Радомир Батуран
Драги пријатељи часописа “Људи говоре”/‘People Say’
Навршава се 14 година откако смо покренули двојезични часо-
пис “Људи говоре”/‘People Say’ у Торонту. Године теку, једнако за
часопис као и за његове уреднике.
Олучили смо да покренемо промене да време не би само
то учинило по својој сили. После седам година, променили
смо главног и одговорног уредника. То место препустили смо
стручнијој и млађој личности, с интегритетом и ерудицијом,
проф. др Милу Ломпару. Својим научним, естетским и етичким
ставовима показао је високи смисао за духовно јединство народа
у коме делује и наш часопис са тих начела. После наредних
седам година опет смо осетили да је време за промене па смо
функцију главног и одговорног уредника препустили члану
Редакције, проф. др Александру Петровићу, са Универзитета у
Београду, а место оперативног уредника младом филологу, др
Данку Камчевском из Крагујевца. Будући да су стални чла-нови
Уредништва часописа “Људи говоре” (филолог Никол Марко-
вић, проф. др Мило Ломпар, проф. др Небојша Радић, књижев-
ник Жељко Продановић и др Радомир Батуран) својим уређи-
вањем часопис довели дотле да “сваки нови број буде бољи од
претходног”, како је говорио и писао Предраг Драгић Кијук,
молимо их да остану у Уредништву нашег часописа.
Часопис “Људи говоре”/‘People Say’, поред постојеће регистра-
ције у Канади, биће регистрован и у Србији да би се могао про-
давати у тамошњим књижарама, без царињења.
Проф. Петровићу и др Камчевском желимо још успешније
вођње часасописа, а досадашњим уредницима свесрдно се
захваљујемо што смо часопис довели до јасне препознатљивости
на српском и енглеском језичком подручју. Захвални смо дизај-
нерима Радмилу Вишњевцу и Антонију Батурану, лекторима
Душици Ивановић, Сањи Крстоношић и Александри Крстовић и
свим сарадницима часопис “Људи говоре”/‘People Say’ на њиховој
стручној помоћи и доприносу за достигнути ниво часописа.
Посебно смо захвални претплатницима и бројним спонзорима,
а нарочито генералном спонзору нашег часописа, градитељу
Жарку Брестовцу који је помагао да одштампамо свих доса-
дашњих 40 бројева. Захваљујено се и Министарству културе
Србије и Министарству за имиграцију Онтарија која су пре-
познала вредност нашег часописа и финансијски га помагали
последњих година.
Радомир Батуран, оснивач и уредник часописа
“Људи говоре”/‘People Say’
Милутин Мићовић
Кључ
Најтеже оружје имаш
Нуло
Без метка убијаш
Ало
Опака нула
Нуло
На самом почетку
Свој си мозак појела
И гладна у свијет кренула
Опасана змијом
Једеш мислима и помислима
Једеш својом сјенком
Идеш мртва гладна
Од града до града
Од главе до главе
Улудо се веселећ
Мозак попити
Твој је последњи ужитак
Из највећег мрака сањаш сунце
Загрљајем да га угасиш
Нула ако нијеси
Нуло
Подментнула си нам кукавичја јаја
Пуна змијског накота
Пуна шарених лажи
Тонемо у живи пијесак
У хиљаде нула
Не знамо ко смо
Сaм ужас нас зна
Сам бездан нас гледа
Пружи нам твоју сламку,
Пружи нам твој танки прстен
Нула ако нијеси
Гледамо се црним рупама
Освојила си нам главу
У празан круг је претворила
Порушила кућу
Ископала јаму
Пустињу показала
Гледамо се послије свега, нуло
Гледамо се црним рупама, ало
Твоја машта
Нико не зна као ти
Муке да измисли
У мртви чвор да их свеже
Знање си у мраку учила
У најдоњој од свих одаја
Нико у траг да ти не уђе
Играш се с нашим животима
У арени са слепцима
Пламса твоја машта
Твоја –
паклена башта
Не знам гдје нијеси
Нуло
На сваком кораку се рађаш
Из најмање сјенке клијаш
Сунце је на муци од тебе
Не зна нико гдје си
Гдје нијеси
Смрвићеш ме, однекуд нуло
У мраку за вечером
Појешћеш ме, ало
Памет у репу носиш
Нуло, устима понора
И репом аждаје
На све си живо кренула
Гледаш пред собом град
Гледаш хиљаде нула
Страсним језиком палацаш
Које си прогутала
Не знају шта им се десило
Живе ко у бајци
Памет у репу носиш, нуло
Рађаш се из свог огња, ало
Твој бунар смо без дна
Док си међу нама, не зна се
Ко је жив, ко није
Слова си нам појела
Идемо празне главе
Идемо као да те нема
Киша прошлих вјекова
Пљушти по нашој сјенци
Твој бунар смо без дна
Нуло, доћеш и ти на ред
Саму ћеш себе појести
Ништа – више но ишта
На твом ће гробу писати
Иван М. Петровић
Лапот 1)
Првенче мој, узданице моја,
И страшни суде мој…
Не могу ове ноге рањаве,
Од гажења глине, плеве и блата
Брже ходити судбини својој.
За тебе су ходиле, да наћве буду пуњене,
Брашном, из којих снага затеже мишице твоје.
Не могу ове руке дрхтаве,
Тежину задњег залогаја носити,
Јер се истргоше,
Кад ме наговараше браћа,
Да пустим волове, да те у орању погазе.
Да једна гладна уста буду мање…
Не пуче улар од Сивоње,
Али замало пуче срце моје,
Због те грешне мисли.
И одведи ме мало даље од стења овог,
Јер, ту сам ја, оцу својему, последњу погачу спремио.
И ничега се не плашим сем једног:
Плашим се да не удари довољно јако…
…као ја некада…
Стрепња
Озелењујеш ли моја
Стабла увела?
Корачаш ли мојим,
Стазама зараслим?
