19.
Есеј

Владимир Димидтријевић
Чачак
О ЈЕДНОМ ДВОПЕВУ ИЗ СРЦА СРБИЈЕ/ ПОВОДОМ КЊИГЕ „ДУЕТ“ РАДЕНКА ЋУРЧИЋА
ЗНАЧАЈ МУЗИКЕ ЗА ЉУДСКУ ДУШУ

О значају музике за људску душу много се знало још у древна времена. Стари народи, који су покушавали да ускладе живот са својом савешћу и природом у којој су обитавали, велику пажњу су придавали музици. Она је била саставни део верских обреда и васпитања омладине. Платон је веровао да се понашање добрих и рђавих људи може посматрати према ритмовима и хармонији за које се опредељују. Музичар може да одреди какав такт одговара нечијем начину живота; такође, и плесови изражавају унутрашње настројење душе. Једном речју: какву музику слушаш – такав си. У свом кључном дијалогу „Држава”, Платон је многа места посветио музици. У његово доба музика је била неопходни елеменат школовања. Следбеници мистичара и математичара Питагоре, код којих је и Платон образован, сматрали су да је музика израз божанственог склада у космосу, хармоније сфера. Лепа душа васпитава се мелодијом која је учи лепоти. С обзиром на чињеницу да је „Држава” посвећена могућности устројавања ваљане друштвене заједнице, Платон је у том дијалогу музику ставио у средиште своје педагошке пажње, као и физичко вежбање, гимнастику. Музика васпитава душу, а гимнастика тело. Мудри Грк је говорио да онај који душу храни само музиком, а тело запоставља, постаје или мекушац или нервозни свађалица; а ко упражњава гимнастику занемарујући душу, постаје необразовани грубијан и силеџија. Два су основна тона у којима се мелодијски развија: благ, молитвени, нежни, који позива на узвишена, побожна расположења; други је пак снажан, ратнички, који крепи јунаке спремне за бој. Дужност државе је да обезбеди непроменљивост музике у коју су унета градитељска начела. Ако се ова буде неконтролисано мењала, стање у друштву биће хаотично. Омладина се обавезно учи математици, астрономији и музици, пошто су ово области људског делања у дослуху са космичком хармоничношћу више него остале.

цела вест
22.
Есеј

Владимир Димитријевић
ПОВОДОМ ЈЕДНЕ ВЕСТИ ПОЧИЊЕ ВЕЛИКИ РАТ ЗА РЕЧИ / РЕЧНИК ДРАГАЧЕВА И ПОВРАТАК СЕБСТВУ

Зидару је лако: кад му је тешко, куће зида.

Лекару још лакше: када је болестан, људе лечи.

Мени је најтеже, љубави моја чиста –

мене у јатима напуштају речи.

Тако је певао наш велики Брана Петровић, пореклом из Бјелуше код Ариља, темељно из Слатине, престонице детињства његовог, а близу Заблаћа. Дисовог. И ових дана ни о чему не мислим толико колико о Браниним стиховима. Они ми не дају да тонем у дремеж навикнутости на кружење апсурда у коме живимо, крећемо се и јесмо.

цела вест
22.
Есеј

Milo Lompar, Belgrade
Odyssey’s Bitterness?

Even though primarily a poet, Mirko Magarasevic is renowned as an essayist, anthologist, translator, and travel writer in Serbian literature. As an essayist he combined a sense for analysis of literary works, disintegration into elements of the poetic structure, with contextualisation of poetic meaning in the broader systems of the language, history, culture and tradition. Tradition – in his perspective – is composed of facts of both Serbian and European literary experience. Hence, Magarasevic analytically, culturally and historically illuminated many works of Serbian poetry, from Classicism and Romaniticism until contemporary Serbian poets. In the tradition of European poetry he directed his attention to Anglo-Saxon poets: with particual interest to Ezra Pound. As a translator, he extended his essayistic concentration and put in special effort into translation of Pound’s works. As an anthologist, he came out long ago: in nearly every issue of the influental Belgrade’s magazine Savremenik, from the late seventies of the XX century, in the column „The Аnthology poem” we could have read knowingly selected verses of Serbian poets from different epochs, of different poetics and character, from Sterija (Tombstone to me by myself ) and Sarajlija (Debauchery), Laza Kostić (That face of yours), until contemporary poets like Milan Komnenić (Who are you, Who are you). His every selection was followed by the inventive critical review of the poems themselves. As a travel writer, Magаrasevic in a new and interesting way illuminated spaces of the Mediterranean, expecially Greece and Turkey, by combining cultural and historical knowledge and literary evoking of spaces, people, customs and habits, into storytelling that represents true value of our traveloque. He confirmed the accurateness of Slobodan Jovanović’s thought: „It is not hard to describe what one sees but it is hard to see what is worth of describing.” Magarasevic can actually see and describe all that is worth of readers’ experience.

цела вест
05.
Есеј

Владимир Димитријевић
КАД ДОМАНОВИЋЕВ ВОЂА ЧИТА ПЕКИЋА

 Ових дана, главни и одговорни уредник најугледијег књижевног часописа наше дијспоре, „Људи говоре“, Радомир Батуран, посла  ми, електронском поштом, један одговор који су новине што су радиле интервју с њим одбиле да објаве. Четири одговора су објавили, а пети, ето, нису смели. Јасно је зашто. Ево његовог – до сада необјављеног – текста, датог курзивом

цела вест
17.
Есеј

Предраг М.Јашовић РЕЛИГИЈСКА ТEМАТИКА У ПОЕЗИЈИ ЈОВАНА ДУЧИЋА

Јован Дучић (1874-1943), „кнез песника“, у својој тежњи да буде „другачи од осталих“ (Скерлић 1953:106) једним изграђеним „дисциплинованим фантазирањем“ (Секулић 1985:306) води српски језик, стих и ритмику стиха у авантуру, један неизвестан непрокрчен  пут који би српски песнички језик и стих тешко прошао без овог марљивог песника, Србина, који никако није желео да личи на друге.[1]

цела вест