убија због љубави, јер неће без ње да истрајава своје дане на земљи. Без љубави не постоји људско постојање као појава у свету. Љубављу се превазилазимо и дајемо свету, стапајући се са њим.

    У каквом су односу љубав и морални чин?

Љубав – то је само, ако не тражи узвраћање, и ако својом појавом у људском бићу не тежи некој користи. Она је циљ сама себи. Она је безуслован захтев (Јасперс). Било шта да урадиш, ако кажу: Па волео је то, свет ће разумети разлог тог учињеног дела, без обзира да ли осуђује, или оправдава тај чин.

Моралност усмерене љубави зависи од циља који је човек одабрао да воли. Основни проблем људског бића већ од основне школе, када открије логичке закономерности мишљења, јесте дилема око тога шта треба да воли, а шта у ствари воли, од одевања, па до одабирања врлинских вредности. У том процесу су делотворни идентификациони узори. Када дете наилази на дилему и не може да, у датом времену, разреши проблем домишљањем, оно поступи онако како у себи осећа да би учинио његов узор. Уколико су породични узори нејаки или их нема, оно их налази у култури којој породица припада: у уметности, књижевности; у суседству деце и одраслих особа; особа са којима се породица дружи. Оно када не може да домисли неко решење, оно се просто понаша према свом узору. То место одабира љубави током детињства одређено је улогом родитељског пара и културног окружења у коме се живи.

Љубав не брине о нама у равни избора естетских и етичких вредности, она се једноствано појави са својом потребом да се оствари у свом модалитету. Сажимањем искустава о животу, серије разумевања другог самим собом, остваривање односа са различитим појавама света, чини да се осећајност, а са тим у вези и сама љубав, у нама усавршава диференцијацијом, а то значи зрењем, што омогућава и сигурније те прикладније љубави у човеку од оне еротске, до ове општељудске, хумане.    

Зашто човек бежи од одговорности и према себи и према другом?

Бити одговоран, то значи бити зрео човек. Међутим, сазревање је процес који се одвија од детињства до одраслог доба, и потом читавим одраслим добом, увек сразмерно стицању и обради животних исустава сваког од нас. Многи на томе путу застају, остају на неком освојеном степену, као неостварено људско биће, у забораву на себе саме, сведени на пуко вегетирање у моралној тмини и физичкој немоћи.

Сазревамо стицањем искуства. Сазревамо сусретањима са другима, удруживањем тежњи, игре и рада са њима, чиме се граде врлинске потребе у нама самима и понашање на којима се заснива људско постојање у свим животним периодима.

У спонтаном животу, у природним условима, свака неодговорност се плаћа животном успешношћу и самим животом. Неодговорност према онима који нас воле; према раду од којег живимо и новцу који се стиче у урбаним условима живота; према квалитету дела које градимо, сликамо, пишемо; према сопственој деци, враћа се сурово сваком појединцу. У вештачким творевинама живота као што су класне поделе и хијарархије власти и физичке моћи у виду насиља над другима, неодговорност се може прикрити, казна за то се може одгодити, али се њоме људско постојање увек зауставља на обронцима живота, венући до ишчезнућа.

Зашто човек воли забрањено, или га, бар привлаче забрањене ствари? Пишете„...појединац градећи лични идентитет и своје име у датом окружењу, увек се једном нађе испод дрвета сазнања добра и зла, пред искушењем да убере забрањено воће... тако бива и са људским колективитетом и сваком генерацијом људи, од постања, до дана данашњих. Објасните!

Нико, у ствари, не воли забрањено воће, јер свако и лопов и убица стварају око себе ореол правичности, праведне освете, честитости, и свако од њих би се жестоко разљутио на вас када бисте му пред другима рекли:„ Здраво лопове, иде ли посао?” Или:„ Здраво, убице, цвиле ли још увек људи пред тобом?”

Ономадне неко рече: „кажу да је био министар, како неки његови ови, да бар мало крадуцкају, па нека им и буде, али, ово је бре, безобразлук, шта раде!”

