14.
Некатегоризовано

М. М. Д.
КО ЈЕ МИОДРАГ ЛУКИЋ?

 

 

Најлакше би било написати његове личне податке и набројати његова дела, којих се накупило прилично за ових петнаест година од када се први пут огласио у јавности романом Сербиан гиголо (Луди вјетар). Једанаест романа и двадест драма је изашло из мајсторске радионице Миодрага Лукића, а приповетке, есеје, рецензије итд., не броји више ни он нити његови читаоци, а понајмање критичари.

 

Ови последњи то поготову не чине јер Лукићева дела никад нису ни подвргнута стручној књижевној критици јер тако нешто више не постоји, пошто у Србији постоје само плаћени критичари, па се ни једном аутору не исплати да чује критику о свом делу јер из ње неће моћи да извуче никакав закључак осим што ће чути хвалоспеве које је сам наручио.

Част ретким изузецима чији број је тако незнатан у односу на број литерарних стваралаца којих данас у у нашем народу има вероватно више него код Кинеза, па оних пар поштених изузетака не би стигли да напишу критике свим српским ауторима све кад би живели као Метузалеми.

Због свега овога, а највише због чињенице да познајем аутора од његових првих књижевних корака, узимам себи за право да га критикујем. Пре свега што је био и остао странац у српској књижевности и књижевности уопште. Стварао је брже и више од својих савремника и сасвим заслужено назван најпродукутивнијим писцем у српској дијаспори, али се није потрудио да пронађе своје место у свету литаретуре. Он себе често назива странцем и вероватно се поистовећује са тим појмом јер он је заиста странац како у швајцарској тако и у српској књижевности што није добар предуслов за успех.

Можда он и не жели да оде даље од свог полажаја скоро анонимног ствараоца јер је свестан да његов стил неће бити благонаклоно гледан од стране оних који владају светом уметности и одређују шта је добро, а шта није. Он, онакав какав јесте, спреман да се подсмехне модерној уметности на сваком кораку и каже о постмодерној да је све само не и уметност, свакако не би био примљен раширених руку у књижевни естаблишемент како Србије тако ни Швајцарске.

О чему пише Лукић, односно постоји ли црвена нит која повезује сва његова дела?

Није тешко пронаћи основну мисао водиљу која се мање или више провлачи кроз све романе и драме. Мање или више отворено, кроз уста својих литерарних јунака Лукић критикује малограђанштину, снобизам, скоројевићштво, конзумеризам и све пошасти модерног доба, али то није обавезно та црвена нит за коју бисмо могли да се ухватимо. Значајнији од свега набројаног је свакако његов нескривени јед због медијских лажи којима се манипулише човечанством на шта нам он указује у скоро свим својим делима.

Врхунац указивања на манипулације човечанством налазимо у његовим делима: драми„Господар никако да дође“ и роману „Ајдук“. Ова два дела, која неки сматрају теоријом завере, су у својој суштини светло у мраку за оне који желе да виде и оно што им господари манипулације не дозвољавају.

На жалост, драма „Господар никако да дође“ изведена је само пет пута. Три пута у Србији после чега је режисер упозорен да престане са тим ако не жели да сноси консеквенце и два пута у Швајцарској где на жалост није било довољно гледалаца за ово, иако писано једноставним језиком, ипак сложено дело. Добро би било да дело, које је један професор са ФДУ у Београду поредио са Шекспировим и Бекетовим делима буде барем преведено на руски језик и играно у Русији, ако тамо има још довољно храбрих људи који ће се насмејати у лице новом светском поретку, кад их код нас нема.

Лукић је са лакоћом могао да буде писац историјских романа јер је добар познавалац историје или да измисли нови митолошки свет као што је учинио Толкин, јер је пасионирани проучавалац митологије, али није учинио ништа од тога, него је у својим делима остао у свом времену реалистичан до суровости.

Он често каже: „Да ми је стварност монотона као стварност мојих швајцарских колега, писао бих историјске романе у чему сигурно не бих заостајао за Фолетом или бих измишљао митологије као што је чинио Толкин чија дела веома ценим, али пошто сам Србин који одлично види амбис према коме јури цео његов народ, морам да останем у овом времену и вичем у нади да ће ме неко чути.“

Следи кратак приказ Лукићевих романа, док приказе његових драма нема потребе да пишем виђене су довољно у позоришту, а неке и на телевизији па је излишно да пишем о њима.

 

М.М.Д.

