Због силне снаге што не клону Ти душа,
Анђео Господњи да л’ ти можда јави,
Царице драга, да Те Мајка слуша
А ти појеш, тужна, Лазаревој глави

Речи миле, сетне, те птице рањене,
Истину и чемер да удова оста…
Црни страх док памтиш Лазареве зене
У земљи што снију, а та замља поста

Мученичке крви вечно светилиште,
И вечна голема колевка и рака!
Лазареву сабљу поколење иште!

И искру једну из свеопштег мрака…
Царице, док Теби певам ова слова –
Убоги нам Срби иду са Косова!!!

Вуков запис

Аз, буки, вједи, глагољ – записа Рука,
док плач и колевку Неко створи,
Неко ко отхрани и окрепи Вука
да руком бележи, устима говори.

Па посла запис по вредноме слуги,
да га сачува и господару преда,
и  рече – за то писмо није нико други
до верни Срба, светосавског реда.

Док вредни слуга дуге пређе стазе,
да сачува прошло за будуће време –
не даде запис силнима да згазе!

Он дарова роду драгоцено бреме!
Да се по њему увек препознамо,
и од неверних да га сачувамо!

Ђорђијево копље

Брату Драгану Ненезићу,
На Ђурђевдан, 2007
Ђорђијево копље да ми носиш, сине!
Од материнског страха око ми не спава!
Родих те да растеш, а не да те вине
Ђорђије, потомче, аждаја троглава!

Инокосне она и нејаке вреба…
Ја ти вранца ипак, храним, лакоскока!
Еванђеље памти, сети се да треба
Врага, снажном руком гађат’ из доскока!

Ово ти казујем пред свећом воштаном!
Кандило док палиш сузу пустит’ нећу!
Ова душа ми је с непреболном раном…

Па уместо, сине, да ти појем срећу,
Љубав и Веру, ја ти у твом крају
Ево, копље пружам да чекаш аждају!

Косовка девојка

Косовка девојка – обећах да ћу бити!
Одважно испевах песму о вину!
Сад смо сви неми, и сви ћемо се скрити…
О бојном пољу ћутимо истину!

Вртим се, тражим ратнике и вође,
Кондиром својим лека да им пружим!
Ал’ целим телом само немир прође!
Да ли да заплачем, клонем ил’ затужим?

Ево, кажу, ово наше поље није!
Вожда нашег нема да би први стао!
Ово је предео где се бој не бије…

Језик и веру Господ што је дао
Која ће, Милоше, снага да заштити?
Ако на нас мотриш, заплакаћеш и ти…

Лепота

Лепота Девојка ливадом крочи
И босих ногу откосе гази…
Хеј, кошче вредни, подигни очи!
Удахни росу, Лепоту спази!

Јер та Лепота, гле, чуда нека
Крчаг ти носи… Скоро ће подне!
Док ти се примиче из далека,
Шапни: ево ми ливаде родне!

А тебе посао занео целог!
Не гледаш, не чујеш од косе поја…
Ил’ слеп од Лепотиног лица белог

Господа молиш да ливада твоја,
Још овог златног, пурпурног лета,
Лепоти дарује јастук пун цвета.