Мило Ломпар
Андрић и Нобелова награда
Када размишљамо о значењима која Нобелова награда за књи-
жевност распростире у свету, ваљало би да разликујемо два по-
дручја: подручје књижевне вредности и подручје друштвене
употребљивости лауреата. Односи који се образују између ових
подручја могу бити различити. Не мора бити друштвено упо-
требљиво само неко мање вредно дело, јер има великих писаца
који су лауреати; но, не мора велико дело бити само по себи до-
вољно, јер се толико великих писаца нашло у напетом односу са
друштвеним контекстом, па су остали ненаграђени. Има разли-
читих могућих односа, па у резултанту награде несумњиво улазе
и могући дотицаји између приватних и јавних простора, често
нераспознатљиви. Но, на одлуку о лауреату пресудно утичу од-
носи између књижевне вредности и друштвене употребљивости.
То нам показује судбина малобројних руских лауреата. Иван
Буњин, први руски писац који је добио Нобелову награду, добио ју
је 1933. године као емигрант, као живи прекор совјетском режиму.
Борис Пастернак, писац Доктора Живага, добио ју је 1958. године
као дисидент, што је значило нови прекор. Тек је Михаил Шолохов,
лауреат 1965. године, био писац у непроблематичном односу са
совјетским режимом: писац Тихог Дона награђен је као један од
оних “неутрално” награђених писаца који умањују јавни утисак
о друштвеној употребљивости награде. Но, већ је Солжењицин –
награђен 1970. године – био дисидент који је потом – као емигрант
– деценијама био употребљив као политичко оруђе, без обзира
на своје личне мотиве и, чак, чинове. Није било друкчије ни са
Јосифом Бродским: овај емигрант, награђен 1987. године, био је
завршни уметнички печат у надолажењу коначног обрачуна са
совјетским светом. Тако је затворен круг: од пет добитника – за
време трајања Совјетског Савеза – двојица су били дисиденти,
док су двојица били емигранти.
Које бисмо друштвене силе могли препознати у одлуци да Иво
Андрић 1961. године добије Нобелову награду за књижевност? У
структуру друштвене употребљивости спадају они односи које
пишчева фигура – његова биографија и његово дело – образује
у друштвеном подручју, потом силе јавности које она ставља у
дејство, свакако и прихватљива и погодна значења која се око ње
кристалишу као израз тренутка и као вектор времена: као нешто
што припада друштвеном часу награђивања и као путоказ за
историјско кретање које долази за њим.
Околност да је комунистичка Југославија – после сукоба са
Информбироом 1948. године – постала политички полигон за по-
степену ерозију комунистичко-совјетског монолита, да је као
таква ушла у резултанту дејства западних (америчких) сила,
свакако је представљала одлучујући чинилац у одлуци да један
југословенски писац постане лауреат Нобелове награде за књи-
жевност. Јер, њена улога у спречавању деколонијализованих
афричких и азијских земаља да уђу у орбиту совјетских интереса,
као улога коју је обележавала Прва конференција несврстаних
у Београду 1961. године, била је од велике користи за западни
(амерички) свет. Управо би се та година – у деценији између 1955.
и 1965. године – могла сматрати врхунцем међународне еманци-
пованости комунистичке Југославије: не – као што тврде њени
садашњи апологети – због њене вредности, него због њене светске
употребљивости. Тој међународној афирмацији једног изузетка
у комунистичком свету, једне посебности у вишестраном про-
дирању западних (америчких) интереса, свакако је одговарало
да књижевни лауреат буде неки њен писац: никако неки њен
дисидент или емигрант. Јер, било је потребно да се њена култура
доведе у резонанцу са њеном политиком.
Постојала су само двојица таквих писаца: Мирослав Крле-
жа и Иво Андрић. У одлуци о лауреату имала је свој удео и југо-
словенска власт: оличавао ју је Родољуб Чолаковић, некадашњи
благајник Коминтерне за Балкан и дугогодишњи међуратни ро-
бијаш, што је описао у књизи Кућа оплакана. Овај истакнути, но
помало – после Другог светског рата – скрајнути комунистички
функционер, припадао је оном младалачком нараштају који је
између два светска рата био одушевљен Мирославом Крлежом.
Премда у изванредним личним односима са највећим хрватским
писцем, Чолаковић је секретару шведске академије препоручио
за превођење књигу свог земљака: роман На Дрини ћуприја.
Зашто? То је једна од тајни које увек долазе са Андрићем.