 

луди вјетар Смалл

Сербиан гиголо (Луди вјетар)

 

Први роман Миодрага Лукића се не може поредити ни са једним делом савремене књижевности, иако скоро аутоматски већина неупућених читалаца пре него што прочитају роман, очекују да ће штиво личити на роман Амерички жиголо или неку од књига које се баве мушком проституцијом или проституцијом уопште.

Не, Лукићев жиголо не личи ни на кога, није префињени, завођењу вичан градски момак који ужива у послу који ради, него робустан брђанин који је тек из нужде, након једне пијане ноћи, почео да продаје своје тело и сваким даном бива све више у опасности да уз тело изгуби и душу.

Човек који није раскинуо са моралом тешко може да поднесе да се бави једним тако понижавајућим послом, па главни јунак и не покушава да се отрезни и иде из пијанства у пијанство. Не помаже му то што је стално припит јер његова савест стиже до њега кроз снове које редовна сања.

Читајући овај роман прошетаћете дном којим корачају главни јунак Дража и његов пријатељи Мики, као Дон Кихот и Санчо Панса, па иако не јуришају на ветрењаче јасно је да је барем један од њих увек спреман да то учини.

Лаж и неправда су оно што мучи главног јунака, али то неоправадава иако објашњава његов пад на дно живота.

Иако не зна поуздано, зашто се у његовој отаџбини ратује, слути да се иза свега крије нешто што њему као и већини становника света можда никад неће бити познато.

Сукоб са дилерима дроге доводи наше јунаке у животну опасност и истовремено им се пружа прилика да сведу рачуне у својим промашеним животима. У тренутку када изгледа да су успели да се извуку са странпутице којом су лутали, стићиће их потере неумољиве судбине, али неће умрети...

 

Студио Европа Смалл

Студио Европа

 

Вероватно не треба много објашњавати симболику коју скрива наслов овог романа. Студио Европе је како наслов ове књиге тако и назив јавне куће у коју често свраћа главни јунак. Европа, односна Европска унија која је тих година тек настала, личи главном јунаку на јавну кућу, иако он кад пореди јавну кућу Студио Европа на пример са банкама, каже да у њој раде много часније и поштеније жене него што су банкари у земљи у којој има највише банака.

Главни јунак Немања Југовић је усамљеник разочаран у свет у коме живи и нема намеру да ишта мења у свом животу. Навикао се на самоћу и једини пријатељ му је Даниела, другарица из младости и власница јавне куће, са којом се повремено дружи ћутећи. Док се обично људи састају да би разговорали, њих двоје се састају да би ћутали.

Немања никад не користи услуге жена које раде у јавној кући Судио Европа, али се према њима понаша са пуним поштовањем, не презире их нити осуђује због посла којим се баве. На крају кад неке од њих страдају, поставља се као старији брат заштитник и осветник.

Случајно упознавање на пецању са четранаестогодишњим дечаком Бастијем уноси свежину у усамљеников живот, а ускоро све креће током који се није могао предвидети.

Није довољно рећи да се роман чита у једном даху па ову књигу не почињите да читате пре спавања јер ћете највероватније провести ноћ читајући...

 

Рањени вук Смалл

Рањени вук

 

Вук је звер, мања и слабија од лава, тигра или медведа, али за разлику од поменутих никад нико није успео да натера вука да шени као куче, скаче кроз обручове или се пење на столице као што у циркусима чине, веће и снажније звери од њега.

Лукићев вук није звер него човек именом Лука Вук, али поседује много заједничких црта са животињом по којој носи презиме. Понекад изгледа и понаша се као рањена звер, рањени вук, али његове ране нису од зуба друге звери  нити оружја ловаца, него од лажи која се кроз медије понавља хиљадама пута да би наивним људима била уверљивија од сурове истине.

Деведесет девета је година двадесетог века. Деветнаест држава НАТО пакта напада на СР Југославију и Лука који живи у Швајцарској не може ништа да учини против тога осим да оде повремено на мирне антиратне демонстрације у Цирих.

Дешавања и расположење код народа на тим демонстрацијама је скоро документарно описано, па ће можда једном послужити и неким историчарима који се буду бавили овом темом.

Осећај да га неко прати приписује нервном растројству све док не упозна Барбару, мистериозну жену која га је извесно време пратила, а тражила годинама, тачније од хиљаду деветсто деведесет друге године, када је наводно у босанском рату погинуо њен муж. Име убице је добила од хрватске тајне службе и оно гласи: Лука Вук.

Лука Вук је једини човек са тим именом и према томе наводни убица њеног мужа Американца хрватског порекла, па она одлучује да се поигра са њим пре него што се освети...

