Аутогол муслиманског лобија

Позив који је удружење српских студената на Универзитету Бри-
танске Колумбије упутило историчару др. Срђи Трифковићу да
24 фебруара на њиховом кампусу одржи јавно предавање на тему
“Балкан: неизвесне перспективе нестабилне регије” добио је свој
епилог управо тог дана пред иследницима канадске имиграционе
службе на ванкуверском аеродрому. После вишечасовног испити-
вања предавачу је ускраћено право боравка на тлу Канаде и он је
следећим авионом био враћен на територију САД, одакле је и до-
летео. Танко образложење канадских власти за овај поступак, ко-
ји је у потпуном нескладу са вредностима академске слободе и отво-
реног друштва за које се на светској позорници Канада деклара-
тивно залаже, уз разорну критику одлуке којом се не само стран-
цу ускраћује могућност да у Канади одржи предавање већ су тиме
и сами грађани Канаде лишени права да чују шта он има да им
каже, налази се у недавном коментару на ову тему од Бориса Ма-
лагурског, који је објавила НСПМ.[2]
Али чињеница је да у формалноправном смислу Канада има
право да ускрати гостопримство било коме за кога, по критеријуму
који се другима не мора свидети, сматра да је непожељан. Зато би
било губљење времена фокусирати се претерано на ту појединост.
Али постоје две ствари које јесу битне и које се морају истаћи.
Прво, подлегањем притиску једног страног (у овом случају бош-
њачког) лобија који је фокусиран искључиво на своју уску про-
винцијалну агенду која нема апсолутно никакве везе са нацио-
налним интересом Канаде или са добробити канадског друштва,
власти Канаде су сигнализирале да им је реакција страних дона-
тора кампањским трезорима канадских политичара преча од по-
следица које би преседани овакве врсте могли имати по заштиту
темељних демократских вредности канадског друштва. Право на
изношење, и на слушање, разних мишљења и аргумената централ-
на је вредност у том систему писаних и неписаних правила на
којима свако слободно друштво, какво Канада за себе тврди да
јесте, почива. Зато је инцидент у Ванкуверу, који би се пре могао
сместити у праксу власти неке јужноамеричке банана републике
него зреле и напредне демократије како људи у Србији замишљају
не само Канаду, већ и друге државе које припадају истом лагеру,
врло значајан. Он дефинитивно раскринкава демократске претен-
зије не само канадских него и низа других душебрижника који
Србији свакодневно држе предавања из принципа које у сопст-
веној пракси слабо или ни мало не примењују.
Али то су питања са којима на следећим изборима треба да
се суоче канадски бирачи уколико им је стало не до права др.
Трифковића да у њиховој земљи дође до речи, већ до сопствене
будућности и до права да у њој слободно живе. Нас занимају неке
друге димензије ове ситуације у оквиру које је дошло до балкан-
ске “забране” на канадском тлу.
Шта год нам то говорило о корумпираности тамошњег поли-
тичког система и о љигавости представника академске елите (ко-
лико је познато, ректор универзитета где је предавање требало да
се одржи, Стефан Туп, ни у једном тренутку није имао грађанске
храбрости да заузме став и да се изјасни поводом дрског захтева
шефа канадског бошњачког лобија, Емира Рамића, да се неподоб-
ни наступ др. Трифковића “забрани”), а говори нам много и треба-
ло би да делује освешћујуће на све грађане Србије који верују да
је на некој далекој туђој њиви трава зеленија, ово нам говори још
много више о јадном стању сребреничког мита и о очајању њего-
вих нечасних заговорника петнаест година пошто су га лансирали.
Свакоме, ко је способан да мисли, јасно је да је тај мит у огром-
ним проблемима. Нове чињенице и нови докази излазе на повр-
шину непрекидно, медијска солидарност у подржавању фиктивне
конструкције неумитно слаби, аргументовано оспоравање званич-
не приче и указивање на њене многобројне рупе допире до све ши-
рих слојева јавности. Несувислост и у крајњем случају неодржи-
вост сребреничког пропагандног наратива у оном облику како се
он тренутно намеће постају све очигледнији. Протагонистима фик-
тивне верзије то сада намеће један нови задатак, а то је “ограни-
чавање штете” или “damage control” како би се то на енглеском рекло.
