04.
Некатегоризовано

Бела Тукадруз (алијас Мирослав Лукић)
УМЕТНОСТ ДИЈАГНОЗЕ И УМЕТНОСТ ЛЕЧЕЊА (1)

НАПОМЕНА РЕДАКЦИЈЕ

Почињемо са објављивањем у наставцима полемичку студију нашег сталног сарадника Беле Тукадруза (псеудоним Мирослава Лукића) који је већ тридесетак година покушавао указати да је неопходно превредновати српску књижевност 20. века (посебно насталу у полувековном југословенском комунизму у Србији!) јер су примарни критерујуми њеног вредновања били идеолошки (југословенство и титоизам и све идеје и тенденције које су ове две глобалне идеологије креирале), а не естетски и увек, са југословенског, а не са српског становишта. На велику штету саме књижевне уметности и духовно здравље народа, слично вредновање у српској књижевности настављено је и после распада Југославије, само са другим идеолошким предзнацима (либералистичким, глобалистичким, партијским, клановским...).

Позивамо читаоце нашег часописа да прате и коментаришу размишњања и судове овог аутора. Наш једини циљ је да помогнемо читаоцима и ствараоцима српске књижевности да сами дођу до ”уметности дијагнозе и уметности лечења”, а тиме и оздрављења сувише стварно бирократизоване српске књижевности нашег доба.

 

ВИНАВЕРОВА СУДБИНА И УПУТ. ДОЗИВАЊЕ ЛИТЕРАТУРЕ

Какви су исходи српског модернизма? Је ли дозвана литература?* Ако суштински није, зашто није? Шта или ко је то онемогућавао, спречавао?**

___

* « Наш народ израдио је себи за своје потребе и своју срећу усмену књижевност великог полета и високог стила. Ми смо, у дубини и у сржи, високо књижеван народ.Срби су, нарочито, признавани за народ песника на основу српске народне песме која има величанствено поетско надахнуће.После усмене књижевности појавили су се њени подражавачи, и задоцнели епигони.Они су не само слаби, него су имитирајући оно што је опипљиво и што се најлакше имитује унели неку врсту трулежи у само књижевно тело. Дешавало се често код нас да смо и стране књижевности имитовали на случајан и површан начин. И такве имитације биле су кобне јер су задржавале прави развој. И оне нису добациле до књижевности. Књижевност мора бити стваралачка. Она захтева велики духовни и изразни напор. Она захтева дубоко мистичко искуство целог бића. Књижевност је област духовна. Без духа који би је светло и стваралачки прожимао, она је пуко набрајање кртих и глухих речи.

У току наше недавне културне историје истицале су се код нас тезе руског нихилисте Писарева. Он је директни инспиратор Светозара Марковића у погледу књижевности, и Јована Скерлића. Ови су од литературе тражили непосредну социјалну корист и то у духу својих социјалних теорија. Књижевност је имала да их илуструје… (….)

** (Бирократски писци >) « … Они имају мртви шаблон и ништа им преко тога не треба. Такозвани социјални теоретичари били су такође против ње (следеће плејаде писаца, књижевника – артиста: Андрић, Крлежа, Црњански, Ујевић, Р. Петровић, Настасијевић… – напомена приређивача). То су људи који смртно мрзе књижевност и хоће да је унизе, да од ње створе слушкињу очајног духовног схематизма, коме нема имена. И фељтонисти су против ње. То су људи који неће доживљај и прелазе олако преко душе и живота.

И најзад долази и слом критике и мерила, јер се вредност не види у великом, мистичном напору целог бића, него се прокламују површинци, случајне присталице случајних покрета, – за књижевност истинску.

Епигонство, бирократија, дидактика сваке врсте, фељтон сваког неукуса, литерарна трулеж и чемерна бирократска писанија, освојили су. Они иду на нас у смакнутом строју. Једино што остаје за одбрану и утеху, то је права литература. Ако је не остваримо у довољној мери ми, наше дело довршиће генерације које тек имају да дођу.Утонули смо до грла у бездани брлог неписмености, дидактике, фељтона и стерилног схематизма. А умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом. Као чинима, нашим мистичним напором, нашом чежњом, нашим болом :

- Ми ћемо је ипак дозвати!

Београд, фебруара 1938. Станислав ВИНАВЕР»

 

Од уметничке вере показала се делотворнијом и страшнијом историјска стихија, фатум, рђава бесконачност. Понеки ретки преживели примерак ренесансног духа био је у Србији крајем четрдесетих, осуђен на „чекање глухих“! Чекање којих глухих?* – Винавер је умирао средином двадесетог века, гледајући Пребољен живот старог изгнанства / Прекаљен пораз у недоглед / Звуком и сјајем јече пространства.

__

*  ЧЕКАЊЕ ГЛУХИХ

Чекање глухих прастара сила

Када у мутном склопи се рад

У значај тамни с којима се слила

Поретком тешким зрелога слога

Иде у сребра звездани плод

У занос мутни челика строга.

Пребољен живот старог изгнанства

Прекаљен пораз у недоглед

Звуком и сјајем јече пространства.

Зрацима шиба молитва јасна

Муњама сече проклетство

Металне славе скован је ред.