 

Судбине Смалл

Судбине

 

Роман Миодрага Лукића који је добио најмање медијске пажње, а вероватно и најмање читалаца је дошло до ове књиге, иако многи тврде да је то његово најбоље дело. Роман исприповедан у првом лицу из угла једног Швајцарца има у себи довољно напетости иако се цела радња дешава у рехабилитационој клиници.

Главни јунак Оливер, ништа блаже судбине од славног му имењака Оливера Твиста, прича своју причу колеги из собе, српском писцу Марку. Кроз пичу коју прича Оливер а записује Марко, провлачи се свакодневница у клиници која ни у ком случају није једнолична, као и судбине двадесетак пацијената који се у то време налазе у клиници.

Један пацијент, исцрпљен јаким боловима скаче са другог спрата на главу и смртно страда. Службени извештај директора клинике је да је пацијент пао са кревета и погинуо...

Лукић је покушао да овај роман преведе на немачки језик, па је послао преведено прво поглавље на адресе тридесет и три швајцарска издавача. Добио је тридесет и два одговора, који су били негативни иако су били срочени врло љубазно. Тридесет и трећи издавач, директор издавачке куће Цитгклоке, Рамзајер га је назвао телефоном и питао како се он странац усуђује да пише књигу у првом лицу из угла једног Швајцарца. Писац га је након овог питања послао тамо где му је место и прекинуо везу. Рамзајер га је поново звао да му се извини и каже следеће: „Господине Лукићу Ви сте изузетно добар писац и храбар човек, молим Вас да ми опростите што ја нисам тако храбар па да објавим Вашу књигу.“

Лукић често истиче да му је то један од најдражих комплимената, а на будућим читаоцима је да открију зашто је директор издавачке куће одбио књигу иако је признао да је Лукић изузетно добар писац.

 

ХИјене Смалл

 

Хијене

 

Уврежено је мишљење да су хијене најружније и најогавније животиње, па поређење било ког човека са хијеном је више него увреда. Главни јунак овог по обиму малог, по књижевној вредности великог романа Огњен, у својим унутрашњим дијалозима пореди људе са хијенама и то људе у чијем друштву се креће или речено народним језиком, чији хлеб једе.

Запослен је као возач и телохранитељ код успешног бизнисмена Јована, познатијег као Жана и редовно присуствује скуповима српске елите у Швајцарској. Ради се углавном о зубарима, лекарима и пословним људима из разних занимања који су његовим очима, ништа друго до Хијене, јер су то углавном сарадници некадашње југословенске тајне службе, а и кад нису, малограђани су и снобови, сви без изузетка. Једина гора врста људи од поменутих су дилери дроге које Огњен назива творовима.

Радећи за Жана упознаје криминалце који раде за југословенску тајну службу и због свог карактера долази у сукоб са њима. Последњи обрачун ће се десити у зоолошком врту у простору у којем се налазе хијене...

 

Рањени вук ИИ

 

Прошло је девет година и за све оне који га познају Лука Вук је човек који се у потпуности променио осим за његову супругу Барбару која слути да се испод мирне површине поново буди вулкан.

Цела радња романа се дешава у два дана у време кад су Албанци прогласили независност Косова и маска мирног човека пада са лица главног јунака. Стицајем околности постоје на кратко возач старој Јеврејки Еми Блументал, жени чија је цела породица убијена у Јасеновцу.

Судбина Срба и Јевереја у ИИ светском рату, а нарочито у монструозној творевини званој Независна држава Хрватска је врло слична, па Луку не чуди што Ема зна о распаду Југославије и закулисаним радњама који су до тога довеле више до њега.

Ема доноси своју причу, трагичну и узбудљиву...

Своју причу доноси и Лукин земљак Шиљо, човек који је био снајпериста у босанском рату. Неочекивано се Шиљина прича на волшебан начин спаја са Емином причом, као и Лукином...

Поред радње која је напета и узбудљива вредно је знати да су дешавања из та два дана у Цириху, дивљање руље од десетак хиљада Албанаца улицама Цириха и лицемерно понашње швајцаских власти и медија, скоро документовано описани.

 

Фока Смалл

Фока

 

Роман који би да је добио довољно медијске пажње вероватно помрачио славу романа Деца са станице Зоо. Иако главни јунак Мирко Фока није наркоман, његова браћа јесу, од којих један заврашава трагично, умире од хериона помешаног са мишомором који му је продао рођени брат....

