Уводник
01. 03. 2015
Владимир Аркадијевич Чугунов

Слава теби Србијо

И зато слава теби читајућа земљо!
Слава теби, крају духовно-моралне лепоте!
Слава теби, народу који не клечи пред идолима!
Слава теби, земљо која поштује завете предака!
Слава теби, светлости која је озарила моје срце!
Слава теби, душо, која си очарала моју душу!
Слава теби, љубави, која је нашла одазив у мом срцу!
Слава теби, земљо, која надом дајеш крила!
Слава теби, станиште мудрих очева!
Слава теби, светилишту бесмртне светлости!
Слава теби, земљо, на вјеки!

Са руског превела: Душица Милановић Марика

Поезија
01. 03. 2015
Растко Петровић

Велики друг

За спомен на тридесет хиљада мојих вршњака
који помреше у Албанији

Целу ноћ леђа сам грејао
Прислоњен уз туђе плећи,
Целу ноћ, снег на сметове је вејао,
По стопама мојим, по срећи.
Нит мишљах који је пријатељ тај који крај мене спава
Да често тежа од судбе на грудима ми његова глава,
И да трудно дишем: но трпех, јер дахом као да згреваше ми груди;
Тако прође болно живот, док зора не поче да руди!
Затим говорасмо, говорасмо, и говорасмо у мраку
О томе, како нема хлеба (а има л бога!);
Тек при првоме јутарњем зраку
Сазнадох лик суседа свога:
То беше неки војник снажни у сивоме шињелу,
Узвици му беху смели и важни; посматрах главу му смелу –
Затим пи много воде.
Диже торбу. Пљуну. Пи воде много; оде!

О, ви, безбројни пријатељи, тих непојамних ноћи,
У чијем крилу често почиваше ми глава,
Колико, у колибама пустим, чеках да л ћете доћи,
Безнадежно, док душу растрзаше ми страва!
Тада, незнани друже, гурнеш ли она врата,
И бучно, псујући грозно, стресеш ли снег са себе:
О, нико радосније није целивао свога брата,
Но ја, немо и непомично, што бих примио онда тебе!
И како бејах пуст и згрчен са седамнаест својих лета.
Притајих своју болесну руку близу његова даха:
То ме последњи живи угарак људства греје!
He, ja немам чежње, ни савести, ни страха;
Пуне ми уши, нос и недра, све меког снега што веје.

Приљубљујући се уз туђа леђа,
И с руком надувеном у недрима,
Најлакши уздах када ме вређа;
О, како страшна беше та зима,
Када се припијах уз незнанога.

Корачам опет, опет ми чело гори,
Свежи предео главу опет ми болесну хлади;
Крај самог увета, бор ми одвратне ствари збори –

О, боже, зашто, зашто, с природом самом ме свади!
Шта значи оно чудно коло просјака преко снега;
Шта игра она дружба, тамо, око плавога небеског стега,
Куд кружи лудило то, око – у азуру блудећег – брега!
Дај ми бар достојанство и мир; бар горки мир пре свега!

Ноћ отвара трбух коња, и засипа прахом звезда;
Седамнаест мојих лета, куд бежите с овог света!
Међ људима раскида се закон реда и милости,
О, Господе, о, Господе, подари ми сањивости!
Јуче и рука када проси раствори се ко да цвета:
За њу ветар ништа не носи: позно цвет тај виде света;
Смрзнуће се испод снега, негде на крај овог брега.
Само застанем, a белина ми заигра пред очима,
Само се осврнем, редови људи као да играју на ужима;
Како то да раније нисам видео,
Како то да раније нисам успео:
Сад склопим очи и осећам како је живот ту,
Први пут видим, дрхћем, свуд око мене људи мру.

Ето ти, што су с Њим, гладни свег – живота, смрти –
Што само мисле како да чмавају, како да леже,
Ето ти, чија су уста згуљена, a у мислима шкрти,
Што двојица падну ли на мрцину, већ почињу да реже;
Ето ти, који тако красно научише да просе,
Да поцупкују, да се кревеље, да цвокоћу и да се јеже;
Да пређу ли само руком главу, скидају пуне прегршти косе:
Цео дан, целу ноћ, и кроз сан чак, они једнако беже, беже,
О, та зар ништа не може да их веже! – Ништа!

