Часлав Копривица
ВУЧИЋ, или лажна именовања у служби профитерства пораза

Послије саопштења Архијерејског сабора Вучић више нема могућност да спроведе у дјело оно што му је била намјера – да називајући ствари лажним именима потре српску државу, и да, ако којим случајем успије, не буде упамћен као челник Србије који је свјесно предао своју земљу.
Дан послије обзнањивања саопштења Светога архијерејскога сабора у четвртак 10. маја, којим је јасно речено да је Српска православна црква против признавања отцијепљења Косова и Метохије и против размјене територије са Шиптарима, према „принципу“ српско за српско, огласио се предсједник Србије, који је, устврдивши најприје да највиши орган Цркве не предлаже „рјешење“, јавно упутио противпитање: „Колико ће нас бити“ када наступи погодније вријеме за рјешење косовскога питања – „5 милиона или 3 милиона“?

цела вест

Живадин Јовановић:
КОСОВО И МЕТОХИЈА
Шта Србија захтева?

     Повремено чујемо у јавности да Србији нико није понудио поделу Косова, да Србија чека шта ће јој ,,Квинта“ или неко други са Запада понудити и сличне тезе. Такође, да су раније власти учиниле безумне грешке и „печатирале коверту независности“ Косова и Метохије.

цела вест

КОСТА ЧАВОШКИ:
О предлогу Устава Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије

Нема никакве сумње да је предлог Устава Српске Православне Цркве – Пећке Патријаршије од далекосежног значаја за нашу Цркву и српски народ, те да је због тога заслуживао да, као нацрт, најпре буде упућен на јавну расправу, у којој би учествовало како свеколико свештенство тако и лаици, па да тек потом, као предлог за коначно усвајање, буде упућен Светом Архијерејском Сабо

Чињеница да је посреди предлог а не нацрт сведочи о томе, да је Свети Архијерејски Синод донео одлуку да се не проводи никаква јавна расправа о њему. Свети Архијерејски Сабор наравно може променити ту одлуку и упутити нацрт Устава на јавну расправу.

цела вест

Душан Давидовић:
Одломак из рукописа „Родослов породице Давидовића“

ЉУБИЦА ДАВИДОВИЋ рођ. Грковић

Љубица  је рођена 1915. године на Горанску. Њена мајка Стоја као трудница пребјегла је у Црну Гору на Горанско у близини мјеста гдје је пресељен Пивски манастир и ту је родила кћер Љубицу. Доласком Аустрије у Црну Гору и они су одведени прво у Добој а потом у Шопроњ у Мађарској. Љубичин отац Обрен био је мобилисан у Аустријску војску. Био је проглашен за најљепшег војника Бечког гарнизона и био на смотри показан Аустријском цару. Послат је на Руски фронт, успио је да пребјегне Русима и са осталим добровољцима пребачен је  на Солунски фронт. Јављено му је да  је добио кћерку Љубицу. Много се радовао дјетету и имену. Обрен је рањен послије пробоја Солунског фронта у контра нападу Бугарске коњице, смјештен је у неку  на брзину формирану пољску болницу, гдје је убрзо умро.
Оставши сироче  Љубица је имала тешко дјетињство.   Мада је имала велику жељу и све личне преддиспозиције да после заршетка основне школе школовање настави, таквих могућности није нађено. На молбе своје унучади која су много вољела да слушају њена сјећања, Љубица је записала њихов мањи дио. Овдје их доносимо у цјелини тачно онако како их је Љубица записала, јер  представљају вриједно свједочанство не само о њеном личном животу него и о животу и судбини великог дијела нашег народа и то не само у оном времену.

цела вест

Сава Крнета:
О збирци „Овај живот” Олге Стевановић Сјеклоће
(Граматик, 2017)

Збирка „Овај живот” Олге Стевновић Сјеклоће јесте магијским дахом и гласом враћање овом строваљеном животу узвишености и светости које су му намењене. Супстрат, основна подлога збирке је препознавање савечног. Језички, естетички, онтолошки, аксиолошки, свеобухватно, разноликост божанских манифестација, некад процурела из религије, овде се је на непатворен, Олгин начин, опет нашла у јединству. Религаре, поновно повезивање, основа је сваке религије. Преци и нација су тек неки жљебови овезивања, али ту су и канали енергије колективног. Наши преци нису у неслућено јакој вези само са нама већ и са својом околином, васцелом васионом, као што смо и ми сад, или како би требало да смо и ми сад. Архетипско, велике синтезе.

Олга је издвојена и усамљена, исихаста, ван књижевних клика и свита. Сва је у препознавању вертикале по којој је, несвојевољно, сишла у своју чулну стварност коју опевава из пете димензије-јединственог поља сила, менталног времена, простора и осталих својстава свести, снова, неслућеног које познаје древна мудрост:

„О чему ћути”

. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

„о петом годишњем добу тајном

у сваком од четири

о петој посвудашњој страни света” (стр 118)

цела вест