08.
Некатегоризовано

Ни­ко­ла Жу­тић
АН­ТИ­СРП­СКИ ФАЛ­СИ­ФИ­КА­ТИ У УЏБЕНИЦИМА ИСТОРИЈЕ (С по­себ­ним освр­том на фал­си­фи­ка­те о ге­но­цид­ном стра­да­њу Ср­ба)

Ме­мо­ран­дум СА­НУ је на­стао због не­сно­сног по­ло­жа­ја Ср­ба у СФРЈ, у свим обла­сти­ма ма­те­ри­јал­ног и ду­хов­ног жи­во­та др­жа­ве и дру­штва, а на­ро­чи­то због ан­ти­срп­ских фал­си­фи­ка­та у исто­ри­о­гра­фи­ји. По­сле ге­но­цид­ног са­ти­ра­ња у НДХ на­стао је од 1944. ко­му­ни­стич­ки те­рор над Ср­би­ма и у „но­вој” Ср­би­ји и дру­гим срп­ским зе­мља­ма „ком-со­ци­ја­ли­стич­ке” Ју­го­сла­ви­је.

Кул­тур­ни и ду­хов­ни ет­но­цид на­ста­вљао се то­ком ус­по­ста­ве ан­ти­срп­ског Бро­зо­вог ре­жи­ма, ко­ји се на­ро­чи­то око­мио на бо­га­ту срп­ску на­род­ну и вер­ску тра­ди­ци­ју… Ре­ла­ти­ви­зи­ра­на је срп­ска на­ци­ја (на­род) и у свом „исто­ри­ци­зму” из­јед­на­че­на са ин­стант (ве­штач­ким) на­ци­ја­ма на­ста­лим от­пад­ни­штвом од Ср­ба то­ком 19. и 20. ве­ка. Узор ко­му­ни­сти­ма, из­ме­ђу оста­лих, био је и по­гу­бан Скер­ли­ћев по­глед на срп­ски „на­ци­о­нал­ни ро­ман­ти­зам”, ко­ји је из­јед­на­чио са хр­ват­ским. Скер­лић из­јед­на­ча­ва ро­ман­ти­чар­ска сно­ви­ђе­ња ве­за­на за „ве­ли­ко­срп­ство” ца­ра Ду­ша­на и Зво­ни­ми­ро­ву „злу коб” по Хр­ва­те. На је­зич­ки на­ци­о­на­ли­зам (ко­ји је основ за је­дан ор­ган­ски на­род као што су Ср­би) он гле­да као на по­губ­ни по­ли­тич­ки ин­стру­мент.

Аустро-не­мач­ко-ба­вар­ски исто­ри­ча­ри на­мет­ну­ли су Скер­ли­ћу и дру­гим срп­ским по­зи­ти­ви­сти­ма не­ис­то­риј­ски по­глед на ства­ра­ње на­ци­ја на Бал­ка­ну, јер по­је­ди­ни од њих твр­де да је на­ци­ја са­мо је­дан осе­ћај (јед­но опре­де­ље­ње, као и код да­на­шњих нео­ли­бе­ра­ла), док је­зик не пред­ста­вља ни­ка­кав основ на­ци­је (на­ро­да), већ је то са­мо ре­тро­град­но раз­ми­шља­ње срп­ских ро­ман­ти­ча­ра. Пи­са­ло се да мно­ги срп­ски се­ља­ци ни­су зна­ли ни ко су ни шта су, иако су го­во­ри­ли истим је­зи­ком. Њи­хов по­губ­ни по­глед на „мо­дер­но” на­ци­о­нал­но пи­та­ње пре­у­зи­ма ком­плет­на ле­ви­чар­ска ху­ма­ни­стич­ка на­у­ка то­ком 20. ве­ка.

Ви­дљи­во је да се по­сле „на­ци­о­нал­ног тре­жње­ња” с кра­ја осам­де­се­тих и то­ком де­ве­де­се­тих ду­хов­на (на­ци­о­нал­на) кли­ма ни­је мно­го про­ме­ни­ла у ко­рист исти­не о срп­ству. Фал­си­фи­ка­ти из прет­ход­них епо­ха су у до­број ме­ри оста­ли. Со­ци­ја­ли­стич­ки (Мар­ко­ви­ћев и Ту­цо­ви­ћев) и ли­бе­рал­ни (Скер­ли­ћев и Ћо­ро­ви­ћев у мла­ђим да­ни­ма) по­глед на срп­ско на­ци­о­нал­но пи­та­ње оста­ли су као „про­гре­сив­ни” ре­ци­ди­ви „на­пред­ног ју­го­сло­вен­ства”, „пле­ме­ни­те иде­је” у од­но­су на де­сни­чар­ски „екс­трем­ни ве­ли­ко­срп­ски на­ци­о­на­ли­зам” ко­ји се из­јед­на­ча­вао са шо­ви­ни­змом, па је за­то 1918. уни­штен на­мет­ну­тим ли­бе­рал­ним ју­го­сло­вен­ством од тзв. за­пад­них де­мо­кра­ти­ја. Та­кав не­про­мен­љи­ви по­глед на ни­ве­ли­са­но и стро­го кон­тро­ли­са­но на­ци­о­нал­но пи­та­ње уте­ме­љио се у ли­те­ра­ту­ри, а на­ро­чи­то у уџ­бе­ни­ци­ма исто­ри­је, књи­жев­но­сти и срп­ског је­зи­ка.

Срп­ска на­ци­о­нал­на про­све­та је на­ро­чи­то на уда­ру та­ко­зва­них но­вих нео­ли­бе­рал­них уни­вер­зал­них вред­но­сти од вре­ме­на „пе­то­ок­то­бар­ских” по­ли­тич­ких про­ме­на од 2000. го­ди­не. На уда­ру су ху­ма­ни­стич­ке на­у­ке, на­ро­чи­то исто­ри­ја, књи­жев­ност и лин­гви­сти­ка. По­себ­но су би­ли кон­тро­ли­са­ни уџ­бе­ни­ци исто­ри­је, ко­ји су на ег­зак­тан на­уч­ни на­чин ре­ви­ди­ра­ли исто­ри­о­гра­фи­ју „цр­ве­ног по­бед­ни­ка” и но­вог нео­ли­бе­рал­ног узур­па­то­ра исти­не, и ко­ји су на­уч­но про­ве­ре­ним чи­ње­ни­ца­ма по­би­ја­ли на­мет­ну­те фал­си­фи­ко­ва­не исто­риј­ске сте­ре­о­ти­пе.

Сма­трам да тре­ба за­шти­ти­ти тра­ди­ци­о­нал­не на­ци­о­нал­не, про­свет­не, кул­тур­не и вер­ске вред­но­сти од ан­ти­е­вроп­ских нео­ли­бе­рал­них кре­та­ња. Та­ква иде­о­ло­ги­ја иде упра­во у ан­ти­е­вроп­ском прав­цу не­ги­ра­ња на­ве­де­них вред­но­сти. Она ра­за­ра тра­ди­ци­о­нал­не цр­кве и вер­ске ор­га­ни­за­ци­је, ра­за­ра тра­ди­ци­о­нал­не на­ро­де из ко­јих ства­ра но­ве европ­ске над­на­ци­је, ства­ра суб­кул­ту­ру то­бо­жњег аван­гард­ног, мо­дер­ни­стич­ког, но­во­е­вроп­ског, кул­тур­ног зна­ча­ја. Ана­ци­о­нал­не вред­но­сти се че­сто пре­ко уџ­бе­ни­ка пре­зен­ту­ју уче­ни­ци­ма и сту­ден­ти­ма срп­ских уни­вер­зи­те­та и при­сут­не су у на­ста­ви не­ко­ли­ци­не бе­о­град­ских фа­кул­те­та. Не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је гло­ба­ли­стич­ког иде­о­ло­шког усме­ре­ња ве­ли­ку енер­ги­ју су тро­ши­ле на про­па­ган­ду ана­ци­о­нал­них уџ­бе­ни­ка, пре­ко ор­га­ни­зо­ва­ња број­них се­ми­на­ра на за­да­ту те­му: ка­ко на­пи­са­ти иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ки по­до­бан уџ­бе­ник за мон­ди­јал­ну Евро­пу? При том се ин­кви­зи­тор­ска ре­то­ри­ка упо­тре­бља­ва­ла про­тив уџ­бе­ни­ка ко­ји су иска­ка­ли из про­пи­са­ног ана­ци­о­нал­ног (или ан­ти­срп­ског) мо­де­ла.

Сво­јим лич­ним ис­ку­ством уве­рио сам се у сву же­сти­ну на­па­да соц­ре­а­ли­ста (про­и­за­шлих из ко­му­ни­стич­ког иде­о­ло­шког ши­ње­ла) и нео­ли­бе­ра­ла из та­бо­ра Гра­ђан­ског са­ве­за и Де­мо­крат­ског цен­тра. На­и­ме, ја сам био је­дан од ауто­ра (по­ред др Ко­сте Ни­ко­ли­ћа и др Мом­чи­ла Па­вло­ви­ћа) ме­диј­ски мно­го на­па­да­ног уџ­бе­ни­ка за III и IV раз­ред гим­на­зи­је из 2001. го­ди­не. Ни дан да­нас ни­је ми ја­сно ка­ко је За­вод за из­да­ва­ње уџ­бе­ни­ка ус­пео да об­ја­ви је­дан та­кав „пре­крет­нич­ки” на­ци­о­нал­ни уџ­бе­ник по­ред но­вих гра­ђан­ских кон­тро­ло­ра ума. Нео­б­у­зда­на ме­диј­ска кри­ти­ка овог на­шег уџ­бе­ни­ка све­до­чи у ко­јој ме­ри је днев­на по­ли­ти­ка увек од­ре­ђи­ва­ла кон­цеп­ци­ју, на­став­ни про­грам и план у школ­ском си­сте­му. Очи­глед­на је стал­на тен­ден­ци­ја да се ре­ви­ди­ра исто­риј­ски са­др­жај, ка­да је у пи­та­њу на­ци­о­нал­на исто­ри­ја Ср­ба, под при­ти­ском иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ких и рат­них про­ме­на.