Но, таква концентрација приватних или секундарних утицаја,
попут чињенице да је Андрић – као краљевски амбасадор у на-
цистичкој Немачкој – успешно интервенисао у корист пољских
Јевреја, није могла имати одлучујући значај. Такав значај је
имала пожељна друштвена конфигурација, пошто је требало
афирмисати комунистичку Југославију, али у прецизној резул-
танти западних (америчких) интереса. То је значило да је награ-
ђени писац требало да буде у добрим односима са влашћу: само
тако је награда могла бити и подршка властима.
Обојица писаца су била у добрим односима са влашћу, али је
Крлежа био неупоредиво више поистовећен са њом: ако је Андрић,
премда послератни члан Комунистичке партије, оличавао – као
сапутник револуције – сагласност са влашћу, и отуд и видљиву
подршку режиму, Крлежа је био сам режим. Но, да би награда
имала свој западни одјек, да би обележила правац кретања који
нам је намењен, Крлежина поистовећеност са режимом није била
најприкладнија: могла би сугерисати да је правац кретања везан
за комунистичку оријентацију писца.
Отуд је само Андрић био у идеалној позицији: као грађански
писац, као симбол више југословенства него комунизма, он је
задовољавао оба услова. Јер, наградивши га, Нобелов комитет је
одао признање комунистичком режиму и истовремено се није
поистоветио са њим; осим тога, означио је који садржај историј-
ског кретања привилегизује: југословенски у западном (америч-
ком) правцу. Тако је Андрићева самостилизација у фигури јавног
споменика постигла максималну друштвену употребљивост, док
се Крлежина унутрашњеполитичка неприкосновеност, коју је
очитовала фигура државног писца, показала као спољнополи-
тичка мањкавост.
Но, свагда означен друштвеном употребљивошћу, Андрић
је – и после смрти – остао у блиским везама са њом. То показује
његова рецепција после распада титоистичке Југославије. У
српској средини, научној, културној и јавној, однос према њему
остаје сасвим идолатријски. Јер, многе тамне – као нерасветљене
и као мрачне – противречности његовог живота не само да се
прећуткују, него су претворене у табуе: готово да постаје
друштвено кажњиво било какво њихово помињање. Тако се
стилизује једна стварност која није одређена књижевном вред-
ношћу, него друштвеном употребљивошћу.
У муслиманској средини однос према њему остаје негативан:
оптерећено пишчевом негативном оценом турске владавине у
Босни и Херцеговини, изнетом у његовој докторској дисертацији,
читање уметничких дела вођено је наумом да докаже како је
Андрић циљано приказивао негативност исламских јунака. То
је нетачно, утолико што се пишчев антрополошки песимизам
разгранавао у негативном приказивању књижевних јунака свих
вера: и православних, и католика, и муслимана. Занимљиво је
да у српској средини – која не дозвољава никакву пишчеву про-
блематизацију – налазе своје место овакве књиге о Андрићу:
као несвесни рефлекс сазнања о нашим проучаваоцима његовог
дела који се не упуштају ни у какве вртлоге проблематизација.
Као да контролисани и опортунистички тумачи књижевности
бивају компензовани присуством проблематизација из једног
прединтелектуалног правца.
У хрватској средини, рецепција је карактеристично двосми-
слена. Постоји изворно незадовољство пишчевом одлуком да
постане не само српски писац, него и човек који је изабрао српску
народност, премда је рођен као босански католик и Хрват, а почео
као песник Хрватске младе лирике. То незадовољство бива по-
тискивано због тежње да се приграби његов светски успех, да се
припише хрватској култури и да се потврди хрватска културна
политика у односу на Босну и Херцеговину. Смисао ове културне
Сима С. Мраовић
Осветник
1.
Ако ме ратници туђих намера,
непомичног и без даха,
пред рушевинама моје старе куће
не примете.
Ако их мој некадашњи поглед
на недавно пролеће не подсећа,
Ако у мени и даље буду тражили
једини разлог свог постојања
и једини извор обећане им награде,
Биће у праву.
Биће у праву
ако у мени
и пробуђеног осветника зазиру.
Нека ратници туђих намера,
победнички пролазе поред мог тела
без видљивих знакова живота,
и нека походом насиља
продуже путевима зла.
Неће далеко отићи.
Док ме плодна земља мојих предака
од зла њиховог опоравља
и док у мени клија плод осветника
ја ћу под рушевинама моје породичне куће
невидљиво трајати
нем,
без гласа,
без речи,
2.
