Проза
28. 02. 2015
Радомир Батуран

Ноћ дугих ножева још траје…

(Одломак из рукописа романа “Кустос Мезезија бележи”, гл. 39)

“И гле, један из Исусовог друштва
пружи руку, исука свој мач и удари
првосвештениковог слугу, те му одсијече уво.
Тада му рече Исус: Врати свој мач
на његово мјесто; јер сви који се маше за мач
– од мача ће погинути”.
Јеванђеље по Матеју 26 (51-52)

Много непојамног, за мене у измаглици, било је у том Кустосовом
ћутању о својим родитељима. Док сам се ја поносио својим Анто-
нијем Комитом, он се омотао ћутањем о свом Језди. Мој отац је
био пивски комита и сточар, а његов угледни трговац сарајевски.
Они су живели у кули на Овчари, а ми у дашчари на Урвенику.
И мој Антоније није никада звао наше муслимане из Дрине
овако како их данас зовемо, него увијек Турцима. А због чега
стриле Хрвате зове Крватима, само упола сам слутио.
Када сам изашао из затвора, отишао сам оцу на гроб са стри-
летом Кустом. Није то било случајно ни са моје ни са његове стра-
не. Обојица смо знали да ме тишти што нисам могао бити уз оца
кад је умирао.
Упалили смо свијеће и пољубили крстачу, оћутали смо неко
вријеме над гробом, а онда сјели на клупу поред њега. Стриле ми
је испричао како је мој Комита био бистра ума до последњег тре-
нутка живота.
“Кад би му надошли болови, тражио је да га окрећемо. Чим би
болови минули, бесједио је као најздравији. Последње о чему смо
разговарали било је убиство краља Александра…”
Још ме држала затворска нервоза и цинизам као устаљени за-
творски начин изражавања, па прекрших очев савјет да Кустоса
никада не питам ништа о оцу Јездимиру:
“Причаш ми, стриле, с дивљењем о мом оцу, а свог не помињеш.
Покажи ми бар где је гроб газда-Језде.”
Само спусти браду на груди, уздахну и погледа ме. Оба оћу-
тасмо. Почех да се љутим на себе што и најдражем човјеку повре-
ђујем ране.
“Мислио сам да ти је данас доста што си у мислима и са једним
покојником, а ти мислиш и о другом”. Уста и пође према источ-
ном крају гробља. Ја ћутке за њим док не дођосмо до породичних
гробница Мезезија и Богдушића.
Тета Ваја ми је причала да су њени Богдушићи, стара сарајев-
ска трговачка породица, имали читав ред парцела у Старом гроб-
љу па су три задње уступили пријатељима Мезезијама да ту, поред
њих, подигну своју породичну гробницу. И ђед Тодор је сазида.
Кустос пољуби крст на споменику и сједе на плочу са стране,
поред споменика. Пољубих крст и ја, па ишчитах сва имена на
споменику – од Стрилетовог курђела Антонија Прерашког и Го-
луба Гласиначког, па до имена Џамбаса и газда-Језде. Онда сједох
поред стрилета. Он подупро браду лијевом руком, а десну осло-
нио на греду споменика и несвјесно добује прстима по њој.
“Ноћ дугих ножева још траје”, мрмља више покојницима у
гробници него мени, чини ми се. “Хитлер се обрачунао са јури-
шницима генерала Ернеста Рема у ‘ноћи дугих ножева’, између
30. јуна и 2. јула 1934, а она још траје. Нацистички режим покла
те ноћи преко 300 највећих официра и политичара Рајха, који
су га довели на власт. И око 1000 угледних грађана похапсише.
Послије тога Хитлерови и Мусолинијеви фашисти поморили су
пола Европе. Притајена ‘ноћ дугих ножева’, притајена у Европи,
преживи побједу антифашиста. Поможе јој Ватикан и наши саве-
зници да се пресели у Америку. И сви Крвати пребјегоше у Аме-
рику…”
“Пребјегли су многи њемачки и италијански фашисти, не само
хрватски”, не оћута оно југословенско у мени.
“Сви су они за мене само Крвати… Лочу крв као најбоље вино.
Полокали су тог љета и крв мог оца Језде и зета Јакова и нашег
краља Александра…”
Рече ми ту још само да су газде Језда и Јаков радили за краљеву
Тајну службу још од ‘Младе Босне’ и аустријског рата. Пред кра-
љеву посјету Француској, та њихова служба открила је усташке
логоре у Мађарској (Јанко Пуста и Нађ Кањижа), центар у Минхе-
ну и вилу у Болоњи, коју им је Мусолини поклонио. Језду и Јакова
заклали су у Торину док су у уторак 9. октобра, рано ујутру, из хо-