Гле, гле, како у царском вознесењу
Падају оклопи са тела,
И цепају се труле крпе
Пред бескрајношћу откровења;
Разголити се сад бок, сад ребро, помоле се сад колена бела;
И све су зрачније очи у хрпе
Хаџија, с којих падају одела.
Све провиднија је њина кожа,
Виде се како струје сржи кроз цеванице;
Све им дубље одсјајују ушиљеношћу лица.
У жена се чак провиди чедо у утроби.
(Почива ко бурма заручника у кутији),
Огромни ме поглед његов плавила зароби;
Ја не сретох никада поглед заноснији!

Онде по дивним пољима смо бљували,
О, корење, о, кајмак трули, пун гљива,
О, гађења; сви смо ракољили се, пљували,
Па ипак, о свему овом божићна ноћ моја снива.

Јер прошло је време богатства,
И дошао је час да се умире;
Бескрајне сметове снега и осенчења плава
Као смрт сама, пред нас, да застире.

Прескупо плаћам исхрањење,
Грозница помаже да се верем,
Све с вишег на виши брег, вуче ме моје вознесење
Модри и плави траг нигда с лица да сперем;

И већ малаксао лежим по снегу,
Дубећи слику свог страшног тела,
О, снови моји, снови, одједном ту се легу,
Под провидношћу, гле, овог, несразмерног одела.

Голотиња њихова одједном остаје свежа и чиста;
Они не дршћу више – чим би! – нити зеница им је слепа,
Са заносом гледају само планину, као Христа.

У гладног, ко бурма уста скорела око зуба;
Вечности муж, језик му црн, a глава на штапу стоји;
Сваки час му се чини, на ивици је самој руба
Амбиса, па ипак иде даље, и ничег се нема да боји.

Као облаци, као мора, тако се, ето, одело цепа,
Као мора, као облаци, даљно је свуд снег и степа;
Као одвратност, као смрад, и као крљушти,
Тако се с крпе крпа, боље још с тела, љушти.

О, топли додир руковања,
Што згреје зачас смрзлу руку;
Већ сам заборавио пландовања,
И сваки је звук замро у јауку
О, топли додир руковања!

Већ се на видику губи врх планине,
Коју сам пре два дана препешачио;
И друкчије је чак, за мене, живот онда значио.
Помакоше се за два дана све истине.

Зима ми скроји хладно одело,
Под њиме тело неће да трули;
Звери ће бити тек за јело,
Када пролеће кору згули;
О, хладно је моје, брате, одело!

Сву ноћ ме туђа згреваху леђа;
Са топлим дахом незнанога;
Нит суза пали, нит брани веђа

Од слане што се спушта с бога,
О, милостиви сусрет леђа!
Ко сами мрачни зид да пипам оком,
Тако се слепо шире ми очи:
Очајно се ширим плећком ил боком;
A оштри ваздух дисање кочи,
Док га не затрпах капом дубоком.

Час мишљах: То ли је то што спремаш,
Ти, Вишњи, за душу младу кад чезне;
У гадост, себичност, умор и ваш,
Последње људство моје да згрезне:
Зар да ме разједе умор и ваш!
Ил склопим очи a врат ме гуши,
Отпуштајући све тела болести!
Пљујући међ очи самој души,
Шапуће: “Све ћеш напором стрести”,
A истовремено снагу суши!
Ил склопим очи a Он ми рече:
“Зар не осећаш да си гладан?”
A нашто! Ето друго вече,
Да у трбух, без круха, уђе сан;
Та зар је то тек тако: друго вече!

– О, проклети, о, гадни враже;
Зар ништа боље, зар ништа блаже,
За душу ову што је слепа,
Грдобност твоја да јој каже!

Пружах чутуру овоју слеђену;
Он пи, пи, чињаше се сатима,
Воду ту, длановима крављену;
Како се не опи, ил следи, од пијења тога сатима.

Сад нам свитања одједном прелише лица,
Још смо од вечери тако лежали,
Из ока оног плављег од љубичица
Синуше погледи поспали;
Крвави одједном бише шињели!

Гле, како лагано свиће зора;
Све више ти упознајем поглед и уста:
Тако се диже сумрак са гора,
Тако су јутра чудна и пуста,
Кад спада снежно рухо са бора:
Да спадне страшна зора са друга
И леш измили иза јела,
Што се и самом плавилу руга –
Васкрсли леш из одела.