Сунчаш ли се на мојој
Висоравни златној?
Сакупљаш ли моје
Разбежане дане?
Голе речи, трну ли ти
Под језиком?
Живом водом, из камена
Појиш ли ловце, на жар птице?
Сунце своје, хоћеш ли дати мени,
Ако моје са изласком, закасни?
Моја река
Моја река није зелена,
Нити плава.
Ни ма којом песничком обојена
Бојом.
Моја је река обична.
И због тога је сматрам својом…
На обалама њеним
Цвркућу само врапци.
Јер једино јој они
Остадоше верни.
Можда, понеки чешљугар
Напије се са ње воде.
Понекад покрај ње
И њиве слабо роде.
Но, она ми је мила
Јер је као и ја…Обична
Остављени…
Водопадом у крвотоку,
Вређам Небо.
Громове стишавам,
Путеве прокопавам…
Отровне стреле
Као клетве бацам.
А оне, обично,
Невине погађају…
А где је ту љубав?
Љубав лети, као да сто крила има.
Али, ни једно није моје…
Не дамо светиње
Некрсти нас терају крста да се одрекнемо.
Безбожници изгоне живог Бога из нас.
Траже да сами себе порекнемо,
И да себи не нађемо спас.
Они који се клањају
Оном Чије Име Се Не Спомиње,
Отимају све свето што
У нашим срцима буја
На наше мирисно цвеће Вере,
Шаљу нам сто љутих гуја
Наши су преци, бесмртност постигли,
Што су нам прелепе светиње подигли,
И залуд им њихове халабуке и ордије,
Нико није јачи од Силе Божије.
У нашим светињама, лежи нам спас
Ми бранимо њих, они бране нас…
Не дамо светиње…
_______________
1) Насилан смрт старца (Ритуално оцеубиство)
Жељка Аврић
Посветна
Ми смо ти она врста
коју су скидали с крста
боли ножем и коцем
клели Сином и Оцем
Ми смо ти оно племе
којем су тровали семе
властитом крвљу шкропили
вешали дерали топили
Ми смо из оног стада
што га је војска хада
крстила огњем и мачем
глобила јауком плачем
Ми смо од оне сорте
коју су вучје кохорте
располутиле сјамиле
преклале обезглавиле
Ми смо из лагума збега
сеоба колона черга
са фреске из светиња
прогнани од аветиња
Ми смо од земље црнице
из гарежи костурнице
опростом мржњу надрасли
да би из пепела васкрсли.
Распеће
Опрости Боже опрости
што сам од крви и кости
што сам оно што јесам
гладан немиран бесан
листак чудесног ткања
од ветра светлости сања
који у крлетки жића
чезне слободу бића
уклет од радости јада
између лета и пада
од првог греха бездна
до невиности звезда
јагње у вучјем крзну
што се постањем дрзну
да разапет сад и довек
останем само човек.
Излазак
Кренусмо сити несреће спремни на невољу
упртисмо бриге огрнусмо слутње
у бисаге стависмо све што нам би
у кораке све што је испред
пођосмо у недоглед у непричаву
с црнорисцима за војском
вукли смо стоку носили гусле
у поглед нам стало остављено
устима пуним земље
опраштали се од мртвих
уз ропац не осврћући се
ишли смо да се не вратимо
уз пут смо падали устајали из блата
зазивали Бога псовали мајчицу
бежали од сабље од данка у крви
од црних кошуља и бодљикаве жице
кроз крајишта цестом петровачком
од косова поља до нове Сербије
замрсише се у топографији света
сви наши путеви вољни и невољни
тражисмо сламку спаса хлеба
сунце на изласку острво с благом
имајући само име и презиме
и то откуда смо дошли
лутасмо тако и још ходимо
у сећању у сновима у нади
жудећи дан који ће доћи
до тада избрисаће нам се траг
и заборавићемо куда смо пошли
јер свуда смо и нигде нас нема.
Реке и даље теку
у нама протичу реке без повратка
њихове воде су мутне
обале уклете
личе на наше савести
успаване узбуркане
извиру у маглама
таласају немирима
уливају у забораве
ми чекамо на подигнутим мостовима
а реке и даље теку
у нама превиру реке заблуда
пенушају страсти
ковитла бујица
валови прскају сузама
корита ћуте равнодушност
дубине прете тишином
рибе се подсмевају удици
дављеници хватају за сламку за врат
ми стојимо на супротним странама
а реке и даље теку
у нама промичу реке сећања
дани се нижу и мрсе као перле
јутра се радују буђењу
месечина несаници
у свакој речи тражимо тајни знак
ћутања постављају питања
шта је у капи на стени
под врбом у виру
ми долазимо и одлазимо
а реке и даље теку.
Сонет тишине
Тихо теку сати. Капље време. Живот…
У зрцалу звезда, вечности је лице –
колевка, па зубља и на крају ћивот;
од великог праска па до измаглице.
Тихи смо кад боли. Кад се сумња, слути,
невидљива суза у нечујност падне.
Драгоцено време а кратки минути –
за сусрете блиске и растанке хладне.
У најглувље доба кад љубимо немо.
И губимо тако. Одлазимо тихо…
Узвишеним миром звезде досегнемо
а стишане буре урамимо стихом.
Једно наспрам другог – гледамо се, само.
Не требају речи. Тишином причамо.
Тамни сонет
Oвила нас тама, непрозир је свуда.
Без вида се човек зачас стрмоглави.
Мрачни смо од једа и блатни од блуда,
па нас тмина века полагано плави.
Не чује се смеха, не пролама крика –
само мукле ћутње јека у даљину.
Глувим добом срља хорда безумника,
са слепачким штапом кроз тешку тамнину.
Утамничен ја сам у самоме себи –
само обрис мутни бившега човека,
да ме никад , нико, препознао не би!
Док нас рђа једе, остасмо без срама.
Од себе смо болни и нема нам лека.
