Емир Кустурица
На степенику побуђеног анђела
(Одломак из књиге о Хандкеу коју идуће године објављује СКЗ
у јубиларном колу)
Послије кратког сна, пробудило га је Сунце које се провукло
кроз прозор изнад кревета, бацало свјетлост на супротну страну
и плавозелени зид, испод високо постављеног распећа Исуса
Христа. Афрички вјетар је, у таласима са улице, доносио грају са
градске плаже. Чуо се глас дјечака који је наизмјенице плакао и
молио мајку да му дозволи још једно купање у мору.
“Алфонсо, излази из воде!”
“Још само пет минута, мооолим теее!”
“Не може и тачка! Уста су ти плава од хладноће!”
Када је чуо фрагмент из готово свих дјечијих биографија,
осмјех је откочио нови талас енергије. На доручак је сишао ведра
лица, појео нарезане папаје, и одмах закорачио на улицу гдје је
врелина асфалта стварала утисак сјеверноафричке пустиње. Није
чудо што су се, и овдје, Маори осјећали као код куће.
Петар је у трафици купио Ел Паис и док је читао насловну
страну, примијети ваљак који је тутњао, равнајући по тротоару
тек набачени асфалт. Око асфалтера су се мували радници у
наранџастим одијелима и док се под ногама ширио мали земљо-
трес, они нису престајали да машу заставицама као војници на
ратним бродовима. Поглед му се залијепио за црносиву масу
уваљаног асфалта. Осврнуо се око себе, провјеравао да ли га
неко посматра. Подигао је лијево стопало у ваздух, али одмах
затим одустао од намјере да остави траг стопала на ужареној
маси. Лавеж, убрзо затим и режање паса, одзвањали су на другој
страни улице. Велики црни пас, са њушком њемачког овчара,
трчао је за теријером, а овај бјежећи покушавао да спасе комад
меса у зубима. Прво је теријер протрчао испред Петра, али
због лаког тијела, на тек уваљаном асфалту, његови трагови су
остајали једва видљиви. Трчао је неко вријеме према ваљку и
шмугнуо на тротоар са супротне стране. Када је велики пас са
њушком вучјака, у трку, намјерио да шчепа теријера, скочио је са
камене ивице и са све четири ноге остао заглављен у асфалтној
маси. Пасји лавеж се претварао у завијање, а тај звук се ширио
пустом улицом као глувом собом, није било шетача, само су неки
типови из аутомобила посматрали животињу у невољи, смијали
се, онда нестали у дубини слике заједно са сиреном чији ехо је
заробљен топлим ваздухом. Петар је поново осјетио подрхтавање
тла и видио како се увећава цилиндар ваљка. Одјурио је у хотел
и када се са метлом вратио, немоћни пас је испрекиданим завија-
њем објелодоњивао немоћ. Петар је са ивице тротоара испружио
руку колико је могао, а пас је, иако заробљен у асфалту, зарежао
и са неколико угриза почупао сламу са метле. Требало је псу
дати да угризе дрвену дршку. Пас је, као дављеник у мору, че-
љустима шчепао дрво. Мало је недостајало да Петар због наглог
повлачења дршке уназад, изгуби равнотежу. Цилиндар ваљка
се приближавао. Пас је чељустима окретао штап лијево десно
намјеравао да га ишчупа из Петрових руку. Вукли су сваки на сво-
ју страну, ваљак је већ био близу, тло је под заглављеним ногама
пса и Петра Апостола Спелеолога, све снажније подрхтавало. На
крају су двије људске руке, снажан трзај из кукова, ослободили
животињу из асфалта. Он се одгурнуо задњим шапама, скочио
и потрчао, био је слободан. Са њега су отпадале куглице асфалта
док је јурио према теријеру који није престао, крај контејнера,
да гризе кост. Петар је у чуду гледао своје стопе које су утиснуте
у асфалт без његовог знања, изгледале као почетна позиција
стопала која крећу преко сајле.
Када је стигао на тврђаву, сајла је била затегнута, вјетар није
дувао, али зато су многи у публици дували марихуану чији су се
облачићи и мирис ширили на све стране. Иако се дан приближио
сумраку, ваздух је одустао од намјере да се хлади. Непримијећен,
Петар се провукао кроз гужву пратећи предсједника општине
Фуерте у који му је, пред трејлером, осмјехом и стиснутим пес-
ницама пожелио срећу. Као знак захвалности градоначелнику,
Петар стисну обје шаке, у ствари, то је био знак како жели да се
ослободи присуства домаћина. Затворио је врата трејлера и одмах,
по уходаном правилу, пред наступ, прво ставио маску преко лица
и одмах затим обукао пелерину.
Само што је навукао ципеле и пробао цилиндар, чула се прво
граја, онда се у таласима ширио људски смијех. Кроз одшкрину-
ту завјесу на прозору угледао је малог црног миша на сајли.