Дакле, нико не воли убирање зла, свако би углед врлине и пред самим собом, али није свако дорастао до тога да може да следи путеве ка врховима. Човек није све оно што га заснива у природи као живо биће природе, међу другим живим бићима, да буде у непосредном контакту са сродним окужењем, обавезно репетитивног понашања у свом лову на храну и грађењу својих гнезда, станишта, односа са другим, па се врсте препознају по оном што памте; него му је дат ум, радозналост и то да гради сопствену будућност активностима у садашњости, усмереним ка свему будућем. Његово је да види све постојеће, да пожели све могуће, али да одабере само оно што је најбоље. Ето, ту око тога избора падају они недозрели, залутали на странпутице попут Црвенкапе, када није послушала свога родитеља – мајку, па пошла да бере цвеће, не знајући да је тај пут води у чељуст вука, а не ослушкујући сопствену мудрост, која беше упозорена. Прича о Црвенкапи је само одјек људског искуства, које траје непрекидно од библијских времена до ових наших - модерних, јер је 19. век, када је ова бајка угледала свет и наше доба данас, уствари исто доба, обележно истим ратовима, падовима, концентрационим логорима, забунама, збуњеностима.

Човек целим својим бићем не жели зло свету, нити је љубитељ забрањеног воћа. Само људи недорасли људскости, задржавају се на тим теренима, кријући се врлином у виду лажне егзистенције, која их води ка менталној болести или менталној празнини, што јечи посмртно.

   Шта је самосазнање: чему оно служи? Зар није довољно, то што се сећамо своје биографије и својих кризних тренутака?

Навикли смо да, ступајући у разговор са неким, увек полазимо од својих искустава, са својим закључцима и са тим, да смо ми у праву. То предубеђење да смо увек у праву, онемогућава раумевање међу људима. Самосазнавање се никада не може догодити пред огледалом, уживајући у нашој праведности и правичности. Ако никада нисте посумњали у свој став, ништа од вас као човека комуникације и пријатељства са другим, па били они и ваши истомишљеници.

Самосазнавање се увек остварује разговором у двоје, или у виду групног разговора са другима, када сте спремни да од тога другога чујете нешто што ће и за вас бити прихватљиво. Разговор са другим у сврху самосазнавања има вредност за обоје у том сусрету, ако је то разговор двоје или њих више, који се узајамно поштују и који су једно другом могући извор нових сазнања, проширивања хоризоната и нових увида у проблем. То би била основна структура разговора имеђу двоје који се богате, једно другим, тим пријатељством.

У терапијском смислу, сваки психотерапијски сусрет мора се заснивати на тим узајамним очекивањима, јер пацијент нас упознаје са својим животним ситуацијама и животним ставовима, о којима ми као лекари не знамо ништа, а ми, са наше исцелитељске позиције, њему пружамо могућа објашњења, на њему близак начин, која онда зеједнички прихватамо, или одбацујемо. Тако обојица у психотерапијском сусрету се узајамно богате једни другим, што је гарант његове успешности. Свако ауторитарно наметање својих ставова терапеута, или утајивање одређених детаља од стране пацијента, не воде успешном крају.

Око самосазнавања нема никаве игре, нема злоупотребе. Оно постоји, или не постоји. Самосазнавањем се отварамо животу и њиме самосагледавамо и своје и туђе мотиве за рад на себи или за помодна мудријашења са којима нам се, често, прилази.

Зашто се човек плаши непознатог и живи у некој стрепњи?

Искуства свих живих бића, па и људи, која носимо још из праисторијских времена згрудвана у нама, рађају се у нашој стварности са нагоном за самоодржање, чинећи да од првих тренутака свести о томе да постојимо, постојимо у стрепњи над сопственим опстанком. Бити у сигурном и удобном су прве тежње новорођенчета, које оно испољава својим понашањем и држањем у целини, од самих првих дана по рођењу.