Опијени Мраком и сами смо – Тама.
Радован Гајић
Љубав је рат
Љубав је једина истинска објава рата у свемиру.
Докле год је љубав рат у свемиру дотле ће постојати и свемир.
Љубав је рат за лепоту.
Љубав рат за истину.
Љубав је рат за наду.
Љубав је рат за слободу.
Љубав је рат за смисао.
Нико ко је волео никада није волео узалуд.
Већина оних који су волели да би били вољени, остали су
разочарани.
Ко год љубављу ратује за љубав, верује да жртвом то чини за оно
друго.
Побеђује само један.
Победник је ко схвати да је то чинио да се љубав, ма и жртвом
себе, сачува.
Без обзира да ли је љубав узвраћена или не.
Љубав је начин на који волимо.
Начин на који волимо даје смисао животу.
Живот онога ко никада није волео бесмислен је.
Када љубав престане живот се обесмисли.
Када се живот обесмисли смрт задобија смисао.
Смрт тада заузима хоризонте који су припадали животу.
То како волимо нема везе са тим како нас и да ли нас уопште воле.
Љубав није нешто што је ту да служи за пример.
Љубав је ту да свемир не посрне сав у бездан пропасти.
Због свега, не треба да ме волиш у опште.
Важно је да ја тебе, без обзира на све, волим сваког трена.
Важно је да увек постојиш као једина истина, увек – моја вољена.
Полничари
Ко не жели да говори о капитализму и искориштавању –
израбљивању једне јединке од стране друге – нека ћути о сексу
и полним односима.
А нека се не јавља ни по питању вакцинисаних и невакцинисаних.
Косовсузе
Постоје сузе.
Теку из очију.
А постоје и косовсузе.
Цвили их душа.
Плачеш сузе за Косовом?
Плачеш сузе над Косовом?
Добро је, још је наше.
Ко Косово у души изгуби
душу је своју погубио.
Бројеви
Број: Таман
Свако понашање носи одређене последице.
Слободоумни су изазов за конзервативне.
Конзервативни су претња и за, иоле, слободоумне.
Увек је лакше победити непријатеља у пољу него непријатеља у
себи.
Слободоумље је често блиско распусништву.
Број: Тесан
На кога ти личиш кад ти син овако изгледа?
Зар ниси и ти могао бар мало да заличиш на своју жену?
Број: Мали
Будите привржени!
Привржени једни другима.
Препознајте у сваком поступку једни друге.
Привржени.
И тако поступајте.
Број: Србинов
Нећеш ме, мајко, никада чути да плачем.
Умрећу у болу и тузи али криву правду никада нећу – само зато
што је јачи – допустити јачем.
У ког Бога ја верујем
У ког бога ја верујем? И где је моја црква?
Само верујем у бога срушених
и попаљених цркава;
у бога који бди над Божићним ноћима
у којима се не пале ни свеће ни кандила;
верујем у косовског Бога који своја станишта
обурвана у рушевине,има по Далмацији,
по Крајини, по Славонији, по Барањи,
по Лици, по Херцеговини, по Босни, по…
верујем у Бога мога расутог народа који
по читавом свету разнесе косовске светце
да светле иконе у ноћима Новог Зеланда,
Аустралије, Огњене Земље уз Анде и Кордиљере,
преко Панамског канала и Тексашке прерије
и пустња Неваде до севера Канаде…
у Бога који своје молитве сакупља са усана
на језику својих чеда и пламичке свећа
из руку прибира себи у огањ
којим ће очистити своју творевну
да је прекали у својх дан у свој сат.
Моја је она већ
шест векова и три и по деценије
урушена црква!
Што време више своје мере ниже,
моја се, та црква, у небу све више
диже – до мог бога све ближе и ближе.
Таквог бога који милосрђем косовску
рушевину чува ја исповедам.
У тог Бога, ја верујем!
И знам, где год се и данас чује
косовске нејачи плач
ту мој Бог витла свој светлосни млач.
Бејах
бившим пријатељима
са партијском књижицом и
бившим пријатељима
у мантијама,
Бејах у Компартији.
Обећавали су свога бога.
Нашао сам: тамо нема бога.
Само сплетке, ордење, чинови…
Сребрењаци и повишице, сребрењаци и …
Бејах у цркви Христовој.
Нудили су свога бога.
Нашао сам: тамо нема бога.
Само сплетке, ордење, чинови…
Сребрењаци и повишице, сребрењаци и …
Када год сам се заседео у кафани, најчешће са Гагом, Ћосом,
Предом-капетаном, Јолетом, Салетом док није отишао… и
осталим друштвом – и осталим друштвом…
Тамо у углу просторије увек бих га угледао како седи.
Затреперио би у мом погледу, вечит у белој широкој кошуљи,
сам за столом.
Поручио би и нама туру пића.
Плаћао је и другима.
Плаћао је туђа пића, а сам је пио само чисту воду.
Пре него што пођем кући увек бих свратио до његовог стола, да
му се захвалим на турама.
Он би одмахивао руком и да то уопште није важно.
У том махању увек бих му видео, у длановима, давне рупе
зарасле у ожиљке.
Шта год да је говорио, све је гостио и увек сам само те речи чуо:
– Овде су једном били клинови, али није битно; ако се покаје, овом
роду ја сам све опростио.
А свако, то моје, опраштање од њега, препуштајући празну
кафану тами, обично згурани на излазу код врата, развесељени
би тумачили потсмешљиво:
– Ено га, опет поздравља мртвог брата.
Емир Кустурица
На степенику побуђеног анђела
(Одломак из књиге о Хандкеу коју идуће године објављује СКЗ
у јубиларном колу)
Послије кратког сна, пробудило га је Сунце које се провукло
кроз прозор изнад кревета, бацало свјетлост на супротну страну
и плавозелени зид, испод високо постављеног распећа Исуса
Христа. Афрички вјетар је, у таласима са улице, доносио грају са
градске плаже. Чуо се глас дјечака који је наизмјенице плакао и
молио мајку да му дозволи још једно купање у мору.