Па свака нова зора другим се лицем јави,
Други незнани друг о себи ређа приче;
Стално ми туђе раме одмора пружи глави,
И погледам ли га, одједном (баш нови дан кад свиће),
Сусретнем његов поглед одједном да се плави;
И да се смеше уста у нади ил искушењу:
То бива тако изненада, он довршује своје речи
Које започесмо у тмини, у несаници и у бдењу –
Оној жени са ногу отпадају прсти, и јечи –
Ја слушам његове речи у неслућеном Подозрењу!

Свуда, између два брега, препречи мене линија,
Цео свет је измрежан подневком тим и луцима;
Од сваког новог правца зачараност ме каква одбија,
A истинско презирање, и срџба, настањује се у грудима,
Целу ноћ, исти дах цветова снежних дисасмо,
Друже мој; пробуђен, крај тебе, мишљах: О, колико слеп!
Ти спаваш, друже, и твој сан, великим својим миром је леп.

То не, што наказно је тело, већ наказан тај дух;
Ја не само што примах живот, већ љубим му, гле, сјај;
Стопут проклетство природи која у робу разви слух
Да слуша из себе глас: у ропству да је рај!
О спавај, незнани друже; по лицу негда ударих Њу,
По лицу! О колико онда бејах заслужан њеног сна!
Заслужнији но сад, када ме пред Њом гуши срам!

Питање свести, питање савести, питање слободе, питање воље,
Питање морала; о, оно исто: постојати ил не;
Ја те питам: ко коље, кад у мојој руци је нож и моја рука коље
И питам те ко умире, кад жртва под мојом руком мре?!
Не, ти ми одговорити нећеш никада, сироти мој друже,
Ни ти безмерна ноћи, ни ти тамницо хиљаду – снежне руже!
Па спавај, ти, бар сад, чији сан је ко лудило,
И који одвући ћеш се, зором, кроз сунце, као кроз врата;
Са друге стране је море, зрачне обале, и бунило,
Приморске плећи, деца, пешчане дине и блата.

О, боже, боже, зар је могуће!
Да мртви друг свиће крај мене;
Умрети од смеха ван своје куће,
Крај ноћног друга, без драге жене!
О, боже, боже, зар је истина,
Да са самртником сам о небу говорио;
Да оно уз шта се загревах, беше грбина,
Незнанога, са душом који се борио.

О, боже, боже, зар је могуће
Да први пут кад загледах лице
Мртвачко бледило откри свануће,
A ноћ затрпа собом убице!

И не знајући, последњи пут згревах му руке,
Последње људске слушах тад речи:
Још уво ово буди те звуке,
Што трулеж младог грла не спречи.

Очију отворених, ко звездама што шире се прозори,
Зар чувах мртвог друга дотле, сан мртвих да га не умори;
С рукама под главом, до из дна срца, на смрзлој земље кори!

То беше најчуднија ноћ, ноћ црквених процесија,
Ја загревах му хладну руку, зар сестра је ту нежнија!
Ја шаптах му топле речи, отац би био строжији,
Ако је кад чуо сина глас, синовљи не беше опојнији!
Он спаваше дубоким мрачним сном галија на дну мора,
Ја успех да назрем га кроз вал, под првим руђењем зора;
Само хладан леш друга свог, Човечанство цело да умире,
Зар би се смео одрећи снаге, пред кораком ми што извире!

О, која би ти вера изрекла опроштење,
Ко би те згревао телом, под страшном мећавом ноћи;
Или би бесвесније можда онда жудео крај тела бдење,
Ти чудно моје људство, промрзло и без моћи!

Сувише изнемоглих руку, да гроб ти копам под снегом,
Помиловавши ти главу, нежношћу сам је затрпао,
О миру твом још мишљах пред другим хладним брегом!
Ал немађах, ни онда, брате, суза, да бих те оплакао.
Таквога у пустињи за собом остављах свога друга.
О, руке ове освећене, што згреваху његове руке,
И света нек је ноћ – ова божићна туга –
Рад оног часа дружбе, што и не дозна за јауке.

Гле, опет небо и све! и опет видех море!
Дођоше најзад страсти жуђења!
Узбуђеније но икад прислањах чело уз зоре:
Колика пурпурнија, отад, свитаху мени руђења!

