09.
Интервју

Владимр Умељић
Како су Срби постали Хрвати?

Србофобија је основ хрватског идентитета. То видимо сваки пут кад се Хрватска показује у свом правом светлу: од дочека фудбалера после Мондијала 2018, преко неоусташког оргијања у Книну поводом „Олује“ све до забране фестивала ојкања у Петрињи.Чињеница је да је ова мржња често плод конвертитског синдрома: огроман број данашњих Хрвата су потомци покатоличених Срба.

Руски научник и путописац, Александар Хиљфердинг, који је средином 19. века боравио у Босни, записао је: “Србин православни где год живео: у Босни, Херцеговини, Далмацији, Угарској, Српској кнежевини, има поред Цркве једну велику отаџбину: Српску земљу, која је, истина, подељена међу многим владавинама, но која ипак постоји идеално као земља једног истог православног народа. Он има своје предање, зна за српског светитеља Саву, за српског цара Душана, за српског мученика Лазара, за српског витеза Марка Краљевића. Његов садашњи живот је повезан са народним тлом и са пређашњим животом. Србин католик одриче све српско, пошто је православно, и не зна за српску отаџбину и српску прошлост. Код њега постоји само ужа провницијална домовина; он себе назива Босанцем, Херцеговцем, Далматинцем, Славонцем, према области где се родио. Он свој језик не зове српским, него босанским, далматинским, славонским, итд. Ако он жели уопштити појам о том језику, назива га нашким језиком. Но који је то „нашки“ језик, он то не уме да каже. Он зато не зна да тај језик назове својим правим именом, јер он сам нема општу отаџбину, опште народно име. Ван своје уже области у њега је само једна отаџбина: Римокатоличка црква“. Зато је Ватикану касније било тако лако да од Срба католика начини Хрвате. Најцрњи усташки злочинци из Другог светског рата (од Павелића, преко Артуковића, до Лубурића) били су потомци покатоличених Срба, претворених у Хрвате.           

 

          То је био повод да разговарамо са нашим угледним геноцидологом, др Владимиром Умељићем, чија се нова књига бави управо овом темом.

ИЛИРИ КОЈИ СУ СРБИ  

Поштовани господине Умељићу, Ваша нова књига, „Балкански гамбит Ватикана“, бави се управо овом битном историјском темом – како су Срби католици постали Хрвати. Које су Ваше основне тезе?                    

Научно образложење ове студије проистиче из анализе верификованих, примарних историјских извора, који су представљени, и базира се на њиховом сведочанству, да се само у периоду између 1846. и 1941. српско становништво западно од Дрине, са довољним степеном математичке вероватноће, смањило за приближно 2.000.000 људи а хрватско повећало за приближно исти број.

У првој линији ова коинциденција пробија сваки статистички оквир и води ad absurdum сваки иоле нормални однос наталитета и морталитета у оквиру ове две популације, а ни историја није оставила никакве показатеље о енормним емиграцијама (куда би требало да су између 1846-1941. отишли они, у 1846. години далеко многобројнији Срби?) и још невероватнијим имиграцијама (одакле би требало да је заправо дошла толика маса Хрвата и од 1846-1941. тако значајно појачала своју убедљиво малобројнију популацију, у 1846. години по могућству око 3,5 пута мању од српске и то без касније придошле – прво окупиране и потом анектиране – Босне и Херцеговине а после тога око 4 пута мању?).

Међусобна веза, једна врста „повратне спреге“ између ових бројки је непревидива, радило се дакле о једном једином, јединственом процесу.

Није наравно тешко закључити, да је – независно од биолошких фактора – дошло до масовног, врло специфичног и само једносмерног преливања једне популације у другу, следећи, метафорички речено, до одређеног тренутка принципу „спојених судова“ (до изједначења укупног броја Хрвата и Срба) а потом принципу „стрме равни“ (у даљу хрватску корист).