Мирко Фока живи од деветог месеца по домовима за децу без родитеља, односно код породица које одгајају такву децу све до смрти старијег брата, кад заједно са мајком очајнички покушава да се врати у нормалан свет у чему не успева јер изгледа да су се против њега заверили сви, од социјалне раднице до директора дома у коме је био до братовљеве смрти.

Једине светле тачке у животу овог дечака су учитељ који покушава да му помогне, Александар Македонски, младић са којим одраста у дому и Евелин која је заљубљена у њега.

У истом дому одраста и Миркова сестра Марија. Једне вечери кад Мирко изађе кроз прозор своје собе у намери да оде код Евелин, провири кроз прозор директорове канцеларије и види своју сестру потпуно голу на његовом столу....

После овог немилог догађаја у коме је страдао директор дома, Мирко завршава у психијатријској клиници, а након једног ексцеса буде пребачен у затвор за малолетнике  у коме поново проналази пријатеља Александра Македонског и сазрева у младића одлучног да свој живот узме у своје руке.

 

Месо Смалл

Месо (Звијезде дна)

 

Урош Старчевић је један од неколико хиљада младих Срба у Швајцарској који су у жељи за успехом, лагодним животом и славом скренули у беспуће.

Миодраг Лукић не би био писац социјал-психолошких романа када не би на веома рафиниран начин, набројао све узроке посртања младих људи. Ненаметљиво нам слика читаву палету младих људи који се окупљају у дискотеци Нерон, да би повремено неки од њих скочили до Ел Москита, дискотеке у којој се слушају „светске“ ствари, а не турбо фолк као у Нерону.

У чему је разлика пита се рођак главног јунака на што му овај одговара:

„Ни у чему, ни у чему није разлика, као што нема разлике између Нерона и Ел Москита. Овде се пије, дрогира, туче, овде дилери карају надуване девојчице, а у Ел Москиту двесто надуваних девојчица чекају у реду да орално задовоље дрогираног Ђ-еја из Њу Јорка. Разлике нема, све је исто, сви смо и свуда само месо.“

У средишту свих дешавања је избор младих певача за Звезде Гранда који се одржава у фолкотеци Нерон.

Маска је скинута са естраде и телевизије, како српске, тако и стране. Такође је скинута са фолкотека као и дискотека, места где стасава српска омладина у Швајцарској, али све то важи за цео свет, јер омладина целог света је изложена истој опасности а на једну од опасности указује газдарица Нерона:

„Нико ми не верује кад му рекнем да је до прошлу годину оглувело 4 милиона млади Немци, све по дискотеке и све за тој што се нису добро зачепили…. Па бре то је да заплачеш. 4 милона младих људи оглувело у дискотеке, јесте ја бих заплакала, али неки се слатко смеју као да рекну 4 милона глуваћа више и 4 милиона робова више, а 4 милона противници мање. Мислим такој је код Немаци, а како је код нас драги Бог знаје….“

Ипак није све безнадежно јер искрена љубав једне честите девојке спасава Уроша из пакла у који је закорачио кад је пристао да продаје дрогу за локалног дилера Црног.

 

АЈДУК СмаллАЈДУК НЕМАЧКИ Смалл

Ајдук

 

Најпознатије Лукићево дело, за које многи мисле да је и најбоље, поготову што му је с’ овим делом успело да се пробије на немачко говорно подручје, то јесте овај роман је преведен и објављен на немачком језику 2013 године. Књигу је на немачки језик превео сјајан млади преводилац Михаел Хелг, вероватно најбољи књижевни преводилац са српског на немачки језик, а објавила издавачка кућа ИЛ-Верлаг из Базела.

Ајдук је роман чији садржај би могао сврстати Лукића у писце који се баве теоријом завере, на шта је он вероватно рачунао па се у самом роману обрачуно са ауторима који се тим темама баве.

Главни јунак, приповедач Ненад, најмлађи изданак некад хајдучке а данас печалбарске породице Ајдук, остаје затечен и збуњен једне ноћи кад његов средњи брат Стеван изненада без трага нестане.

Ујутро Ненад бива приведен у полицијску станицу, као могући сведок или чак окривљени, пошто је претходне ноћи страдала Стеванова бивша супруга Радмила.

Код Радмиле, која је преводилац, је Натали мајка полицијског психолога Габријеле Келер оставила на превођење сценарио стар четрдесет година. Сценарио носи назива Олимпљани и у њему је описана уцена коју је извео Стевица Марковић 1968 године у Паризу.  У сценарију су Ален Делон и брачни пар Помпиду означени као наручиоци убиства Стевице Марковића...

