14.
Чланак

Радован Гајић
Торонто
НИШТЕЊЕ СТВАРАЛАЧКОГ ЧИНА У СВРХУ РЕИФИКАЦИЈЕ ЧИНА
Сумња у смисао критичке речи и исторично-уметност дела

Свака сумња надраста временску или било коју одредницу.
У древној јапанској култури заједнице постојао је хронолошко-генеолошки социјални ред: прва генерација обрађује земљу – пољопривредници, сељаци; друга генерација изучава вештину ратовања и одбране – војници; самураји и нинџе; трећа генерација се посвећује духовништву – свештеници, песници, уметници сваке врсте, од певача преко глумаца до врхунских сликара. По таквој путањи се кретала „урбанизација далекоисточног духа“. Из тог доба ретка је биографија успешног далекоисточног уметника-духовника, а да почиње с тим да тај и тај креативни дух долази из пољопривредничке породице. (Сам Буда је био принц – био је дакле припадник војно-феудалне хијерархије.) Духовништво је у породичним односима било дубоко укорењено и наведени ред се, поприлично, стриктно држао.

У европским – а и у америчким просторима, нарочито – ствари су стајале битно другачије. Мада, и овде је огроман број уметника потекао из породица војничког социјалног сталежа. Али, у бити, одсуство истински обавезног духовништва – у породичној култури – створило је капитал односе још и далеко пре креирања капитализма – као система економске организације заједнице. С обзиром на честе ратове на евроазијском тлу, резерва – што је српска реч за немачку „капитал“ – das kapital – била је нужна и неопходна – да продужи и очува опстанак у кризним периодима – у свим социјалним распоредима и историјским периодима људске заједнице. Најчешћи и најједноставнији начин стварања резерве била је пљачка другога – по ма којој основи да се други одвајао – што увелико објашњава историјску ратничку узнемиреност евроазијског тла, нарочито јужних Апенина и југа Балкана. Уз пљачку је ишло и ропско потчињавање опљачканих – покорених заробљеника.

С друге пак стране, ово увелико објашњава и креативно, уметничко, стваралачко силништво Евроазијаца. Наиме, по тумачењу Џона Раскина „уметнички дух се развија и јак је само код ратничких народа док траје њихова ратоборност“. По Раскину, ратништво је тај подстрекач креативног, стваралачког духа – тиме и стваралачког чина. Ратништво, дакле, ствара „потребне“ резерве и материјалног и духовног.

Нарастање резерви до нивоа мита (кредитно задуживање земаља непостојећим сумама новца) којим се могу поднети и вештачки изазване кризе, ствара друштво финансијских богаља, с обзиром на то да је све, у таквој заједници, претворено у резерву. Бирократије свих држава су резерве претвориле у свој дуг. Дуг једнако резерва је толика да за њену реализацију, реално, не постоји време. Дугови су толиких размера да позајмљивачу – углавном приватној компанији, која се само зове Међународни монетрани фонд – нико дуг не може да врати. Осим да дуг нестане у тоталитету рата. Тиме се ништи живот, с обзиром на то да је све потчињено очувању и стварању резерве – и уз помоћ постојеће резерве. Тако, у процесу, долазимо и до стварања „гробница“ уметничких дела – музеја и одређених галерија, као складишта за „резерве“ уметничких дела.

Опседнутост резервама најбоље илуструје откриће на староегипатском археолошком налазишту где је под песком откопано огромно здање – вероватно фараонска ризница – са више тона жита, сачувана кроз хиљаде година. Ово указује на могућу претпоставку присуства духа апокалипсе у људској заједници још у том добу. Управо као што уметнички предмети, остављани по античким гробницама уз мртвога, указују на доживљај смрти појединца као лични апокалиптични акт. За истраживаче древних доба овде се ради о резервама остављеним за послесмртни живот и „путовање“.