Детаљна етнографска карта Аустријске царевине из 1846. броји укупно 813.300 Хрвата и 2.624.000 Срба на својој државној територији, као и 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“, који насељавају – поред северног дела данашње Италије, тада у саставу хабзбуршке државе – читаву обалу Истре и Далмацију, где Хрвата иначе уопште нема. Чак и Словенци су тада са 1.167.300 људи били знатно бројнији од својих источних хрватских суседа.

Карта даље јасно разликује између Хрватске, Славоније и Далмације, што се одражавало и у званичној титули аустријског цара Франца Јозефа I. у односу на ове хабзбуршке покрајине (краљ Далмације, Хрватске и Славоније) а хрватска станишта су груписана око Загреба, ограничена између Вараждина на северу и Госпића на југу, словеначких области на западу и Славоније на истоку. И у Славонији су, иначе, Срби 1790. били већина, тако да је ту на пр. била основана Краљевина Славонија (1745.), која је 1849-1868. била апсолутно независна од Угарске и Хрватске

Закључно, како Хрвати тако и Словенци су ту класификовани као подгрупа Илиро-Срба. То је иначе сасвим одговарало ставу немачке науке у 18. и 19. веку (Бартенштајн, фон Таубе, Ј. Шникер, итд.), која је „појам илирства везивала за српски народ (...) писало се о многобројном илирском „расцијанском“ српском народу расејаном по читавом Балкану“ а само успут су се помињали „Хрвати, унијати (што по природи ствари значи да су дотични поунијаћени православци, који се већ рачунају као похрваћени) и неунијати.“

Истовремено се да констатовати да је с друге стране тадашњег разграничења Балканског полуострва, у Босни и Херцеговини као делу Османског царства, број Хрвата био по свему судећи незнатан, занемарљив док убедљиву већину становништва чине Срби. Као „Турска Хрватска“ („Türkisch Croatien“) означава се на овој другој етнографској карти Аустријског царства из 1847., наиме, омањи северозападни гранични простор БиХ и то само на потезу Каменица-Островица-Стари Мајдан-Јајце, мада и ту етнографска структура говори о апсолутној српској већини.

КАКО СУ СРБИ ПОКАТОЛИЧЕНИ?

Зар није било Хрвата у Босни и Херцеговини?          

О извесном хрватском присуству на пр. у Травнику, Ливну, Горњем Вакуфу, итд. могао би теоретски да говори – теоретски, јер су католици били и Словенци, Мађари, Италијани, итд. – податак да је „ту било католика“, без националног тј. етничког предзнака дотичних.

Овде се нуди и ставља на дискусију следећи модел размишљања: По овим аустријским подацима се, дакле, у хабзбуршкој царевини 1846. налазило 2.624.000 несумњивих Срба и ако (врло минималистички) пођемо од тога да се у оквиру популације од 5.183.000 „Италијана и романизованих Срба“ налазило само на пр. око 10% покатоличених Срба и томе додамо неоспорну српску већину у тада османској Босни и Херцеговини, онда се са довољном вероватноћом може поћи од тога да је тадашњи однос бројчаног састава Хрвата и Срба западно од Дрине могао износити (око +/-) 850.000 према (око +/-) 4.000.000.  Начин реализације циља (одлучујуће промене првобитне демографске слике), значи, водио је од радикалне промене конфесионалне до дијаметралне промене националне структуре и спроводио се континуираним покатоличавањем и хрватизацијом (= асимилацијом) Срба.  Ултимативни доказ масовног покатоличавања Срба западно од Дрине је, иначе, лако доступан, тражи се и налази у фундусу најкомпетентнијег сведока историје у овом случају, у архиву ватиканске Конгрегације за пропаганду вере (Congregazione de Propaganda Fide), јер то није никада била некаква тајна, већ званична и отворена политика Ватикана.  Како је, међутим, долазило до следствене хрватизације? Тајпроцес „ишчезавања“ Срба западно од Дрине (и шире), као што се у даљем излагању исто тако показало, континуирано се наставио и после светских ратова, прво у кратковечној Краљевини СХС, потом у Краљевини Југославији, као и у Титовој комунистичкој држави, од којих ниједна није била отворено папофилна, напротив.