Али више се не помути никад провидност духа, ни тела,
Ево корачам опет преко широке пустиње снега,
И дижући бескрајна – мишљу – небески рубља бела
Видим божанског друга: спи, у срцу снежног брега!

Поезија
01. 03. 2015
Матеј Арсенијевић

Не осврћи се Драгутине

Мајору Драгутину Гавриловићу,
јунаку одбране Престонице 1915.

Не Осврћи Се Драгутине
Већ Одбрањен Промеће Се
Град У Херувима

Не Осврћи Се Драгутине
Ваздух Ти Пожарни Непролаз
Пун Стршљенова И Жаока

Не Осврћи Се Драгутине
Док Не Прекорачиш Бездан
Између Зла И Златокруга

Не Осврћи Се Драгутине
Док Преко Дунавског Ахеронта
Не Стигнеш Жив До Ћирилице

Не Осврћи Се Драгутине
Назад Већ Крви Поезија
Зри У Стихире Жар-Србске

Не Осврћи Се Драгутине
Напред Већ Ушће Твог Крвотока
У Фреску Божур-Београда

Благодарење на Зејтинлику

Хвала Тишинама Хвала Шапатима
У Крсној Свештеношуми
Сред Шумора Белих Имена
Која Нас Памте Из Светлости
У Чијем Памћењу Блештимо
Дисања Недостојни И Росе
У Подневу Смисла И Апокалипсе
У Нежном Огњу Зејтинлика
Где Су Исто Србија И Поезија

Хвала Трубама Хвала Заставама
Хвала Последњим Заповестима
Хвала Јуришима И Хоровима
У Храму Пшенице Живе
Скамењене До Зоре Језекијине
Док Смртност Нам Шумна Лепрша
Као Прозир-Плаштаница
На Ветру Горњег Зејтинлика
Где Су Исто Србија И Поезија

Хвала Тајнама Које Нас Певају
Хвала Зраку На Коме Стојимо
У Преображеном Класју Ћирилице
Са Оне Стране Будућности
Где Прошлост Сија У Моштима
Где Усуд Расплићемо У Десетерце
Непребола И Смеха И Златокруга
У Жетвеном Сјају Зејтинлика
Где Су Исто Србија И Поезија

Поезија
01. 03. 2015
Никола Александар Марић

Војничка бележница

2012.
У предосећању ноћи треба се духовно наоружати
За борбу са злом, изоштрити способност његова разликовања,
Изграђивати ново витештво!
Николај Берђајев, Ново средњовековље

(1917)
У дубинама најтајнијим
Бића узрокованог Логосом
Зажигано светло налазимо
И ето оружања моћног
За ново витештво за које
Подмићени викачи тврде
Да изумрло је и заборављен

(1912) Куманово
Магла, шапутање воде
Која подлога беше Творцу
Полако диже своје уставе
И пред очима бива окривење
Битку добија она војска
Уз коју небеснике позва
Провиђење и штит подиже

(1912) Прилеп
На виђену слику
Пред јуриш победе
На Шарину Марко
Небо, језди вечно
Песници и философи
Писаће, певаће

(1913) Брегалница
Па нека су и браћа
Зар да их пустимо
Да нас кољу поспане
Као некада на Марици
На реци тој паде господство
На овој брегоименој
Сваки смисао братства

(1914) Принцип
Ово је само пуцањ
Једне немоћи робља
У сваку моћ силнога
Погодак вредан Давида
Али где је царство
И коме се обећава
На чијем (данас) мосту

(1916) Албанија
Венац сушене рибе
Најјачи је реденик
Одбране од глади
И беле смрти Албаније
Снег, који миловање је воде
Мењао је жеђ и покров
Зависно од судбине

(1918) Добро Поље
Поносни господари
Својих њива
Преображени у војнике
Добили су високо поље
Дар им је дао “безумни”
Војсковођа и одушевљени
Ратник тронут у срце

(1918) Рајс
Ви јуришали сте
На свето место
Које намењено је било
За крипту мога срца
Које расло је тајно
У човеку коме
Срце је било једини водич

(1918) Јованов виноград
У винограду Јовановом
Војинсттво се одмара
А Јован остао
На Кајмакчалану
Када је садио и крстио
Није знао да ће му
Бити једини удео помена

(1919) Солунац-очух
Ево семе моје
Како води човека
Коиј брат је близанац
Са писмом отписта
Примите га као мене
Да примате, нахраните
Јер оца шаљем вам сироти

Поезија
01. 03. 2015
Милош Црњански

Спомен Принципу

О Балши, и Душану Силном, да умукне крик.
Властела, војводе, деспоти, беху срам.
Хајдучкој крви нек се ори цик.
Убици диште Видовдански храм!