“Алфонсо, излази из воде!”
“Још само пет минута, мооолим теее!”
“Не може и тачка! Уста су ти плава од хладноће!”
Када је чуо фрагмент из готово свих дјечијих биографија,
осмјех је откочио нови талас енергије. На доручак је сишао ведра
лица, појео нарезане папаје, и одмах закорачио на улицу гдје је
врелина асфалта стварала утисак сјеверноафричке пустиње. Није
чудо што су се, и овдје, Маори осјећали као код куће.
Петар је у трафици купио Ел Паис и док је читао насловну
страну, примијети ваљак који је тутњао, равнајући по тротоару
тек набачени асфалт. Око асфалтера су се мували радници у
наранџастим одијелима и док се под ногама ширио мали земљо-
трес, они нису престајали да машу заставицама као војници на
ратним бродовима. Поглед му се залијепио за црносиву масу
уваљаног асфалта. Осврнуо се око себе, провјеравао да ли га
неко посматра. Подигао је лијево стопало у ваздух, али одмах
затим одустао од намјере да остави траг стопала на ужареној
маси. Лавеж, убрзо затим и режање паса, одзвањали су на другој
страни улице. Велики црни пас, са њушком њемачког овчара,
трчао је за теријером, а овај бјежећи покушавао да спасе комад
меса у зубима. Прво је теријер протрчао испред Петра, али
због лаког тијела, на тек уваљаном асфалту, његови трагови су
остајали једва видљиви. Трчао је неко вријеме према ваљку и
шмугнуо на тротоар са супротне стране. Када је велики пас са
њушком вучјака, у трку, намјерио да шчепа теријера, скочио је са
камене ивице и са све четири ноге остао заглављен у асфалтној
маси. Пасји лавеж се претварао у завијање, а тај звук се ширио
пустом улицом као глувом собом, није било шетача, само су неки
типови из аутомобила посматрали животињу у невољи, смијали
се, онда нестали у дубини слике заједно са сиреном чији ехо је
заробљен топлим ваздухом. Петар је поново осјетио подрхтавање
тла и видио како се увећава цилиндар ваљка. Одјурио је у хотел
и када се са метлом вратио, немоћни пас је испрекиданим завија-
њем објелодоњивао немоћ. Петар је са ивице тротоара испружио
руку колико је могао, а пас је, иако заробљен у асфалту, зарежао
и са неколико угриза почупао сламу са метле. Требало је псу
дати да угризе дрвену дршку. Пас је, као дављеник у мору, че-
љустима шчепао дрво. Мало је недостајало да Петар због наглог
повлачења дршке уназад, изгуби равнотежу. Цилиндар ваљка
се приближавао. Пас је чељустима окретао штап лијево десно
намјеравао да га ишчупа из Петрових руку. Вукли су сваки на сво-
ју страну, ваљак је већ био близу, тло је под заглављеним ногама
пса и Петра Апостола Спелеолога, све снажније подрхтавало. На
крају су двије људске руке, снажан трзај из кукова, ослободили
животињу из асфалта. Он се одгурнуо задњим шапама, скочио
и потрчао, био је слободан. Са њега су отпадале куглице асфалта
док је јурио према теријеру који није престао, крај контејнера,
да гризе кост. Петар је у чуду гледао своје стопе које су утиснуте
у асфалт без његовог знања, изгледале као почетна позиција
стопала која крећу преко сајле.
Када је стигао на тврђаву, сајла је била затегнута, вјетар није
дувао, али зато су многи у публици дували марихуану чији су се
облачићи и мирис ширили на све стране. Иако се дан приближио
сумраку, ваздух је одустао од намјере да се хлади. Непримијећен,
Петар се провукао кроз гужву пратећи предсједника општине
Фуерте у који му је, пред трејлером, осмјехом и стиснутим пес-
ницама пожелио срећу. Као знак захвалности градоначелнику,
Петар стисну обје шаке, у ствари, то је био знак како жели да се
ослободи присуства домаћина. Затворио је врата трејлера и одмах,
по уходаном правилу, пред наступ, прво ставио маску преко лица
и одмах затим обукао пелерину.
Само што је навукао ципеле и пробао цилиндар, чула се прво
граја, онда се у таласима ширио људски смијех. Кроз одшкрину-
ту завјесу на прозору угледао је малог црног миша на сајли.
Наступ глодара пратило је највијање сценских радника и звижда-
ње публике. Један човјек четвртасте главе, Петровом летвом за
одржање равнотеже лупао је по сајли, али је миш у тим трену-
цима равномјерно убрзавао па онда успоравао ход. Као да је
чекао аплауз како би наставио на крај жичаног пута. Петар је са
пажњом пратио наступ глодара. Миш је наставио ход праћен
салвама смијеха, прешао на другу страну сајле, на крају зарадио
аплауз на отвореној сцени.
“Покварио ми представу! У ствари, завидим мишу! Никада
код публике не могу да изазовем смијех!”
Обучен као јунак Мелијесовог филма, Петар је пришао посто-
љу. Настао је мук којег може да произведе само неко ко је спреман
да ризикује живот. Шум града је треперио испод гласа спикера:
“Петар Апостол Спелеолог од малих ногу пркоси гравитацији,
234. пут у каријери прелази челичну сајлу, овај пут с краја на крај
славне тврђаве, сваки погрешан покрет води у паклена поља
смрти, његова појава изазива вишак адреналина, као и већина
Милан Ружић
Поноћне ватре
Снег је већ затрпавао путеве и китио борове горе у планини, а
ја сам се спремао да пођем на воз. Ваљало је вратити се негде ни
из чега док се зима не насели по врховима и затрпа све шансе
да се људи снађу, а остави им месеце нагађања где им је капија,
где кокошињац, а где пут из дворишта који лежи под два метра
снега. Како сам изашао на врата, тако је снег појачао.
