24.
Некатегоризовано

Дра­го­љуб Пе­тро­вић
СРПСКОХРВАТСКИ ЈЕЗИК никад није постојао

Ако су Хр­ва­ти би­ли пе­ри­фер­но српско пле­ме, а све ди­ја­ле­кат­ске чиње­ни­це на то упу­ћу­ју, разумљи­во је да и „хр­ват­ски је­зик“ не­ма утемељења: ње­га су се Хр­ва­ти од­ре­кли сами у оно вре­ме кад им се учи­ни­ло да ће им сло­ве­нач­ка кајкав­шти­на донети мно­го бо­га­ти­ји „род“ од онога ко­ји им је до­но­си­ла „до­ма­ћа чакавшти­на“, али су бр­зо схва­ти­ли да су им до­би­ци јед­на­ки, тј. ни­ка­кви, и окре­ну­ли се срп­ском је­зи­ку ле­пе­ћи пре­ко ње­га „сво­ју“ ети­ке­ту.

Бу­ду­ћи, ме­ђу­тим, да ни­су зна­ли ни њу да пре­ле­пе, са­че­ка­ли су крај 19. ве­ка да им и тај по­сао оба­ве „ву­ков­ци“ И. Броз, Т. Ма­ре­тић и Ф. Иве­ко­вић и да их та­ко пре­ве­ду на срп­ски је­зик. Хр­ва­ти су, да­кле, пре­у­зе­ли срп­ски је­зик, не­ко вре­ме те­па­ли му као „хр­ват­ском“, по­сле не­ко­ли­ко де­це­ни­ја, по ко­му­ни­стич­ком на­ло­гу, на­крат­ко при­ста­ли да га зо­ву хр­ват­ско­срп­ски, а он­да опет про­ду­жи­ли да га ла­жно пред­ста­вља­ју као „хр­ват­ски“. И да се ди­че оним што су од Ср­ба пре­у­зе­ли за­бо­ра­вља­ју­ћи да су, ис­кљу­чу­ју­ћи се из срп­ско­га ет­нич­ког кор­пу­са, мо­гли од­не­ти са­мо ка­пу, га­ће и опан­ке, а је­зик (и све што уз је­зик иде) оста­ви­ти они­ма ко­ји су га ство­ри­ли и од­не­го­ва­ли.

У том сми­слу ја­сно је да „срп­ско­хр­ват­ски је­зик“ мо­же по­сто­ја­ти као „тер­мин за не­во­љу“ ко­јим су Хр­ва­ти тра­жи­ли при­ли­ку да ту­ђи са­др­жај обе­ле­же „сво­јим име­ном“, а „ме­ђу­на­род­на сла­ви­сти­ка“ и тан­ка срп­ска па­мет (под­у­пр­та ко­му­ни­стич­ком си­лом) омо­гу­ћи­ли му да пре­тра­је и у вре­ме­ни­ма кад га ни­ко озби­љан ви­ше ни­је узи­мао у об­зир. Је­зик је да­тост ко­ја се не мо­же ла­ко са­го­ни­ти у ка­лу­пе пре­ма же­ља­ма оних ко­ји би да од ње­га не­ки део „од­се­ку“ или да из ње­га не­што „оску­бу“.

За те по­сло­ве Хр­ва­ти су се кан­ди­до­ва­ли по­чет­ком про­шло­га ве­ка, „Бо­шња­ци“ – пре ко­ју де­це­ни­ју, а Цр­но­гор­ци – пре ко­ју го­ди­ну. И сви се над­ме­та­ли у то­ме ко ће увер­љи­ви­је и успе­шни­је ла­га­ти не во­де­ћи ра­чу­на о то­ме да су пре то­га сви они до ју­че би­ли Ср­би и сви го­во­ри­ли срп­ским је­зи­ком. Ако у том сми­слу од­би­је­мо Цр­но­гор­це ко­ји још ни­су сти­гли до фа­зе пи­сме­но­сти, мо­же­мо ре­ћи да је Ма­ре­тић оста­вио ди­рект­ну по­твр­ду да је (на)пи­сао гра­ма­ти­ку срп­ско­га је­зи­ка, а 10–15 го­ди­на пре ње­га „хер­це­го­вач­ки му­ха­ме­дан­ци“ на­пи­са­ли сво­јим ком­ши­ја­ма „Ла­ти­ни­ма“ да зна­ју „сво­је по­ре­кло ко­је ве­ћи­ном као и њи­хо­во по­ти­че од пра­во­слав­них пра­о­ца“и да зна­ју и то да је њи­хов „је­зик чи­сто срп­ски“, а да им ни­је ја­сно ка­кво се то „хр­ват­ско име“ у Бо­сни на­ме­ће кад се за ње­га „до оку­па­ци­је ов­ђе чу­ло ни­кад ни­је“. „Но­вим Хр­ва­ти­ма“ и „но­вим Бо­шња­ци­ма“ те по­је­ди­но­сти ни­је ле­по по­ми­ња­ти, као ни све оне ме­ђу њи­ма ко­ји још увек пам­те оно што је глав­ни­на њи­хо­вих су­на­род­ни­ка вр­ло успе­шно за­бо­ра­ви­ла (Ме­шу, ре­ци­мо, или Еми­ра – да дру­ге не по­ми­ње­мо).