Прве савремене, по количинама богатства, наддржавне резерве створене су на тлу америчког континента, али бескрупулозном пљачком афричког континента. Пошто је зачета као рурална економија, САД су неминовно морале да створе резерве радне снаге – робове. И да се развијају на робовској радној снази. Робовласништво је било економска основа нове државе. Зарад „чистих“ имовинско-правних односа на потлаченом тлу, стари пранароди, амерички Индијанци, поубијани су. Ту је на делу била технологија. Убрзање смрти конструкцијом вешесмртног оружја – пушке и пиштоља. По неким рачунима, у току само сто педесет година ликвидирано је око пет стотина милиона људи – Индијанаца. За потребе индустрије и латифундија, колонијалног југа, увезени су и довезени афрички црнци, буквално похватани по џунгли као животиње и продавани на пијаци робља. Злочин деветнаестог века – који је починио човек, разних нација, брату човеку других нација – неће бити лако опран. Нису бесмислени стихови валиког Владике који отварају његов спев – еп – Горски вијенац: Нек се овај вијек горди над свим вијековима / он ће ера бити страшна људскијем кољенима. Зло деветнаестог века никако да прође.

У том веку капитал односи су продрли, углавном силом, у све поре – и географског и историјског, као и индивидуалног, персоналног – доводећи до формирања личности, чији су садржај карактера управо само такви односи, који, у својој крајности, воде тоталној роботизацији свега и где је уметност непотребна – било као случај, било као редовна појава. Не чуди што се велики тумач капитализма, Карл Маркс, нигде у својим списима није позабавио креативном страном човека. Све што технолошки развијеном неолиберал-капитализму треба су женоидне (а може и мушкоидне) пумпе за исисавање сперме и за употпуњавање „оргазмичке зависности“ – у „Heavy Metal“ футуристичким стрип садржајима, из 70-их минулог века, поменуте пумпе и уређаји и немају пол, само су машине.

Са индустријским друштвом укинут је, као доминантан, прoизвод руку, у замену за продукт машина – чега је несамерљиви покретач на масовној скали био Адолф Хитлер, пре свега индустријом масовних конц-логор смрти, а његови настављачи – на једној страни света – амерички председници; само мењају имена и изглед, али не и политику – док на другој страни – Јосиф Висарионович Стаљин са својим „бабушка“– генералним секретарима Партије – такође чуварима генералне политичке линије наставља у том правцу. У том процесу поништава се, на општесветском нивоу, уметнички рад и благодатно се нуди уметницима излаз да своју активност прогласе за свој „уметнички“ продукт. И чак им се – на тржишту – нуди већи новац него што су им до тада дела била плаћана.
Комфора гладни, а лењи да се упусте у коштац против читавог комплекса неодговорених питања и нерешених загонетки савременог друштва и цивилизације уопште, уметници седамдесетих година минулог века дигли су свој креатвни глас настојећи да – у том смеру – редефинишу уметничко дело у уметничку праксу. Био је то својеврстан покушај „устанка“ против естаблишмента свога доба.

Своје, наводно скромне, бунтовничке каријере почели су помпезним прогласима сопствене антидеолошке идеологије, да би достигли овај тренутак као најкорумпиранији део неолиберално-капиталистичког мултинацоналног комплекса, који својим новцем негира стваралачки чин, баш како је то учинио и сам капитализам са „слободним“ уметничким производом у свом зачетку пре два века. Уметничка пракса је била само украсне или верске природе, па је такав био и њен производ. Садашња, естрадна пракса бескрупулозно „скупоцених“ перформанса, управо то и доказује. Побуне није ни било! Из тога следи – није било ни уметничког чина. Али, тако настала „пракса“ се убрзо развија у опште-корпорацијску, кастративну, безупитну покорност. Таква, не продукује уметничка дела. Нити јој требају уметничка дела другачија од пуког украса њене похлепе. Таква, тражи и остварује украсна дела – дела прецизне вештине а не уметности.

Индустријализација уметности индустријског друштва највидљивије се одразила пре свих на архитектури и објектима рада архитеката. Као индивидуални чин, само је постала привилегија архитектонског – индустријског – бироа и ретког, пребогатог мецене, коме је наручени објекат инвестиција за пореске олакшице.