Ка­ко се гу­би­ла ко­ја срп­ска област у овом по­след­њем ра­ту, из на­став­них пла­но­ва је бри­са­на или сво­ђе­на на ми­ни­мум исто­ри­ја по­је­ди­них срп­ских зе­ма­ља ко­је су оте­те си­лом гло­ба­ли­ста (гу­би­так Ре­пу­бли­ке Срп­ске Кра­ји­не озна­ча­вао је бри­са­ње исто­ри­је кра­ји­шких Ср­ба; у Ре­пу­бли­ци Срп­ској сла­био је у то вре­ме др­жав­но-на­ци­о­нал­ни иден­ти­тет због сла­бог при­ме­њи­ва­ња Деј­тон­ског спо­ра­зу­ма; због се­па­ра­ти­стич­ких на­сто­ја­ња Ђу­ка­но­ви­ће­вог ре­жи­ма био је угро­жен по­ло­жај Ср­ба Цр­не Го­ре, док је Ма­ке­до­ни­ја, као ста­ра не­ма­њић­ка „Ју­жна Ср­би­ја”, у пот­пу­но­сти не­ста­ла из ви­до­кру­га срп­ске тра­ди­ци­о­нал­не на­у­ке и по­ли­ти­ке). По­што је Ко­смет по­ста­јао све ма­ње срп­ски, оче­ки­ва­ло се да ће се у бу­дућ­но­сти у уџ­бе­ни­ци­ма исто­ри­је обим исто­ри­је о срп­ском на­ро­ду под осман­лиј­ском упра­вом ре­ви­ди­ра­ти и све­сти на сим­бо­ли­ку.

Под иде­о­ло­шким при­ти­ском ути­цај­них по­ли­тич­ких струк­ту­ра из та­да­шњег Гра­ђан­ског са­ве­за, Ли­бе­рал­но-де­мо­крат­ске пар­ти­је и Де­мо­крат­ског цен­тра (из бив­ше вла­сти), дру­го и оста­ла из­да­ња овог на­шег на­ци­о­нал­ног уџ­бе­ни­ка пре­тр­пе­ло је цен­зор­ске за­хва­те. За­вод за из­да­ва­ње уџ­бе­ни­ка Ре­пу­бли­ке Ср­би­је мо­рао се по­ви­но­ва­ти при­ти­сци­ма моћ­них „де­мо­крат­ских ин­кви­зи­то­ра”. Из уџ­бе­ни­ка је, на при­мер, из­бри­са­на мо­ја увод­на лек­ци­ја о пре­суд­ном ути­ца­ју иде­о­ло­ги­ја на исто­риј­ска кре­та­ња, на­ро­чи­то гра­ђан­ског ли­бе­ра­ли­зма (у обла­сти кул­ту­ре, спор­та, при­вре­де, ве­ре и дру­гог).

Исто­ри­ја пре­ко­дрин­ских и „пре­чан­ских” Ср­ба, у скла­ду са днев­но­по­ли­тич­ким евро­у­ни­јат­ским и уну­тра­шњим ан­ти­срп­ским-срп­ским др­жав­ним по­тре­ба­ма, у дру­гом из­да­њу све­де­на је на остат­ке оста­та­ка. Док је у пр­вом из­да­њу уџ­бе­ни­ка исто­ри­ји Ср­ба у Хр­ват­ској и Сла­во­ни­ји, Ба­ра­њи, Срп­ској Кра­ји­ни, Дал­ма­ци­ји, Хер­це­го­ви­ни, Бо­сни, Ба­на­ту, Бач­кој и Сре­му би­ло по­све­ће­но нај­ма­ње пет ме­тод­ских је­ди­ни­ца, у дру­гом, цен­зу­ри­са­ном из­да­њу, исто­ри­ја тих ре­ги­о­на све­де­на је на две ме­тод­ске је­ди­ни­це.

Ко су би­ли про­та­го­ни­сти бе­со­муч­них на­па­да на наш „срп­ски” уџ­бе­ник, очи­шћен од ко­му­ни­стич­ких ана­ци­о­нал­них сте­ре­о­ти­па? Пре свих, ту је био по го­ди­на­ма нај­ста­ри­ји, али за­то у на­па­ди­ма нај­у­пор­ни­ји, пу­бли­ци­ста Де­си­мир То­шић (ко­ји ни­је исто­ри­чар, али се ипак и 1991. же­сто­ко око­мио на за­јед­нич­ку књи­гу проф. Пе­тра­но­ви­ћа и ме­не о 27. мар­ту 1941). Из­дво­јио бих јед­ну ње­го­ву ап­сурд­ну опа­ску ка­да је го­во­рио да не­ма „де­мо­кра­ти­је у уџ­бе­ни­ку”. Свој­стве­но „уче­ним уни­вер­за­ли­сти­ма”, То­шић је остао не­до­ре­чен, од­но­сно ни­је пре­ци­зи­рао на ко­ји тип де­мо­кра­ти­је је ми­слио, да ли на ан­тич­ку, хри­шћан­ску или мо­жда ли­бе­рал­ну или на­род­ну (ко­му­ни­стич­ко-со­ци­ја­ли­стич­ку) де­мо­кра­ти­ју. По­је­дин­ци из То­ши­ће­вог Де­мо­крат­ског цен­тра (ком је на че­лу био ана­ци­о­нал­ни Ми­ћу­но­вић) по­јам де­мо­кра­ти­је су све­ли са­мо на по­доб­ну гра­ђан­ску ли­бе­рал­ну де­мо­кра­ти­ју, ко­ја се све ви­ше пре­тва­ра­ла у нео­ли­бе­рал­ну. По­што се тер­мин „де­мо­кра­ти­ја” у ме­ди­ји­ма не­пре­ци­зно екс­пло­а­ти­ше, та­да сам раз­ми­шљао у прав­цу да би, на­ро­чи­то ђа­ци­ма, тре­ба­ло пре­до­чи­ти пра­ву упо­тре­бу те ре­чи, у иде­о­ло­шко-по­ли­тич­ком сми­слу.

Од на­па­да­ча на уџ­бе­ник То­шић је ипак био нај­у­че­ни­ји у од­но­су на пле­ја­ду не­ис­то­ри­ча­ра, по­пут бив­ше пред­став­ни­це Ми­ни­стар­ства про­све­те Тин­де Ко­вач, но­ви­нар­ке ли­ста „Да­нас” Ми­ли­це Јо­ва­но­вић, но­ви­на­ра „Вре­ме­на” Ми­ло­ша Ва­си­ћа, ко­ји је овај наш уџ­бе­ник кр­стио као „чет­нич­ку чи­тан­ку за ма­ту­ран­те” (пр­ви пут се отво­ре­но пи­са­ло о ан­ти­на­ци­стич­ком по­кре­ту Ју­го­сло­вен­ске вој­ске у Отаџ­би­ни на че­лу са ге­не­ра­лом Ми­ха­и­ло­ви­ћем, ко­ји је, за­јед­но са пар­ти­зан­ским, био ан­ти­о­ку­па­тор­ски и осло­бо­ди­лач­ки). Та­квим чи­ње­ни­ца­ма, ко­је је на­ро­чи­то ис­ти­цао др Ко­ста Ни­ко­лић, са­мо се до­при­но­си­ло по­пу­лар­но­сти уџ­бе­ни­ка код ши­ро­ких сло­бод­но­ми­сле­ћих омла­дин­ских ма­са. Про­фе­сор­ке Фи­ло­зоф­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, др Ду­брав­ку Сто­ја­но­вић и др Ољу Ми­ло­са­вље­вић, у кри­ти­ци су во­ди­ле ана­ци­о­нал­ност и по­ли­тич­ка при­пад­ност (или сим­па­ти­зер­ство) Гра­ђан­ском са­ве­зу или Де­мо­крат­ском цен­тру, док је струч­но-на­уч­на по­ле­ми­ка код њих из­о­ста­ла.

Овај наш „сло­бо­дар­ски уџ­бе­ник” је да­кле, вр­ло по­у­чан при­мер ка­ко је днев­на по­ли­ти­ка, без об­зи­ра што се она на­зи­ва­ла „де­мо­крат­ском”, мо­гла на дра­сти­чан не­ци­ви­ли­за­циј­ски на­чин, без уте­ме­ље­них ар­гу­ме­на­та, дис­кре­ди­то­ва­ти ауто­ре – пи­сце. У дру­гој по­ло­ви­ни две­хи­ља­ди­тих овај наш уџ­бе­ник је по­но­во цен­зу­ри­сан, а ја сам бри­сан као ко­а­у­тор, из­гле­да због мог ту­ма­че­ња „екс­трем­не исти­не”, али и због при­пад­ни­штва Срп­ској ра­ди­кал­ној стран­ци од 2005. го­ди­не (од 2007. сам и на­род­ни по­сла­ник). Та­да­шњи ди­рек­тор За­во­да за уџ­бе­ни­ке Ми­ло­љуб Ал­би­ја­нић из Г17+ (мој „ко­ле­га” на­род­ни по­сла­ник) ни­је ме уоп­ште оба­ве­стио, ка­ко зах­те­ва уч­ти­вост и основ­ни фер по­слов­ни од­нос, да сам бри­сан из уџ­бе­ни­ка као ко­а­у­тор. О мом укла­ња­њу ни­сам са­знао ни од мо­јих ко­ле­га из Ин­сти­ту­та за са­вре­ме­ну исто­ри­ју, др Ни­ко­ли­ћа и др Па­вло­ви­ћа, већ ме је је­дан уче­нич­ки ро­ди­тељ на ули­ци оба­ве­стио да ви­ше ни­сам ко­а­у­тор на­ве­де­ног уџ­бе­ни­ка.