Виолина кружних неумитне свиле

Кад древних мелема распевају сој

Васионски пути крваво зацвиле

И везују бића у буновни спој.

Виолине страсне натпевају виле,

Видљивих сунаца док не замре рој,

И пепелом звезда видике прекриле

И нескладних знања отргне се строј.

Чедних виолина лад утрне прамен

Чувстава исконских опколи нас чопор

Од слаткога мрака, на граници зла -

Пророчких пијанства букне црни пламен

Видовитих снова стегне занос опор

- За далеких језа тајну слутњу тла.

 

 

I. «Умиремо не од тог отровног брлога, него од бола за литературом»

 

1. ДВА НАПОРЕДНА КОЛОСЕКА: НАЈЗВАНИЧНИЈА, ТЈ. БИРОКРАТСКА КЊИЖЕВНОСТ, И – БЕЗДАНА

Ко ће написати објективнију и документованију, критички интонирану историју новије српске књижевности у којој би најзваничнија, тј. бирократска књижевност била подвгрнута најригорознијој стваралачкој ревизији, чиме би, можда, био утрт пут и писању макар кратке историје бездане књижевности? Неки нови Ђаво-Бог-Писац (како би рекао Мркић), неки нови свети монструм, који би у много чему заменио наизглед незаменљивог Скерлића, тј, толике бледе копије једног Скерлића?

Постојали су монополи, који су сахранили толико талентованих људи, који су писали, али нису имали где да објављују. Монополи система су сахранили и цементирали не само многе потенцијале, него и конкретне људе, ствараоце.

(Један од доказа: Случај професора Младеновића, скоро невероватан, али догодио се и обелодањен је  после сто година самоће!)  ( Колико је одличних рукописа у монополским комунистичким предузећима одбачено због кукавичлука наметнутих уредника? То није хипотетичко питање. Објављивани су рукописи песника-мутаната, подобних, следбеника – који и данас муте воду, и намећу оно што је свугде у свету, па и у Европи, поражено, анахроно.) Погледајте, ко се, овде у Србији, буни против брзог писања и објављивања. Прошетајте мало интернетом.

То су људи који већ имају неке позиције и који се боје да ће их изгубити... Дакле, нема разлога да се страхује од блогосфере. Ево, погледајте оно што су покренуле београдске Заветине, један издавач који је деценијама био игнорисан од наших  штампаних медија и таворио у гету малих тиража. Заветине публикују чак и оно што је у земљама источне Европе, али и другде, до пре десетак година било незамисливо. ЗАВЕТИНА из дана у дан доноси обиље текстова, пре свега нових писаца, али и других ствари. Тим Блогосфере ЗАВЕТИНА допустио је свим  посетиоцима Сазвежђа Заветине да изнесу своја мишљења о објављеним постовима, без обзира каква била... Блогосфера пружа прилику стварном вишегласју да дође до изражаја... Међутим, и електронско издаваштво, може се злоупотребити. Све се може злоупотребити, па и блогови.Ту би заиста морао да постоји неки усвојени етички кодекс. Блогови би морали да буду профилисани, да имају своје лекторе, коректоре, уреднике.Постоји велика добит од блогосфере. Многи позвани добијају прилику да изнесу своја мишљења, да буду издавачи, дистрибутери. Без велике материјалне подршке моћних интересних група (мафије, политичких партија, у крајњем случају без подршке државе).

Издавачки и медијски монополи некадашње комунистичке државе нису се много и суштински изменили у овом транзиционом раздобљу  који би требало да буде новокапиталистички, али по много чему, поготово у култури и литератури, они су још увек ригидно неокомунистички.

У једној малој земљи као што је данашња Србија, велики је луксуз имати два удружења књижевника са прегломазним чланством и управним одборима у којима столују и владају и с т и. Књижевном животу и култури и књижевности Србије примереније би било једно удружење књижевника, које би деловало и живело и утицало на начин на који је то чинило ово удружење  у периоду свога оснивања или ренесансе.

Књижевном животу, здравом и успешнијем, нису потребне бирократе, котерије, секте, листови који све више личе на рубрику in memoriam. Удружења треба да се прочисте изнутра, да одстране из себе све оне амбициозне чланове који су ту, и у литературу уопште, залутали.

Јер, данас, највећу штету српском књижевном животу, литератури, и реалној стваралачкој критици, вредновању и превредновању, штете баш такви. Нека се врате политици, полицији, дипломатији, праву, журналистици, и другим областима из којих су перфидно убачени у књижевни еснаф са намерама, секташким и штеточинским. Ђаволским.

Разводњавајући најзваничнију књижевност, бирократску књижевност, каква још увек жилаво опстаје, захваљујући подршци Ђавола. Потискујући оне малобројне и ретке, представнике бездане књижевности.

Ко штити ове друге у овој земљи од ујдурми оних првих? Институционално и конфесионално нико – и то је жалосна истина. На бранику бездане књижевности данас стоји само једна књижевна награда истог имена, која је од свога оснивања мета најтиражнијих дневних новина, уз  помоћ једног фељтонисте-интриганта и  бившег песника- свезналице- циника, који се прочуо «пљувањем» наводних  денуцијаната и великана тзв. бирократске књижевности...

(Наставиће се)

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018