ОД СРЕДЊЕГ ВЕКА НАОВАМО

Како је изгледало покатоличавање Срба?      

У мојој студији је тај процес подробно тематизован и обрађен у Славонији, Далмацији, Босни и Херцеговини, Дубровнику и Хрватској од Велике шизме па до данашњег дана. Покатоличавање се вршило агресивним „мисионарењем“ а најефикаснија метода је била превести владара у римокатоличку конфесију јер се потом сматрало да су и сви његови поданици аутоматски конвертирали, од бана Босне Стефана II Котроманића (1314-1353.), преко Твртка I па до Стефана Вукчића Косаче. Њих хрватска историографија одмах после покатоличавања проглашава Хрватима. То би свакако било исто толико научно тачно, као кад би Мађари прогласили Косачиног сина војводу Војислава Херцеговића Мађаром, јер се крајем XV века под притиском Турака преселио у (тада мађарску) Славонију и још 1514. био забележен као заштитник српско-православне цркве Свете Богородице код села Глоговница испод Калника  или пак кад би Турци прогласили једног другог Косачиног сина Стефана Херцеговића „чистокрвним“ Турчином, јер је прешао у ислам, тиме означио почетак масовне исламизације српског живља у Босни и Херцеговини и ушао у историју као велики везир и велики адмирал Османске империје, под именом Херсекоглу Ахмед-паша (српски: Ахмед Херцеговић). Или кад би пак Срби прогласили византијског цара Константина Великог Србином, јер је он ето био рођен у (данашњем) Нишу, односно Хрвати Марка Пола својим сународником, јер је исти потицао са (тада италијанског, данас хрватског) острва Корчуле, односно кад би било ко прогласио Мојсија Египћанином, јер је био рођен у египатској метрополи Тебе (данас Луксор).

Шта се дешавало касније? Којим правцем се ишло на конверзију православних у римокатолике?

Главни временски период, који се међутим овде анализира, почиње од 1846.Историјска ситуација у овом временском периоду (до Првог светског рата), значи квалитативни и квантитативни однос снага између политички доминантних, државно организованих Аустријанаца и Мађара с једне и њима (у различитој мери) потчињених Хрвата и Срба с друге стране, говори врло изричито против претпоставке да су Хрвати уопште били у стању, имали могућности и капацитет да самостално реализују тако велики пројекат. Они су се, наиме, од нестанка своје средњевековне државе 1102. грчевито борили за голи опстанак већ и свог народоносног предзнака „хрватски“. Шта више и сама егзистенција дотичне државе изазива научну скепсу, јер – да ли су познати било када и било где некакви владари, кнежеви, краљеви који нису ковали сопствени новац? И да ли је икада пронађен један једини новчић дотичних хрватских краљева?

Није дакле чудо да 1842. Славонац Мато Топаловић, римокатолички свештеник, професор филозофије и књижевник писао: „Hej! vi visokomudri Horvati, koji nećete ništa da čujete o imenu ilirskom! Kojim pravom možete vi i pomisliti samo, da se naš narod južni, naš jezik, naša literatura imenom horvatskim ovjenča? Kažite mi molim vas, odkad vam se računa glavni vaš grad Zagreb da spada na Horvatsku? Ja u starini samo slavonsko ime tamo nalazim. "Bani totius Slavoniae," imadiahu oblast od mora jadranskoga tia do Dunava. Gdi je tad Horvatska bila? ... A de pokažite vi monetu, ili novac kraljevstva Horvatskog! Vidite ako ćete na to, imamo i mi dokazah za naše ime, i čim nekoji naši nesudjeni rodjaci i krasni prijetelji nastoje toga nas imena lišiti, tim nam to ime naše dražje i milije postaje...“

Испоставља се, значи, да је хрватизација покатоличених Срба првенствено следила аустријском односно аустро-угарском државном резону у другој половини XIX века.Омиљена флоскула хрватских водећих елита, дакле, да је овај развој догађаја само „доказ културне надмоћи Хрвата над Србима“ нема реалну основу тј. иоле снагу аргумента, јер њихов допринос овом процесу је далеко испод ватиканског и аустријског односно аустро-угарског.