Наступ глодара пратило је највијање сценских радника и звижда-
ње публике. Један човјек четвртасте главе, Петровом летвом за
одржање равнотеже лупао је по сајли, али је миш у тим трену-
цима равномјерно убрзавао па онда успоравао ход. Као да је
чекао аплауз како би наставио на крај жичаног пута. Петар је са
пажњом пратио наступ глодара. Миш је наставио ход праћен
салвама смијеха, прешао на другу страну сајле, на крају зарадио
аплауз на отвореној сцени.
“Покварио ми представу! У ствари, завидим мишу! Никада
код публике не могу да изазовем смијех!”
Обучен као јунак Мелијесовог филма, Петар је пришао посто-
љу. Настао је мук којег може да произведе само неко ко је спреман
да ризикује живот. Шум града је треперио испод гласа спикера:
“Петар Апостол Спелеолог од малих ногу пркоси гравитацији,
234. пут у каријери прелази челичну сајлу, овај пут с краја на крај
славне тврђаве, сваки погрешан покрет води у паклена поља
смрти, његова појава изазива вишак адреналина, као и већина
Милан Ружић
Поноћне ватре
Снег је већ затрпавао путеве и китио борове горе у планини, а
ја сам се спремао да пођем на воз. Ваљало је вратити се негде ни
из чега док се зима не насели по врховима и затрпа све шансе
да се људи снађу, а остави им месеце нагађања где им је капија,
где кокошињац, а где пут из дворишта који лежи под два метра
снега. Како сам изашао на врата, тако је снег појачао.
Одувек сам волео крупне пахуље, обасјане месечином на ви-
соким планинама, дане када врата споља смрзну па се не могу
отворити док зажарени шпорет не угреје собу у којој се спава,
али те вечери нису биле довољне ни јакна, ни ципеле, ни три
пара чарапа, ни воља ни ноге да се крене на озбиљнији пут као
што је био онај који се мора прећи пешке до најближе желез-
ничке станице. Десет километара кроз сметове, снегом затрпане
дрвене ограде, бодљикаве жице и камене међе. Ко је икада био
на највишим врховима, зна да тамо пахуље падају дупло брже
и да су далеко лепше него игде другде. Била је рана зима, а
оштар поноћни зимски ваздух се увлачио свуда где је постојала
и најмања рупа на одећи или кожи. Чим сам изашао, присетио
сам се старих ожиљака који су те ноћи решили да леде.
Рио сам овим дугим ногама кроз први метар снега који је
нападао за само три сата и гледао сам столетне борове како се
поносно прсе према Месецу окићени снегом. Около је само
понеки стари цер шуштао док је стресао тежину снега са себе
и цвокотао надајући се да ће ускоро Бадње вече, како би се баш
он на ватри угрејао. У даљини је пуцало стабло неког дрвета
не успевши да издржи мраз. Птице су обуставиле све летове и
завукле се по којекаквим окапинама оближњих стена, а вукови
су негде у даљини завијали да окупе чопор и, колико те вечери,
улете међу затворене овце и пију свежу топлу крв. Грејала ме
је помисао на крваве вучје чељусти које се кезе на неко следеће
јагње чија ће течност постојања њих одржати топлим и у вучјој
крви изазвати ватромете задовољства. Хладноћа је била тако
јака да сам сигуран да се и свако начето јагње обрадовало
топлини своје крви која се провлачила између коврџа на вуни,
а онда капала на под и ледила се након неколико тренутака. На
помисао тог покоља и те врелине, стресао сам се још неколико
пута. Благо медведу. Он спава негде у пећини у коју је навукао
грање и суво лишће, не жури на воз и није га брига за зиму.
У долини испод великог гаја назирале су се некакве ватре.
Сама њихова светлост, далеко испод мене, и врхова чинили су
да се осетим топлије. Боже, колики пламени стубови су држали
небо изнад те удолине оне ноћи. Кроз оштар ноћни ваздух
допирали су нејасни гласови окупљених око ватре. Сигурно не-
какав пагански пир, или су сељани, из неког од заселака, донели
сва дрва која су имали да се заједно греју на снежној ливади.
Планина их је гледала жељна те топлоте.
Кроз велики гај, моје лице било је неколико пута ошинуто
старом купином и ледом очврслим гранама старих храстова.
Како ме је која од тих грана дирнула, тако је направила бразго-
тину, али крви нигде. Повукла се, ваљда, негде дубље не би ли се
и она нечим угрејала.