Одувек сам волео крупне пахуље, обасјане месечином на ви-
соким планинама, дане када врата споља смрзну па се не могу
отворити док зажарени шпорет не угреје собу у којој се спава,
али те вечери нису биле довољне ни јакна, ни ципеле, ни три
пара чарапа, ни воља ни ноге да се крене на озбиљнији пут као
што је био онај који се мора прећи пешке до најближе желез-
ничке станице. Десет километара кроз сметове, снегом затрпане
дрвене ограде, бодљикаве жице и камене међе. Ко је икада био
на највишим врховима, зна да тамо пахуље падају дупло брже
и да су далеко лепше него игде другде. Била је рана зима, а
оштар поноћни зимски ваздух се увлачио свуда где је постојала
и најмања рупа на одећи или кожи. Чим сам изашао, присетио
сам се старих ожиљака који су те ноћи решили да леде.
Рио сам овим дугим ногама кроз први метар снега који је
нападао за само три сата и гледао сам столетне борове како се
поносно прсе према Месецу окићени снегом. Около је само
понеки стари цер шуштао док је стресао тежину снега са себе
и цвокотао надајући се да ће ускоро Бадње вече, како би се баш
он на ватри угрејао. У даљини је пуцало стабло неког дрвета
не успевши да издржи мраз. Птице су обуставиле све летове и
завукле се по којекаквим окапинама оближњих стена, а вукови
су негде у даљини завијали да окупе чопор и, колико те вечери,
улете међу затворене овце и пију свежу топлу крв. Грејала ме
је помисао на крваве вучје чељусти које се кезе на неко следеће
јагње чија ће течност постојања њих одржати топлим и у вучјој
крви изазвати ватромете задовољства. Хладноћа је била тако
јака да сам сигуран да се и свако начето јагње обрадовало
топлини своје крви која се провлачила између коврџа на вуни,
а онда капала на под и ледила се након неколико тренутака. На
помисао тог покоља и те врелине, стресао сам се још неколико
пута. Благо медведу. Он спава негде у пећини у коју је навукао
грање и суво лишће, не жури на воз и није га брига за зиму.
У долини испод великог гаја назирале су се некакве ватре.
Сама њихова светлост, далеко испод мене, и врхова чинили су
да се осетим топлије. Боже, колики пламени стубови су држали
небо изнад те удолине оне ноћи. Кроз оштар ноћни ваздух
допирали су нејасни гласови окупљених око ватре. Сигурно не-
какав пагански пир, или су сељани, из неког од заселака, донели
сва дрва која су имали да се заједно греју на снежној ливади.
Планина их је гледала жељна те топлоте.
Кроз велики гај, моје лице било је неколико пута ошинуто
старом купином и ледом очврслим гранама старих храстова.
Како ме је која од тих грана дирнула, тако је направила бразго-
тину, али крви нигде. Повукла се, ваљда, негде дубље не би ли се
и она нечим угрејала.
Избих на чистину из гаја, а жамор људи око ватре недалеко
од густе шумске и пусте ливадске границе утихну. Чули су ме, а
како сви устадоше, веровао сам и да су ме видели. Ко зна шта је
групама сујеверних стараца пролазило кроз главу. У њихове очи
сам сигурно из шуме ускочио као приказа, дрекавац, вампир,
нечастиви, разбојник, вештац, усуд и утвара, а ја сам био само
промрзли човек, намучен сметовима, звуковима и зимом врхо-
ва једне планине, опијен ноћном лепотом борова и белине хори-
зонта пред собом, страха, нахрањеног вучјим завијањем, и оног
девијантног дела себе огрејаног крвљу младе јагњади, поноћни
зимски пешак на путу ка железничкој станици и топлом купеу
воза који иде у правцу према ком је Земља за мене била нагнута.
Страдао бих и пре него што бих пришао да им издалека кроз
сечива ветра не назвах Бога. Чудно је то како сујеверни реагују
на Господа. Они заиста верују, али њихова вера у све је само
сујеверје које су наследили од својих предака и зарадили од
планине на којој ноћу и не можеш да разликујеш звукове овог
од оног света. Ово су људи који ноћу не тресу мрве пред кућом,
који не седе на клади, који у глуво доба ноћи не смеју стати под
стреху, а који уједно и иду у цркву, ко зна зашто и за чије бабе
здравље.
Прихватише они Бога, ког речима послах као своју претход-
ницу, и весело ме као џезву, приставише уз ватру. Гледао сам
њихова тежачка лица, филигрантски сенчена сетом, а добротом
заточеном иза решетака суровости. Из те доброте вирели су
оштри и коси носеви, густи бркови изнад ракијом опијених уста
која су била жељна разговора. Убедише ме да останем и сачекам
са њима до зоре, а они ће ме тада испратити на железничку
станицу. Негде пред зору, док сунце још увек није извирило
иза брда, а ноћ је у свом најјачем замаху, онако раскомоћен и
припит поред небодирне ватре у оној нигдини, упитах их чиме
су онакву лепоту наложили кад се њом сви могу огрејати и кад
се види скроз до врхова.
Оборише главе, неки скинуше капе, жене затегоше мараме,
онај један младић заплака, па заједно признаше да су ову ватру
над ватрама налагали старим дрвеним кућама, а све уз ложење
позивајући Бога да им опрости и бацајући со преко рамена.
Никада ми се душа није више смрзла него када су ми то рекли.
Вечност бих могао провести на планини по најљућој зими, не би
ме ни упола устуденила као те речи. Шта сам могао? Седео сам
поред најтоплије и највеће ватре на свету и мрзнуо у души.
Трагао сам молитвама за Господом молећи га да ми опрости
што сам се на тој ватри огрејао, а у себи тражио оправдање за
те људе, саме, настањене тамо где нема никога, и приморане да
спале своје успомене, колевке, прагове, врата и прозорска окна,
како би се на једну ноћ угрејали. Кућа је било много више него
људи, па се имало ложити колико треба.