Слави, и оклопницима, нек умукне пој.
Деспотица светих нек нестане драж.
Гладан и крвав је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

А ко нас воли, нек воли камен голи,
Нек пољуби мржњу и мртве.
Ископане очи, вино што се точи,
У славу убиства и жртве.

О правди и победи светој нек умукне крик.
Очеви и браћа и сестре беху срам.
Освети, мајци нашој, нек се ори цик.
Раји, рити, диште косовски храм.

А сунцу и манастирима угушите пој.
Кадифе и свиле нек нестане драж.
Јаук и гробље је народ мој.
А сјајна прошлост је лаж.

Мој народ није стег царски што се вије,
Него мајка обешчашћена.
Зној и сиротиња и мржња што тиња
У стиду згаришта и стена.

Поезија
01. 03. 2015
Стеван Раичковић

Аустроугарски престолонаследник

Лове а уловљени.
М. Настасијевић

Обилазећи царство

И враћајући се (као ловац-ветеран)
Из своје чешке грофовске тазбине
(од племства Хотехових)

Где је у замку код Конопишта
Славио свој полумилионити одстрел

(Рачунајући у ову цифру
Свакако
И дивљач која лети)

Наишао је славни Хабзбурговац

У босанском Сарајеву
На Миљацки

На цев

Једнога ловца-почетника…

И док је тако у царској престоници лежао
На плишаном одру

Франц Фердинанд

(као да је тек закорачио у нека ноћна
И мека своја “вечна ловишта”)

Са целом својом царском инсигнијом

И “златним руном”
На црном ковчегу

(И док је тик уз њега у вечни сан тонула
и његова недужна грофица Софија Хотек

Са црном рукавицом
На позлаћеном покрову)

Негде
У даљини

У провинцији царства

За прозором
Иза решетака

Стајао је у тешким оковима
Голобради српски ђак Гаврило Принцип

Као беспомоћни
И уловљени соко у кавезу

(И не слутећи
Тог најтежег часа

Како проводи

Свој први дан у светској историји)…

Поезија
01. 03. 2015
Иван В. Лалић

Принцип на бојишту

Оцу

Овај излазак на пусто разбојиште
Без бурме и без коласте аздије,
Без табора честитога кнеза,

Грмело је ноћас, кратка олуја, мирис липе
Богатији за кратко сећање муње,

Руком преко чела овај ветар
Тежак пет векова, светлуцав огроман,
Та застава под којом посрћем.

На углу једне улкице где се види река
И време почиње да пева гласом стараца
Ослепелих од црног сунца,

Ја без оклопа, с пролазницима помешан
И златним сенкама,
Ја сад већ без избора, на празном пољу
Где тутње копита битке

Подижем руку:

– Све да свето и честито буде –
И пуцам.

Поезија
01. 03. 2015
Матија Бећковић

Извињење

Не могу прежалити
Што неким случајем
Није жив Султан Мурат
Па да одем на Косово поље
Да му се извиним

Прво бих набрао
Пуне руке божура
И фино их увио у тробојку
Па главом на Видовдан
Бануо пред његов чадор

Извини Падишаху што оволико касним
Ко ће ме разумети ако ти нећеш
Много си ишао испред свог времена
Оно што је теби било јасно још онда
Ја сам схватио тек сада

Све си нам искрено и отворено говорио
Али ниси имао коме
Ко је онда могао помислити
Да ћеш ти испасти поштенији
Од свих који су долазили после тебе

Ти ниси освајао
А да нико твој не погине
Нити си ратовао скривен иза облака
Него си дошао лично
И све платио својом главом
Ниси ме ослобађао него поробљавао
Нити си ме нагонио да те молим
Да ме окупираш и заробиш