али, и без самилости.
Нека ратници туђих намера
не очекују од мене опроштај,
ни сажаљив поглед,
нити заборав.
Ја немам намеру да их помилујем.
Јер, успомена на додир
топлог тела вољене жене,
на расцветане гране трешње
и на бистру воду потока испред очеве куће
у мени и даље снажно живи.
Живи,
као знак вечности,
као трајни незаборав,
живи као освета.
Нека ратници туђих намера,
бесциљних погледа,
лутатају из ратишта у ратиште
тражћи обећану им награду
и знаке некадашњег пролећа.
И са мном
и без мене,
пролећа за њих више бити неће.
Драган Лакићевић
Породични албум
Пекарски шегрт
У рану зору, зору, зору,
док сви спавају,
ураним и насамо разматрам
дане, године, прошло и будуће.
Сетим се заборављених – где су сада они?
Где су сада они о које смо се огрешили,
чини нам се,
више ненамерно него зларадице, највише из лењости,
мислећи да ће за све бити времена и прилике.
Где су они који су се огрешили о нас –
више намерно него случајно?
Мисле ли икад о томе,
или су нас заборавили
као што смо ми заборавили њих?
Где су они који нам нису вратили књиге
које памтимо и волимо више него да их имамо?
Како је сад тим нашим књигама –
У њиховим полицама, где их замишљам?
Чезну ли за нама и нашим сузама –
Сузе падају на хартију као на земљу…
И кад нису капале, сузе су остајале у тој хартији –
да их препозна неко други.
Сузе су као песме.
Да ли они људи воле наше књиге –
да ли нас се сете и замисле, кад их угледају?
Књиге личе на људе чије су –
неке су због тога боље, неке горе,
брзо остаре, или никад не остаре.
Неке се више не могу читати, постану туђе,
а неке су лепе као Горски вијенац.
Где су сада они којима нешто нисмо дали,
а имали смо!
Да смо им дали, већ бисмо их заборавили.
Сад им дајемо и оно што немамо.
Оно што им нисмо дали сада је код њих.
Оно што смо дали сад је код нас…
Где су они што им нисмо дали читуљу?
Још нису мртви,
још им нешто дугујемо.
Сетимо их се сваке годишњице –
морамо и ми живети док њима не дамо читуљу.
Где су сад они о којима нисмо испричали причу,
а прича о њима боља је од многих прича
које смо радо причали и испричали?
Најбоља прича чува се за боље дане и боље читаоце,
клони се нас, али нас не напушта.
Појавиће се кад је њој најпотребније,
па и кад не буде нас.
Зато ваља рано ранити,
као пекарски шегрт –
поспремити, рашчистити,
сетити се, сећати се…
Причати, брате.
Мајка мога ока
Сећам се,
и видим као кроз маглу:
детињство – далеко је до школе.
Најсветлије је на почетку живота – после је све тамније.
Било ме заболело око – више пута ми је причала мајка –
не сећам се бола, али се сећам погледа оних које не видим –
оца и мајке и тетака и доктора.
Све се узнемирило и узбунило:
облози од камилице и капи из апотеке нису помогли.
Тада рече неко:
Пријеки лијек за око је
кад жена која доји дијете
намузе свога млијека у болесно око.
Неко верује неко не верује,
али неко помену Десанку, жену Дука Беговића,
апотекара у нашем Колашину –
она доји млађег сина.
Одоше да је доведу.
Нисам је видео, али је замишљам
како ми у око улази топла блага кап
мајчиног млека.
Сису њену нисам видео, али је и сад осећам –
зрачи као сунце изнад планинског града
и мога лица…
Намузла ми је млека у око,
није га жалила,
облила ми и образ белим мајчинским обиљем.
Заспао сам и пробудио се здрав.
Отад гледам, до данас –
шездесет година –
лица, градове, планине, облаке,
а више од свега књиге, старе и новије,
и светове који у њима постоје –
речи којих има више него пахуљица изнад зимске Сињавине,
које више осећа душа и чује ум,
али без вида не постоје.
Кад сам био ђак,
по овој Десанки замишљао сам Десанку Максимовић.
Доцније сам по Десанки Максимовић
замишљао Десанку Дукову.
Рано је оболела – пала на колица,
али је и тада брижно спремала синове за школу.
Пре пола столећа
њен син Зоран Беговић и ја били смо најбољи другови,
у истој школској клупи;
њен Мико, млађи син, и мој млађи брат
били су најбољи другови.