Како је сурова планина знају само они који тамо живе, или
они који, по поноћи, кроз сметове журе на возове својој деци,
пороцима, или према друмовима за које мисле да су њихови.
Тамо у неком ћошку света где се још увек понеко дрзне да
живи, натеран је да пали брвна својих зидова, а са њима и на
њима остале трагове смеха, суза, венаца лука, планинских
прича и прозоре кроз које их је некада будило сунце.
Господе, како су те ноћи гореле успомене да не би страдали
они који их чувају и како је на ватру налагана вишевековна
историја да би се барем мало наставила…
Мирко Палфи
Љубав у Венецији
Венеција – град канала и мостова. Познат и по надимцима –
“Краљица Јадрана” и “Невеста мора”. Венеција је проглашена
за најлепши град на свету. Мало је апсурдно тако нешто и
помислити а камоли прогласити. Град јесте уникатан али такав
епитет је бесмислен за било који град у свету. У сваком граду
се може пронаћи лепота ако имаш очи да то приметиш. Свака
лепота једног града је саткана у очима посматрача.
У кратким и узаним улицама се крију чари Венеције; на
црвеној клупи под крошњом лимуновог дрвета; у чамцу са
мрежама и осталом опремом за пецање који је привезан за
дрвени стуб у каналу испред мале плаве кућице; у шољици и
омамљујућем мирису еспресо кафе под хладовином палминог
дрвета. Али учинило ми се да многи туристи примећују само
једну ствар – гондолу. За ту популрану туристичку атракцију
су спремни да плате високу своту новца како би се провозали
“Гранд Каналом”, у потрази за перфектним фото моментом.
Базилика Св. Марка је такође стециште великог броја ту-
риста у Венецији. Пажњу ми је привукао млади брачни пар који
је на средини трга Св. Марка покушавао да намести своје мало
дете у колицима за перфектну слику са базиликом у позадини.
За ту прилику су добавили и црвену ружу коју су намеравали да
поставе у малу дететову шаку. Много узалудних покушаја и туце
слика, али дете није било расположено да удовољи родитељским
намерама. Оно што родитељи олако заборављају, мало дете
види чаролије у свему, у подсвести му је само играње. Мало
дете не размишља о томе како ће изгледати на фотографији и
потпуно му је небитно да ли је у позадини фотографије Ајфелов
Торањ, Берлински Зид, гондола на Гранд Каналу или базилика
Св. Марка у Венецији.
Тог јутра смо се успавали. Ноћ пре тога, након напорног
туристичког дана, дуго смо седели на обали канала, тј. на
гранитним степеницама којима се може ушетати у канал.
При дну степеница су се одавно ухватиле зелене алге због
константног запљускивања каналске воде. Хотелски смештај
смо имали близу канала. Са друге стране канала је био мали
парк који је био опасан високим дрвећем. Испоставило се да
је то била спасоносна зелена оаза због огромне врућине која
је владала тих дана у Венецији. У средини парка је било мало
игралиште кружног облика. Ту су биле три љуљашке, тобоган
плаве боје и мрежасте степенице. Ту је био и плави мостић који
је био спона између тобогана и мрежастих степеница. При дну
тобогана је био плави тунел за провлачење.
Чим је устала, моја малена Ела је пожелела да иде у парк да
се игра. Елина мајка је планирала да иде у шопинг. Ја сам имао
намеру тог јутра, да уз еспресо седим у цветној хладовини баште
оближњег кафића и осматрам проток каналског саобраћаја. Испо-
ставило се да је Елина жеља ипак била јача од моје, тј. од мене.
Одлучио сам да је водим у парк. Елина мајка је, због задовољства
које нуди шопинг, моју одлуку прихватила као дозу олакшања.
Ела и ја смо кренули ка парку. Иако је постојала пречица до
парка, имали смо жељу да пређемо преко неколико мостића у
намери да гледамо разне барке и каналске гондоле. Уз пут смо
се почастили сладоледом. Убрзо смо стигли до парка. Било је
већ толико вруће да се сладолед топио брже него што смо Ела
и ја могли да га једемо. Сели смо на једну од пет дрвених клупа
које су биле симетрично распоређене у круг око игралишта. Док
смо завршавали своју сладоледну посластицу, Ела је проматрала
игралиште и дечака који се провлачио кроз плави тунел. Био
је сам на игралишту. Ја сам погледом скенирао пар посетилаца
парка који су седели на клупама.
Убрзо нам је пришао мали дечак Луис, који се без узтезања,
на свом матерњем португалском језику обратио Ели да му се
придружи за заједничку игру. У томе је чар и лепота коју посе-
дују деца. Не познавајући дечака нити португласки језик, Ела је
прихватила позив. Осврнуо сам се ка клупи где су седели његови
родитељи. И мајка и отац су били загледани у своје телефоне.
Касније сам сазнао да је мали Луис из Бразила, и да је са својим
родитељима на пропутовању кроз Италију.
На клупу до мене, пристигла је још једна мајка са својим
малим сином. Дечак је седео на клупи а мајка му је нешто
објашњавала на италијанском језику. Живе близу парка. Ела
има 8 година, Бразилац Луис 7 година а мали дечак Италијан,
којем нисам сазнао име, је око 5/6 година старости. Ела и
Луис су се играли и споразумевали на универзалном дечијем
језику. Спуштали су се низ тобоган, пентрали по мрежастим
степеницама а затим су прешли на љуљашке.
Петогодишњи италијански дечак се досађивао, вртећи се
око клупе, уз константну присмотру своје мајке. У једном тре-
нутку је мали Италијан пожелео да се придружи Ели и Луису.