Као на­род­ни по­сла­ник Срп­ске ра­ди­кал­не стран­ке, у На­род­ној скуп­шти­ни Ср­би­је по­ми­њао сам ана­ци­о­нал­ну стра­те­ги­ју у ра­ду не­ко­ли­ци­не фа­кул­те­та и на­ро­чи­то ана­ци­о­нал­ну и нео­ли­бе­рал­ну стра­те­ги­ју Прав­ног фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та „Уни­он”. На мо­је кри­тич­ке опа­ске на ра­чун тог фа­кул­те­та, из Ми­ни­стар­ства про­све­те ми је би­ро­крат­ски од­го­ва­ра­но да та про­свет­но-на­уч­на ин­сти­ту­ци­ја оба­вља де­лат­ност у скла­ду са за­ко­ном за­га­ран­то­ва­ним прин­ци­пом ака­дем­ских сло­бо­да, под ко­јим се, у скла­ду са чла­ном 5. За­ко­на о ви­со­ко­школ­ском обра­зо­ва­њу, под­ра­зу­ме­ва сло­бо­да на­уч­но­и­стра­жи­вач­ког ра­да и умет­нич­ког ства­ра­ла­штва, укљу­чу­ју­ћи сло­бо­ду ис­тра­жи­ва­ња, јав­ног пред­ста­вља­ња на­уч­них ре­зул­та­та и умет­нич­ких до­стиг­ну­ћа, сло­бо­да из­бо­ра ме­то­да, ин­тер­пре­та­ци­је на­став­них са­др­жа­ја и сло­бо­да из­бо­ра сту­диј­ских про­гра­ма.

Под прин­ци­пом ака­дем­ских сло­бо­да, ана­ци­о­нал­ни „гра­ђан­ски” За­кон о ви­со­ком обра­зо­ва­њу из 2005. го­ди­не пред­ви­ђао је сло­бод­но, бо­ље ре­ћи, нео­д­го­вор­но угро­жа­ва­ње др­жав­них и на­ци­о­нал­них те­ме­ља, тра­ди­ци­о­нал­не на­у­ке, тра­ди­ци­о­нал­ног мо­ра­ла, па су се мо­гли „сло­бод­но” штам­па­ти и уни­вер­зи­тет­ски уџ­бе­ни­ци сум­њи­ве на­ци­о­нал­не ори­јен­та­ци­је. Та­кве не­кон­тро­ли­са­не ака­дем­ске сло­бо­де мо­гле су са­мо до­при­но­си­ти ду­хов­ној анар­хи­ји и ха­о­су у дру­штву. Пред­ла­гао сам у На­род­ној скуп­шти­ни нео­п­ход­ну ин­тер­вен­ци­ју др­жав­не упра­ве, од­но­сно над­ле­жног ми­ни­стра, ко­ји у свом ре­со­ру тре­ба да пред­ста­вља нај­ве­ћи др­жав­ни ауто­ри­тет.

Ми­ни­стри би тре­ба­ло да бу­ду ис­кљу­чи­во ру­ко­во­ђе­ни ин­те­ре­си­ма слу­жби, прин­ци­пи­ма по­што­ва­ња за­ко­на. Пре­ма про­свет­ним за­ко­ни­ма, ми­ни­стар про­све­те има од­лу­чу­ју­ћу реч у ка­дров­ској по­ли­ти­ци, код оце­не ква­ли­те­та на­ста­ве, па та­ко и ква­ли­те­та уџ­бе­ни­ка… Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да про­свет­ни рад мо­же на нај­бо­љи на­чин код мла­дих љу­ди да раз­ви­ја па­три­от­ски осе­ћај, ко­ји пре­ко на­ци­о­нал­ног вас­пи­та­ња ја­ча др­жав­но и на­ци­о­нал­но је­дин­ство. Срп­ска др­жа­ва је од пе­то­ок­то­бар­ског пу­ча за­бо­ра­ви­ла еле­мен­тар­ни на­ци­о­нал­но-про­свет­ни рад пред на­ле­том уни­вер­зал­них нео­ли­бе­рал­них стре­мље­ња пре­ко та­ко­зва­них ака­дем­ских сло­бо­да ко­је су мо­гле иза­зва­ти пот­пу­ну на­ци­о­нал­ну и др­жа­во­твор­ну нео­д­го­вор­ност, ко­ја се на­ро­чи­то мо­гла ис­по­ља­ва­ти у сум­њи­вим из­да­њи­ма уџ­бе­ни­ка.

Струч­на али и ши­ра на­род­на јав­ност оче­ки­ва­ла је ве­ћу кон­тро­лу код из­да­ва­ња уџ­бе­ни­ка у вре­ме­ну на­пред­њач­ке вла­да­ви­не од 2012. па до да­нас, ко­ја је сва­ка­ко ро­до­љу­би­ви­ја од прет­ход­не „до­сов­ске” вла­сти. На­су­прот та­квим оче­ки­ва­њи­ма, сум­њи­ви ино­стра­ни и до­ма­ћи из­да­ва­чи су се и да­ље умно­жа­ва­ли, па су се у уџ­бе­ни­ци­ма по­ја­вљи­ва­ле лек­ци­је (ме­тод­ске је­ди­ни­це) ко­је ди­рект­но угро­жа­ва­ју обра­зо­ва­ње и на­ци­о­нал­но вас­пи­та­ње срп­ске омла­ди­не. У ме­ди­ји­ма се чак и не­кад је­ди­ни „по­у­за­ни” др­жав­ни из­да­вач – За­вод за из­да­ва­ње уџ­бе­ни­ка – оп­ту­жу­је за „ло­ша” из­да­ња уџ­бе­ни­ка исто­ри­је, са про­из­вољ­ним чи­ње­ни­ца­ма из сум­њи­вих из­во­ра. Та­ко се у ме­ди­ји­ма ра­ши­ри­ла по­ле­ми­ка ве­за­на за за­не­ма­ри­ва­ње Ја­се­нов­ца („је­два тре­ћи­на стра­не” о том стра­ти­шту) и за про­бле­ма­тич­не по­дат­ке о бро­ју жр­та­ва, као и о на­ци­о­нал­но вер­ском са­ста­ву тих жр­та­ва, ко­ји су об­ја­вље­ни у нај­но­ви­јем уџ­бе­ни­ку за осми раз­ред основ­не шко­ле (из 2015).

На­ве­де­ни број жр­та­ва у уџ­бе­ни­ку се кре­ће од 50.000, пре­ма про­бле­ма­тич­ним кон­струк­ци­ја­ма хр­ват­ских ре­ви­зо­ра бро­ја жр­та­ва, до ви­ше од 100.000 пре­ма вој­ним из­во­ри­ма, ка­ко се на­во­ди у уџ­бе­ни­ку. Про­бле­ма­ти­чан је по­да­так из­не­сен у уџ­бе­ни­ку, ко­ји је за ауто­ре „нај­по­у­зда­ни­ји”, да је број уби­је­них Је­вре­ја „нај­ма­ње 30.000”. Иза Је­вре­ја се на­во­де Ро­ми, Хр­ва­ти ко­му­ни­сти (Ју­го­сло­ве­ни) и на кра­ју Ср­би, за ко­је је на­пи­са­но да је „ра­спон по­да­та­ка о бро­ју жр­та­ва ве­о­ма ши­рок”. Ипак су ауто­ри уџ­бе­ни­ка др Ко­ста Ни­ко­лић и др Бон­џић на кра­ју ис­та­кли да су Ср­би нај­ви­ше стра­да­ли у ло­го­ру Ја­се­но­вац.

Ни­је ми ја­сно због че­га се је­вреј­ско стра­дал­ни­штво у Ја­се­нов­цу то­ли­ко не­пре­ци­зно из­но­си (уве­ли­ча­ва), ка­да је по­зна­то да је у Кра­ље­ви­ни Ју­го­сла­ви­ји би­ло око 60.000 Је­вре­ја (са не­ко­ли­ко хи­ља­да при­спе­лих бе­гу­на­ца из европ­ских зе­ма­ља под на­ци­стич­ком оку­па­ци­јом од 1938/1939. го­ди­не), а не тре­ба за­бо­ра­ви­ти чи­ње­ни­цу да су при том број­ни Је­вре­ји стра­да­ли и у Кон­цен­тра­ци­о­ном ло­го­ру Го­спић, у ве­ле­бит­ским ја­ма­ма (Ша­ра­но­ва ја­ма и дру­ге), а на­ро­чи­то на ото­ку Па­гу (ви­ше хи­ља­да). Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти ни на чи­ње­ни­цу да је око шест хи­ља­да Је­вре­ја стра­да­ло у зе­мун­ском ло­го­ру („Сај­ми­шту”) на те­ри­то­ри­ји НДХ (под не­мач­ком упра­вом). Чу­ди ме за­што Је­вре­ји ни­су по­ми­шља­ли на ту­жбу про­тив Ре­пу­бли­ке Хр­ват­ске за зло­чи­не ге­но­ци­да над је­вреј­ским на­ро­дом у НДХ. По­не­кад не­до­ста­је со­ли­дар­ност је­вреј­ског стра­дал­нич­ког на­ро­да са срп­ским стра­дал­нич­ким на­ро­дом, на­ро­чи­то од стра­не Је­вре­ја у Хр­ват­ској.