Избих на чистину из гаја, а жамор људи око ватре недалеко
од густе шумске и пусте ливадске границе утихну. Чули су ме, а
како сви устадоше, веровао сам и да су ме видели. Ко зна шта је
групама сујеверних стараца пролазило кроз главу. У њихове очи
сам сигурно из шуме ускочио као приказа, дрекавац, вампир,
нечастиви, разбојник, вештац, усуд и утвара, а ја сам био само
промрзли човек, намучен сметовима, звуковима и зимом врхо-
ва једне планине, опијен ноћном лепотом борова и белине хори-
зонта пред собом, страха, нахрањеног вучјим завијањем, и оног
девијантног дела себе огрејаног крвљу младе јагњади, поноћни
зимски пешак на путу ка железничкој станици и топлом купеу
воза који иде у правцу према ком је Земља за мене била нагнута.
Страдао бих и пре него што бих пришао да им издалека кроз
сечива ветра не назвах Бога. Чудно је то како сујеверни реагују
на Господа. Они заиста верују, али њихова вера у све је само
сујеверје које су наследили од својих предака и зарадили од
планине на којој ноћу и не можеш да разликујеш звукове овог
од оног света. Ово су људи који ноћу не тресу мрве пред кућом,
који не седе на клади, који у глуво доба ноћи не смеју стати под
стреху, а који уједно и иду у цркву, ко зна зашто и за чије бабе
здравље.
Прихватише они Бога, ког речима послах као своју претход-
ницу, и весело ме као џезву, приставише уз ватру. Гледао сам
њихова тежачка лица, филигрантски сенчена сетом, а добротом
заточеном иза решетака суровости. Из те доброте вирели су
оштри и коси носеви, густи бркови изнад ракијом опијених уста
која су била жељна разговора. Убедише ме да останем и сачекам
са њима до зоре, а они ће ме тада испратити на железничку
станицу. Негде пред зору, док сунце још увек није извирило
иза брда, а ноћ је у свом најјачем замаху, онако раскомоћен и
припит поред небодирне ватре у оној нигдини, упитах их чиме
су онакву лепоту наложили кад се њом сви могу огрејати и кад
се види скроз до врхова.
Оборише главе, неки скинуше капе, жене затегоше мараме,
онај један младић заплака, па заједно признаше да су ову ватру
над ватрама налагали старим дрвеним кућама, а све уз ложење
позивајући Бога да им опрости и бацајући со преко рамена.
Никада ми се душа није више смрзла него када су ми то рекли.
Вечност бих могао провести на планини по најљућој зими, не би
ме ни упола устуденила као те речи. Шта сам могао? Седео сам
поред најтоплије и највеће ватре на свету и мрзнуо у души.
Трагао сам молитвама за Господом молећи га да ми опрости
што сам се на тој ватри огрејао, а у себи тражио оправдање за
те људе, саме, настањене тамо где нема никога, и приморане да
спале своје успомене, колевке, прагове, врата и прозорска окна,
како би се на једну ноћ угрејали. Кућа је било много више него
људи, па се имало ложити колико треба.
Како је сурова планина знају само они који тамо живе, или
они који, по поноћи, кроз сметове журе на возове својој деци,
пороцима, или према друмовима за које мисле да су њихови.
Тамо у неком ћошку света где се још увек понеко дрзне да
живи, натеран је да пали брвна својих зидова, а са њима и на
њима остале трагове смеха, суза, венаца лука, планинских
прича и прозоре кроз које их је некада будило сунце.
Господе, како су те ноћи гореле успомене да не би страдали
они који их чувају и како је на ватру налагана вишевековна
историја да би се барем мало наставила…
Мирко Палфи
Љубав у Венецији
Венеција – град канала и мостова. Познат и по надимцима –
“Краљица Јадрана” и “Невеста мора”. Венеција је проглашена
за најлепши град на свету. Мало је апсурдно тако нешто и
помислити а камоли прогласити. Град јесте уникатан али такав
епитет је бесмислен за било који град у свету. У сваком граду
се може пронаћи лепота ако имаш очи да то приметиш. Свака
лепота једног града је саткана у очима посматрача.
У кратким и узаним улицама се крију чари Венеције; на
црвеној клупи под крошњом лимуновог дрвета; у чамцу са
мрежама и осталом опремом за пецање који је привезан за
дрвени стуб у каналу испред мале плаве кућице; у шољици и
омамљујућем мирису еспресо кафе под хладовином палминог
дрвета. Али учинило ми се да многи туристи примећују само
једну ствар – гондолу. За ту популрану туристичку атракцију
су спремни да плате високу своту новца како би се провозали
“Гранд Каналом”, у потрази за перфектним фото моментом.
Базилика Св. Марка је такође стециште великог броја ту-
риста у Венецији. Пажњу ми је привукао млади брачни пар који
је на средини трга Св. Марка покушавао да намести своје мало
дете у колицима за перфектну слику са базиликом у позадини.
За ту прилику су добавили и црвену ружу коју су намеравали да
поставе у малу дететову шаку. Много узалудних покушаја и туце
слика, али дете није било расположено да удовољи родитељским
намерама. Оно што родитељи олако заборављају, мало дете
види чаролије у свему, у подсвести му је само играње. Мало
дете не размишља о томе како ће изгледати на фотографији и
потпуно му је небитно да ли је у позадини фотографије Ајфелов
Торањ, Берлински Зид, гондола на Гранд Каналу или базилика
Св. Марка у Венецији.