Кућа као дом, дом – који је, најзад, у развоју цивилизације, на који век, али ипак, привремено утврдило доба царског просвећеног апсолутизма, а посебно национализми у епохи стварања нација – укинут је; као идеал сасвим. Корпоративна идеологија је човечанство претворила у крдо. Делове крда, корпоративна идеологија тумба по свету, уништава и баца тела јединки – људи! – поред својих напредних (Хитлер је изградио први на свету; и данас у употреби) аутопутева, а све у циљу појефтињења радне снаге до робовласничих односа, у модерним условима – за грудву пиринча или празан сендвич дневно, и преноћиште. А све то у циљу грчевитог одржања карактера свога доба – епохе брзине. Традиционално „кинеско ропство“ – разматрано својевремено, једне сезоне, и на Корчуланској летњој школи „Praxis“-а, као неизбежна будућност либералног капитализма – постало је општецивилизацијско, корпоративно, планетарно ропство. Данас – готово пророчки звучећа – уочавања и коментари Макса Вебера и Херберта Маркузеа о индустријском друштву – само су интересантне интелектуалне тачке, за вербалне спекулације по грађански или универзитетски „надменим“ амфитеатрима или по обесним салонима дневних соба имућних. Идеја финансијера уметности – од стране савремених корпораривних мецена – и уметничких кретања, јесте: „уметност је не таласати“. Ово је потпуно опречно уметником деловању у опште.

Уметничко дело – да би било уметничко, мора да садржи важну одредницу, да иницира, надахњује на покрет, да буди енергију покрета – покрет – тако бар показује његова (или њихова) историја. Не историја уметности већ историја уметничких дела.
Икона монаха Рубљова – Света Тројица – одредила је својевремено, својом величанственом лепотом, границе земље Русије. Померила је сваку правослану душу до тачке да је граница Русије била у оном периферијском селу царства у којем је био бар један мужик који се, личним ходочашћем, поклонио лепоти те иконе. На другој страни, разни сасуди и реликвије верских ритуала – као намерени плен црквено-крсташких похода, против свих цркава успут – толико су узнемиравале машту слушалаца о њиховој лепоти – феудалних господара и краљева – да су они покретали војске како би их се пљачком докопали, а тиме и војно одредили границе свог духовног царства. Тако су напуњене цркве и музеји запада Европе и тамо се држи сав тај плен похода и дан данас.

И сам Христ или Христос (како воле православни да се – у име религије заједништва? – одвоје од католика) имао је испочетка само једно име – име тектон – у значењу прапокретач; први покретач – онај који својим деловањем и присуством подстиче све друге на покрет. Покретач и историје и сопствене (и наше) преисторије. Имао је у то доба и других имена – учитељ, месија, краљ неба... – а два, три века касније испливало је и усталило се Исус Христ(ос). То најстарије име за Христа у списима увек је и писано малим словом, што је и логично, с обзиром на то да је он само реч у списима, реч која покреће. Овде би се могло рећи да је први чин реификације и почињен баш са Христом/сом. Наиме, према легенди, Јосиф из Ариматеје купује тело месијино да га покопа, чинећи га тиме само предметом трговине – реифицира га. Тело постаје предмет промета између продавца и купца, а чин оставља за миленијуме, упитаност апокрифичара: „Ко је видео, икада игде, да човек човеку тело човека за новац продаје?“

Стара Индија бележи величанствено санскрит-песништво непревазиђеног песника Калидасе. Његови стихови су били такве снаге да су, и без музике, надахњивали плесачице – бајадере – на покрет и у механама и по храмовима.

Саставни део слике, и у раној ренесанси, био је пошири напис у слици, који се звао историја. Отуда су у тим вековима у почетку, такве слике и носиле назив историје.

Јапанске графике, мајстора класичног периода, све садрже у себи стих у неком свом (најчешће горњем) углу, који је покретач сцене. Речи су покретале, чиниле призор живим, пошто је живот сунца ове цивилизације – супротно тао учењу – само покрет.