Да сам те послушао
Где би ми крај био
Што да не будемо Турци
Кад више ни Турци нису Турци
Кад је и Французе срамота што су Французи
И Русе што су Руси
И Јапанце што су Јапанци
Камоли да Срби могу бити Срби

Али ако Султан није ни случајно
Није могао толико надживети вршњаке
Могао је неко од млађих
Рецимо надвојвода Франц Фердинанд
Макар само толико
Док одем у Сарајево
Станем код оног моста
На оној истој реци
У оне исте стопе
На онај исти дан
И дочекам госта
С пљоском у пољском цвећу

Извини царски сине и унуче
Ако икако можеш
Сад је касно за све осим за извињење
Ко је тада могао и помислити
Да ћеш ти испасти горостас
У односу на касније долазнике
Који су долазили кад год хоће
Као у своју кућу
Надвојвода ипак није каплар
А све смо их стављали
Под горње венце и највише ловоре
А тебе дочекали барутом из шестопуца

Љутили смо се што си стигао на Видовдан
Сад тек видимо да је то небитно
То је дан као и сваки други
Дошао си за своје зло
А за моје добро
Опрости у име малолетнога Г.П.
Кога је занело сопствено име и презиме

Али ако се ни Султан ни Надвојвода
И поред најбоље воље
Нису могли толико издвојити
И надживети свој век
Ако је ико могао
Фирер је могао
Шта је то за њега
Када је већ толико волео да живи
Макар да не умре
Док га измолим да ме прими
И чује шта ћу му рећи

Знам колико си заузет
И да имаш посла преко главе
Само сам дошао да ти кажем
а знаш да знам и памтим
Ти ниси заратио само са мном
Ни бомбардовао само мене
За мене си увео квоту сто за једног
И ње си се поштено држао
Мада си мислио да је мало и хиљаду
А ови су убијали ни због једног
И све одједном и с реда и заједно

Истина ја сам прекршио дату реч
И пред целом планетом пљунуо ти у лице
Нико мој није подигао руку на твој поздрав
Држећи је при себи као да је узета
А оне који су ти се нашли с руке
Никад ниси заборавио
И прошли су боље од мене

Уосталом ти си био сликар
Какав такав
И уметник какав год
Имао си дара каквог било
И сликао си колико толико
И остајао си пред штафелајем
Колико год да си стајао
Ипак си стајао
И за толико ниси жарио и палио
И из тебе је провиривало нешто људско
И на крају крајева
Ти си се убио
Што ти сви признају
И умеју да цене
То није учинио нико после тебе
А није да нису имали разлога
Нови варвари с атомским главама
За које је твој гас мачји кашаљ

Поезија
01. 03. 2015
Момир Војводић

Потоња ноћ Гаврила Принципа

(триптихон)

1.
У ћелији Терезина труне
Лице моје младости и наде,
Обасјано бљеском царске круне,
Која од мог метка у прах паде.

Зазиданом тмушом и крменом
Миљацка ми крвотоком тече
И спаја ми очи са временом:
Да знам кад је јутро а кад вече.

Убојна је тмуша моје ноћи,
Крв ми у њој остаје без моћи
Да отопи лед са мојих рана;

Пуцао сам у носача мрака,
Плану тама од жалца и зрака
Мог високог Видовога дана.

2.
Смрт похита по срећнога роба
И отме га џелату из руке,
А моја Смрт, у духу мог доба,
Чека да јој гризем тврду муку

Прелажења у камен – без кога
Вазнесења не бива без жртве.
Без камена ко бане пред Бога
И своје ће изгубити мртве.

Смрт моја се са очима змије
Мом напору да јој приђем смије
И мами ми руке њен стас бајни;

У зиндану за мртве другове
Шетам задње и троме кругове
И грем Смрти на састанак тајни.

3.
Очи су ми угасили тамом,
Осушили ланцем десну руку,
Притиснули душу муком чамом
И бацили у зјап и у муку,

Извијена искро из кремена,
Ти која си у мењи синула
При удару огњила времена,
Кад је тмуша на мој род зинула!

У ћелији с грлом без јаука
И без сивог затворског паука,
Пишем зубом по каменом своду:

По Бечу ће ићи наше сјене,
А по царским дворанама зјене
Уплашену гледати господу.

Страна 1 од 5

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Милана Сувачаров
Београд

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2018