Хр­ват­ски ре­ви­зи­о­ни­сти бро­ја уби­је­них у Ја­се­нов­цу ис­ти­чу да је у ло­го­ру стра­да­ло ма­ло љу­ди, „има­ју­ћи на уму рат­не окол­но­сти”. Ра­ни­јих го­ди­на су нај­ек­стрем­ни­ји ре­ви­зо­ри у сма­њи­ва­њу бро­ја жр­та­ва би­ли исто­ри­ча­ри Ју­ре Кри­што и Јо­сип Јур­че­вић. Ме­ђу­тим, у по­сљед­ње вре­ме по­ја­ви­ла се пле­ја­да још рев­но­сни­јих ре­ви­зо­ра. Је­дан од њих, Хор­ват, твр­ди да је у Ја­се­нов­цу стал­но би­ло око 2.000 за­то­че­ни­ка, док је „кроз ње­га про­шло још не­ко­ли­ко ти­су­ћа љу­ди”. Ре­ви­зор Ву­кић на­во­ди да „по­сли­је­рат­не оп­шир­но про­во­ђе­не екс­ху­ма­ци­је ни­су успје­ле про­на­ћи ви­ше од 500 по­смрт­них оста­та­ка”.

Енорм­ним ума­њи­ва­њем бро­ја жр­та­ва не же­ле се са­мо не­ги­ра­ти про­из­вољ­ни, по­ли­тич­ки мо­ти­ви­са­ни су­до­ви пре­ма ко­ји­ма је у ло­го­ру уби­је­но од 700.000 до ми­ли­он љу­ди,2) не­го и на­ла­зи „на­уч­них ис­тра­жи­ва­ња” пре­ма ко­ји­ма је у ло­го­ру би­ло де­се­так пу­та ма­ње жр­та­ва (од на­ве­де­них 700.000). То твр­ди ис­тра­жи­вач Жер­ја­вић пре­ма на­ла­зи­ма из 1989. го­ди­не. Ко­чо­вић је (1985) из­ра­чу­нао да је у Ја­се­нов­цу стра­да­ло око 85.000 љу­ди: од 45.000 до 52.000 Ср­ба, око 13.000 Је­вре­ја, око 10.000 Ци­га­на и око 10.000 Хр­ва­та.

Сво­је­вре­ме­но су ан­ти­срп­ски еле­мен­ти ини­ци­ра­ли да се у Бе­о­гра­ду ор­га­ни­зу­је кон­фе­рен­ци­ја и из­ло­жба о хо­ло­ка­у­сту (ге­но­ци­ду) над Је­вре­ји­ма и Ци­га­ни­ма, без укљу­чи­ва­ња ге­но­ци­да над Ср­би­ма. Из­во­ђач та­квих не­до­стој­них ра­до­ва тре­ба­ло је да бу­де (да се не по­ве­ру­је) Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре Ре­пу­бли­ке Ср­би­је у апри­лу 2016. го­ди­не. На тој кон­фе­рен­ци­ји глав­ни го­вор­ник је тре­ба­ло да бу­де епи­скоп сла­вон­ски Јо­ван Ћу­ли­брк, ина­че пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра Му­зе­ја ге­но­ци­да у Бе­о­гра­ду. Та­ква ма­ни­фе­ста­ци­ја би­ла би по­ку­шај дис­кри­ми­на­ци­је срп­ских жр­та­ва. Тим по­те­зом је ваљ­да ши­рој јав­но­сти тре­ба­ло пред­ста­ви­ти срп­ске жр­тве као ма­ње вред­не. Ми­ни­стар­ство кул­ту­ре Ре­пу­бли­ке Ср­би­је је ипак, на кра­ју, због број­них про­те­ста и ва­па­ја, од­у­ста­ло од ор­га­ни­зо­ва­ња та­кве не­до­лич­не ма­ни­фе­ста­ци­је.

Ми­ни­стар про­све­те и на­у­ке Мла­ден Шар­че­вић је по­сле по­ле­ми­ке у ме­ди­ји­ма око уџ­бе­ни­ка исто­ри­је за осми раз­ред из­ја­вио да ће, у ци­љу кон­тро­ле над уџ­бе­ни­ци­ма, фор­ми­ра­ти по­себ­ну је­ди­ни­цу при За­во­ду за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња, ко­ја ће се ба­ви­ти на­ци­о­нал­ним про­гра­ми­ма у Ср­би­ји, Ре­пу­бли­ци Срп­ској, као и у шко­ла­ма с по­себ­но ор­га­ни­зо­ва­ном на­ста­вом за срп­ску де­цу у ре­ги­о­ну и ди­ја­спо­ри. Пред­ви­ђе­но је да та је­ди­ни­ца осми­шља­ва је­дин­стве­не на­ци­о­нал­не про­гра­ме из исто­ри­је, ге­о­гра­фи­је, књи­жев­но­сти, је­зи­ка и оп­ште кул­ту­ре. Ми­ни­стар је обе­ћао да ће из­над све­га по­тен­ци­ра­ти срп­ску на­у­ку.

Ру­ко­во­ди­лац Цен­тра за раз­вој про­гра­ма и уџ­бе­ни­ка За­во­да за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња и вас­пи­та­ња, Та­тја­на Ми­шо­вић, из­ја­ви­ла је у сеп­тем­бру 2018. да струч­ња­ци овог те­ла, фор­ми­ра­ног од­лу­ком вла­де, са са­рад­ни­ци­ма из шко­ла, са фа­кул­те­та и ин­сти­ту­та, да­ју пред­лог но­вог пла­на и про­гра­ма за од­ре­ђе­ни пе­ри­од. При том, На­ци­о­нал­ни про­свет­ни са­вет да­је ми­шље­ње о пред­ло­гу, а он­да план до­но­си ми­ни­стар про­све­те. По даљ­њој про­це­ду­ри, из­да­ва­чи од тог вре­ме­на има­ју 150 да­на да до­ста­ве Ми­ни­стар­ству пред­ло­ге уџ­бе­ни­ка, а оно их про­сле­ђу­је За­во­ду на струч­ну оце­ну. По­том ауто­ри, ко­је из ре­до­ва на­став­ни­ка и фа­кул­тет­ских и ин­сти­тут­ских на­уч­ни­ка би­ра из­да­вач, пи­шу уџ­бе­ни­ке на осно­ву усво­је­них про­гра­ма и упут­ста­ва за њи­хо­ву ре­а­ли­за­ци­ју.

Сва­ки ру­ко­пис уџ­бе­ни­ка до­ста­вља се За­во­ду за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња у пи­са­ној и елек­трон­ској фор­ми, са ми­шље­њем три ре­цен­зен­та ко­је би­ра­ју са­ми из­да­ва­чи (по сво­јој во­љи?). По­том За­вод фор­ми­ра ко­ми­си­ју ко­ја има 60 да­на да пре­гле­да ру­ко­пи­се, вра­ти их из­да­ва­чи­ма на до­ра­ду (уко­ли­ко се уоче не­до­ста­ци) и да струч­ну оце­ну уџ­бе­ни­ка. Ако Ко­ми­си­ја За­во­да пред­ло­жи одо­бра­ва­ње уџ­бе­ни­ка, пред­лог иде у Ми­ни­стар­ство про­све­те, а ми­ни­стар из­да­је ре­ше­ње да је уџ­бе­ник одо­брен за на­ста­ву. По­том се на ин­тер­нет стра­ни­ци Ми­ни­стар­ства и у „Про­свет­ном пре­гле­ду”, нај­ка­сни­је до 15. фе­бру­а­ра, об­ја­вљу­је ка­та­лог одо­бре­них уџ­бе­ни­ка, а из­да­ва­чи ша­љу шко­ла­ма при­мер­ке књи­га. За­тим шко­ле из ка­та­ло­га би­ра­ју уџ­бе­ни­ке пре­ма од­лу­ци на­став­нич­ког ве­ћа и о све­му се оба­ве­шта­ва са­вет ро­ди­те­ља. За­вод у про­гра­му од­ре­ђу­је ко­је ће обла­сти из исто­ри­је, на при­мер, да се уче у не­ком раз­ре­ду, док обим па­су­са или стра­на о те­ми ко­ја ће би­ти за­сту­пље­на у уџ­бе­ни­ку од­ре­ђу­је ис­кљу­чи­во аутор, од­но­сно из­да­вач ко­ји га је ан­га­жо­вао.3)

Ми­шо­ви­ће­ва на кра­ју об­ја­шња­ва да област „Дру­ги свет­ски рат” у осмом раз­ре­ду има че­ти­ри па­су­са: „У че­твр­том па­су­су ’Би­ланс ра­та и до­при­нос Ју­го­сла­ви­је по­бе­ди ан­ти­фа­ши­стич­ке ко­а­ли­ци­је’, јед­на те­ма је ’Ло­го­ри смр­ти Ја­се­но­вац, Ста­ра Гра­ди­шка, Сај­ми­ште, Ба­њи­ца, ге­но­цид и хо­ло­ка­уст’”. Ме­ђу­тим, је­дан од нај­ве­ћих ло­го­ра на ју­го­и­сто­ку Евро­пе у ле­то 1941. го­ди­не, Кон­цен­тра­ци­о­ни ло­гор Го­спић, са стра­ти­шти­ма у са­мом Го­спи­ћу и око­ли­ни, на Ве­ле­би­ту (Ја­дов­но и дру­ге кра­шке ја­ме), Па­гу, Кар­ло­ба­гу и Три­бањ Ши­бу­љи­ни, уоп­ште се не по­ми­ње ме­ђу на­ве­де­ним ло­го­ри­ма, од ко­јих је ве­ћи­на по оби­му ег­зе­ку­ци­је ма­ња. Ми­шо­ви­ће­ва ис­ти­че ва­жну чи­ње­ни­цу ве­за­ну за ак­ту­ел­не по­ле­ми­ке у јав­но­сти, да из­да­ва­чи има­ју сло­бо­ду да ту те­му об­ра­де на две стра­не или у два па­су­са.