Кад год бих дошао код Зорана,
да заједно пођемо у школу,
она би ми се обрадовала –
осмехнула се и помиловала ме погледом.
Доцније сам схватио: били смо велики род:
задојила је моје око својим млеком –
отхранила ми вид –
гледао сам и за њу и за себе – рано је променила светом.
Хвалила ме и миловала лепим речима –
био сам јој као неко чедо –
није шала дати мајчино млеко,
и примити га.
И сад га примам.
Гледам друкчије и нежније,
гледам кроз млечну маглу детињства,
и видим златасту слику Десанке Дукове:
испраћа у школу своје синове
и моје очи.
Владислав Влаховић
Овдје
Овдје сам само да бих негдје био
Овдје сам јер нијесам нигдје друго
Овдје је добро, овдје је овдје
Овдје је кратно, овдје је дуго
Овдје је све одавде довде
Овдје је више а овдје мање
Овдје је углавном и овдје и ондје
Овдје је одавно овако стање
Овдје па овдје и опет овдје
Овдје је као ондје скоро
Овдје смо ми, зато је овако
Овдје сам ипак доћи моро
Овдје је горко, овдје је слатко
Овдје је тврдо, овдје меко
Овдје је тешко и кад иде глатко
Овдје је ћутањем неко све нам реко
Праочинство
Од кад се казах први пут по оцу
Легитимисах се своме гониоцу
И отац у сјенци имена мог дједа
Гоњен је рођењем истим да се преда
Кажу ми и дјед је, отац мога оца
Просто навикао свога гониоца
С таквим наслеђем с ко’ца и конопца
Свога гониоца сматрам као оца
Листајућ родослов тонем у дубину
Тражим гониоца тек рођеном сину
Да не заборавља ко је и чији је
И да нико његов поштеђиван није
Да и њега гоне као све праоце
Докле не заволи своје гониоце
Дамир Малешев
Ћeлe-Кулa
Из рукописа “Време одбране”
Прeдрaгу Пузићу
Иза најтрајнијег зида
На кули од ваших костију
У дну најсјајнијег вида
Одсутних ваших очију
Незапамћена метафора смрти
Наругала се самој себи
Пaвeл Исaкoвич
Ивaну Вукoвићу
Бeскрajни плaви круг… звeздa у њeму сaњa
Блистaви зaвршeтaк зaлуднoг путoвaњa;
Oстajтe збoгoм, Кaрпaти, oпрoсти, вeликa рeкo,
Штo сe нe oсврћeм, тужaн, штo сeбe видим дaлeкo…
A кaд ми дoђe у сaн, злaћaнe мoje успoмeнe
Искрсaвajу бoлнo, oднeкуд извaн мeнe;
Њeнa ми сeн тeшкo пaдa, тeжa oд зeмљe и нeбa,
Лeпшa oд сузe у oку штo ми сe сaкрити нe дa.
И тaкo путуjeм, кao слeп, и срцe oпиjaм нaдoм;
Jeсeн мe злaтoм oбaсипa, oстaвљaм грaд зa грaдoм,
Oстaвљaм кoсти рaсутe и грoб њeн, у туђини;
A свeт je луд oкo мeнe – нa свeт су бaчeнe чини!
Кaд стигнeм, прaшњaв и глaдaн, и жeљaн другaчиjeг свeтa,
Приjaтeљ бићe ми сaмo судбинa мoja клeтa;
И кaд сe oпрoстим с брaћoм, бeз зaгрљaja, бeз смeхa,
Кoмaндa бићe мoлитвa, a прoшлoст jeдинa утeхa.
Екстаза простора
Сa свимa свojим свeтлoстимa чoвeк бeз Бoгa ниje другo дo
свитaц у бeскoнaчнoм мрaку oвe вaсиoнe.
Aрхимaндрит Др Jустин Пoпoвић
Прoстoр и врeмe, извeснoст свeтa oпипљивoг,
Знaњe и привид, нeвидљивo изa видљивoг –
Прaзнe су рeчи, oпeкe трoшнoг здaњa,
У пoрeђeњу сa Свeтoм тajнoм пoстaњa.
И, свaки прoрaчун кoнaчнoг људскoг умa
Чини oд стaблa дa сe нe види шумa,
Звeздe нa нeбу, сaзвeжђa и плaнeтe
Зрнo су пeскa спрaм Тajнe Трojицe Свeтe.