Та прва биолошка сећања људског бића, током детињства се разлажу на различите облике стрепњи, што прате одређена очекивања детета и на страхове пред доживљајем опасности које препознаје. Изложени у свим фазама развоја одабирању, после сваког избора јавља се сумња да смо можда могли да прођемо боље. Можда би све било успешније, да смо направили другачији избор. Тако се стрепња, постепено, претаче у једно опште осећање сумње у исправност обављеног одабирања покрета, предмета, хране, игре, и тако редом, до коначних избора школе и занимања, избора партнера при склапању бракова, па поново деца, нова одабирања уместо њих... и тако редом...

Страх у човеку се негује самим процесом живљења у слободи одабирања и несигурности за ваљаност квалитета одабраног. Одговорност за све учињено и одабрано извор је сталне тихе стрепње над ваљаношћу живота који градимо сами себи, радујући му се.

   Љубав и страх, два тако снажна осећања, чини нам се, да увек наступају повезано и упитно. Зашто тако заједно и упитно?

Драгоценост љубави коју препознајемо у себи, љубави према било чему, не може се појавити без стрепње над предметом љубави, или над односом који је њен извор. Страх или стрепња су сасвим природна људска осећања, која се буде у нама пред сваким видом опасности по вредности до којих нам је стало. Страхови који се јављају изван њихових природних повода су проблем клиничке психијатрије.

                                                              Разговарала Биљана Живковић

                                                                                 

 

 Биографија

          Проф. др. Светомир Бојанин један је од утемељивача неуропсихологије развојног периода и знаменити дечји психијатар. Рођен 1932. у Барањи. Био је редовни професор Дефектолошког и Медицинског факултета у Београду (сада у пензији). Истакнути  је психијатар и мислилац који је у психијатријски рад са децом и омладином увео бројне новине: социјалнио – психијатријски приступ у психијатрији развојног доба, организујући прве социотерапијске клубове за адолесценте у нашој средини (1964), секторску психијатријску службу по француском моделу са кућним лијечењем (1970) и прву дневну болницу за дјецу (1988); неуропсихологију развојног доба на Универзитет у Београду, у оквиру редовних студија на Дефектолошком факултету, те развојну неуропсихологију на постдипломском студију; увео је у нашу стручну литературу и истраживање област дисхармоничног развоја личности, објављујући прву клиничку слику у нас развојну конструктивну диспраксију (1972, 1978); посебно се бави аутизмом, објављујући са сарадницима две књиге на ту тему: Аутизам, 1997 и Аутизам данас, 2001); у теоријском раду прихватио је феноменолошко – егзистенцијалистички смер и први у нашој средини писао радове на тему психотерапије младих, превенције менталног здравља деце и омладине школског узраста.

Поред низа радова, од који су неки преведени и на светске језике, до сада је објавио бројне књиге: Неуропсихологија развојног доба и општи реедукативни метод, Општа дефектолошка дијагностика, Школа као болест, Духовност, психијатрија и млади, Оглед о самосвести, Тајна школе, Морал и ментално здравље, књ. 1 (Криза психијатријске мисли данас) Под дрветом сазнања добра и зла, Гордијев чвор младости, Волети, али како, и друге. Све његове књиге су доживеле више издања и веома су тражене од читалачке публике различитих профила. Живи и ствара у Београду и даље негујући људску и научну сарадњу са институцијама и људима у Србији и Републици Српској.                                                           

Дневна болница за децу у Институту за ментално здравље (ИМЗ) у Београду од 2012. године носи име нашег чувеног дечјег психијатра др Светомира Бојанина. Ова болница почела је рад 1998. и намењена је дијагностици и третману деце узраста од три до 12 година са сложеним развојним и емоционалним проблемима личности.

      

 

Коментари

vida, 08. 02. 2015

ретки су овакви људи.то се зове – једноставност до које треба порасти,и :Доброта -оделити другима и са другима .сматрам великим даром то што сам била у прилици да учим од оваквог вансеријског Човека и Мислиоца.

Коначно, у многима је оставио део себе,али нисам сигурна да има доброг духовног наследника.
а овоме свету би то много значило,а тек Професору самом,да има са ким да размени своје умохвате.
нека Вас Господ чува,в.б.

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019