Пре­ма из­ја­ва­ма на­став­ни­ка из основ­них шко­ла, да­кле љу­ди из прак­се, они су углав­ном ода­бра­ли „нео­спо­ра­ва­ни” уџ­бе­ник за осми раз­ред За­во­да за уџ­бе­ни­ке из 2010/11, чи­ји су ауто­ри др Ђор­ђе Ђу­рић из Ма­ти­це срп­ске из Но­вог Са­да и др Мом­чи­ло Па­вло­вић из Ин­сти­ту­та за са­вре­ме­ну исто­ри­ју. На­став­ник исто­ри­је из ОШ „Фи­лип Ви­шњић” у Мо­ро­ви­ћу Ру­дић, за­па­жа да је у тре­нут­ку из­ла­ска уџ­бе­ни­ка из 2010. го­ди­не по­пи­са­но 73.000 стра­да­лих, али да је не­дав­но на јед­ној кон­фе­рен­ци­ји чуо за по­да­так да је до са­да по­пи­са­но 120.000 жр­та­ва (на­став­ни­ци, да­кле, пом­но пра­те нај­но­ви­ја ис­тра­жи­ва­ња – Н. Ж). Он да­ље на­во­ди да у по­ме­ну­том из­да­њу За­во­да из 2010. сто­ји да су пр­ве про­це­не по­сле Дру­гог свет­ског ра­та би­ле да је Ја­се­но­вац од­нео из­ме­ђу 500.000 и 600.000 жи­во­та, и да ме­ђу њи­ма до­ми­ни­ра­ју Ср­би. На­став­ник Ру­дић на кра­ју за­кљу­чу­је да је очи­глед­ну за­бу­ну иза­зва­ло ка­сни­је из­да­ње За­во­да за уџ­бе­ни­ке из 2015. (др Ко­сте Ни­ко­ли­ћа и др Дра­го­ми­ра Бон­џи­ћа), „у ко­ме об­ја­шње­ње ни­је та­ко де­таљ­но”.

Нео­бја­шњи­во је да је ми­ни­стру Шар­че­ви­ћу и ње­го­вим са­рад­ни­ци­ма, уз екс­пер­ти­зу За­во­да за уна­пре­ђи­ва­ње обра­зо­ва­ња, про­ма­као на­ве­де­ни про­пуст у уџ­бе­ни­ку за исто­ри­ју, ко­ју он из­у­зет­но це­ни и по­зна­је. На ме­не је ина­че ми­ни­стар Шар­че­вић оста­вио ути­сак осве­шће­ног на­ци­о­нал­ног ра­де­ни­ка, ко­ји сам (за­јед­но са др Во­ји­сла­вом Ше­ше­љем) сте­као у лич­ном кон­так­ту с њим у ње­го­вом ка­би­не­ту. Том при­ли­ком на­ро­чи­то је ис­та­као свој под­виг са осни­ва­њем при­ват­не гим­на­зи­је „Ру­ђер Бо­шко­вић”, ко­ја но­си име по на­уч­ни­ку Ср­би­ну ри­мо­ка­то­ли­ку, ко­га је и пред­ста­вио као Ср­би­на ри­мо­ка­то­ли­ка, и при том ис­при­чао анег­до­ту ве­за­ну за кри­ти­ке срп­ских ду­ше­бри­жни­ка, ко­ји су га пи­та­ли због че­га он углед­ној гим­на­зи­ји усред Бе­о­гра­да да­је име јед­ног Хр­ва­та (Ру­ђе­ра Бо­шко­ви­ћа).

***

На­су­прот шту­рим по­да­ци­ма из уџ­бе­ни­ка о ге­но­ци­ду (хо­ло­ка­у­сту) над Ср­би­ма, Је­вре­ји­ма и Ци­га­ни­ма, по­сто­ји оби­ље исто­риј­ских из­во­ра ко­ји­ма се мо­же опо­врг­ну­ти сма­њи­ва­ње срп­ских жр­та­ва ко­је до ка­ри­ки­ра­ња вр­ше хр­ват­ски ауто­ри, али у по­след­ње вре­ме и по­је­ди­ни срп­ски исто­ри­ча­ри и на­дри­и­сто­ри­ча­ри. У по­рат­ним вре­ме­ни­ма би­ло је пре­у­ве­ли­ча­них про­це­на (од 700.000 до ми­ли­он жр­та­ва у Ја­се­нов­цу) ко­је су се спро­во­ди­ле због на­док­на­де рат­не ште­те и ре­па­ра­ци­ја Ју­го­сла­ви­ји. То је број „др­жав­не ста­ти­сти­ке” из 1945/46. од 1,706.000 укуп­них жр­та­ва Ју­го­сла­ви­је и 700.000 уби­је­них у Ја­се­нов­цу, ко­ји је ипак пре­у­ве­ли­чан.

До пот­пу­но пре­ци­зног бро­ја се не мо­же до­ћи јер је ко­му­ни­стич­ки ап­со­лу­ти­зам ана­те­ми­сао би­ло ка­кво ба­вље­ње те­мом уста­шког по­ко­ља Ср­ба, због про­кла­мо­ва­ног „брат­ства и је­дин­ства”. На­и­ме, од­мах по­сле ра­та (а и ка­сни­је) ни­је би­ло до­зво­ље­но ис­тра­жи­ва­ти те­рен и ста­ти­сти­ку ге­но­ци­да, па су мно­ги до­ка­зи не­ста­ли, ле­ше­ви су не­ста­ја­ли због еро­зи­је тла уз Са­ву („од­не­ла их Са­ва”). Број уби­је­них у Ја­се­нов­цу је сва­ка­ко мно­го ве­ћи од ег­закт­них (по­пи­са­них) 146.400 вој­ног исто­ри­ча­ра Ан­ту­на Ми­ле­ти­ћа и кре­ће се до не­ко­ли­ко сто­ти­на хи­ља­да уби­је­них.

У НДХ је спро­во­ђен си­сте­мат­ски др­жав­ни зло­чин ге­но­ци­да (не­мач­ко-хр­ват­ски др­жав­ни про­је­кат), ло­го­ре је осни­ва­ла др­жа­ва хр­ват­ског на­ро­да због ефи­ка­сног уни­ште­ња Ср­ба, Ци­га­на и Је­вре­ја. Ка­да је у пи­та­њу ге­но­цид, ни­ка­ко се не сме при­хва­ти­ти хлад­на те­за „пу­сти­мо исто­ри­ју исто­ри­ча­ри­ма”, као да је пред­мет рас­пра­ве број узи­да­ног ка­ме­ња у зи­ди­не не­ке твр­ђа­ве. Ду­шан Ба­ста­шић, осни­вач Удру­же­ња „Ја­дов­но” не не­ги­ра чи­ње­ни­цу да исто­риј­ском на­у­ком тре­ба да се ба­ве на­уч­ни­ци али, ка­ко он ка­же, „сва­ко од нас има сво­ју вла­сти­ту, лич­ну, по­ро­дич­ну исто­ри­ју и пре­да­ње о тра­ге­ди­ји.

По­ред то­га, ге­не­ра­ци­је Ср­ба ро­ђе­не по­сле Дру­гог свет­ског ра­та би­ле су у при­ли­ци да у шко­ла­ма, иако са­мо у фраг­мен­ти­ма и сва­ка­ко не­до­вољ­но, на­у­че по­не­што о по­ко­љу ко­ји је за­де­сио њи­хо­ве по­ро­ди­це и на­род ко­ме при­па­да­ју. Ти по­том­ци жр­та­ва, и са­ме жр­тве, има­ју ап­со­лут­но и нео­ту­ђи­во пра­во да ин­тер­пре­ти­ра­ју исто­риј­ске до­га­ђа­је из сво­је по­ро­дич­не и на­ци­о­нал­не исто­ри­је и да на­сто­је да на овај или онај на­чин пру­же до­при­нос кул­ту­ри пам­ће­ња на жр­тву. Ко­нач­но, не мо­же исто­риј­ска на­у­ка би­ти са­ма се­би свр­ха, не­го тре­ба да сво­ја са­зна­ња ста­ви у функ­ци­ју обра­зо­ва­ња нај­ши­ре за­јед­ни­це, из­град­ње на­ци­о­нал­не све­сти, ја­ча­ња иден­ти­тет­ског лан­ца”.

Пред­сед­ник Удру­же­ња „Ја­дов­но” ди­рект­но кри­ти­ку­је и Му­зеј ге­но­ци­да у Бе­о­гра­ду, на че­лу са ути­цај­ним пред­сед­ни­ком Управ­ног од­бо­ра, вла­ди­ком Јо­ва­ном Ћу­ли­бр­ком и ди­рек­то­ром др Вељ­ком Ђу­ри­ћем Ми­ши­ном, да све­сно сма­њу­ју број ли­кви­ди­ра­них Ср­ба и оста­лих по ло­го­ри­ма и стра­ти­шти­ма не­за­ви­сне Др­жа­ве Хр­ват­ске. Ба­ста­шић на­ро­чи­то кри­ти­ку­је Вељ­ка Ђу­ри­ћа Ми­ши­ну због на­па­да на нај­о­збиљ­ни­јег ис­тра­жи­ва­ча Ја­дов­ног, др Ђу­ру За­те­за­ла (об­ја­вио дво­том­ну књи­гу о Ја­дов­ном), јер не­ги­ра За­те­за­лов број „не ма­ње од 40.123 уби­је­них”. У по­ле­ми­ци са Ми­ши­ном, Ба­ста­шић је, из­ме­ђу оста­лог, за­пи­сао сле­де­ће: „Ни­сам же­лио бра­ни­ти ре­зул­та­те ра­да по­кој­ног Ђу­ре За­те­за­ла јер, ка­ко сам на­пи­сао, ње­го­ва сту­ди­ја и за­о­став­шти­на нај­вје­ро­до­стој­ни­ја су од­бра­на од Вељ­ка Ђу­ри­ћа Ми­ши­не, Зво­ни­ми­ра Де­спо­та („ста­ти­сти­чар ге­но­ци­да” из За­гре­ба – Н. Ж) и Дра­га­на Цвет­ко­ви­ћа (из Му­зе­ја ге­но­ци­да у Бе­о­гра­ду – Н. Ж.) ко­ји су се на ње­га остр­ви­ли.