Зaлaзaк сунцa, мoгућнoст дa му сe дивиш,
Дa имaш зa штa дa умрeш, зa штa дa живиш,
Дa сe крoз вeкoвe прoнoси рeч прoрoчaнскa –
Мудрoст je људскa, прeмудрoст je бoжaнскa!
Екстаза II
Пeсaк сa Тaсoсa, oд измрвљeних сaмoглaсникa
Вeтрoвa, тaлaсa, гaлeбoвa, купaчa;
Пeсaк сa Тaсoсa, пoпут сaмлeвeних oрaхa
С мeдoм oд сунцa и шлaгoм oд мoрскe пeнe.
Хвaлa ти, Гoспoдe, зa oву гoзбу,
Прeoбилну и нeпрeсушну;
Хвaлa зa свaкo зрнo пeскa,
Зa свaку мрву нa Твojoj трпeзи!
Ода Исаку Бабељу
Микици Илићу
Револуција се задихала! Неустрашива Револуција!
Песниче! Буди почаствован да попишеш инвентар
идеја, људи и ствари којих се Револуција прејела –
скини наочари са носа, одагнај јесен из душе!
Новоград–Волинск је заузет данас у зору,
година хиљаду деветсто двадесета, на хоризонту се,
под сунцем, помаља невина хељда, сва попут
позлаћених кровова далеког манастира.
Док прелазите Збруч између срушених мостова,
неко се дави и псује Пресвету Богородицу,
рзање коња и песма пружају се над таласима,
изнад бљештавих јама и месечевих змија.
(Те ноћи сањаћеш кошмар, у оскрнављеној кући,
на тесној постељи поред прекланог Јеврејина.)
Убити Бога у човеку, затрти црвеног ђавола,
размрсити трагове крви: јеврејске, пољске, руске –
ти ништа о томе не знаш, ти само бележиш
и описујеш, а тачка на крају реченице
зарива се у срце попут усијаног гвожђа.
Бобан Мандић
Косово
Кад ме питаш, рећи ћу ти!
Ил’ још боље, певаћу ти…
Што је царско, биће цару,
a што Богу, то је Божије,
чак и да је на дувару.
Распели су круне наше,
што беху на твојој глави.
нек оставе макар трње,
јер то нашег Бога слави.
Радуј се, Косово, радуј се!
Јер ти певаш Сину…
Радуј се, Косово, радуј се!
Бог те гледa, ваистину!
Нема звери која гази,
а да никада не стане.
Нема руке која кужи,
а да род му не пресахне.
Кад копито на праг ступи,
ти су двори од пепела.
За те ноћи без свитања,
и гавран је птица бела.
Они мраку још верују,
али ору своје кости…
И за њих се Богу молим,
а и мени нек опрости.
Сви цареви, а и сужњи,
јесу дужни своме роду,
ал’ нек знају ком припадаш,
Српском роду, мом народу!
Нерођеном
Погледај моје усне…
Пуне су ожиљака од
гладних и ситних зуба,
многих бесних жена и девојака.
Трагале су телима,
за једном жељом чула,
да постоји љубав,
да је морамо наћи
трулу и свету,
изгубљену и задовољену.
Тражиле су љубав,
смешну као реч,
тужну као схватање.
Кривац не зна и не жели знати
да ли ти је мајка била курва,
као остале жене, због мене.
Погледај моје усне.
Увек су влажне од ситости
туђег миловања и пољубаца.
У љубави никада нисам био свој,
сада сам суров и немам жеље.
Постојањем чујем грубе
и оштре тонове прошлости.
Заривају се у моје тело
као обични ножеви, без бола…
Осећам у себи хладну празнину
њихових сечива.
Погледај моје усне.
Стоје као рез мајчине утробе.
Још чујем врисак и бол рођења.
То сам био ја, обичан човек.
И понесе ме мисао лутања.
И чекање је превазишло своје проклетство.
Не осећам ветар, нити светлост,
далеко су од мене.
Спајам мисли супротних тела,
не очекујем задовољство,
већ тегобу кидања ланаца.
Облаци су ми карике,
а стега њене руке.
Шетам границама лудила,
и плач се враћа сузама детета.
Свака суза, један додир.
Сваки јецај, једна реч.
Сваки грч уснама, један пољубац.
Погледај моје усне…
Чекања
Када сумрак дође,
носећи своје страшне речи,
да се мора стати на трен,
чак и реке,
однећу твоје лице месецу,
једином смртнику без греха.
То ми је утеха.
Ноћу ћу сањати дарове
твојих речи и стварности.