Због то­га их ов­де, и јед­не и дру­ге (оне тре­ће и ов­де на­мер­но за­бо­ра­вљам), ва­ља под­се­ти­ти на то да сва­ка што­кав­ска реч ула­зи у кор­пус срп­ско­га је­зи­ка, па ме­ђу њи­ма, ре­ци­мо, и Го­спо­да Глем­ба­је­ви и По­вра­так Фи­ли­па Ла­ти­но­ви­ћа (а око Ба­ла­да Пе­три­це Ке­рем­пу­ха Хр­ва­ти тре­ба да се до­го­ва­ра­ју са Сло­вен­ци­ма). Ја­сно је, на­и­ме, да Хр­ва­ти Кр­ле­жу не сма­тра­ју „сво­јим пи­сцем“ (зна­ју да је по по­ре­клу био Цин­ца­рин и оже­њен Срп­ки­њом), а и да има друк­чи­ји трет­ман, то ни у че­му не би мо­гло про­ме­ни­ти ње­го­ву по­зи­ци­ју у књи­жев­но­сти на срп­ском је­зи­ку: он ће се та­мо на­ћи по­ред Ме­ше Се­ли­мо­ви­ћа и Скен­де­ра Ку­ле­но­ви­ћа (али и Ма­ка Ди­зда­ра иако је он у Хр­ват­ској за­тра­жио азил као „њи­хов пи­сац“). У том сми­слу ја­сно је да је и „од­бра­на срп­ско­хр­ват­ског је­зи­ка“ у Реч­ни­ку СА­НУ бе­сми­сле­на: све оно што је у Реч­ник укљу­че­но та­мо тре­ба да оста­не и је­ди­но што из ње­га тре­ба ис­кљу­чи­ти је­сте онај дру­ги део сло­же­ни­це на ње­го­вој ко­ри­ци и на ње­го­вом нул­том та­ба­ку.

При­ча о „БХС/БЦХС је­зи­ку“ као не­ка­квом „из­ра­зу по­сло­вич­не аме­рич­ке праг­ма­тич­но­сти“ пред­ста­вља увре­ду здра­ве па­ме­ти и о то­ме је је­дан ис­так­ну­ти европ­ски сла­ви­стич­ки тр­го­вац пре се­дам-осам го­ди­на из­ја­вио да они „пра­те по­ли­тич­ка до­га­ђа­ња“ и чим је „цр­но­гор­ски је­зик“ ушао у Ми­ја­тов Устав – за ње­га је исто­га ча­са отво­ре­на рав­но­прав­на ка­те­дра са они­ма на ко­ји­ма су се до­тад „сту­ди­ра­ли БХС је­зи­ци“, с обра­зло­же­њем да се ви­ше пла­ћа пре­во­ђе­ње „с че­ти­ри је­зи­ка не­го с три“ и ви­ше „на че­ти­ри је­зи­ка не­го на три“. Тај тр­го­вац, ме­ђу­тим, ни­је раз­ја­снио да ли то исто ва­жи и за не­мач­ки и аустриј­ски или за ен­гле­ски и аме­рич­ки – да дру­ге па­ра­ле­ле не по­ми­ње­мо.

Исти тр­го­вац, ме­ђу­тим, за­слу­жан је за фор­му­ли­са­ње и јед­не нео­бич­ни­је па­ра­ле­ле: кад је укљу­чио „цр­но­гор­ски је­зик“ у на­став­не пла­но­ве сво­јих сту­ди­ја, он је са­оп­штио да у Ки­ни по­сто­ји око 240 раз­ли­чи­тих ди­ја­ле­ка­та, од ко­јих би ма­кар 140, по кри­те­ри­ју ра­зу­мљи­во­сти, мо­гло има­ти и ста­тус је­зикâ, али да и по­ред све­га то­га, иако их има ма­ло ви­ше не­го свих на­ших „БЦХС на­ро­да“, Ки­не­зи зна­ју са­мо за је­дан ки­не­ски је­зик (онај ман­да­рин­ски) и не знам ка­ко је наш тр­го­вац ус­пео да „у ки­не­ску му­стру“ не уде­не сво­ја че­ти­ри „БЦХС је­зи­ка“? По­себ­но ако се зна да је Пар­ла­мен­тар­на скуп­шти­на Са­ве­та Евро­пе, пре ко­ју го­ди­ну, тра­жи­ла да се лин­гви­сти до­го­во­ре о то­ме ко­ли­ко има „срп­ских је­зи­ка“, а да ње­ним чи­нов­ни­ци­ма пре­пу­сте да од­ре­де ка­ко ће се зва­ти.

Тој Скуп­шти­ни од­мах тре­ба ја­ви­ти да се не за­ма­ра: тај се је­зик је­ди­но мо­же зва­ти – срп­ски.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017