Из свега, нема сумње у уметничко дело и његове многоречно казиване, али никада неисказане невидљиве моћи, али је огромна сумња у проглашавање и чина и дела уметничким. Још у већој мери када то долази од стране галериста и „историчара уметности“ са дипломама локалних, преријско-ловачких радничких универзитета. Поготово када извршено – акт, чин, начињени предмет – уопште нема везе са уметничким. Као ни са историјским. Шта одређује догађање историјским? Да ли су председник и приправница на коленима пред њим историјски догађај? Или су само приземна баналност присутна и у царским периодима? А о чему је пристојност ћутала. Без обзира на комитете, суђења, популарност и сву помпу у тривијалним медијима. Увек треба имати у виду да Катулово име зна сваки мало образованији човек, а нико не зна, ни најобразованији, ниједно име ма и једног члана римског Сената у време када је Катул писао песме. Нико не зна ни који је император тада владао. Ово је нешто што би требало бити приопштено сваком премијеру, председнику, владару – по свем свету – пре него овај положи заклетву за своју дужност и да ће је часно обављати. Али, обично, такви нису ни чули за Катула, а камоли за Фидију, Пракситела, па ни Микеланђела или Леонарда, Ђота... и све оне чија дела превазилазе уобичајено поимање времена и историје друштва.

Сада, дело више није дело ако га је начинио уметник. Дело постаје дело ако су га процењивачи утврдили као уметников рад (чак и ако он то није!) и утврдили му цену за пијацу уметнина – галерије, аукције, личне продаје… истраживање појединачног личног духа је постало безначајно; једини значај има куповина и продаја уметнина. Тога што је дилер прогласио за уметнину, за уметничко дело. Нормално је да се у те трансакције меша држава, а и црква – и свако са својим калкулатором и процентом за себе, али и настављањем промовисања уметничког дела као идеолошког или религијског супстрата. Сада, уместо да уметници размењују идеје исказане својим радпвима они су постали потпунитрговци на пијаци наводно уметничких а у ствари само занатски вешто изведених предмета, и више, постали су трговци вештине којом раде то штпо раде за потребе дилера.

После ковида-19 (када мине, а већ и сад!) и бесомучних сума новца упетљаних у глобалну политику пандемије, нажалост, и сама медицина – не успевши да се одупре корумпираним политичким чопорима планете – постала је полунаука. Неолибералном капитализму то је и био циљ и смисао. Будала је ко мисли да је њима стало до лечења популације и спречавања заразе. Требаће који добар век да се настало зло рашчисти. Осим, ако се не појави неки од колена Кагановича и не реши да, у кратком времену, александровским замасима мача, војно-хируршки, уклони настале изопачености, наметане као нову нормалност.

У таквом меркантилистичком хаосу све и свашта се данас (под)води под називом уметничко. Порно призор и бизарне активности – све у сврху неопримитивизације човечанства за потребе корпорацијске идеологије и антикапиталистичког неолибералног мултинационалног корпоративног „капитализма“, коме требају само робови, као гола сировина – резерва радне снаге.

Својом појавом, у кретању друштвено-економских односа, капитализам је најсавршеније регулисани систем економских односа. Све док држава и њене (а и приватне) банке нису утврдиле да се порез наплаћује свима, на сваку новчаницу коју ико држи у руци, за разлику од оригинално осмишљеног капитализма где се порез могао наплатити само на екстра зараду, на остварену резерву. Тако је неолиберални корпорацијски – „звериње–животињски“ – капитализам, поникао из таме, ложа света, за накане њихове пљачке, постао веће зло за истински капитализам него сви комунизми и социјализми и тираније света, до сада, заједно.

Овде је наука киднапована од стране новчано-властодржачких клика – овде и од галериста – за њихове пиљарско-трговачке корпорацијске глобалне погодбе и покрадена је од стране политичких „елита“, за потребе јефтине пропаганде тих „елита“ и удварање истих „елита“ власницима корпоративних рачуна, како би лакше биле корумпиране од истих.... – пореских олакшица ради?

Баналност, бизарност, вулгарност, неукус, духовна приземност... примитивизам сваке врсте и све слично је оно што корпоративне елите воле, у чему „уживају“ и што финансирају. То није отуда што је то њихово опредељење по интелигенцији (која је у тим сферама прилично ниска, посебно креативна интелигенција) већ из једноставног и баналног разлога – треба се допасти онима од којих се узима новац за своје мас-производе. Став мултинациоалног пљачкашког капитала јесте бити вољен од необразованих маса. Опсењивати простоту наводним стваралачким чином, а, у бити, простачком баналношћу. Због тога треба масе држати у покори – неписменошћу и слављењем простоте. Простота и баналност уздижу се као украс по укусу корпоративног неолибералног мултинационалног капитала.

