Ноћ дугих ножева још траје…

дуго. У злосрећној Југославији никада они неће ни бити враћани
у корице. Погледај само шта се на Космету ради... Ништа не боли
као лаж у грудима, мој синовче...”
И збунило и узбудило ме ово Кустосово пророковање, да не
умједох да га питам о детаљима пострадања газда-Језде и Јакова.
А није ми дао ни прилику. Гласно је отпухнуо, устао и кренуо ка
излазу из гробља.
Исте вечери ишчачкао сам те детаље од тетка-Ваје. Њу је тре-
бало баш само чачнути, па да ти исприча све што зна.
“Никако нисам вољела тог вражјег господина Милићевића,
иако га је моја мајка Влатка бранила пред нама. Би ми јасно и
зашто, када побјеже са њим у Београд чим смо оцу Језди и мом
Јакову дали годишњицу. Тада нам је Антоније забранио да је пред
њим помињемо. Рекао нам је да он више нема ни оца ни мајку. И
пред њим је никад не помињемо. Немој ни ти, сине Милоше.
Владан Милићевић је био важна звијер у краљевој тајној
служби. Он је у све то и увукао нашег наивног оца Језду и мог
залуђеног Србина Јакова. Давали су им некакве концесије, а они
урадили све што им нареде. Да није било мајке Влатке и нас ста-
рије дјеце, све оне трговине у Сарајеву још прије рата би им ђаво
однио. Мајка нам је била вриједна жена, иако је неваљало на крају
поступила. Ни ти је, дијете, не помињи пред Антонијем.
Као старији и искуснији, отац је планирао, а мој Јаков покорно
извршавао. Све су то они крили од нас женскиња, али се ништа
не може сакрити ни у држави, а камоли у фамилији. Слутила сам,
јадна, најгоре. Из једне акције у Загребу Јаков се вратио рањен.
Надала сам се да ће га то опаметити. Не лежи враже, откако су
јавили да се краљ спрема у посјету Француској, господин Мили-
ћевић као да се преселио у Сарајево. Одсједао би у Хотелу Србија
на Илиџи и стално поклисарили: чешће они тамо, а само понекад
би и он дошао на Овчару. А онда би се изгубили, по недјељу-двије,
у Загреб, Беч и Пешту. Све сам то сазнавала по картама које сам
им налазила по џеповима. Доносили су нам и поклоне, па смо и
по њима препознавале градове и земље у којима су боравили. У
новцу нисмо оскудевали, а камо среће да јесмо.
Оба су били у банском Управном одбору жељезнице. Отац
Језда и председник. Не прође ни недјеља дана, а они кренуше у
Италију, тобоже због послова на жељезници. Јадни мој Јаков, ни-
када се њежније ни са дјецом, ни са мном није поздрављао као тада.
Црна им њихова Жељезница. Послије сам све сазнала. Јурили
су усташе и оно прије по Хрватској, Мађарској и Аустрији. А из
Италије су их вратили у лименим сандуцима.
Иако је мој муж био истуренији, тог кобног јутра, по наше
обје породице и по злосрећну Југославију, 9. октобра 1934, прво су
преклали оца Језду док је из собе хотела Италија у Торину јављао
вражјем Милићевићу да ће тог дана усташе убити краља Алек-
сандра. Јаков им је побјегао на терасу, а тамо га сачекала двојица
и заклали ко брава. Обојицу су допремили у Рим у лименим сан-
дуцима. Овдје нам је наша жандармерија дозволила да их преба-
цимо у украшене сандуке, од финог дрвета. Тако смо им видјели
преклане вратове.”
“А како су ушли у траг атентаторима?”
“Како? Тај злосрећни Милићевић је радио за Интерполицију,
како ли се то каже? “
“Интерпол.”
“Е, он их је повезао са неком Јелком, кафанском играчицом из
Загреба. И овдје је долазила. Јадну мајку су прогласили њеном
тетком, а мене рођаком, иако је никада прије нисмо видјеле. Враг
је однио, била је витка, висока и лијепа, да такве нисам видјела ни
на сарајевском корзу. Љубомора ме подузимала када сам видјела
да и мој Јаков нешто ћућори с њом. Пратио ју је неки Густав Дал-
матинац. Одсјели су у хотелу Европа па она дошла само да се види
с ‘тетком Влатком’ и ‘рођаком Василијом’. Чуј, ја њој рођака?! Није
смјела да се састаје на јавним мјестима са господином Милићеви-
ћем, па су изабрали нашу кућу на Овчари као најсигурније мјесто.
Толико су морали да нам кажу.
Једног поподнева она се довезла колима са тим углађеним Гу-
ставом и он је увече прихватио. Није хтио да уђе у кућу. Гдје би он
са Србима?...
Послије сам сазнала да су по њеном трагу прелазили и ма-
ђарску границу, гдје су се хрватске усташе припремале за атентат
на краља Александра. Они су имали свуда те своје фашистичке
центре: по Италији, Мађарској, Аустрији, Њемачкој, чак и у Аме-
рици и Аргентини... Јелка је свуда шајатила са својим Густавом. И
удала се за њега када су живјели у Будимпешти. Она им је и доја-
вила да су атентатори кренули прво у Италију. Милићевић јавио
нашем Језди да их прате. Таман када су им у Болоњи и Торину
ушли у траг и дознали њихов план, преклаше их. Јадни мој отац
Језда није ни завршио разговор са Милићевићем, усташки нож
му прекла гркљан. Не утече ни мој несрећник Јаков. Истог дана
устријелише краља Александра у Марсеју и министра Бартуа и
још девет људи.
А и Јелку су заклали у сред Загреба када су створили НДХ.
Узалуд је бјежала и у Сарајево и у Беч. Нашли су је преклану исто
као моје несрећнике. Кажу да је Густава лично устријелио Паве-
лић још раније у својој вили у Болоњи, коју му је Мусолини по-
клонио.
Нико у породицама Мезезија и Богдушића није волио што су
се увукли у вражију шпијунажу. Пре њих двојице тиме им се нико
никада није бавио. Мој брат Антоније се тога и стидио. Немој са
њим случајно да о овоме причаш”, исповијведи добра тетка Ваја
своју тајну.
Напуних се љутњом. И зубима несвјесно зашкрипах. Чинило
ми се тада да бих могао и Мусолинија, и Павелића, и Кватерника,
и Керина одједном зубима заклати, баш овим редом. Да ли зато
што ми је тетка Ваја, уз своју причу, досипала и ракију, или је у
мени прокључала комитска крв? Нагло устах да изађем. Док сам
облачио капут у ходнику, скудоумно сам понављао:
“Сви су они Крвати... ‘Ноћ дугих ножева’ још траје...”