Каква је била улога хрватског свештенства у свему томе? Улога хрватског римокатоличког клира, као једне врсте „ватиканске пешадије“ на лицу места не сме се наравно потценити, мора се одговарајуће вредновати. Потребно је узети у обзир и изузетно потенцирану, и социјално-психолошки интересантну чежњу њихових водећих елита – политичке, интелектуалне и клерикалне – да на буквално сваки начин ускладе стварност са сопственом представом стварности о „енормном значају“ своје „тисућегодишње нације и државности“ („wishfull thinking“). Ову метаморфозу могао је, дакле, остварити само неко ко је располагао енормном вољом и могућностима, логистиком и искуством, стручним и високо мотивисаним кадром, преобилним финансијским средствима, миленијумски осведоченом консеквентношћу при слеђењу својим циљевима и, што је од есенцијалне важности, безрезервном подршком световних владара, надлежних за дотичну област.  Од свих тих предуслова, Хрвати су тада поседовали само жељу/вољу/мотивацију. Одговор на горње питање у суштини је врло једноставан, то је само могао да буде Ватикан, свакако уз здушну помоћ тадашње аустријске државе, која је до самог свог краја, свог одласка у историју (као Аустро-Угарска) била строго римокатолички, изразито папофилно оријентисана.

КАКО ЈЕ ДУБРОВНИК ПОХРВАЋЕН?

Једно од најважнијих поглавља ове сурове и тешке књиге наше историје тиче се Дубровника. Хрват Гулисав у Држићевом „Дунду Мароју“ није „нашијенац“, он је из далека, језик докумената Дубровачке републике је латински и српски, а дубровачки госпари су се, у 19. веку, сви изјашњавали као Срби римокатолици. Шта се ту дешавало и где смо данас?

Одговорићу Вам са неколико цитата из студије (где су наведени одговарајући историјски извори): „Српска обележја у Дубровачкој републици могу се пронаћи свуда: у песмама Срба Дубровчана, у штампи која је објављена у Дубровнику у XIX веку и почетком XX века, у друштвима која су основана, у језику и књижевности старих Дубровчана (...) Срби католици били су носиоци српске народне мисли у Дубровнику у XIX веку и значајан чинилац српског народа. Сматрали су себе огранком растрзаног словенског народа који је говорио српско-дубровачки језик. Отворено су се борили против порицања о постојању Српства u Дубровнику, сматрајући да је једно вера а друго народност (...)“ „Дубровачки бискуп Мато Водипић у свом роману Марија Конавоска, објављеном у Загребу  1893. пише  на пр. да је слава диван обичај и да се „узвесељепије у славу божју као код свих Срба, а напија се обично до пете чаше. Оне крсне здравице, како их је и Вук забележио, и данас се обавезно изговарају уз весеље, нарочито на славском гошћењу. Уз живу српску традицију везану за православну веру и прошлост чувала се и херцеговачка ношња па је дубровачки надбискуп морао да предузима посебне мере против свештених лица која нису хтела да одбаце познату херцеговачку капу“ (...) На самом почетку XX века, Дум Иван Стојановић, угледни католички свештеник, писао је: „Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка ми црква то не брани, јер је она универзална; кршћанство ме учи, да љубим ближњега, па ко је ближи од српскогa народа? Звало би се не бити кршћанином, кад би се вјере ради од свога народа одбио и његовијем непријатељем постао.“ (...)“ „У складу са саставом становништва, које се великим делом насељавало из херцеговачког залеђа, али и са општим историјским кретањима на овом подручју, у средњем веку на територији Дубровника поред службе на латинском језику служила се служба и на словенском језику. Те свештенике су често, према писму којим су се служили, називали „ћурилица" или „ћирилица". Из тих периода сачуван је и велики број ћириличних натписа на споменицима (...) Најстарије дубровачке средњовековне књиге су писане ћирилицом – Дубровачки зборник из 1520, и такође штампане ћирилицом – 1512. Служба блажене дјеве Марије. Ћирилицом су писане две редакције Александриде и друго (...)“ Те чињеница не говоре, дакле, за иоле хрватски карактер дубровачке културе.