Природно је да су извршиоци овог задатка једино способни да
бирају она средства која су њима позната и која су примерена њи-
ховом менталитету, а која би се по својој суптилности могла поре-
дити са тупим, зарђалим ножем. Свесни своје неспособности да про-
тивницима парирају интелектуално, они сада настоје да их дискре-
дитују, застраше, материјално упропасте и једноставно – ућуткају.
Канада заправо није једина западна земља где се сребренич-
ки лоби очајнички бори да сачува своје угрожене пропагандне
позиције. Већ скоро годину дана, у Швајцарској се води процес
против опскурног кантоналног листа “La Nation” за одмазду са-
мо зато што је у броју од 11. априла 2008. године објавио благо скеп-
тичну критику званично наметнуте сребреничке приче.[3] Тај
мали лист скромних ресурса сада се суочава са позамашним зах-
тевом за одштету који би могао да проузрокује његово гашење под
предпоставком да суд стане на страну тужилаца. Уједно, ма коли-
ко био небитан “La Nation” и колико неприметно прошао његов не-
станак, то би упутило застрашујућу поруку свима у медијском
свету који би по питању Сребренице разматрали могућност
удаљавања од “партијске линије”. А то значи слободи штампе, ба-
рем што се Сребренице тиче, рећи “довиђења.”
Следећи, и врло актуелан, пример очајања сребреничког ло-
бија је подли медијски напад на породицу бриљантног српског по-
литичког аналитичара у Америци, Небојше Малића. Његова поро-
дица, конкретно његова мајка, живи у Босни. Пре неки дан сара-
јевска телевизијска станица TV1 емитовала је ружно интонирану
репортажу о Малићу и o његовом критичком писању, што укљу-
чује и честе осврте на неуралгичну тему Сребренице, на популар-
ном сајту Antiwar.com. [4] У свом прекоокеанском пребивалишту
Малић се очигледно налази изван домашаја сарајевских цензора
и њихових табаџија, али то није случај и са његовом породицом
у Босни. Зато ова репортажа не представља критички коментар
на његово писање већ је то ни мало прикривен облик застрашивања
преко његових најближих, решавање интелектуалних размимои-
лажења коришћењем тупе, зарђале оштрице балканских кабадахија.
Да поменемо само још неколико примера из овог жанра. Сре-
бренички лоби са обе стране Дрине улаже огроман труд за доно-
шење законских прописа према којима би оспоравање или изража-
вање сумње у њихову верзију догађаја у Сребреници било прогла-
шено за кривично дело. У Србији, предводници кампање за кри-
минализацију постављања критичких питања у вези са Сребре-
ницом су посланици Ненад Чанак[5] и Жарко Кораћ. [6] У вези са
предлогом измене КЗ БиХ како би се санкционисало “негирање
геноцида и холокауста”[7] једина препрека усвајању те репресив-
не мере против критичког размишљања су противљење српских
посланика у Парламентарној скупштини БиХ и постојање прин-
ципа ентитетског гласања који спречава да у том противљењу
они буду надгласани.
Неке од ових операција “ограничавања штете” завршиле су се
релативно успешно, друге су још увек у току и исход им је неиз-
вестан, а треће су за сада блокиране. Али оно што им је свима за-
једничко, и што је битно, то је страх који сребренички лоби испо-
љава од “јеретичких” мишљења, од суочавања са чињеницама и
од поштене интелектуалне расправе. Та оправдана несигурност у
одрживост сопственог мита на слободном тржишту идеја обеле-
жава почетак краја ове неславне приче за коју је професор Едвард
Херман написао да “представља највећи тријумф пропаганде на
крају двадесетог века.” Суштина ствари није у чињеници да је
Срђа Трифковић био враћен са ванкуверског аеродрома него у
чињеници да су његови интелектуално неравноправни против-
ници били принуђени да прибегну политичким интригама да би
га спречили да се обрати канадској академској јавности. Тактич-
ке победе врло често служе као наговештај стратегиског пораза.
Ово је управо један такав пример.
Треба нагласити да то није нешто што смо рекли ми. То својим
параноидним понашањем потврђују протагонисти те умируће
приче. Зато сваки њихов очајнички покушај да свој лажни на-
ратив спасу и да га заштите од критичке провере, без обзира на
краткорочни ефекат, представља неспретни аутогол и доприноси
неизбежном краху њихове лажне приче.

(Преузето са сајта Нова српска политичка мисао, 27. фебруар 2011)