телске собе јављали свом шефу Милићевићу да су усташе послале
двије атентаторске групе да убију српског краља – јал’ у Марсељу,
јал’ у Паризу. Државна пошта Италије и полиција омогућили су
усташама да прислушкују разговоре краљевих агената. И закла-
ли су их обојицу. Истог дана, у 4 и 20 поподне, убили су и краља
Александра у свечаној поворци на Тргу Берзамски у Марсељу.
“Ни француски ‘крвати’, ни њихова полиција нису чисти. Пре-
више је случајности ту било”, мрмљао је Кустос и наставио да ређа:
“Краља Александра у Марсељу дочекали су само министар
спољних послова Луј Барту и генерал Жорж и оба су убијена.
Министар спољних дјела Краљевине Југославије, доктор Спа-
лајковић, дојавио је француској полицији и краљевој пратњи на
разарачу Дубровник да су атентатори у Марсељу, а од свечане
се поворке није одустало. Чим су му дојавили агенти из Итали-
је, министар спољних дјела кренуо је у Марсељ, али га није било
у свечаној поворци, нити се помиње у извјештајима из Марсеља,
ни он ни други југословенски министри. По протоколу посјете,
било је предвиђено да се краљ кроз Марсељ вози у блиндираним
колима Авенијом Канабие, а на Белгијском кеју, гдје се форми-
рала свечана колона, сачекао га је отворени аутомобил ‘дележ’ са
широким папучама са стране, са чијег је задњег сједишта, гдје је
краљ сједио, био спуштен кров. У протоколу је такође писало да
ће блиндирани краљев аутомобил паралелно пратити 6 мотоци-
клиста на боковима, а замијенили су их два коњаника. Министар
Барт је био рањен само у руку, а пустили су га да искрвари и умре. И
шофер ’дележа’ Фоасак покушао је да спречи убицу, генерал Жорж
је искочио из аутомобила да зграби убицу, потпуковник Пиоле са
коња удара сабљом по глави атентатора, полицајци Пол и Дебион
са тротоара погађају убицу у главу, а службени полицајац Анри
Бертелеми ‘седи поред возача и мирно посматра шта се догађа’.
Рањеног краља превезли су у полицијску префектуру, а мини-
стра Барту у болницу. У званичном извештају о атентату писало
је да је убица Величко Керин, инструктор крватских усташа из
логора Јанко Пуста, испалио десет метака из пиштоља ‘маузер’:
пет у краља, један у пратећег полицајца, један у министра Барту,
а три у генерала Жоржа. Поверљива документа о убиству југо-
словенског краља француска влада је отворила за јавност 1974. и
испоставило се да је министар Барту био рањен само у руку (по
једнима у леву, а по другима у десну) из службеног пиштоља
француске полиције, а пронађени метак није одговарао калибру
метака којим је убијен краљ. Службени извештај о спољашњем
прегледу тијела краља Александра потписала су два цивилна
лекара који су се нашли испред полицијске префектуре, а нема
потписа краљевог личног лекара, нити се зна где су били он и
министар Спалајковић, а обојица су допутовала у Марсељ са још
три краљева министра. Као знак да њихова земља није умијеша-
на у убиство југословенског краља, на сахрану краља Александра
дошли су и италијански принц Дука од Сполета (кога ће Павелић
само шест година касније свечано позвати да заседне на престо
Независне Државе Хрватске) и Геринг и Лепен (који ће касније
ослободити све атентаторе), а и они и њихове све три земље уми-
јешане су итекако, као и Бугарска, Мађарска, Чехословачка, Ау-
стрија и ко зна која још…
Итекако су били сви они умијешани, мој Комита. Крволоч-
ни су Крвати, сви они, а не само усташе Павелић и Кватерник,
који су планирали убиство краља Александра, а Мусолини лично
одбио да их изручи Француској, која је водила истрагу. Ноћ дугих
ножева још траје, кажем ти, Комита. Нису се они зауставили на
вратовима мог оца и зета, ни на убиству српског краља. Неће
‘ноћ дугих ножева’ стати ни за мог, ни за твог живота, синовче…
Сијевнули су они на милионима вратова цивила у Хитлеровим,
Мусолинијевим и Павелићевим ратовима и логорима, сијевају у
овом мрачном свијету и данас, у погрому над Вијетнамом, црном
Африком, нафтоносним блиским истоком… И сијеваће још за-