Зар то није помало необично кад знамо да се Хрвати данас поносе дуборовачким наслеђем?                

То није чудно, Људевит Гај је тек је 1835. објавио проглас о напуштању кајкавског дијалекта и старог правописа, дакле дотадашњег хрватског народног и књижевног језика, и о прихватању штокавштине, значи стандарда српског језика, који је дефинитивно у лингвистици утемељио Вук Караџић, и новог правописа. А много пре тога су у Дубровнику већ стварали Цвијевић, Комнен, Ветрановић, Мавро Орбин, Гундулић, Џоно Палмотић, Андро Паули, итд. Да је он знао шта ради, шта прихвата и усваја, и коме дугује ову врло значајну реформу хрватског језика – условно речено, у извесном и само позитивнм смислу посрбљивања, дакле обогаћивања, зближавања и синергичког прожимања две културе – сведочи и његов следећи исказ: „Kako da se prepiremo što je kod Srbljah narodno, što li nije, kod Srbljah, u kojih od oltara do čobana ništa biti ne može što ne bi narodno bilo: kod Srbljah, od kojih mi jezik u svojoj mudrosti i u svom bogatstvu, i običaje u svojoj izvrsnosti i svojoj čistoći učiti moramo ako hoćemo da ilirski život obnovimo; kod Srbljah koji su u svetinji svoga srpstva onaj narodni duh i ono rodoljubstvo uzdržali, koji smo i mi u novije doba, radi sloge, pod prostranim imenom ilirstva novim životom uskrsnuli: kod Srbljah, koji su nama od starine sve sačuvali, a kojim mi malo ali sasvim ništa glede samoga narodnoga dati ne možemo (подвучено од стране аутора)?“

ВАТИКАН И ПАВЕЛИЋ ЗАУВЕК ЗАЈЕДНО        

Иако неки покушавају да Ватикан „растерете“ од усташког наслеђа ( зарад добрих „екуменских“ односа ), ми и данас видимо да се хрватски НДХ идентитет заснива на снажном поистовећењу Павелићеве монструм-државе са борбеним римокатолицизмом. Има ли излаза из тог лавиринита?      

Уска симбиоза клерофашистичког режима Анте Павелића и хрватског католичког клера на челу са Алојзијем Степинцом а уз несумњиво знање Ватикана поводом тога, која је видљива и при Србоциду тадашње хрватске државе 1941-1945, као и при геноциду над Јеврејима и Ромима, може се релативизовати или порицати само у оквиру. Тзв. контрафактичке историје и из изузетно неморалних, идеолошких мотива. Томе се наука, наравно, мора перманентно и аргументовано супротстављати.

Прва консеквенца, која произилази из овог историјског развоја, несумњиво гласи да је поништавање вере тј. одустајање од светосавског православља најсигурнији начин „расрбљивања“, денационализације, јер тада очигледно (искуствено) ступа на снагу аутоматизам губљења и националног обележја. Верски стожер се испоставља као неопходни елемент индивидуалне и социјалне свести у Срба.

