27.
Беседа

Гордана Ђилас
Нови Сад
ЈЕФИМИЈА, НАЈМИЛИЈА[1]

 

 

Од када знам за поезију, привлачила ме је монахиња Јефимија необичном снагом своје Похвале Светом кнезу Лазару. Преписивала сам је у свеске у којима сам уносила утиске о прочитаним књигама, песмама, есејима. Увек на првом месту. Без разумевања које за њену поезију имам данас, али с уверењем да смо повезане невидљивим нитима. Њена  судбина, од кћерке властелина Војихне, до деспотице, супруге Угљеше Мрњавчевића, до монахиње, будила је стотине домаштаних призора. Поредила сам је са другим песникињама, враћала се њеним стиховима, имала веру да могу и сама да се опробам у писању, ма колико покушавала да овај порив сузбијем.

Понекад су речи које записујемо једини начин да се изразимо, једина могућност, посебно када осећамо да нема никог ко би нас могао чути или разумети. Извесно је да се, док пишемо, трудимо да их бирамо на начин који доводи до разрешења, а од њихове снаге лепоте зависи и уметнички домет. А када те речи, слово по слово, нижемо сребрном позлаћеном жицом на црвеном атласу, онда њихово значење поприма другу, вишу димензију. Управо то сазнање, старо више од шест векова, учвршћује нас у вери да нам је та виша димензија понекад и једина нит у коју се можемо поуздати.

Јефимија речи своје Похвале Светом кнезу Лазару не пише, већ их везе, после Косовске битке. Похвала је сачувана до данас. Садржи 26 редова везених свечаним словима, са по 37 знакова.

Живимо у оскудним временима, када се и број слова смањује а замењују их рачунарски симболи и апликације, када су највеће људске вредности постале неважне – замењене су јефтиним сензацијама. Јефимија нас подсећа да је пропадљива висота земаљског господства, да чинећи дела у којима је садржана потреба и виших, духовних разлога, учимо да слушамо своја срца, и да , као кнез Лазар, реагујемо и пре но што  она постану неистрпљива. Тиме се осваја слобода пред Господом, а она је своју слободу освојила правом да се обрати Светом кнезу Лазару за помоћ, њему као посреднику између ње и света који је оставио за собом и оних за које се моли, па и за себе. А кнез Лазар је као мученик имао смелости према Господу, стекао је право да му се обрати.

Да ли је одговора било, да ли је добила било какав знак или га је ослушкивала у шумовима ветра у крошњама које су испуњавале манастирски конак, у крилима птица које су слободно летеле изван бедема којима је манастир био окружен – сигурно су оне знале све тајне путеве, као и намере вечитих освајача. Учила се да распознаје њихов језик и да га тумачи. Али, одговора није било, као што се чини да одговора нема ни данас. У Мољењу Господу Исусу Христу за приношење завесе за царске двери Главне манастирске цркве посвећене Ваведењу Пресвете Богородице, завесе од тешког црвеног свиленог атласа с извезеним ликом Исуса Христа, стоји: „јер пре суда твог, Господе, осуђена сам савешћу мојом.ˮ Наша савест је наш одговор. Једини одговор њене савести је трајање у везу, у поезији, у забораву на ноћи проведене уз свећу, утрнуле прсте, на сузе које су ту, али се суше да не би оштетиле драгоцену тканину. Она тај одговор тада није могла знати, али га знамо ми, потоњи, јер нам осветљава постојање и дарује духовност.

Или је затворила своје световне очи и световни вид, како би духовним бићем пронашла одговор на неизвесност садашњег тренутка, у минулим херојима и мученичким делима кнеза Лазара, за које је знала да су залог за будућност и за одговорност пред Богом. Мера са којом спаја духовна и телесна искушења и данас има исту снагу коју је имала док ју је везла. Снагу да свом изразу да потребну меру самосвести, не само људске, женске и књижевне, и да задржи уметнички израз који се као понорница протеже у вековима који су следили.

Да ли је Јефимија знала да ће својим везом, којим је уткала неке од најлепших стихова српске књижевности, постати, као свећа у тамној ноћи, наша водиља, доказ нашег континуитета, уточиште, извор са чистом и непомућеном водом?

Јесте, чим је посегла за речима; сигурно јесте, кад те речи везе на тканини, остављајући запис у нашем колективном памћењу, налазећи начине да се вером и надом, уобличенима у песнички израз, досегне тачка у којој њена, а самим тим и наша молитва прелази на другу страну, која више није и не може бити наша, постајући неизрецива и свемогућа Божја промисао.

Знам да се сваки мој покушај да објасним како и зашто ми је сусрет са њеном Похвалом Светом кнезу Лазару, а потом и њеном судбином, толико значио. И колико значи данас. Слично је осећању да сте прегорели у превеликој жељи за нечим.

Јефимија остаје заувек загонетна и измакнута и недокучива. И заувек присутна. Остаје и као једна од најнежнијих, најпобожнијих и најмилијих личности из историје српског народа.

[1] Беседа је изговорена на 32. Јефимијиним данима у Трстенику, 13. јуна 2019. године, а поводом Награде Јефимијин вез за књигу поезије Свакидашњи хлеб.

цела вест
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019