Иследник Макс Фриш сумња у Ненадов здрав разум пошто овај прича о оном што је чуо од брата Стевана, то јест о скривеној групи која се крије иза назива Олимпљани и која жели да покори свет пре свега контролом хране. Његов брат је стално о томе говорио и помињао Кодекс Алиментариус и америчку фирму Монсанто....

Пошто сумња у Ненадов здрав разум инспектор Фриш га предаје у руке психологу Габријели Келер...

Занимљиво да сви Швајцарци у овом роману носе имена или презимена познатих швајцарских писаца.

 

пробисвијет Смалл

Пробисвијет

 

Роман који почиње мајчиним дозивањем сина у коме каже: „Јоване сине поћерај крмке“ све је осим романа у коме ћемо уживати у сеоској идили и опису сеоских пејзажа.

Радња романа се врло кратко одвија у родном селу главног јунака, да би се убрзо  преселила на улице Цириха, Београда и Подгорица, као и скупе хотеле у тим градовима.

Главни јунак Јован, дечак који је цело детињство провео маштајући како ће побећи из малог села у велики свет, успео је у свом науму и  у зрелим годинама би се могао назвати сасвим успешним човеком, да није пада са којим није рачунао.

Почиње да пада када наседне на превару која се назива Мулти левел маркетинг, а завршава на дну пртљажника аутомобила зато што поверује пробисвету Максиму, човеку који се представља као доктор економије иако није завршио ни основну школу.

Опште је познато да већина новопечених богаташа нису образовани људи и да успевају да се обогате искључиво храбрости, коју би образовани људи окарактерисали као неопрезност или лудост. Како брзо се пењу новопечени богаташи, тако брзо и падају онда кад срећа престане да их служи.

Јован који јесте сналажљивошћу и радом успео да се дигне изнад својих земљака печалбара систематски уништава земљак и даљи рођак његове супруге Максим.

Максим који је до савршенства довео своју вештину варања похлепних новопечених богаташа, без пуно тешкоћа, са осмехом на лицу и братским заклињањем до голе коже опљачка Јована и што је најгоре на крају га изручи на милост и немилост криминалцима из Црне Горе. Истина, шеф криминалне групе је радник црногорске службе безбедности и бивши шеф обезбеђења последњег председника СР Југославије Светозара Маровића, али то не умањује Јованове невоље него их умножава јер постаје још једном жртва и то жртва опљачкана уз помоћ власти и судства.

Писац у једном тренутку каже: „Похлепа је мајка већине превара. Преваранти не морају бити посебно лукави јер преверане похлепа направи довољно глупим...“

 

Насловна Налиће раја Смалл

 

 

 

НАЛИЧЈЕ РАЈА - НОВИ РОМАН МИОДРАГА ЛУКИЋА

 

Роман са радним насловом „Амнезија“ преименован је у „Наличје раја“ и објављен је ово године  читаоци ћеи имати задовољство да га добију у руке и завире у свет у коме опстају само они који живе са широм отвореним очима.

Зашто је у последњем тренутку дошло до промене наслова?

„Након вишегодишњег проучавања рада тајних друштава, као и верских секти и култова, дошао сам до застрашујућег открића да је наша свакодневница дубоко прожета идејама ових, најчешће луциферијанских друштава и да у свету скоро да не постоје здраве снаге које могу да им се супроставе. Иако су многа тајна и полутајна друштва представљена као хумане и хуманитарне организације, а секте понекад изгледају смешно и неозбиљно, кроз све се провлачи једна заједничка нит, све су на овај или онај начин поклоници Луцифера и самим тим антихришћанске. Чак су и псеудохришћанске секте основане од стране луциферијанаца и под њиховом су контролом. На жалост и несрећу свих разумних и поштених људи светом не владају умни, поштени и хумани људи, него експоненти тајних луциферијанских друштава која сва, иако понекад у међусобном сукобу, имају само један циљ, власт над целим светом. Наслов „Наличје раја“ одлично описује свет у коме живимо, односно свет каквим га виде јунаци мог романа кад једном прогледају широм отвореним очима.“- каже аутор.

Главни јунак романа „Наличје раја“ Душан Попов, имењак човека по коме је Јан Флеминг створио свог литерарног, а касније и филмског јунака Џемса Бонда, постаје случајно жртва мистериозног масона Рушиера који га на цепање личности предаје секти са егзотичним називом „Инсуи Сату Диала“. Секта је смештена у романској Швајцарској у истој кући у којој ће две године касније смрт наћи следбеници секте Сунца.