Тог јутра смо се успавали. Ноћ пре тога, након напорног
туристичког дана, дуго смо седели на обали канала, тј. на
гранитним степеницама којима се може ушетати у канал.
При дну степеница су се одавно ухватиле зелене алге због
константног запљускивања каналске воде. Хотелски смештај
смо имали близу канала. Са друге стране канала је био мали
парк који је био опасан високим дрвећем. Испоставило се да
је то била спасоносна зелена оаза због огромне врућине која
је владала тих дана у Венецији. У средини парка је било мало
игралиште кружног облика. Ту су биле три љуљашке, тобоган
плаве боје и мрежасте степенице. Ту је био и плави мостић који
је био спона између тобогана и мрежастих степеница. При дну
тобогана је био плави тунел за провлачење.
Чим је устала, моја малена Ела је пожелела да иде у парк да
се игра. Елина мајка је планирала да иде у шопинг. Ја сам имао
намеру тог јутра, да уз еспресо седим у цветној хладовини баште
оближњег кафића и осматрам проток каналског саобраћаја. Испо-
ставило се да је Елина жеља ипак била јача од моје, тј. од мене.
Одлучио сам да је водим у парк. Елина мајка је, због задовољства
које нуди шопинг, моју одлуку прихватила као дозу олакшања.
Ела и ја смо кренули ка парку. Иако је постојала пречица до
парка, имали смо жељу да пређемо преко неколико мостића у
намери да гледамо разне барке и каналске гондоле. Уз пут смо
се почастили сладоледом. Убрзо смо стигли до парка. Било је
већ толико вруће да се сладолед топио брже него што смо Ела
и ја могли да га једемо. Сели смо на једну од пет дрвених клупа
које су биле симетрично распоређене у круг око игралишта. Док
смо завршавали своју сладоледну посластицу, Ела је проматрала
игралиште и дечака који се провлачио кроз плави тунел. Био
је сам на игралишту. Ја сам погледом скенирао пар посетилаца
парка који су седели на клупама.
Убрзо нам је пришао мали дечак Луис, који се без узтезања,
на свом матерњем португалском језику обратио Ели да му се
придружи за заједничку игру. У томе је чар и лепота коју посе-
дују деца. Не познавајући дечака нити португласки језик, Ела је
прихватила позив. Осврнуо сам се ка клупи где су седели његови
родитељи. И мајка и отац су били загледани у своје телефоне.
Касније сам сазнао да је мали Луис из Бразила, и да је са својим
родитељима на пропутовању кроз Италију.
На клупу до мене, пристигла је још једна мајка са својим
малим сином. Дечак је седео на клупи а мајка му је нешто
објашњавала на италијанском језику. Живе близу парка. Ела
има 8 година, Бразилац Луис 7 година а мали дечак Италијан,
којем нисам сазнао име, је око 5/6 година старости. Ела и
Луис су се играли и споразумевали на универзалном дечијем
језику. Спуштали су се низ тобоган, пентрали по мрежастим
степеницама а затим су прешли на љуљашке.
Петогодишњи италијански дечак се досађивао, вртећи се
око клупе, уз константну присмотру своје мајке. У једном тре-
нутку је мали Италијан пожелео да се придружи Ели и Луису.
Успротивио се мајчином надзору и кренуо ка слободној љуљаш-
ки. Мајка је хитро потрчала за њим уплашивши се да ће га Ела
или Луис оборити својим љуљашкама. Приметивши малог де-
чака, Ела и Луис су успорили своје љуљање. Мали дечак је
покушавао да сам седне у своју љуљашку. Дечак је имао жељу да
се самостално прикључи дружини коју су неометано креирали
Ела и Луис.
Мајка је имала потребу да узме контролу у своје руке.
Сматрала је да њен син не може сам безбедно да се попне на
љуљашку. Инсистирала је да га она постави на љуљашку. Под
притиском мајчине чврсте воље, дух малог детета је на тренутак
клонуо и она га је поставила на љуљашку. Благо је погурала
седиште, једва се љуљашка зањихала и мали дечак је пао доле.
Изтраумиран и сав у сузама, мали дечак је био проморан да
насилно заврши своје играње у парку. Мајка га је подигла, одвела
на клупу и објашњавала своје резоне. Њему није било до тога.
Она је својим нерационалним наступом исфрустрирала дечака
и изазвала пад са љуљашке. Својим форсирањем пореметила је
равнотежу у том предивном дечијем свету. Дечак је убрзо морао
да напусти игралиште. Плакао је док га је мајка водила из парка.
У истом тренутку је у парк дошао млади заљубљени пар.