Под­сје­тио сам ка­ко је да­на­шњи пред­сед­ник Управ­ног од­бо­ра му­зе­ја Јо­ван Ћу­ли­брк 2010. у Ба­ња­лу­ци (на пр­вој кон­фе­рен­ци­ји о Ја­дов­ном – Н. Ж.) по­тврд­но кли­мао гла­вом ка­да је др За­те­за­ло го­во­рио упра­во о из­во­ри­ма за утвр­ђе­ни број жр­та­ва. До­да­јем и ка­ко је Јо­ван Мир­ко­вић, Ђу­ри­ћев прет­ход­ник у Му­зе­ју, у сво­јој пре­зен­та­ци­ји За­те­за­ло­ве сту­ди­је, као не­у­пи­тан број жр­та­ва на­во­дио упра­во онај од нај­ма­ње 40.123.” Не тре­ба за­бо­ра­ви­ти да ра­до­ви са Кон­фе­рен­ци­је у Ба­ња Лу­ци о Ја­дов­ном ни­кад ни­су об­ја­вље­ни у ви­ду збор­ни­ка ра­до­ва, не знам чи­јом кри­ви­цом.

Ба­ста­шић да­ље ис­ти­че да Ђу­рић Ми­ши­на „до­во­ди у пи­та­ње, од­но­сно дис­ква­ли­фи­ку­је и За­те­за­лов име­нич­ни (кон­крет­но по име­ни­ма жр­та­ва) по­пис од 10.502 жр­тве Кон­цен­тра­ци­о­ног ло­го­ра Го­спић (Ја­дов­но-Паг), ко­ји је об­ја­вљен у ње­го­вој дво­том­ној књи­зи „Ја­дов­но” (Бе­о­град, 2007). Ба­ста­шић у свом тек­сту (об­ја­вље­ном на ин­тер­не­ту – Ja­dov­no.com) да­ље на­во­ди да је од­ри­ца­ње Ми­ши­не и Му­зе­ја по­че­ло још у ма­ју 2013. го­ди­не, ка­да је ње­гов ку­стос Дра­ган Цвет­ко­вић, на три­би­ни у За­гре­бу (у ор­га­ни­за­ци­ји Срп­ског на­ци­о­нал­ног ве­ћа) из­ја­вио да је го­спић­ка гру­па ло­го­ра (Го­спић, Паг, Ја­дов­но) у све­га два и по ме­се­ца по­ста­ла ме­сто стра­да­ња из­ме­ђу 16.000 и 17.000 љу­ди. За број жр­та­ва у Ја­се­нов­цу Цвет­ко­вић је та­да из­ја­вио да он из­но­си из­ме­ђу 122.000 и 130.000 уби­је­них.

Исто­ри­чар и прав­ник мр Ни­ко­ла Ми­ло­ван­чев из Љу­бља­не дао је за­ни­мљи­ву ком­па­ра­ци­ју ста­ти­стич­ких по­да­та­ка о број­но­сти ста­нов­ни­штва Ју­го­сла­ви­је пре­ма по­пи­си­ма из 1931. и 1948. го­ди­не, те до­шао до за­кључ­ка да су рат­не жр­тве про­це­ње­не у мно­го ма­њем бро­ју не­го што је то би­ло у ствар­но­сти. Про­це­не бро­ја ста­нов­ни­ка вр­шио је Др­жав­ни ста­ти­стич­ки уред ДФЈ 1945. го­ди­не. Ми­ло­ван­чев је про­це­нио да је Др­жав­ни уред пред­ста­вио мно­го ма­њи број жр­та­ва, па жа­ли што ни­је мо­гао са­зна­ти име­на тих љу­ди ко­ји су про­це­ну вр­ши­ли, „јер они као да су пре­спа­ва­ли че­ти­ри рат­не го­ди­не (ни­су у по­пис увр­сти­ли при­род­ни при­ра­штај ста­нов­ни­штва – Н. Ж.) и као да ни­су зна­ли за Ја­се­но­вац, Ја­дов­но и дру­га ма­сов­на стра­ти­шта”. Ми­ло­ван­чев је про­це­нио да је око 1,5 ми­ли­о­на ста­нов­ни­ка ма­ње у Ју­го­сла­ви­ји не­го што је то на­вео др­жав­ни ста­ти­сти­чар из 1945. го­ди­не, па се пи­та где су они не­ста­ли. Ми­ло­ван­чев на­во­ди да је број Не­ма­ца ко­ји су прог­на­ни из Ју­го­сла­ви­је из­но­сио око 285.000, док је број рат­них за­ро­бље­ни­ка ко­ји се ни­су вра­ти­ли у Ју­го­сла­ви­ју био око 55.000, па ипак је оста­јао ми­нус од око 1,100.000 ста­нов­ни­ка у но­вој Ју­го­сла­ви­ји.4) ***

О бро­ју жр­та­ва у НДХ све­до­че број­ни до­ку­мен­ти, пре­зен­то­ва­ни у збир­ка­ма већ од 1945. го­ди­не од срп­ских, али и хр­ват­ских ауто­ра. Об­ја­вље­но је оби­ље књи­га, сту­ди­ја, чла­на­ка, при­ло­га, кри­ти­ка и освр­та, што све­до­чи да је ова муч­на те­ма срп­ско–је­вреј­ског стра­да­ња ду­го у цен­тру па­жње исто­ри­ча­ра, прав­ни­ка и по­ли­ти­ко­ло­га. Ти до­ку­мен­ти све­до­че да су ло­го­ри („ге­рихт”) би­ли не­мач­ко-хр­ват­ски про­је­кат, у ко­ји су се укљу­чи­ли сви ста­ле­жи хр­ват­ског дру­штва, и да се са­мо мо­же на­слу­ћи­ва­ти оп­сег хр­ват­ског кла­ња и уби­ја­ња. У пр­ви план уста­шки ча­сни­ци су ис­та­кли зна­чај се­ља­штва као нај­број­ни­јег хр­ват­ског ста­ле­жа, али је кључ­на уло­га хр­ват­ских шко­ло­ва­них љу­ди као идеј­них пред­вод­ни­ка ко­ји су уче­ство­ва­ли и у са­мој ре­а­ли­за­ци­ји ма­са­кра.

Већ по са­мој број­но­сти ри­мо­ка­то­лич­ких све­ће­ни­ка – уста­ша мо­же се прет­по­ста­ви­ти ин­тен­зи­тет хр­ват­ског кла­ња. У Збир­ци Вик­то­ра Но­ва­ка (ко­ја се чу­ва у Ар­хи­ву СА­НУ) по­пи­са­но је 894 ри­мо­ка­то­лич­ких све­ће­ни­ка, све­тов­них и свих мо­на­шких ре­до­ва (фра­ње­ва­ца, ису­со­ва­ца, до­ми­ни­ка­на­ца, ка­пу­ци­на, ба­зи­ли­ја­на­ца, при­пад­ни­ка кри­жар­ског ре­да Бла­же­не дје­ви­це Ма­ри­је у Је­ру­са­ли­му, али је на спи­ску би­ло и ча­сних се­ста­ра, жуп­ни­ка, ви­со­ких пре­ла­та Рим­ске цр­кве, од ко­јих се по­ми­њу два над­би­ску­па и 14 би­ску­па. Од на­ве­де­ног бро­ја, њих 153 је од­ли­ко­ва­но од стра­не Па­ве­ли­ће­вог уста­шког ре­жи­ма, а од 50 ча­сних се­ста­ра, са­мо њих пет ни­је од­ли­ко­ва­но.5) Књи­жев­ник и исто­ри­чар Ђу­ро Ви­ло­вић („Хр­ват чет­ник”) на­во­дио је по­дат­ке за де­се­ти­не све­ће­ни­ка – уста­ша и уста­шких при­вр­же­ни­ка, од ко­јих на­во­ди­мо сле­де­ће: жуп­ник у Би­ску дон Мар­тин Ба­бин; жуп­ник из Хр­ват­ског Бла­га­ја Пе­тар Чин­гри­ја; ка­но­ник Ми­хо Де­лић из Ма­кар­ске; фра­тар Аго­сти­но Це­о­ла, Ита­ли­јан из Па­до­ве; све­ће­ник Ци­глит из Ме­ђи­мур­ја; све­ће­ник Пе­тар Гро­зда­нић; жуп­ник у По­љи­ца­ма Кр­сто Је­ли­нић; жуп­ник у Же­же­ви­ци Стан­ко Ка­ди­јић; ису­со­вац Еуген Кирст; фра Иван Кр­стић из Си­ња; М. Кр­по из Ко­њи­ца; жуп­ник из Хрт­ко­ва­ца Ан­тун Ми­ја­ко­вић; фра­ње­вац Алој­зи­је Ми­сил, уста­шки по­вје­ре­ник у Кре­ше­ву; Пе­тар Си­вја­но­вић, жуп­ник у Гру­би­шном По­љу; Бо­гу­мил Зло­па­ша из Хум­ца код Љу­бу­шког и дру­ги.

У спи­ско­ви­ма Упра­ве др­жав­не без­бед­но­сти (фонд БИА-е ко­ји се чу­ва у Ар­хи­ву Ср­би­је) на­ла­зе се по­пи­си број­них све­ће­ни­ка – уста­ша. На спи­ску „Уче­шће све­штен­ства у бан­ди­ти­зму и са­рад­ња са од­мет­ни­ци­ма” на­ла­зе се, из­ме­ђу оста­лих, и сле­де­ћи све­ће­ни­ци: Јо­зо По­љак, фра­ње­вац, ро­дом из Си­ња. Као уста­ша уче­ство­вао у не­де­ли­ма јед­не уста­шко-кри­жар­ске бан­де у Сла­во­ни­ји; жуп­ник из Ка­пе­ле Јо­сип Ђу­рић – ко­ман­до­вао уста­шко-кри­жар­ском „бан­дом” у Сла­во­ни­ји и по­чи­нио низ звер­ста­ва над мир­ним ста­нов­ни­штвом. Ухва­ћен је са оруж­јем. Жуп­ник Генц Фра­њо из Кра­вар­ског био је ру­ко­во­ди­лац јед­не кри­жар­ске гру­пе, ко­ја је опе­ри­са­ла на под­руч­ју Ве­ли­ке Го­ри­це и ко­ја је од ње­га при­ма­ла на­ре­ђе­ња и ди­рек­ти­ве за рад, иако је он сам ле­гал­но жи­вео у Кра­вар­ском као жуп­ник.

