И да закључим: Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи они са српским именом и презименом, који су верно и слепо служили аустроугарском фелдвебелу Јосипу Брозу и његовој партији.

Многи сада уместо партијске књижице носе крстиће, бројанице и иконице, а нико од њих да каже: кајем се што сам припадао тој умоболној партији која је унаказила племенито и лепо лице Србије.

Солунски ратници јесу наши очеви и дедови, а колико смо ми њихови потомци – нека свако упита себе.

Ево како Арно Гујон објашњава како се треба опходити према свом језику и писму:
https: https://www.youtube.com/watch?v=ZWW88nqRybs
Он само потврђује оно што ми одавно знамо и причамо али већина Срба то не жели да прихвати, поготово сви српски председници и посланици. Брукамо се и пишемо свој језик туђим писмом.
Ако не прихваташ језик који је душа народа коме припадаш онда не припадаш ни том народу. Неким језиком ипак причаш и пишеш, али је тај језик без душе па се запитај ако на таквом језику упутиш молитве Богу да ли те он чује. Ако не мариш за молитве, онда си без душе а ко је без душе тај је ништа.
Мото наше школе српског језика у Торонту био је: ”Игра је ритам тела, а језик ритам душе”. У српском народу, и у матици и у расејању, остаје вечити мото: ”Хлеба и игара”, а језик се корови и писмо нестаје. Остајемо ли то без душе?

Даме и господо, драги пријатељи, браћо и сестре,

Као што вам је познато из нашег горког искуства свих протеклих година, прилика да се у медијима говори о питању Косова и Метохије у његовом многоструком виду, историјском, метафизичком, уметничком, књижевном, укратко културном и цивилизацијском, била је ствар немогућа зато што је буквално био прогнан из јавности сваки други приступ томе питању, осим оног ”политички коректног”, грубо поједностављеног, што ће рећи да је Косово и Метохија већински насељено Албанцима и да оно, дакле, припада Албанцима. И када смо ми покушавали да разматрамо сложено питање Косова и Метохије из другог угла, изузев из угла једноумља, политчки и медијски моћници су нам одговарали, како за време кризе на Косову, тако и оне у Босни и Крајини, овим идиомом скованим у њиховом идиотизму и злоћи: ваздушни удари, наравно по Србима. Таман као што је Гебелс некада претио да ће потегнути свој револвер кад му се говори о култури.

У почетку беше Реч. Реч беше у Бога и Бог беше Реч! Дати некоме реч то је некад подразумевало одржати је, јер маколико то некоме данас деловало прозаично, реч је, ипак, реч. Нешто важно, а тако заборављено. Потиснуто. Реч обавезује. Реч усправља. Стока се везује за рогове, а људи за речи. Зато је реч светиња. То морају да знају сви актери на политичкој сцени Србије. Ко не поштује дату реч тај никог и ништа не поштује. Урушили смо се као нација и друштво јер не поштујемо ни реч, ни потпис, ни веру, ни традицију, ни себе, а очекујемо од других да нас уважавају.
Издаја је озакоњена, а патриотизам протеран. Издати неког је напредно, нешто вредно пажње, ствар која се подразумева. Патриотизам је нешто назадно, потпуно непотребно, готово екстремно. Јавно исказивати љубав према свом народу и држави доведено је до апсурда и општег подсмеха. Издаја је зато уздигнута на ниво божанства, без чега ниси ни довољно кул, а ни довољно омиљен у друштву. Издаја се препоручује као рецепт за убрзани и гарантовани успех. И саме речи издаја и патриотизам су изгубиле свој првобитан смисао, јер се често приписују онима који то нису.

 Часни оци, драга браћо и сестре, поштовани Срби, помаже вам Бог. Састали смо се данас на вјековном српском Озрену, и не случајно, на Велику суботу, дан уочи васкрсења Богочовјека, да уз Његов благослов, свједочимо Истину и да са пуном свијешћу и историјском одговорноћу обиљежимо чувену Битку на Краљици у којој је, од 1. до 15. априла 1943. године, Озренски четнички одред под командом потпуковника Цвијетина Тодића (1912-1947) славио бриљантну побједу над елитним, бројчано снажнијим и боље наоружаним окупационим њемачким формацијама ојачаним озлоглашеном „vražijom divizijom“, чији састав су чинили 50 одсто Хрвати и босански муслимани, дијеловима četvrte domobranske divizije из Добоја и domobranske brigade iz Tuzle.