Интуиција или нешто друго, али сам одмах предпоставио да су
канађани. Сели су на клупу наспрам љуљашки где су се и даље
љуљали Ела и Луис. Девојка је била изразито белог лица, црне
дугачке равне косе. Носила је сламени шешир и сунчане наочаре
са великим црним оквиром. Дугачка и скоро провидна црна
хаљина на бретеле је оцртавала њено витко тело. Очигледно
је било да је пореклом из Јапана. Момак је био типичан белац,
кратко ошишан, са тамним наочарима, у кратким фармерицама
и белом мајицом кратких рукава. Причали су енглески перфект-
но, обоје су били око 25 година старости и рекао би да су типичан
пример мешовитих веза које су сасвим нормална ствар на тлу
шаролике Канаде.
Седео сам на клупи, на супротној страни од њих. Између
мене и њих су се наизменично мењале слике Еле и Луиса у пуном
замаху, у својим љуљашкама. Момак је седео јако близу своје
девојке и упорно је покушавао да је грли и нежно додидрује.
Повремено је гурао усне ка њеним уснама не би ли је пољубио.
Она је то једно време избегавала, на крају је ипак пристала. Једва
су се додирнули уснама. Пољубац без и мало страсти. Било је
јако вруће и вероватно јој није било до никаквог додира, нити
пољупца. Њен момак то није осетио. Иза дрвета, близу клупе
на којој су седели, одједном се појавила, предпостављам њена
сестра или другарица, и извадила телефон да их слика. Млади
заљубљени пар је невешто покушавао да изиграва љубав за
фотографију телефонског апарата. Камера је шкљоцала пет-шест
пута не би ли идеална љубавна слика улетела у кадар.
Још једном сам се добро загледао у Елу и Луиса док су се
љуљали. Осмех им није силазио са лица од усхићења и потпуног
задовољства. Љуљали су се у супротним правцима говорећи
нешто једно другом, свако на свом матерњем језику , сваки пут
када би љуљашка пролазила једна поред друге. Смех је у тим
тренутцима бивао још јачи и слађи. То је био излив потпуне
дечије радости. То је била перфектна слика љубави Не постоји
камера која то може да забележи.
Љубав је слобода постојања. Љубав је већа од свега и зато не
може да се услика.
Деца знају шта је љубав.
Са оближње цркве су се чула звона.
Погледао сам на сат, обе казаљке су се поклопиле у том
тренутку. Било је тачно 12 сати.
Небојша Радић
Тако је говорио Чучковић
(Одломак из романа Хаџи-Василије против Новог светског поретка)
‘Све је то пропаганда,’ тешио ме Чучковић и одмахивао руком.
‘Пропаганда,’ Чудим се као ја, ‘ма није ваљда!’
‘Ма да, чиста идеологија, испирање мозга,’ одлучан је Чучковић.
‘Кошаркаши су шатро високи зато што само високи и могу да
играју кошарку! Пази мајку му!’
Прешли смо преко улице и трамвајских шина па преко моста
изнад канала стигли у стару Ветрењачу која је сада претворена
у пивару и пивницу. Седимо за округлим шанком у средини тог
простора а читав је један зид застакљен. Са друге стране стакла
су месингана постројења за дестилацију. Пијемо локално пиво
са осам посто алкохола које је Чучковић срдачно препоручио.
Нас двојица смо као клинци играли баскет по цео дан. Прво
код нас на Вождовцу а после у БАСК-у, доле поред Цареве Ћуприје.
Одатле и тај надимак, да надимак – Чучковић. Зашто да некога
зовеш по имену, Саша Васиљевић кад можеш лепо да нервираш
и њега и читаву му породицу неким блентавим надимком –
Чучковић, на пример.
‘То фудбалери причају?’ И даље се чудим.
‘Да, каже Чучковић. Тако наговарају децу да играју фудбал.
Чиста пропаганда!’
‘Наравно, сложим се и завршим с том првом чашом пива.’
‘Замисли када би неко тој деци отворио очи и указао на
неоспорне научне доказе који показују да се од кошарке расте
и да уопште није битно колико си висок на почетку јер ћеш
довољно да порастеш. Треба само бити довољно упоран.’
‘Ко је то доказао?’
‘Американци!’ каже Чучковић сасвим свечано.
‘Американци?’ Чудим се. ‘Па ту онда нема шале, Американци
су врло озбиљни кад је кошарка у питању.’
‘Озбиљни?’ презриво ће Чучковић и мало се одмакне од мене,
као да ме одмерава. ‘Па наравно да су Американци озбиљни.’
Онда сам ја на холандском (шатро) наручио још два пива а
Чучковић је отишао до малог шанка у углу пивнице. Преко шанка
је до пола вирио један тип који продаје мезе – сецка кобасице.
Пола сата касније, Чучковић ми је испричао да је тип радио у пабу
на другој страни града где је Ч. раније живео. Пише му на мајици.