Успротивио се мајчином надзору и кренуо ка слободној љуљаш-
ки. Мајка је хитро потрчала за њим уплашивши се да ће га Ела
или Луис оборити својим љуљашкама. Приметивши малог де-
чака, Ела и Луис су успорили своје љуљање. Мали дечак је
покушавао да сам седне у своју љуљашку. Дечак је имао жељу да
се самостално прикључи дружини коју су неометано креирали
Ела и Луис.
Мајка је имала потребу да узме контролу у своје руке.
Сматрала је да њен син не може сам безбедно да се попне на
љуљашку. Инсистирала је да га она постави на љуљашку. Под
притиском мајчине чврсте воље, дух малог детета је на тренутак
клонуо и она га је поставила на љуљашку. Благо је погурала
седиште, једва се љуљашка зањихала и мали дечак је пао доле.
Изтраумиран и сав у сузама, мали дечак је био проморан да
насилно заврши своје играње у парку. Мајка га је подигла, одвела
на клупу и објашњавала своје резоне. Њему није било до тога.
Она је својим нерационалним наступом исфрустрирала дечака
и изазвала пад са љуљашке. Својим форсирањем пореметила је
равнотежу у том предивном дечијем свету. Дечак је убрзо морао
да напусти игралиште. Плакао је док га је мајка водила из парка.
У истом тренутку је у парк дошао млади заљубљени пар.
Интуиција или нешто друго, али сам одмах предпоставио да су
канађани. Сели су на клупу наспрам љуљашки где су се и даље
љуљали Ела и Луис. Девојка је била изразито белог лица, црне
дугачке равне косе. Носила је сламени шешир и сунчане наочаре
са великим црним оквиром. Дугачка и скоро провидна црна
хаљина на бретеле је оцртавала њено витко тело. Очигледно
је било да је пореклом из Јапана. Момак је био типичан белац,
кратко ошишан, са тамним наочарима, у кратким фармерицама
и белом мајицом кратких рукава. Причали су енглески перфект-
но, обоје су били око 25 година старости и рекао би да су типичан
пример мешовитих веза које су сасвим нормална ствар на тлу
шаролике Канаде.
Седео сам на клупи, на супротној страни од њих. Између
мене и њих су се наизменично мењале слике Еле и Луиса у пуном
замаху, у својим љуљашкама. Момак је седео јако близу своје
девојке и упорно је покушавао да је грли и нежно додидрује.
Повремено је гурао усне ка њеним уснама не би ли је пољубио.
Она је то једно време избегавала, на крају је ипак пристала. Једва
су се додирнули уснама. Пољубац без и мало страсти. Било је
јако вруће и вероватно јој није било до никаквог додира, нити
пољупца. Њен момак то није осетио. Иза дрвета, близу клупе
на којој су седели, одједном се појавила, предпостављам њена
сестра или другарица, и извадила телефон да их слика. Млади
заљубљени пар је невешто покушавао да изиграва љубав за
фотографију телефонског апарата. Камера је шкљоцала пет-шест
пута не би ли идеална љубавна слика улетела у кадар.
Још једном сам се добро загледао у Елу и Луиса док су се
љуљали. Осмех им није силазио са лица од усхићења и потпуног
задовољства. Љуљали су се у супротним правцима говорећи
нешто једно другом, свако на свом матерњем језику , сваки пут
када би љуљашка пролазила једна поред друге. Смех је у тим
тренутцима бивао још јачи и слађи. То је био излив потпуне
дечије радости. То је била перфектна слика љубави Не постоји
камера која то може да забележи.
Љубав је слобода постојања. Љубав је већа од свега и зато не
може да се услика.
Деца знају шта је љубав.
Са оближње цркве су се чула звона.
Погледао сам на сат, обе казаљке су се поклопиле у том
тренутку. Било је тачно 12 сати.
Небојша Радић
Тако је говорио Чучковић
(Одломак из романа Хаџи-Василије против Новог светског поретка)
‘Све је то пропаганда,’ тешио ме Чучковић и одмахивао руком.
‘Пропаганда,’ Чудим се као ја, ‘ма није ваљда!’
‘Ма да, чиста идеологија, испирање мозга,’ одлучан је Чучковић.
‘Кошаркаши су шатро високи зато што само високи и могу да
играју кошарку! Пази мајку му!’
Прешли смо преко улице и трамвајских шина па преко моста
изнад канала стигли у стару Ветрењачу која је сада претворена
у пивару и пивницу. Седимо за округлим шанком у средини тог
простора а читав је један зид застакљен. Са друге стране стакла
су месингана постројења за дестилацију. Пијемо локално пиво
са осам посто алкохола које је Чучковић срдачно препоручио.
Нас двојица смо као клинци играли баскет по цео дан. Прво
код нас на Вождовцу а после у БАСК-у, доле поред Цареве Ћуприје.
Одатле и тај надимак, да надимак – Чучковић. Зашто да некога
зовеш по имену, Саша Васиљевић кад можеш лепо да нервираш
и њега и читаву му породицу неким блентавим надимком –
Чучковић, на пример.
‘То фудбалери причају?’ И даље се чудим.
‘Да, каже Чучковић. Тако наговарају децу да играју фудбал.
Чиста пропаганда!’
‘Наравно, сложим се и завршим с том првом чашом пива.’
‘Замисли када би неко тој деци отворио очи и указао на
неоспорне научне доказе који показују да се од кошарке расте
и да уопште није битно колико си висок на почетку јер ћеш
довољно да порастеш. Треба само бити довољно упоран.’
‘Ко је то доказао?’
‘Американци!’ каже Чучковић сасвим свечано.
‘Американци?’ Чудим се. ‘Па ту онда нема шале, Американци
су врло озбиљни кад је кошарка у питању.’
‘Озбиљни?’ презриво ће Чучковић и мало се одмакне од мене,
као да ме одмерава. ‘Па наравно да су Американци озбиљни.’
Онда сам ја на холандском (шатро) наручио још два пива а
Чучковић је отишао до малог шанка у углу пивнице. Преко шанка
је до пола вирио један тип који продаје мезе – сецка кобасице.