Моје одаје су пуне покушаја
да мислима разбијем
зидове сећања, што ме чувају.
Постеља је празна,
а тишина грозна.
Ускоро ће јутро,
драго, моје, јутро…
Скинућу твоје лице са
јутарњег месеца,
јединог смртника без греха.
То ми није утеха, јер
и овај дан ће проћи.
Ануш Ана Балајан
* * *
Зашто нисам и ја
Дете неког Хуна
Авара или арамбаше
Неког освајача
Неког разбијача?
Не знаш ниједну реч
Извињења да искажеш,
Да докажеш да си се променио,
Да сам оптужујеш
Злочине својих дедова,
И дубоко у њихово име се покајеш.
Трудиш се да помислимо
Да си сад цивилизован,
Знаш да угостиш, развијаш туризам,
А где ти је ентузиазам
Да олакшаш душу
Пред свој крај?
Авала се слеже
Сећам те се,
Белокамни граде,
Кроз успомене
На твоје величанство.
Замутила се Сава,
Авала се слеже,
Мајчинско срце
Дунава се стеже. .
Београду 1999.
Србија
Србијо,
Многима си била уточиште
У тренуцима
И кад си се сама гушила у крви.
Растрзана од недостојних изрода,
Ипак, још си корисно парче.
Да те је бар горди орао растргао!
Али Не! Кидају те кукавни гаврани.
Крв капље из твог срца,
Ти имаш сестру блиску,
Бар нисмо саме у овом животу,
Дај да ти бришем очи што сузе.
Над рушевинама Београда
Ништа се није изменило.
Што је срушено,
Остало је исто, непоправљено.
А ране су крваве,
Очи су тужне
И небо тмурно.
Променише се
Говорници тек.
Изменише се само
Начини лагања.
Прође један век,
Тако и миленијум.
Оста само патња људска
Иста и непромењена.
Једна чежњива слика
Бациш ли поглед с прозора
куће моје у Јеревану,
угледаћеш слику Арарата.
У подножју његовом вековима
кајсија рађа на гранама нежним,
Ксенофоном названа воћем јерменским.
Десно од Масиса 1) из четири голема стуба
извија се облак бели, густи,
у магловитој даљини старог Мецамора 2)
рађа се нада и извире светлост.
А ближе још, на једном узвишењу
обелиск Цицернакаберд 3) врхом небо пара,
а црвене лале сведоче сваког пролећа
о тихим речима вечите молитве “Господе, помилуј”.
Много још тога могло би можда око да сазна,
и то само са прозора куће у Јеревану.
А у овом тренутку, у мојим чежњивим очима
Дунав ми односи погледе својим таласима.
Носталгија
Влади Канићу, Норвешка
Ја сам делић твога завичаја
Док жудим за својим као и ти.
Скривам свој тужни поглед,
Снежни врх свуда тражим.
А у јесен позлаћено лишће
У нашем парку не газим више.
Глува сам и глас мајке не чујем,
К’о јагње сирото и без сна.
Мисли су ми узнемирене,
пространства сећањем пролазе,
Опијена мирисом мајчине душице,
У мају берем ђурђевак.
Моји су овде Дунав и Сава
И Калемегдан, та вечна слава,
Речни бродови, мостови силни,
Јаблани, брезе и багреми бели.
Ал носталгију увек носим,
На неповрат Јерменији осуђена,
Као што и ти, са чежњом,
Из далека, за Србију само дишеш.
_________________________
1) Већи врх Арарата, 5.137 м
2) Нуклеарна електрана у Јерменији
3) Споменик посвећен јерменским жртвама из 1915.г.
Александар Видаковић
Пут за Плавањ
Ко плитак гроб у земљy урасто
Сав од блата и камена
И од успомена
Љутом остругом и глогињем осут
Одавно више на себе не личи
Заточен собом и у себи расут
Изјеле га и жеге и воде
Напуштен од људи
Скоро непроходан
Нема више куд под вечним звездама
Што са висине
Равнодушно гледају
Расап путева трошних
Расутих
Људских и земаљских
Видовданско памћење
Дане световиди
Сав си од неба и страдања
Ноћи глуводоба
У којој све косовске воде
Бризну окрвављене
И црвене потеку
Опомено страшна
Тужбалице вечна
Птице кукавице
Судњи дане
Жртвом искупљени
Светим пољем
И крсним знамењем.