Лепо су се испричали. Ја за то време појео три порције сецканих
кобасица и попио још два пива.
Чучковић је био задовољан. Нашао човека из свог краја!
‘Из твог краја. Па ко да је из твог Крагујевца стигао овде,
толико се чудиш!’
‘Не разумеш ти,’ каже Ч., ‘то као да је други свет, радничка
класа, идеолошки свесни, класно опредељени, паметан свет…’
‘Марксисти?’
‘Постмарксисти,’ тврди Ч.
‘Наравно,’ слегао сам раменима. Данас смо сви пост-нешто.
‘Значи марксистичко-феминистичко-пацифистичка анти-капи-
талистичка екипа?’
‘Да, била некад,’ каже Чучко, ‘у овом су крају другачији.’
‘Јесу ли?’
‘Да, овде има пуно имиграната али за разлику од Француске
или Енглеске они живе овде са Холанђанима, нису претворили
овај крај у гето.’
‘Паметни су Холанђани.’ ‘Паметни.’
Утом наиђемо на типа са огромним псом дуге смеђе длаке.
Ч. се бог зна како обрадова што га види. Човек омањег раста,
снажне грађе, гледа ме испод ока. Рукујемо се. Кад је познаник
отишао, пита ме Чучко: ‘А шта мислиш одакле је овај?’
‘Овај је рецимо Турчин!’
‘Јок!’
‘Добро ајде, одакле је?’
‘Мајка му је из племена Навахо Индијанаца а отац из Монголије!’
Каже Чучко мртав озбиљан.
‘Навахо Монголац! А шта, ја сам требао то да погодим?’
‘Па да, што да не,’ каже Ч. гледа ме мртав озбиљан. Онда
одмахне руком, ‘ајде идемо на неко друго место, ови ионако
затварају у осам.’ ‘У осам, већ?’
‘Зато што ово није кафана већ је само простор за дегустацију
при пивари.’
‘Кренемо напоље, па низ канал, па преко канала, па низ канал…’
Како смо ходали, Чучку зазвони телефон. Он стане насред
моста и јави се на холандском. Особа са друге стране прича а
Чучко се мршти и понавља: nej, nej, nej…
Ја гледам једнога што седи на ивици канала и гађа нешто
штапом за пецање. Тај стил пецања још нисам видео.
Nej, nej… рече Чучко још пара пута па прекиде везу. Ко те то
нервира? Питам га.
Пријатељица моја, Нивес.
Шта каже, Нивес?
Каже ми идем кући и да не пијем.
Ништа мање?
Ма баш ме брига, каже Чучковић, идемо, овде иза ћошка има
добар бар. Можемо ту нешто и да поједемо.
Кренемо. Чучко све маше главом и корача стројевим кораком.
Лева, лева… виче и гази ко на паради, лева, лева… Узвикује сти-
хове Мајаковског и граби ка пабу.
Чучковић је већ дуго живео сам. У Холандију је дошао пре
тридесетак година када је срео Марјон и оженио се. Од онда
се женио и разводио четири-пет пута. Радио је у градској би-
блиотеци док му се није смучило. Сад већ пар година не ради.
Рекао им је да је болестан. Не може више. Дијагноза је на пар
страна. Латинске речи и изрази. Барем ми је тако Чучко објаснио.
На уласку у паб нас пресреће један високи плави. Љубазан.
Иза њега дрвена једна просторија с пригушеним светлима и
препуна света. Чучко се исприча с њим а мени занимљиво што
причају на енглеском. Седнемо за шанк да причекамо док се
неки сто не ослободи.
А што си причао с њим на енглеском? Питам. Не зна баш
најбоље холандски.
Шеф сале не зна језик?
Норвежанин.
Норвежанин? Чудим се. Не зна холандски а ради као шеф
сале. Сјајно.
Па зар треба да му ускрате право да ради само зато што не
зна језик?
Никако, никако, слажем се ја. А јел вам лекари знају језик?
Не могу да одолим.
Знају, каже Чучко, шта си тиме хтео да кажеш?
Па ништа него реко…
Неозбиљан си, намршти се Ч. и одмахну руком.
Баш нас тад Норвежанин позва за сто. Чим смо сели, Чучко
је наручио по две текиле и по пиво.
Да постигнемо радну температуру, каже.
Онда смо почели да бистримо по јеловнику.
Hamburger tower, хамбургер кулу, изаберем ја.
И ја ћу, каже Ч. Добар избор, добар.
Пригушена светла кафане, свеће, гласни жамор различитих људи.
Столови различитих облика и боја. Наш сто је узан и дугачак.
Нас двојица имамо једно пар метара стола ширине мало јаче
даске. Имамо и свећу, да романтика буде потпуна.
Дошао сам да те нешто питам, кажем после друге текиле.
Шта? Каже Чучко и маши се за пиво.