Проза
28. 02. 2015
Волфганг Колхазе

Проналазак новог језика

Преко звучника објављују десет бројева; десети је његов. Штрат
не осјећа више ни страх ни наду. Иступа из реда, тумара између
леђа и лица до краја свог блока, заокреће удесно и тешким кора-
ком прилази на подијуму човјеку који га је прозвао; пред овим је
пулт на којем се налазе папири и микрофон.
Април је, година 1944. Штрат је десети у реду који се форми-
ра, лица окренутог зиду, насмрт уморан, иако је дан тек почео,
иако је још тако млад. Небо које види кад подигне поглед изнад
стражаре, ниско је и мокро. А недалеко вазушном линијом, дуж
облака, је Холандија. Одатле је доведен са још петорицом прије
стотину дана, прије много, много времeна. Зашто? Да се зноји,
смрзава, носи камење, добија батине, лежи у блату, спава на да-
скама, једе труло поврће, док коначно не престане постојати. Али,
прије него што се то деси, док још дише и може да гледа, треба да
заборави ко је био. И он готово да је то већ и заборавио. Не може
ни да замисли више да тамо, дуж неба, још увијек постоји његово
родно мјесто, да постоје земља и вода, родитељи, вечери, другачи-
ји мирис дјевојачког разреда, справе иза стаклених врата ормара,
физика. Шест семестара студија – ко да још у то вјерује. Јер закон
о одржавању енергије не важи више – не важи за оне који натова-
рени громадама камења трче уз високе степенице под ударцима
пендрека, пред надзорницима, од мрака до мрака. Шест студена-
та физике; петорица су мртва. Посљедњи насмрт уморан је Штрат.
И он данас не иде у каменолом јер прозван је његов број.
Десет људи – а куда иду? У бункер ? У команду?
Испред иде капетан у бијелој блузи; води их у кухињу, камену
кућу са поплочаним унутрашњим зидовима. На ватри је шест
свјетлуцавих казана у којима се куха смрдљива супа. Но, нису до-
ведени због супе. Због кромпира су доведени.
Командант организује другарско вече. Стражари, извршиоци
казни, благајници, надзорници, интенданти, они задужени за му-
чење, пискарала, љекар – сви они тим поводом удобно сједе за ду-
гачким столовима. А вече почива на трима стубовима: први је
другарство, други је пиво, а трећи је свињско печење са кромпир-
салатом. Због тога је у логорској кухињи поредано десет столичи-
ца, покрај сваке је корпа са кромпиром, испред је посуда за отпат-
ке, метално вједро је у средини, а на једној од столичица скупио
се Штрат.
Топло је и тихо у кухињи. Оближњи каменолом се чини тако
далеко. У преграђеном дијелу покрај врата сједи есесовац и чита.
Само се с времена на вријеме капетан појави и стане покрај за-
твореника који гуле кромпире и посматра их. Без злих намјера
– чиста професионална заинтересованост. Па ипак, Штрату почи-
њу дрхтати прсти, није вичан, љуспе су све дебље, преспоро ради
у сјени капетана који му гледа у руке. Капетан одлази и поново се
враћа. Штрат ради брже, али ништа не помаже и већ уз сљедећем
часу чује питање: “Ти, шта си прије радио?”
“Студент”, каже Штрат и не гледа према горе, и не престаје да
гули дрхтавим рукама. Неће му ништа помоћи, у сљедећем часу
ће осјетити ударац. Есесовац из прегратка са прозором ће подићи
поглед са књиге. А онда? Али капетан само рече:
“Готово са студирањем, је ли?”
У подне добивају здјелу супе из које се још увијек пуши и у
којој плива неколико ресица меса. А затим још једну, пуну до ру-
ба. Штрат се напољу ослања на зид зграде у којој је смјештена
кухиња и у костима осјећа топлину супе коју је малочас појео и
миран је. Глад је одједном ишчезла. Нема каменолома. Нема вике.
Овако издвојен, испод ограде кроз коју је проведена електрична
струја, гдје нико не мора да трчи, открива бљештави прам зеле-
нила и присјећа се: април је. Капетан га и даље посматра, прилази
му тромог корака и пита: “А шта си студирао?”
“Физику.”
“Аха”, каже капетан тоном упућеног.
Поподне, кад капетан поново стане покрај њега, Штрат не
осјећа толики страх. Танушни млаз сунца пада укосо у кухињу,
кромпири пљускају у воду, они са сталним задужењем у кухињи,
опасани бијелим кецељама, режу хљеб за сљедећи дан; зар неко
још и помишља да сваког часа неко умире у пијеску недалеко
одавдје. Капетан опет стоји покрај Штрата и осјећа потребу да се
исповиједи.
“Проклетство, кад изађем одавдје”, каже он, “послије рата, оти-
ћи ћу у Перзију.”