Пола сата касније, Чучковић ми је испричао да је тип радио у пабу
на другој страни града где је Ч. раније живео. Пише му на мајици.
Лепо су се испричали. Ја за то време појео три порције сецканих
кобасица и попио још два пива.
Чучковић је био задовољан. Нашао човека из свог краја!
‘Из твог краја. Па ко да је из твог Крагујевца стигао овде,
толико се чудиш!’
‘Не разумеш ти,’ каже Ч., ‘то као да је други свет, радничка
класа, идеолошки свесни, класно опредељени, паметан свет…’
‘Марксисти?’
‘Постмарксисти,’ тврди Ч.
‘Наравно,’ слегао сам раменима. Данас смо сви пост-нешто.
‘Значи марксистичко-феминистичко-пацифистичка анти-капи-
талистичка екипа?’
‘Да, била некад,’ каже Чучко, ‘у овом су крају другачији.’
‘Јесу ли?’
‘Да, овде има пуно имиграната али за разлику од Француске
или Енглеске они живе овде са Холанђанима, нису претворили
овај крај у гето.’
‘Паметни су Холанђани.’ ‘Паметни.’
Утом наиђемо на типа са огромним псом дуге смеђе длаке.
Ч. се бог зна како обрадова што га види. Човек омањег раста,
снажне грађе, гледа ме испод ока. Рукујемо се. Кад је познаник
отишао, пита ме Чучко: ‘А шта мислиш одакле је овај?’
‘Овај је рецимо Турчин!’
‘Јок!’
‘Добро ајде, одакле је?’
‘Мајка му је из племена Навахо Индијанаца а отац из Монголије!’
Каже Чучко мртав озбиљан.
‘Навахо Монголац! А шта, ја сам требао то да погодим?’
‘Па да, што да не,’ каже Ч. гледа ме мртав озбиљан. Онда
одмахне руком, ‘ајде идемо на неко друго место, ови ионако
затварају у осам.’ ‘У осам, већ?’
‘Зато што ово није кафана већ је само простор за дегустацију
при пивари.’
‘Кренемо напоље, па низ канал, па преко канала, па низ канал…’
Како смо ходали, Чучку зазвони телефон. Он стане насред
моста и јави се на холандском. Особа са друге стране прича а
Чучко се мршти и понавља: nej, nej, nej…
Ја гледам једнога што седи на ивици канала и гађа нешто
штапом за пецање. Тај стил пецања још нисам видео.
Nej, nej… рече Чучко још пара пута па прекиде везу. Ко те то
нервира? Питам га.
Пријатељица моја, Нивес.
Шта каже, Нивес?
Каже ми идем кући и да не пијем.
Ништа мање?
Ма баш ме брига, каже Чучковић, идемо, овде иза ћошка има
добар бар. Можемо ту нешто и да поједемо.
Кренемо. Чучко све маше главом и корача стројевим кораком.
Лева, лева… виче и гази ко на паради, лева, лева… Узвикује сти-
хове Мајаковског и граби ка пабу.
Чучковић је већ дуго живео сам. У Холандију је дошао пре
тридесетак година када је срео Марјон и оженио се. Од онда
се женио и разводио четири-пет пута. Радио је у градској би-
блиотеци док му се није смучило. Сад већ пар година не ради.
Рекао им је да је болестан. Не може више. Дијагноза је на пар
страна. Латинске речи и изрази. Барем ми је тако Чучко објаснио.
На уласку у паб нас пресреће један високи плави. Љубазан.
Иза њега дрвена једна просторија с пригушеним светлима и
препуна света. Чучко се исприча с њим а мени занимљиво што
причају на енглеском. Седнемо за шанк да причекамо док се
неки сто не ослободи.
А што си причао с њим на енглеском? Питам. Не зна баш
најбоље холандски.
Шеф сале не зна језик?
Норвежанин.
Норвежанин? Чудим се. Не зна холандски а ради као шеф
сале. Сјајно.
Па зар треба да му ускрате право да ради само зато што не
зна језик?
Никако, никако, слажем се ја. А јел вам лекари знају језик?
Не могу да одолим.
Знају, каже Чучко, шта си тиме хтео да кажеш?
Па ништа него реко…
Неозбиљан си, намршти се Ч. и одмахну руком.
Баш нас тад Норвежанин позва за сто. Чим смо сели, Чучко
је наручио по две текиле и по пиво.
Да постигнемо радну температуру, каже.
Онда смо почели да бистримо по јеловнику.
Hamburger tower, хамбургер кулу, изаберем ја.
И ја ћу, каже Ч. Добар избор, добар.
Пригушена светла кафане, свеће, гласни жамор различитих људи.
Столови различитих облика и боја. Наш сто је узан и дугачак.
Нас двојица имамо једно пар метара стола ширине мало јаче
даске. Имамо и свећу, да романтика буде потпуна.
Дошао сам да те нешто питам, кажем после друге текиле.
Шта? Каже Чучко и маши се за пиво.
Јел се сећаш кад смо септембра 91. авионом летели из Бео-
града за Амстердам? Питам. Ти си се враћао кући а ја на путу за
Јужни Пацифик.
Сећам се, рече Ч., кад ми је она коза од стјуардесе сипала
киселу воду и вотку у исту чашу.
Да, кажем, но ипак си попио.
Попио. Гадно било ал сам попио. Уз напор, морам рећи. А јел
се сећаш да смо прелетали Вуковар тада?
Сећам се… рече Чучко. Сећам се.
Утом стиже и Норвежанин. У свакој руци носи тањир са
по метар високим хамбургером који личи на турски турбан.
Одлично све то балансира и спушта на наш сто. Ред пљескавице
па колут ананаса, парадајз, салата па онда опет пљескавица, па
сланина, па… Аранжман је нешто као мешано месо са салатом
само вертикално постављено. Баш занимљиво.
Још два пива, каже му Чучко. Једемо.
Ћутимо.