Цепање личности није ништа ново и сличну праксу је спроводила ЦИА кроз пројекат МК Ултра, као и совјетске, кинеске и још многе тајне службе, међутим код Душана Попова цепање личности не успева јер иако тврди да је атеиста он је у својој суштини православни хришћанин онакав какви су били његови преци, пре него што су му дедови постали комунисти, верници који пред институцијом скидају капу, али остављају главу на раменима, што није случај са већином верника и већином религија и вероисповести.

Познато је да су експерименти са цепањем личности спровођени под контролом нацистичког злочинца доктора Менгелеа у коцентрационом логору Аушвиц, а претпоставља се  да су настављени у Сједињеним Америчким Државама. Данас је познато да је више од петнаест хиљада нацистичких злочинаца пребачено у САД у пројекту са кодним називом „Спајалица“, па Саломе једна од јунакиња романа, тврди да је њену мајку, поред Мајкла Аквина, високог официра америчке војске, програмирао лично Менгеле, док је њу програмирао рођени отац, сатаниста и психопата у служби ЦИА-е.

Главни јунак у време кад почиње ова узбудљива прича има једва двадесет година па о тајним друштвима и сектама не зна баш ништа, али уз помоћ Саломе и Рушиера сазнаје толико тога да му живот никад више неће бити као у осталих, мање обавештених смртника. Кад одбије да изврши Рушиерево наређење, на волшебан начин губи памћење, па у Београд стиже након четири године боравка у Швајцарској, на истој тачци спознаје на којој је био када је кренуо из Београда у Швајцарску.

Седам година покушава да се сети своје прошлости која му се појављује најчешће тако што затекне себе како изговара мисли чије порекло не зна, што изненађује колико њега, толико и његову околину. Оно што научи за седам година, помало студирајући режију, више дружећи се са пријатељима своје баке и некад подређеним официрима деде Богољуба, заборавља након ударца кундаком у потиљак приликом хапшења у операцији „Сабља“ коју је полиција извела после погибије премијера Србије Зорана Ђинђића.

Ово је већ четврта Душанова амнезија, прву је доживео након рањавања у рату у Хрватској, другу после третмана у секти, трећу када је одбио задатак који му је задао Рушиер. Покушава, поново дошавши у Швајцарску, да након четврте амнезије живи живот обичног човека али су његова интересовања условљена оним што је раније сазнавао, а што је нестало у тами заборава. Наставља да проучава тајна друштва као што је чинио док је радио за Рушиера, као и док се у Бограду дружио са пензионисаним обавештајним официрима.

Пета амнезија настала због ударца тврдим предметом у главу га одводи прво у болницу, па затим и у пшијатријску клинику јер лекари претпостављају да је покушао да изврши самоубиство, пошто је иза њега развод, што није редак узрок суицида.

У клиници, на оделу који врви потенцијалним самоубицама, деветнаестогодишњак у телу двадесет година старијег човека покушава да се сети своје прошлости, а прошлост у виду мистериозних људи који желе да узму од њега нешто што он поседује, иако не зна да поседује, стижу до њега пре његових сећања.

Роман је написан у добро познатом Лукићевом стилу, за који се може слободно рећи да је јединствен, а као и увек до сада прича је таква да нећете лако моћи да испустите књигу из руке, кад једном почнете да читате.

 

 

Миодраг Лукић је из Лопара – Република Српска, Босна и Херцеговина, живи и ствара у Швајцарској. Пише романе, драме, приповјетке...

Романи: Луди Вјетар – Сербиан Гиголо, Студио Европа, Рањени Вук, Судбине, Хијене, Рањени вук ИИ, Месо, Фока, Ајдук, Пробисвијет, Наличје раја...

Драме: Банкарка или лаж наша насушна, Круна краљице лепоте, Печат језика, Видовњак Ђока и паразити, Педеститис, И да сам паметан полудео бих, Одлагање живота, Гастарбајтер, Ајнштајнова жена, Едукована жена, Звезде дна, Господар никако да дође, Нећу кући, Идеална жена, Браћа из ти лепе, Савршен мушкарац, Повратна карта, Љубавник у мрежи итд, Аутошовинисти, Намћор, Ништа ново...

Сва поменута драмска ђела аутор је и режирао у Српско-швајцарском Позоришту Дуга у Швајцарској чији је и оснивач, као што је оснивач истоименог позоришта у Лопарама.

Коментари

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019