Капетан прича Штрату да има брата у Перзији; овај је благо-
времено побјегао 1939. и сад је тамо велики пословни човјек, а он
чучи овдје као идиот.
“Ти си Холанђанин”, каже капетан, “шта мислиш да ли је Пер-
зија добра?”
“Сигурно”, каже Штрат. Он гули и даље, без престанка, само
не гули више тако брзо. Капетан у меканом поподневном свјетлу
клима главом јер осјећа да га Штрат разумије и почиње уздисати.
“Штета само због времена, обиља слободног времена. Кад би га
човјек макар искористио да научи перзијски.”
Његов поглед је забринут, на лицу му се оцртавају боре чести-
тости; човјек близу четрдесетих, добро ухрањен – у поређењу са
руинама које сједе укруг и гуле кромпир, могло би се рећи да га је
судбина начас пустила да посрне да би га потом опет подигла – но,
и поред свега се осјећа посрано. “Да, да, драги мој.” Штрат изнена-
да чује властити глас: “Ја говорим перзијски.”
Капетан га загледа дуго својим бљедоплавим очима: најприје
подозриво, па са невјерицом, затим готово њежно.
“Знаш перзијски?”
Штрат потврдно клима главом слеђених црта лица.
“Пођи за мном.”
Капетан трчи испред. Штрат га посрћући слиједи до канце-
ларије.
“Тако, а сада ми реци одакле знаш перзијски? “
За Штрата више нема узмицања. С капетаном се не збијају
шале, поготово кад зна да би био довољан и један једини ударац
да га обори и да се више никад не подигне. Штрат и не жели пра-
вити шале – он само не жели натраг у каменолом гдје ће крепати,
жели да остане у кухињи, да као човјек сједи на столичици, гули
кромпир и добије здјелу супе. Само се плаши у овом часу да ће му
глас заказати, али, на срећу, чује га, једино што је веома тих. И тај
глас саопштава: “Био сам у Перзији прије рата.”
“Човјече, знаш ли шта ће с тобом бити ако то није истина?”
Штрату се оцртава толико страха у погледу да за капетана
нема сумње да је овоме јасно шта га чека.
“Идемо, како се каже ‘Добар дан’?”
“Далам”, одговара Штрат.
“А говно?”
Штрат размишља предуго и капетан постаје одмах нестрпљив.
“Па мора постојати нека ријеч за говно.”
“Тупа”, понавља капетан гануто. “Одсад гулиш за свој живот.”
Тако је протекао њихов разговор. Овај ће покренути читав
ланац догађаја. На примјер, то што се кухињски капетан Батен-
бах одмах дао у потрагу за четним командиром Редером, који је
остао дуже на ручку. Батенбах му предочава да већ одавно треба
још једног човјека у команди, но да се никако није могао наћи
прави, док му данас један није пао у очи својом нарочитом спо-
собношћу. Командир чете на то одобравајуће клима главом. А
волио би и да види човјека који се тако истиче. Са Батенбахом
иза себе, укочених ногу прелази пут до оних који љуште кром-
пир и посматра Холанђанина напола скапалог од глади, бившег
студента физике са завршених шест семестара – истину за вољу,
све га се то и не тиче баш превише. Оно што га интересује већ
види, а види да овај човјек појма нема како се гуле кромпири, ма
како својски се трудио. Али све то је небитно, јер командир чете
двапут седмично из кухиње узима комад кобасице, недјељом
печење и свакодневно још по коцку маргарина. Све то долази од
Батенбаха. Дакле, Редер по други пут потврдно клима главом, иде
натраг у своју собицу, исписује име и број на цедуљу. Цедуља ка-
сније, у току дана, доспијева у статистику рада. Одатле даље до
командира радне групе. А сљедећег јутра, које се влажно диже
изнад зборног мјеста, Штрат се као једини од десеторице који
љуште кромпир враћа натраг у кухињу, гдје га Батенбах прија-
тељски тапше по рамену.
Јер, Штрат је сада Батенбахов човјек. Штрат неће бити спаљен,
па да иза њега остане само пепео костију, добит ће супу и хљеб

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Радомир Батуран
уредник српске секције и дијаспоре
(Торонто, Канада)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Уредници рубрика

Александар Петровић
Београд, Србија

Небојша Радић
Кембриџ, Енглеска

Жељко Продановић
Окланд, Нови Зеланд

Џонатан Лок Харт
Торонто, Канада

Жељко Родић
Оквил, Канада

Милорад Преловић
Торонто, Канада

Никола Глигоревић
Торонто, Канада

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Маја Прелић
Торонто, Канада maya.prelic@hotmail.com

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com casopisljudigovore@gmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2021