Баш како је требало сакрити лаж пропаганде о Златној грозници, која није ни постојала, односно, пропагандно јесте постојала, пошто је требало – тамо, у дивљини Канаде – обезбедити јефтину радну снага у рудницима злата. Па, шта је прикладније него да се та прича сакрије и заборави под „жртвеним“ инвестицијама у „модерну уметност“ – и то читавим павиљоном Гугенхајм, у менхентен-средишту, оних окупљених око Цезаровог стуба – као и по другим галеријама широм света; истог имена, чији су били и рудници злата изгладнелих рудара.
Постоје речи озбиљног пророка, чија се свака казана, до сада, остварила до у длаку: „Пред крај времена појавиће се у човековом роду зли људи; они ће водити рат против шума, рат против мора, рат против облака, рат против вода, рат против земље, рат против бога и богова – рат против ових злих људи трајаће око три стотине година пре него га зли изгубе за навек, али неће бити још пуно времена за човека и његов род, спреми своје срце сине човеков – да издржиш што Господ ставља пред тебе и не бој се, зли ће побеђивати али на крају зло неће победити. Потом ће се зацарити господња благодат на близу хиљаду година. А онда ће, свему, доћи крај и Велика Промена.“
Какву ће уметност тада стварати човек?

Јасно је да зло већ проглашава своје бескрупулозне чини за уметност будућег доба. Зло има само једно за свој, наводно уметнички, циљ – да згране, да шокира, да саблазни. Али зло није предмет естетског мерења, то је на етици да се тиме бави. Утолико, зло и није креативно, оно не ствара, па оно није ни предмет овог разматрања. Естетика има своја мерила, а она не помаже при процесу склапања трговачких уговора између уметника, „уметника“ и било кога, а посебно не уметника и друштвене клике естрадних политичких чопора, који своју тренутну економску моћ сматрају за историјску силу.

И поред свега – слика није мртва. Далеко од тога. Моћ визуелно-емотивног искуства са плошне представе није, тек тако, лако поништити. Ни планином свег новца планете. Само у просторима естетике победници не пишу историју. Само у просторима естетике, историју непорециво исписује она лепота која и својом суровшћу – када то историјски мора – даје смисао. Сетимо се златног доба епохе Александра Великог – и суровости и лепоте која – и дан данас – даје и естетици смисао.

Неминовно је да ће лепота естетског заобићи и све којима су у глави само ценовници за тренутну промоцију њихових саблазни док је све друго, па и сам космос, у њиховој его-тео-манији, за њих, само „колатерална штета“ њиховог „успеха.“

Ко год изрази сумњу – када је историја уметности у питању, данас! – да се ради о вештачкој науци, у којој је много теорија, а мало доказа, не може бити, баш, тако лако оповргнут. Историја уметности је постала „наука“ мултинационалних неолибералних галери-терориста, „наука“ продаваца и препродаваца магле; на високом државно-корпорацијском нивоу, као у случају ботоксиране српско-црногорско белосветске естрадне перформансерке из – за доба чишћење града Београда од „елемената“ – партизански важне породице.

Али је историја уметности и опстала као истинска наука малобројних посвећеника чија је моћ – да изврше сублимацију флуктуације немеривог градива на високом мисаоном нивоу, да га умно процесују и у њему именују ствари својим именима – непорецива и непролазна.

Подсећања ради:
„Одвоји га од животиње и даде му мисао и језик, да мисао речима искаже.“

А сваким словом свачијег текста икада, доказано:
„Јер, ниједно слово није написано по вољи руке која је слова писала већ по вољи...“

А само воља која је руку водила зна зашто је, у ствари, то тако и чинила.

2021. – 2022.

Коментари

Оставите одговор

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

rabbaturan@gmail.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2022