Зашто не могу да се вратим кући
Зато што ме нема
И што ми се прсти обогаљени
Слепилом мржње прождиру
Праг мој опустели
Засут је безнађем окрутних снегова
Ја немам куд до у Слово
И нисам нигде осим у Речи
Над мојом колевком
Злослутни рој тишине
Звезда се и глуви
Септембар
Гори септембар
Између неба и земље
И гори руј биљне крви над водом
Гори септембар
Травом и крошњама
И тули расуту светлост минулног лета
Гори септембар и боли сав
Сеобом птица касно ноћу
И гори крик ждраловити мој
Из мене откинут пред зиму
Ускршња молитва
Ћутимо
Пред Тобом Господе
Ћутимо
Као да нас нема
А вратили смо Ти се
Са далеког пута
Осиротели и раслабљени
Зебемо болесни
Ватреном грозницом изморени
Ћутимо
Име Твоје Господе
Ћутимо
Као да Те нема
Врати нам Реч
Коју смо изгубили
У нигдини
Да не заћутимо сасвим
Да не запустимо Господе
Исцели нам ћутања
И укрови надања
Из зрна соли сузе покајне
У пепелу наших сагрешења
Подигни нов засад
Семена нашег
И нека то буде вечни завет
Између Тебе и нас.
Тамо неки мрави
Бомбардовање 1999. године
Земља је ова
Страдање ништих
Свих плотних сласти
И смртних страсти доспели дуг
А где је Спас
Земља је ова
Смрскана колевка
Патника худих раскопан гроб
Уз који остасмо пусти
И ти и ја
А где је Он
Земља је ова
Јарости пуна
Неместо страшно где буја страх
И гњили буђ
Сулудог беспута залудни круг
А где је Пут
Земља је ова
Судбина наша
И крвавих ратова мета
Где гину људи онако успут
К’о неки мрави
Због свезлих урота палога света
Што грезне охоло у кал безумља
И поново распиње
Распетог Сина
Иван Цветановић
Константиново рођење
Kонстантин нимало није личио на себе када се родио.
Било је то једно од оних јутара која се памте по пространој
и равној роси коју су гајили неравномерно по околним њивама
робови придошли из најудаљенијих крајева царства. Довозили су
их у налетима, понекад у таљигама са дрвеним шипкама или на
равним дрвеним колима, а понекад босе и крваве ко зна одакле и
Бог зна зашто баш ту, у равницу стешњену између неколико брда
и једне реке. Нико није бринуо колико ће дуго они живети. А они,
нису ни веровали у живот, већ у моменат и неки животињски
инстинкт којим су били вођени. Једина нада за њих је било небо.
Чинило им се да их само оно неизмерно воли, јер је увек било ту
изнад њих. Веровали су му. И клечали и крали од својих снова да
што више упију његову слободу у себе.
Један од робова који је уснама тајно сакупљао јутарњу росу и
даривао је, опет тајно, другим робовима, звао се Јутар. Његови
родитељи и сестра нису преживели дуг пут. Имао је четири године.
Био је мршав и висок за своје године. Велике, мирне и плаве очи и
немирне усне показивале су неку урођену отупелост на свет око
себе. Ништа није могло да га изнервира, растужи, усрећи или
примора да се прилагоди. Имао је нешто аристократско у свом
држању. Причају да је врло брзо преболео смрт родитеља и сес-
тре. Као да је на неки начин био потајно срећан што су отишли
и оставили га да расте и развија се слободно, без погрешних пу-
токаза. Одрастао је учећи од природе, неба, случајних људи, а
највише од своје љубавнице Кларије, која је била прва рођака
Константинових родитеља. Разузадана, слободоумна, у својим ле-
пим средњим годинама, заљубила се у Јутара први пут када га
је видела, онако мршавог, издуженог, са оним крупним плавим
очима и брзим уснама. Преузела је на себе одговорност да брине о
том необичном дечаку леденог срца. Било јој је необично да неко
ко има толико мало година превазиђе смрт својих најближих.
Била је уверена да у њему живи нека мрачна божанска сила. Само
није тачно знала која. Причу о некаквом Христу који је разапет,
па је оживео, чула је од својих слушкиња. Од рођака који су је
усвојили слушала је приче о боговима који могу да узму људско
обличје или о вилењацима и вилама који су живели у оним
стенама изнад Сићевачке клисуре. Неговала га је и спремала само
за себе. Ноћима и данима је смишљала како да га потпуно веже
за себе. И успела је. Био јој је одан и безусловно искрен према њој.
Једино што није могао да воли…
Када се Константин родио нико се није искрено обрадовао, а
и зашто би.