Жуп­ник Креш Слав­ко из За­гре­ба ор­га­ни­зо­вао је у За­гре­бу цен­тра­лу пре­ко ко­је је пре­ба­ци­вао уста­ше иле­гал­це у шу­му, на Кал­ник и Би­ло­го­ру. Та­ко­ђе је пред­во­дио ста­ни­цу за пре­ба­ци­ва­ње уста­ша у Цр­кве­ну (срез Бје­ло­вар). Уби­јен је на Кал­ни­ку. Ча­сна се­стра Ја­ња Пе­трић по­бе­гла је из са­мо­ста­на у Мо­ста­ру и при­кљу­чи­ла се кри­жар­ској гру­пи с ко­јом је оста­ла све док ни­је ухва­ће­на. На са­слу­ша­њу је из­ја­ви­ла да се од­мет­ну­ла по на­го­во­ру оста­лих ча­сних се­ста­ра и пред­стој­ни­ца са­мо­ста­на. Про­тив све­ће­ни­ка др Ма­ри­ја­на До­кле­ра и Зер Вин­ка из Сло­ве­ни­је во­дио се про­цес ко­ји је имао ве­ли­ки од­јек у Сло­ве­ни­ји.6) (За жуп­ни­ка Јо­си­па Ђу­ри­ћа из Ка­пе­ле, срез Но­ва Гра­ди­шка, за­пи­са­но је да је ко­ман­до­вао „јед­ном уста­шко-кри­жар­ском бан­дом у Сла­во­ни­ји и по­чи­нио низ звјер­ста­ва над мир­ним ста­нов­ни­штвом”. Ухва­ћен је с оруж­јем.

Пре­ма истом из­во­ру, Јо­зо По­љак из Си­ња ак­тив­но је уче­ство­вао „у не­дје­ли­ма јед­не уста­шко кри­жар­ске бан­де у Сла­во­ни­ји”. Фра­њо Генц, жуп­ник из Кра­вар­ског, био је ру­ко­во­ди­лац јед­не кри­жар­ске гру­пе ко­ја је опе­ри­са­ла на под­руч­ју Ве­ли­ке Го­ри­це. Из­да­вао је кри­жа­ри­ма пи­сме­на на­ре­ђе­ња и ди­рек­ти­ве за рад, а он сам је ле­гал­но жи­вио и ра­дио у Кра­вар­ском као ри­мо­ка­то­лич­ки жуп­ник. Жуп­ник у За­гре­бу Слав­ко Креш ор­га­ни­зо­вао је цен­тра­лу пре­ко ко­је је пре­ба­ци­вао уста­ше иле­гал­це из За­гре­ба у шу­му, од­мет­нич­ко-кри­жар­ским бан­да­ма на Кал­ник и Би­ло­го­ру. Ор­га­ни­зо­вао је и ста­ни­цу за пре­ба­ци­ва­ње уста­ша у Цр­кве­ну (срез Бје­ло­вар). Кад су но­ве вла­сти са­зна­ле за ње­гов те­ро­ри­стич­ки рад, по­бе­гао је на Кал­ник, али је уби­јен од ор­га­на ОЗНА-е. Ча­сна се­стра Ја­ња Пе­трић по­бе­гла је из са­мо­ста­на у Мо­ста­ру и при­кљу­чи­ла се јед­ној кри­жар­ској гру­пи с ко­јом је оста­ла све док ни­је ухап­ше­на. На са­слу­ша­њу је из­ја­ви­ла да се од­мет­ну­ла по на­го­во­ру оста­лих ча­сних се­ста­ра и пред­стој­ни­це са­мо­ста­на.)

У до­ку­мен­та­ци­ји Ар­хи­ва СА­НУ на­ве­де­ни су број­ни све­ће­ни­ци од­ли­ко­ва­ни од Па­ве­ли­ћа, ко­ји су прет­ход­но вр­ши­ли зло­чи­не као уста­шки и кри­жар­ски са­рад­ни­ци. Пре­ма спи­ску, по абе­цед­ном ре­ду од­ли­ко­ва­ни су сле­де­ћи све­ће­ни­ци:

– Иван фра Абрус, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на (по­смрт­но) 1945, оч бр. 290 тек 1702.

– Ан­те Ала­у­по­вић, жуп­ник, пред­сед­ник сре­ди­шње упра­ве „На­прет­ка”, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на са зве­здом, оч бр. 159 тек. бр. 946, за „ус­трај­но хр­ват­ско др­жа­ње и рев­но бо­дре­ње на­ро­да да ус­тра­је у бор­ба­ма и по­те­шко­ћа­ма до ко­нач­не по­бе­де хр­ват­ске ми­сли, те за пре­да­ни и не­у­мор­ни кул­тур­ни рад као ду­го­го­ди­шњи пред­сед­ник На­пред­ка” („На­род­не но­ви­не” од 5. 7 1944).

– Ал­фонс Ан­дра­шец, гвар­ди­јан фра­ње­вач­ког са­мо­ста­на у Ва­ра­жди­ну, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на, оч. бр. 171, тек бр. 1150. – („На­род­не но­ви­не” од 13. VII 1944).

– фра Ан­ђел Ан­ђе­ло­вић, жуп­ник из Краљ. Су­ге, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на, 1944. го­ди­не.

– Пе­тар Ан­тић, жуп­ник жу­пе Сли­во Рав­но, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на, по­смрт­но.

– Ми­хо Ар­бу­лић, жуп­ник из Ман­да­ље­на, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на.

– Јо­сип Аста­лош, жуп­ник из Оси­је­ка, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на, 1944. го­ди­не.

– Фран Ба­бић, жуп­ник из Сри­ја­ни, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– дон Ан­тун Ба­чић, жуп­ник из Сто­на, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но).

– Ле­о­нард О. Ба­јић, све­ће­ник фра­ње­вац из Ма­кар­ске, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на, 1944 го­ди­не („На­род­не но­ви­не” од 13. VI­II 1944).

– Ан­те Ба­ку­ла, жуп­ник из Гор­ње Хра­сни, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра II сте­пе­на с ма­че­ви­ма, по­смрт­но, 1945. го­ди­не.

– Ђу­ро Ба­ло­ко­вић, сат­ник-ду­шо­бри­жник, из хр­ват­ске флак-ле­ги­је (luft­flot­te kom­man­do re­ich) од­ли­ко­ван је ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра (брон­ча­на са хра­сто­вим гран­чи­ца­ма), 1944. и ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, сре­бр­ном на рат­ној врп­ци 1945. го­ди­не.

– фра Вик­тор Бал­тић, жуп­ник из Љу­бун­чи­ћа, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра III сте­пе­на с ма­че­ви­ма (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Дра­го Бан­дић, жуп­ник из Пр­ња­во­ра, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на 1944. го­ди­не („На­род­не но­ви­не” од 13. VII 1944).

– Мла­ден Бар­ба­рић, про­фе­сор ка­те­хе­та Мо­стар­ске гим­на­зи­је, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра са зве­здом „у знак при­зна­ња за пр­во­бо­рач­ки не­у­стра­ши­ви уста­шки рад, те све­стра­ну бор­бу у шко­ли, на се­лу и у гра­ду за ства­ра­ње и из­град­њу НДХ” („На­род­не но­ви­не” од 10. IV 1944).

– Фра­њо фра Бар­бир, про­фе­сор фра­ње­вач­ке гим­на­зи­је у Ду­бров­ни­ку, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на по­смрт­но, 1945. го­ди­не.

– Ја­ков Ба­ри­шић, жуп­ник из Гра­дач­ца, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Кре­ши­мир Ба­ри­шић, жуп­ник из Кр­ње­у­ше, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра I сте­пе­на с ма­че­ви­ма (по­смрт­но), 1944. го­ди­не.

– Стје­пан фра Ба­ри­шић, жуп­ник из Под­ху­ма, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра III сте­пе­на с ма­че­ви­ма, по­смрт­но 1945. го­ди­не.

– Мир­ко Ба­шић, жуп­ник из Под­гра­ђа, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Стје­пан Бу­ер­ле­ин, ве­ро­у­чи­тељ из Ђа­ко­ва, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на.

– др Ми­лан Бе­лу­хан, жуп­ник св. Ма­ри­је у За­гре­бу, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на, оч бр. 171, тех. бр. 1139, 1944. го­ди­не („На­род­не но­ви­не” од 13. VII 1944).

– фра Ан­те Бе­ну­тић, жуп­ник из Игра­на и Дра­шни­це, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра II сте­пе­на са ма­че­ви­ма (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Смарг­да Бе­шан, ча­сна се­стра ми­ло­срд­ни­ца из др­жав­не бол­ни­це у Ту­зли, од­ли­ко­ва­на је ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, же­ље­зном, на рат­ној врп­ци, 1944. го­ди­не, „за по­жр­тво­ван рад и ње­гу ра­ње­них до­мо­бра­на и уста­ша” („На­род­не но­ви­не” од 22. IV 1944).

– Бра­ни­ми­ра Би­лић, ча­сна се­стра из Лив­на, од­ли­ко­ва­на је ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, брон­ча­ном, на рат­ној врп­ци, 1942. го­ди­не.

