05.
Прича

Лада Скендер-Мићић
Торонто
Путовање једног зрнца песка

 

Београд

Девојчица је држала свог оца за руку. Чврсто. Журећи, ишли су дуж градског пристаништа поред баржи са песком, каменом, светлуцавим комадима угља и ко зна чега још. Речни брод, крупним словима исписаног имена-географског појма тадашње домовине, чекао је ова два путника. Упутили су се ка металним степеницама које су биле последња препрека пре ускакања у утробу брода, како се то каже. Девојчици се чинило да улазе у велику пужеву кућицу. Доћи до утробе брода, сместити се на дрвену клупицу и кроз округло окно посматрати воду, готово неосетно се љуљушкати и повлашћено ужинати најукуснији пудинг добијен од бродског кувара за добродошлицу, деловало је као необична авантура. Вибрирајући звук мотора. Осмеси машиниста. Није било чудно ни што је сандалице држала у руци. Спале су на последњој препреци пред улазак у пужеву кућу. Хоп – један степеник, хооп – два одједном. Необично мекана и млака подлога металних степеница донела је до тада непознати, пријатан осећај – зрнца песка по табанима, храпавост и нежност истовремено. Једно зрнце песка увукло се у најмањи нокат, најмањег прста десног стопала. И заувек ту остало…

Москва

Почетак лета. Светло вече. Млечно–плави одсјај реке. Скоро да је бела ноћ. Брод–ресторан. Млада жена држи чашу вина. Гласови гостију добронамерни. Звецкање чаша за здравицу. Новое начало. Изненада ветар са реке подиже крајеве дамастних столњака преко ивица свечано поређаних столова. Пламенови свећица заиграше уз ветар. Гласан смех прекида најава музичара бродског оркестра да славље младе жене почиње. И почетни плес. Она лаганим покретом руке скиде своје елегантне сандале и боса оде на подијум. Застаде за тренутак. Однекуд јој се вратило сећање на мекану и млаку металну подлогу прекривену скоро невидљивим слојем песка. Преплави је познати осећај храпавости и нежности. Ритам традиционалне мелодије понављао се као концентрични кругови на води. Застала је. Удахнула млечно-плави ваздух. Спустила поглед на своје босе ноге. На најмањем прсту засијао је на трен неки чудан приказ. Био је то одсјај величанствене куполе новог храма над градом. Био је ту, у њеном зрнцу песка.

Никозија

Дечак је држао своју мајку за руку. Чврсто. Журећи корачали су најдужом, најпознатијом улицом старог дела града. Пролазили су поред гвоздених капија и плаво-зелених клопарајућих жалузина које су скривале унутрашњост дворишта и вековне тајне медитеранско-оријенталне симбиозе. Њихови журни кораци били су скоро нечујни због мекане калдрме која се угибала. Врућина је била неподношљива.

Мапа њихове намере водила је до мале православне цркве у попречној уличици. Осећало се треперење ваздуха и надолазећа олуја. Огромне, оштрог лишћа гране палми почеле су да се повијају, због ветра који се пришуњао из Африке. Њихови кораци остављали су беличасте трагове на коцкама калдрме сада већ обасуте црвенкастим прахом. Појачани звук клопарајућих жалузина и тешких грана палми. Мирис јасмина мешао се са мирисом пустиње и надолазеће кише. Песак им је улазио у очи, косу… Потрчали су да стигну до зацртаног склоништа пре него што црвене капи кише облепе беличасту калдрму старог града. Само што су утрчали у двориште храма, надкривено и опасано каменим луковима и тишином, почела је да пада црвенкаста киша. На чесми у дворишту, жена је умила лице и руке дечака и сместила га на камену клупу. Опрала је његове сандалице и обрисала његова стопала. На најмањем прсту његове десне ноге, налазио се утиснут младеж скоро неприметан, али трајан. Од рођења. Прислонила је ту малу ножицу свом лицу, насмешила се дечаку: “Била је то супер успела авантура кроз црвени песак пустиње зар не?“

Дечак, лица орошеног капима воде, са загонетним осмехом победника и држећи мајку за руку, ушао је у храм.