Нимало није личио на себе нити на било кога у својој најближој
околини. Имао је нос одраслог човека, широке очи преко којих
су падали млитави капци и мале уши као два неразвијена, гола
пужа. Није ни плакао као остале бебе.
Само је дуго гледао у зид преко пута и у плаве очи Јутарове,
који је заједно са Кларијом дошао међу првима да поздрави ту не-
обичну бебу. Једино је он видео нешто велико у тим ружним и
дубоким очима. Дуго је Кларији са ватром у устима говорио о
тој буцмастој и ружној беби. А она је први пут у његовом гласу
осетила љубав. Истог момента је замрзла то, тек рођено дерле, које
је већ првог дана рођења пробудило љубав у њеном мушкарцу, иа-
ко га је она годинама безуспешно покушавала да научи да је воли.
Тако се тог раног јутра, пуног росе, Јутар је заволео бебу за коју
су већ имали припремљено име, а Константин који је тек дошао
на свет, навукао за цели живот охолу мржњу своје прве рођаке.
Једино тако може да се објасни зашто је он, целог свог живота
покушавао да се извуче из чељусти те наказне мржње коју је осе-
ћао као неко проклетство.
То је за Јутара био неки нови почетак. Као да се она окорела
хладна љуштура одједном распала на хиљаду комадића и он је,
гледајући дуго у те велике Константинове очи, осећао као да је то,
у исто време, и његово рођење. Једна дуга линија сузе увијала се
низ леви образ и нестајала у јамици на врату. После толико година
почеле су да се ређају ретке слике које су му остале у сећању,
родитеља и сестре. Били су тако лепи и добри у његовим мислима.
Осетио је такву празнину у срцу, као да је потпуно сам на овом
свету. И што је више гледао у очи тек рођеног Константина,
слике из најранијег детињства су му све више навирале. Као да
је у очима те ружне бебе поново, на нов начин, проживљавао
своје најраније детињство и као да је тек тада, у тим моментина
надахнућа, проналазио потпуно нови смисао свог детињства и
свог живота. Није могаo више да издржи навалу емоција и силне
љубави према том малишану, тако да је почео да се тресе и пева
из нечијег туђег грла. Први пут је запевао прелепим гласом.
Кларија је у углу те простране одаје, кријући се иза завесе,
јецала и увијала се од бола. Усне су јој биле крваве од сопствених
страсних угриза. Гушили су је љубав, љубомора и мржња. Није
схватала ништа. Откуда толико те ружне лепоте у том малом
парчету меса које није ни плакало, већ је нетремице зурило у то
лепо Јутарово лице, која је хипнотисала њеног изабраника. При-
вукла је једног црног роба и шапнула му нешто што ће остати
тајна, јер је овај само климнуо главом и устремио се свом снагом
према малом дерану.
И ко зна шта би се десило са Константином и судбином
свих Хришћана да од њега није био бржи Јутар који је чуо глас
господњи “Спаси га и бићеш спасен’’, истргнуо нож из појаса и
зарио га дубоко у стомак црног послушника. Неколико капи крви
је упрљало Константиново лице, нашта први доктор, који је стајао
са десне стране узвикну’’ О не, само не крв на лице. Само то не…’’
Али већ је било прекасно. Две капи крви су већ клизиле, јед-
на низ леви, а друга низ десни образ. Ова на левом образу се за-
уставила у висини носа, а ова друга се докотрљала чак до јамице
где се спајају доња и горња усна. Док је лекар долетео да спречи
капи да упрљају усне, било је касно. Црвенило се разлило по
уснама и Константин је у моменту, када је лекар прстом хтео да
обрише црвену течност, језиком лизнуо ту сланкасту течност и
први пут, од када се родио насмешио широким кезом.
Кларија је одмах затворена. Неки извори тврде да је успела
везама да се искраде из затвора, побегне у Рим и придружи
Хришћанима у катакомбама испод града. Јутар се никада није
интересовао за њену судбину.
Константинов живот и даље траје Једино се не зна тачно
место његовог рођења. Изгледа да је најприближније место где
се одиграла безусловна љубав и безусловна мржња простор од
Бегове џамије до обода пијаце где се сада продају џинс из Новог
Пазара и завесе из Турске. Уствари, то је највероватније тачна
локација зато што је на ливади између бедема и бивше џамије
најлепша роса. Онаква иста, какву је Јутар скупљао својим усна-
ма пре тачно 17 векова у кога је тако помамно и посесивно била
заљубљена Кларија.