Јел се сећаш кад смо септембра 91. авионом летели из Бео-
града за Амстердам? Питам. Ти си се враћао кући а ја на путу за
Јужни Пацифик.
Сећам се, рече Ч., кад ми је она коза од стјуардесе сипала
киселу воду и вотку у исту чашу.
Да, кажем, но ипак си попио.
Попио. Гадно било ал сам попио. Уз напор, морам рећи. А јел
се сећаш да смо прелетали Вуковар тада?
Сећам се… рече Чучко. Сећам се.
Утом стиже и Норвежанин. У свакој руци носи тањир са
по метар високим хамбургером који личи на турски турбан.
Одлично све то балансира и спушта на наш сто. Ред пљескавице
па колут ананаса, парадајз, салата па онда опет пљескавица, па
сланина, па… Аранжман је нешто као мешано месо са салатом
само вертикално постављено. Баш занимљиво.
Још два пива, каже му Чучко. Једемо.
Ћутимо.
Радомир Батуран
Урвеник
(Пролог у истоименом роману)
Сија Урвеник, моја Хипербореја, у знаку четири оцила
или детелине са четири листа.
Притерао сам осамдесетој. Дошао сам на овај гурави свет на прагу
оџаклије мог деде Вилотија и бабе Марије 1948. Била је то година
Брозовог комунистичког терора над српским русофилима. Био
сам шесто дете Курсулића у старохерцеговачком селу Урвеник. У
туђем свету прeтепаше ми презиме у име Курсо.
Ваљало је толико чељади нахранити па је мој отац Танасије
радио даноноћно све тежачке и мајсторске послове. Мајка Пелаги-
ја, сваке године са стомаком до зуба, морала је спремати храну
за сваки дан, прати, крпити и шити свима одећу, а лети и однети
ручак на ливаду косцима и спластити бар оно што је јуче поко-
шено. Бака Риста чувала је стадо и привијала с вечери џелеп
говеди да се врате из шуме на појило и краве на мужу. У томе су
јој помагали моји старији сестре и браћа. Мајци Пели најтеже је
падало што је остајала сама код куће па неће бити нико уз њу кад
се буде порађала. Бака Риста савијала би стадо што ближе кући
да се нађе кћерци бар у тим приликама. А мајка се куражила:
“Родила сам петоро, Богу хвала, без бабица и доктора па ћу и ово
шесто”. А оно се испили из матере на прагу оџаклије, где је села
да одахне од сталне журбе. Прегризе му пупчану врпцу зубима
и чврсто завеза стомачић. Потрпа га у прегачу и једва догега до
цистерне да сапере и дете и себе. Кад виде да је родила трећег
сина, блажено се захвали Господу:
“Драги Боже, хвала ти што ми даде и трећег радника. Гле чуда,
да га родим на кућном прагу, лакше него и једно претходно.
Зваћемо га Вилотије, јер излеће на праг к’о да су га виле донијеле
овој срећној мајци. И ђед му се звао Вилотије, па ће и Таси бити
мило”, препричавала је мајка Пела за живота.
И заиста су ме виле носиле од прага до прага кроз цео живот: од
Урвеника, преко Видрована, Никшића, Фоче, Сарајева, Крушевца,
Београда, до Торонта. Читавог живота сам се рвао са различитим
срединама, људима, властима и њиховим идеологијама па сам
догурао до Канаде. И ево ме опет на прагу очеве куће на Урвенику.
За мене је Урвеник сабирна жижа читавог света, посебно српског.
Моја Хипербореја… Опет сам на прагу, али не само рођења, него
и међи свог века овога. Предвечерје је и око мене и у мени. Откако
сам у пензији, дођем лети на месец-два да кућа задими, свећа
догори на гробници Курсулића. Подигнем што је дотрајало. И
тако истрајавам, опет у сукобу, против штете и квара. Заветујем
се да нећу дозволити да се ишта мојих предака сруши док сам жив.
Успех се на Млиниште, Богу хвала, још увек без штапа. Седим
на врх источне стране окомитог кањона реке Пиве. Млиниште је
узвишење на размеђу четири засеока: Урвеника на јужној страни,
Крижуље на југозападној, Подомара на источној и Забрђа на
северној. Сем Урвеничана, засеоке скоро да нико не помиње. По
јужном засеоку прозваше цело село. Урвеник се урезао у моју свест
у знаку четири оцила или детелине са четири листа. А данас су и
оцила и детелина са четири листа ретки. Ко их нађе, срећан је. На
западу је кањон, дубок око 1.000 метара. Скупља у себе све гласове,
а онда, с јесени и зими, кад су огромне вјетруштине, рикне па се,
по томе, та источна страна кањона Пиве зове Рикала од искона.