То се дешавало као резултат масивног и концертираног спољног притиска, како од стране свог римокатоличког – државног и социјалног – окружења, тако сигурно и од стране својих и даље православних сународника, који су их не ретко титулирали као „Латине“ (или „потурице“ у случају исламизације) и шта више као „издајнике“, али и као резултат човеку својствене тежње да себе идентификује и појми као – за себе и друге – препознатљиво индивидуално и социјално биће. То се, емпиријски, ретко дешавало у раним генерацијима конвертита, али пролазиле су године и – стотине година. Јер покатоличавање је почело већ од Велике шизме 1054. а српска национална свест се код погођених, као што смо видели, великим делом одржала све до половине XIX века. Тада је тај процес постао неповратан, тада је ступила на снагу, исто тако емпиријски позната, „сопствена динамика догађаја“, самоидентификација са новом стварношћу је постала императив егзистенције.

Данас за Србе постоје заправо само две алтернативе, прва је одустати од себе, сопствене историје и културе, помирити се са чињеницом врло изгледног нестанка свог духовног бића, свог имена и језика, свог сопственог народа.

Да је ова могућност и после Другог светског рата остала реална алтернатива показује упечатљиво и један документ, порука коју је језуитски ученик, папа Павле VI, упутио у другој половини XX века у Црну Гору, а која истовремено потврђује а. да се прозелитска активност римокатоличке цркве и после 2. светског рата наставила несмањеним интензитетом, овде на примеру Црне Горе и б. да се од тада практикује једна, условно речено нова, „екуменска тактика“.

Овде само кратки извод из писма папског личног изасланика Франческа Паловинетија од 28.12.1969, упућено српско-православном Митрополиту црногорско-приморском Данилу (Дајковићу), са циљем уклањања Његошевих моштију из српско-православне капеле на Ловћену и њеног претварања у римокатолички споменик и место ходочашћа, као део покатоличавања Црне Горе:

„Носим Вам специјалну поруку Светог Оца Папе и његову поруку требам лично да уручим, па сам радо прихватио овај напоран труд да се уз Његов благослов обезбеди Ваша сагласност и саучешће што се изричита жеља Светог Оца Папе, па сам пошао на овај историјски пут који треба да овјековечи Вас (...) Много се постигло и Свети Отац Папа је веома задовољан и предложио је да би било најбоље да се скине она мала капела (на Ловћену) и смјести у музеј или у Његуше где би одговарало намени, где историја тог времена изумрлог старог народа још једино може да се види. Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотребила овај народ који ето, може се рећи, потпуно изумире (...) Св. Отац Папа је вољан да даде 500 милиона лира као помоћ за изградњу Маузолеја који ти храбри људи тако упорно траже, па ће и Папина помоћ много допринијети, па ће се само тражити да у Маузолеј буду смјештене кости Луције Црногорке (Озане Которске)“

Како изгледа друга алтернатива?

Она гласи, просветити се и схватити да у диахроном светском пројекту Ватикана, као делу диахроног сукоба две велике културолошке традиције у Европи, једноставно нема места за православне Србе, да су и све новотарске приче о екуменизму и јединству само нововремски називи за остваривање врло старих циљева, који су – још једном – српски народни корпус већ коштали још увек неизбројане милионе душа.

На Србима је, значи, да ли ће допустити да се оствари жеља Виктора Гутића од 28. маја 1941: „Ја хоћу да служим Божијој и народној вољи! Ови непожељни елементи ће у нашим областима у најкраће време бити уништени без иједног трага! Једино што ће остати, то ће бити зло сећање на њих (...)“ и папског изасланика Франческа Паловинетија из 1969. или ће размислити о речима свог академика Косте Чавошког:

„Сваки народ, ако хоће да опстане на ветрометинама историје, мора знати шта је од самог почетка био, шта јесте и шта треба и даље да буде у деценијама и вековима који су пред њим. Све је то садржано у појму националне самосвести.

 

Разговор водио: Владимир Димитријевић

Шира верзија текста објављеног у "Печату"

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018