цела вест
18.
Прича

Радослав Славнић
Рума, Србија
Ђаво без филтера

Океан.
Опасан противник, способан да звизне испод појаса. И сада ме изазива, па таласима котрља успомене, као што добра моталица гњечи ресе дувана и полеже их у ризлу.
Сролао сам туце „мршавих“, да ми се нађу уз праву, маснију.
Још пре седам година, мрља на снимцима плућа натерала ме је да баталим пушење. Коју зиму касније – када је, након безуспешног лечења хемијом, болештина престала да напада из непознатог разлога – прешао сам на мотани дуван и смлачио врело под прстима и језиком. Ипак, вечерас обележавам годишњицу. Јубилеј, чак! Мора се запалити једна жестока, „америчке класе“. У знак сећања на све које ми је отела вода, избацивши ме на суво, кривих леђа и трулог задаха.

цела вест
23.
Прича

Мирко Палфи
Торонто 
ЏОАНА

Море ме је одувек привлачило. Још из дечачких дана сам заволео мирисе крема и лосиона за море. То ми је тада било финансијски доступно. Имао сам жељу да заволим и море али сам био далеко од њега. Делила нас је велика дистанца али још више недостатак новца у нашем дому. Када боље размислим, највише нас је делила неслога у нашем породичном дому и недостатак љубави у породици.

цела вест
15.
Прича

Милован Шавија
Ванкувер
ЈЕДНА НЕОБИЧНА ПРИЧА

У маленој кафани код Михе на Едмондсу већ скоро две године, сваког другог уторка у месецу, окупљају се ванкуверски љубитељи писане речи на језику који још увек постоји под именом србски. То невелико друштво овог јануара одлучило је да тај скуп уприличе не другог уторка већ среде и да га тематски посвете оним писаним књижевним траговима које су оставили у аманет будућим генерацијама ствараоци потекли са територије некадашње југословенске републике Босне и Херцеговине. А повод да се окупе баш тог дана могао се докучити пажљивом анализом календара, како оног секуларног, тако и православног црквеног. Тога дана свој државотворни празник славила је Република Српска, оно што је, игром несретних и сретних околности, остало народу српском западно од реке Дрине да се имају где склонити и преживети још једну од крвавих и рушилачких епизода учитељице историје која је, од памтивека, према њима, својим невиним и наивним штићеницима, испољавала исувише строгоће.

цела вест
15.
Прича

Комнен Бећирoвић
Париз
ПРЕДСКАЗАЊЕ

 Прољеће је у велеграду већ било увелико заузело маха, цвијеће по парковима процвјетало и дрвеће пролистало, кад у расвит једног априлског јутра усних свој далеки горски завичај. Као идем путем про велике стране која се, са десне обале ријеке, пење ка шумовитом брду у чијем се подножју, на омањој заравни, налази једно од два сеоска гробље. Ту почивају покољења прохујала с те стране ријеке, док она прохујала с друге стране, почивају на гробљу под западним врлетима. Некада лијепо родно имање, сем кад би у сушним љетима, због недостатка воде, све сагорело, страна којом иђах сад је пустолина, великим дијелом зарасла у лијеске, грабове, јасење и букве које су се одозго с брда спустиле. Некадашњи власник је млад погинуо у једној од грдних погибија посљедњег рата, не оставивши порода иза себе, док се потом његов брат тужан и јадан поскитао по племену. Ни од брвнаре на заравни, као ни од савардака на подињку више ријеке већ одавно није остало ништа, сем гомиле трулатака у трњу и ламутини. Ту близу, гудуром пролази племенски пут којим сам у сну, као толико пута на јави, ходио.

цела вест
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019