10.
Некатегоризовано

Драгослав Граочанкић
Београд
СРПСКА РАЗРЕШНИЧКА РЕЧ: „СРБИЈСКИ“

 

Колико је Србима штетило што у пресудном, минулом XX веку, нису имали (нити сада имају) у свом стандардном/супстандардном језику присвојни придев од имена своје матичне, националне територије, политичке заједнице - државе?!

Да се одмах разјасни. Придев СРПСКИ се (овде) односи на српски народ, на Србе.

Придева од речи која означава државу Србију - немамо, служимо се, замењујемо га, мешамо га с придевом од речи СРБИ, која означава српски народ, у целокупном његовом обиму и распрострањености, макар била прекоокеанска.

Тако, нарочито у нашем осетљивом случају, изазивамо спољну, а нарочито унутрашњу, западнобалканску пометњу, мрштење, "погрешно", злонамерно разумевање, пружамо олако прилику за наопака тумачења, дајемо на длану шансу многима који би да изводе закључке који им одговарају, а нама штету наносе, представљајући нас пред светом онако како годи њиховим политичким интересима...

Дајемо чак повода, непосредног и посредног, све артикулисанијем и агресивнијем делу нас самих, којем је самосумњичење у овим стварима професија - што се на политичким модерним листама и у "истраживањима" рангира као врхунски политички домет, иако је главна накана протагониста овог деловања лична добит и лична промоција.

Несумњиво је да се употреба присвојног придева од имена народа - и онда када треба исказати припадност која се односи на државу, у српском геополитичком и социолингвистичком случају и његовом блиском и даљем географском и политичком окружењу показивала током XX века за српске националне и државне интересе не само објективно непрецизна и вишесмислена него и нетактичка, неопрезна, нестратегијска, контрапродуктивна, и поред свега тога и иритирајуће несмотрена!

Ови ефекти, нарочито за живота друге Југославије, а и дуже време после ње, нису могли бити ублажени ни подсвесно-свесним, властитим аутоцензорним, политички и опортунистички мотивисаним, невероватним смањивањем фреквенце употребе овог придева - у службеној, јавној, па чак и у нејавној комуникацији, независно од тога да ли се њиме означава припадност (српској) нацији или политичкој територији - држави/Републици Србији.

Општа фреквенца употребе овог српског "национално-државног" придева (СРПСКИ) у поменутом периоду је у свеукупној комуникацији била спуштена на ниво назабележен у српској историји, а вероватно, када је реч о одговарајућем придеву/придевима, ни у историји било којег (државотворног) народа!

Да избегавање употребе може навестити и поспешити замирање избегаваног - не треба посебно доказивати.

Неувиђање да нам је потпуно језичко-системски утемељена и разлучујућа реч, јасна чак и ономе који тек кани да учи српски језик (!), на дохвату: СРБИЈСКИ, као придев од назива државе (СРБИЈА), да њено празно место у српској језичкој Мендељејевљевој таблици вапи за попуном, не смемо доживљавати само као властити нехај и језичку занимљивост (можда је: политичко-лингвистичко слепило - прејарка оцена) које нема у другим народима/језицима.

Има, али код тих других народа чији језици за оба ова придева користе исту реч (и за народ и за државу), због својих сасвим другачијих, државних, историјских, политичких и свеукупних околности, ова "занимљивост" представља само небитну лингвистичку чињеницу лишену било каквих политичких импликација.

У случају српског народа/државе, међутим, ова истост се подиже на ранг социолингвистичког, политичког, и егзистенцијалног усуда, поприма димензије средишње, круцијалне стратешке чињенице, чији је утицај на националну и државну српску судбину изузетно важан, те он мора, све и да усвојимо предлог за шта се ови редови залажу, постати предмет социолингвистичких, екстралингвистичких, политиколошких и многих других научних истраживања. И због прошлости и ради будућности.

Уосталом, ово неразлучивање (означавање истом речи припадност држави и припадност народу) због све захукталијих и национално замршенијих светских померања вероватно неће моћи још дуго опстати ни у језичким системима држава које су политички и национално мање трусне од дела света у којем ми обитавамо.

Занимљиво је да већ у преводу на немали број других језика, на пример на енглески, ова псеудохомонимијска забуна или "забуна" (чије последице, речено је већ, надрастају у српском случају лингвистички нерелевантну чињеницу), захваљујући другачијем лингвистичком поднебљу и граматичком систему тих језика, нестаје као руком однесена!

На енглеском:

SERBIA = СРБИЈА; SERBIA'S = СРБИЈСКИ; SERBIAN = СРПСКИ.

Сваки се од ових појмова различито исписује!

Настаје, дакле, јасна семантичка дистинкција између присвојног придева који се односи на народ који у тој држави живи/који ју је створио/по чијем је имену скован назив државе.

Али, српском народу и држави је важније да се српским језиком ово разлучи!

Можда је за Србе и српску државу могло бити више среће да су у XX веку, дакле не само у другој Југославији и у периоду уочи трагичних догађаја који су верификовали њен распад, да су у комуникацијама са својим суседима (народима) користили енглески уместо српског?!

Можда би било претерано метафоризирано рећи: "Уби нас, али и њих, наша непостојећа реч"!

Из свих ових разлога ову реч: СРБИЈСКИ - и њене остале облике, наравно, треба увести у употребу - стандардизовати.

Ко зна шта све нежељено може она у будућности ублажити, а можда и предупредити?!

Најмање је важно што бисмо таквим нормирањем добили и, на пример, србијског муфтију, а не српског или србијанског. Вероватно би то и њему било по вољи.

Сва је прилика да не би против таквог решења били ни србијски Муслимани/муслимани. И тако даље.

Овим бисмо постигли још нешто. Ослободили бисмо новокомпоноване семантичке претоварености (којој не доприносе само други) и реч СРБИЈАНСКИ, укључив њене остале облике. Вратили бисмо тој речи право значење, њен ужи семантички опсег, који је вазда имала. И у песми и ван ње. Чак би била без посебних "изричаја" заустављена малициозна, потцењеивачка употреба (која долази изван Србије, са најзваничнијих места) употреба синтагми СРБИЈАНСКА ВЛАДА, СРБИЈАНСКИ ЕСТАБЛИШМЕНТ и слично - са злурадим алибијем да је то стара и нормирана српска реч. Јавне реакције с наших највиших места до сада није било.

Ако ипак затреба, лако бисмо се латили језичких контрамера посезањем за шестотомним Речником српско-хрватскога књижевног језика, али и за Бранком, на пример (који би нам такође могао дати исту идеју као поменути Речник), и његовом најбољом, најпознатијом, дитирампском, збратимљујућом песмом што јој нема равне у српско-хрватском романтизму, створеној изузетно племенитим надахнућем, у којој аутор у понесеном контексту спомиње, по старински, име братског народа - једнако као "Речник српско-хрватскога књижевног језика", односно нормираних речи овога/ових језика.

Реч је о народу чији највиши званичници и средства јавне комуникације једини на свету у обраћању Србији и при извештавању о њој употребљавају синтагме СРБИЈАНСКА ВЛАДА, СРБИЈАНСКИ ЕСТАБЛИШМЕНТ и слично.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2017