– др Вла­ди­мир фра Би­ло­брк, ч. о, жуп­ник и де­кан из Мет­ко­ви­ћа, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на „за­то што је као хр­ват­ски на­род­ни све­ће­ник и пр­во­бо­рац ис­та­као се у до­ба та­ли­јан­ске оку­па­ци­је као не­у­стра­ши­ви бра­ни­тељ по­ве­ре­ног му ста­да” („На­род­не но­ви­не” од 26. VI 1944).

– Ни­ко­ла Би­ло­гри­вић, жуп­ник из Ба­ња­лу­ке, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на („На­род­не но­ви­не” од 13. срп­ња 1944).

– Фран Би­нич­ки, све­ће­ник, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на са зве­здом, 1945. го­ди­не.

– Гр­га Бла­же­вић, жуп­ник из Бо­сан­ског Но­вог, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на („На­род­не но­ви­не” од 13. срп­ња 1944).

– фра Ма­ри­јан Бла­же­вић, про­фе­сор фра­ње­вач­ке гим­на­зи­је у Ду­бров­ни­ку, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на, по­смрт­но 1945. го­ди­не.

– Ва­лен­тин Бо­цак, сат­ник ду­шо­бри­жник Дру­гог гор­ског здру­га, од­ли­ко­ван је ко­лај­ном кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, брон­ча­ном, на рат­ној врп­ци, 1944. го­ди­не.

– др Стје­пан Бо­гу­то­вац, вој­ни ду­шо­бри­жник – ле­ги­о­нар, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра II сте­пе­на са ма­че­ви­ма (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– др Кви­рин Бо­не­фа­чић, би­скуп ма­кар­ски и сплит­ски, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге, ве­ле­ред са зве­здом, оч бр. 50, тек. бр. 142, 1943. го­ди­не. Он је ме­ђу пр­ви­ма од­ли­ко­ван.

– фра Фра­њо Бо­рић, жуп­ник из Чвр­ље­на, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на (по­смрт­но), 1945. го­ди­не.

– Вла­ди­мир Бо­ро­ша, жуп­ник из Ло­бо­ра, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге I сте­пе­на („На­род­не но­ви­не” од 10. трав­ња 1945. го­ди­не).

– Јо­сип Боц­кман, жуп­ник из Гла­мо­ча, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра III сте­пе­на с ма­че­ви­ма (по­смрт­но) 1945. го­ди­не.

– Бе­ри­сла­ва Бра­чић, ча­сна се­стра – ре­дов­ни­ца из За­гре­ба, од­ли­ко­ва­на је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на, 1945. го­ди­не.

– фра Стан­ко Бра­да­рић, жуп­ник из Под­ба­бља, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге II сте­пе­на (по­смрт­но) 1945. го­ди­не.

– Јо­сип Бра­е­но­вић, жуп­ник би­о­ков­ске жу­пе, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, II сте­пе­на, с ма­че­ви­ма (по­смрт­но) 1945. го­ди­не.

– Звон­ко Бре­ка­ло, све­ће­ник ло­го­ра Ја­се­но­вац, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на („На­род­не но­ви­не” од 13. срп­ња 1944. го­ди­не).

– фра Да­не Би­ше­вац, жуп­ник из Стра­тин­ске, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге III сте­пе­на, 1944. го­ди­не („На­род­не но­ви­не”, 13. срп­ња 1944).

– Стје­пан Буц­ко­вић, жуп­ник у Гор­њим Бо­ги­ћев­ци­ма, од­ли­ко­ван је ре­дом кру­не кра­ља Зво­ни­ми­ра, III сте­пе­на са ма­че­ви­ма, 1944. го­ди­не.

– Јо­сип (Јо­ле) Бу­ја­но­вић, сат­ник све­ће­ник IV уста­шког ста­ја­ћег дје­лат­ног здру­га, од­ли­ко­ван је ма­лом сре­бр­ном ко­лај­ном за хра­брост, 1943. го­ди­не: „Од­ли­ко­ван што се као све­ће­ник при­го­дом на­па­да­ја по­бу­ње­ни­ка на Го­спић ис­та­као хра­бро­шћу и од­ва­жно­шћу” (Вој­ни вје­сник бр. 47 од 3. сту­де­ног 1943, стр. 1708).

– Па­вле Бу­то­рац, би­скуп ко­тор­ски ду­бро­вач­ке би­ску­пи­је, од­ли­ко­ван је ре­дом за за­слу­ге ве­ле­ред са зве­здом, због то­га што је као би­скуп „на ис­так­ну­том и угро­же­ном др­жав­ном под­руч­ју бра­нио пра­ва хр­ват­ског на­ро­да” (у „хр­ват­ској” Бо­ки – Н. Ж), „На­род­не но­ви­не” од 10. свиб­ња 1944. го­ди­не.

На­ве­де­на ма­са све­ће­ни­ка све­до­чи о зло­чи­нач­кој хр­ват­ској ко­лек­тив­ној ак­ци­ји, о ма­сов­ном уче­шћу свих ста­ле­жа хр­ват­ског пу­ка у ли­кви­да­ци­ја­ма Ср­ба, Ци­га­на, Је­вре­ја и Хр­ва­та ли­бе­ра­ла – Ју­го­сло­ве­на, ме­ђу ко­ји­ма је би­ло и ко­му­ни­ста. На­ве­де­не зло­чи­не ни­је мо­гла из­вр­ши­ти не­ка­ква „ша­ка уста­ша” ко­ји су то­бо­же у пар ка­ми­о­на упа­ли у За­греб то­ком април­ског ра­та 1941. го­ди­не. По­ред по­је­ди­на­ца ко­ји у Бе­о­гра­ду сма­њу­ју број срп­ских жр­та­ва, у но­ви­је вре­ме се у Хр­ват­ској по­ја­ви­ла пра­ва ор­га­ни­зо­ва­на ре­ви­зи­о­ни­стич­ка шко­ла ко­јој су се при­кљу­чи­ла звуч­на име­на хр­ват­ских на­уч­них, кул­тур­них и вер­ских ин­сти­ту­ци­ја. О тој не­ча­сној по­ја­ви у хр­ват­ској исто­ри­о­гра­фи­ји из­у­зет­ну сту­ди­ју (у фор­ми члан­ка) је да­ла проф. др Мир­ја­на Ка­са­по­вић са Фа­кул­те­та по­ли­тич­ких зна­но­сти у За­гре­бу.

У са­жет­ку члан­ка „Ге­но­цид у НДХ, ума­њи­ва­ње, ба­на­ли­зи­ра­ње и по­ри­ца­ње зло­чи­на”, она раз­ма­тра ре­ви­зи­о­ни­стич­ку стру­ју у са­вре­ме­ној хр­ват­ској исто­ри­о­гра­фи­ји, а по­сред­но и у по­ли­ти­ци, ко­ја се ба­ви Не­за­ви­сном Др­жа­вом Хр­ват­ском. Ка­са­по­вић­ка на­во­ди да ре­ви­зи­о­ни­стич­ки на­ра­тив чи­не три глав­не по­став­ке: „а) НДХ је би­ла нор­мал­на оно­доб­на про­ту­по­бу­ње­нич­ка др­жа­ва ко­ја ни­је ко­ри­сти­ла др­жав­ни те­рор (?! – Н. Ж.) ка­ко би уни­шти­ла вер­ске и ет­нич­ке за­јед­ни­це ко­је су у уста­шкој иде­о­ло­ги­ји и по­ли­ти­ци би­ле од­ре­ђе­не као при­род­ни или ор­ган­ски не­при­ја­тељ те тво­ре­ви­не, не­го је при­ме­њи­ва­ла огра­ни­че­на ле­ги­тим­на сред­ства бор­бе да би се за­шти­ти­ла од по­ли­тич­ких по­бу­ње­ни­ка; б) у НДХ ни­су из­вр­ше­ни ма­сов­ни зло­чи­ни, а ка­мо­ли ге­но­цид, ни над Ср­би­ма, ни над Жи­до­ви­ма, ни над Ро­ми­ма; што­ви­ше глав­не жр­тве би­ли су Хр­ва­ти, те зло­чи­не НДХ тре­ба де­ср­би­зи­ра­ти и де­ју­де­и­зи­ра­ти; ц) ло­гор Ја­се­но­вац био је са­мо рад­ни и са­бир­ни ло­гор, а не кон­цен­тра­циј­ски ло­гор смр­ти, у ко­ји је НДХ при­во­ди­ла по­ли­тич­ке про­тив­ни­ке ка­ко би се за­шти­ти­ла од њи­хо­вог ра­зор­ног де­ло­ва­ња (на­ро­чи­то же­не, де­цу и стар­це – Н. Ж.), а не ка­ко би их уби­ја­ла; пра­ви смр­то­но­сни ло­гор у Ја­се­нов­цу осно­ва­ла је тек ју­го­сло­вен­ска ко­му­ни­стич­ка власт по­сле свр­шет­ка Дру­го­га свет­ског ра­та.

По­ку­ша­ва­ју­ћи де­кон­стру­и­са­ти ’ја­се­но­вач­ки мит’, ре­ви­зи­о­ни­сти за­пра­во на­сто­је де­кон­стру­и­са­ти ’мит о ге­но­ци­ду’ у НДХ, а ти­ме пот­пу­но или де­ли­мич­но ре­ха­би­ли­ти­ра­ти НДХ”. Као нај­ек­стрем­ни­ју ре­ви­зи­о­нист­ки­њу Мир­ја­на Ка­са­по­вић ис­ти­че Блан­ку Мат­ко­вић, пред­сед­ни­цу Хр­ват­ске дру­жбе по­вје­сни­ча­ра „Др Ру­долф Хор­ват”, ко­ја је на­ја­ви­ла „знан­стве­ну ре­во­лу­ци­ју Олу­ја 2”, ко­ја ће те про­бле­ма­тич­не на­ра­ти­ве „ја­се­но­вач­ког ми­та” про­сто раз­би­ти.

Србин-инфо, 7. 11. 2018.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018