У даљини, на истоку, преко троугласте висоравни између Пиве
и Таре, која се зове Пивска планина, уздиже се небу под облаке
Дурмитор, иза кога нам Сунце излази, а на западу, скоро окомито
из кањона упире у небо Маглић, и нешто ниже Вучево, за које нам
Сунце залази. Ову оријентацију, коју сам упамтио на Урвенику,
задржао сам у својој меморији до дана данашњег. У свим земљама
и градовима, где сам живео, тајанством метафизичких путева
прелетео сам на родни Урвеник, где ми је Сунце увек излазило иза
далеког горостаса Дурмитора, а залазило за ближи, окомитији и
блиставији Маглић или мрачније Вучево, зависно од годишњег
доба. Они су ми били оријентири куд год сам ходио. Испод не-
беске линије Маглића и Вучева на западу и још увек обасјане
линије брда црквичког Млиништа и Рајиноваче на истоку, зјапи
провалија кањона Пиве, украшена несаломивим боровима који
расту у ширину и машу ми гранама. Ми се разумемо као своји
на своме. Од североисточног, ближег видокруга са Урвеника до
далеког, али висином несагледивог Дурмитора, на истоку тоне
дугачки кањон Таре. Та два кањона, пресечена
Дурмитором, ивиче троугао прекрасне планинопивске висо-
равни. Они се састају у ушћу Пиве и Таре, на северозападу, испод
Градине Херцега Стјепана и манастира Заграђе, одакле почиње
Дрина. Овај још једини митски простор у Европи запосели су
херцеговачки сточари још у времену доласка поробљивача Турака
да би избегли смакнуће, ропство, данак у крви, потурчавање и
зулуме. У овој исконској дивљини, између два највећа кањона у
Европи, населило се мноштво херцеговачких сточара који су и
саградили мноштво цркава па су се по њима сва та села и назвала
Црквице. У Доње Црквице спадају села: Мратиње, Крушево,
Шћепан Поље, Подбријег, Црквичко Поље, Жеично, Урвеник
и Јеринићи, а у Горње Црквице: Барни До, Шарићи, Никовићи,
Кнежевићи, Војводићи, Недајно, Мала Црна Гора, Трса, Унач,
Пишче, Војиновићи, Добриловићи, Боричје, Борковићи и Безује.
Потковицу од Урвеника, на југозападу, до Барног Дола и Шарића,
на југоистоку, попуњавају Загорац, листопадна, и Омар, зимзелена
шума. У њима сам посекао горостасе белог и црног бора, оморика
и јела и саградио своју кућ у царском Крушевцу. Посредством
њих дамарао ми је хук векова из њихових годова и у Крушевцу, и
касније у Торонту. Све што порасте из земље сабира у себи време,
простор и догађаје и небесја и поднебесја. Дамарају они у мени
и данас док ову књигу пишем. Дамараће и вама који је будете
читали. Јер, Урвеник је моја Хипербореја на чијој метафизичкој
траци преболевам сва урвињања и сасипања мог Српства.
И Доње и Горње Црквице уништили су комунисти. После њи-
ховог братоубилачког рата, масовних стрељања и разваљивања
цркава, уништења монархије, поселили су их у Војводину, а
касније децу, оних који су остали у Црквицама, позапошљавали
у топионицама Железаре у Никшићу. Тако су кршни сточари,
радећи на температури од 40 степени, брзо скончавали, а њихови
синови и кћери школе завршавали и у градовима остајали.
Црквице су данас пусте и људством и стоком, само се птице и
звери још јављају из Загорца и Омара. Јелени своје рејоне обе-
лежавају мокраћонм и риком, а злослутне вране гачу са врхова
јела, где су савиле гнезда.
Пада Сунце у засенак иза Вучева. Зраци му се расипају по
литицама Маглића. Шумовито Вучево је вечерас мрко, под те-
ретом тешких облака, а стеновити Маглић, го, без и једног дрвета,
блиста, обасјан зрацима невидљивог Сунца иза облака.
Дува северни ветар. Он почиње с вечери. Отац Таса звао га је
ноћник. Из даљине се чује потмула грмљавина. Невреме ће. И у
Урвенику, и у Крижуљи, и у Подомару, и у Забрђу још има кућа
и полусрушених штала, али нема ни људи ни стоке да се пред
невременом склањају. Сабласна пустош влада.
На Млиништу јача ноћник. Тера ме у кућу. У њу ми се не улази
иако зебем. И она је оронула и пуста. Пола века у њој нико не
живи. Дођем на недељу-две да запалим ватру. Оџак да задими.
Да попридигнем што могу. Највише да оживим растужујуће
успомене детињства.
На Урвеник не можеш доћи и отићи са њега а да не прођеш
поред гробља на Ражишту, највишем узвишењу Урвеника и рас-
крсници према Забрђу, Жеичну и Црквичком и Шћепан Пољу,
према северу, и Подомару, Јеринићима и вишим селима према
Тари и Дурмитору, на истоку. На Ражишту су сувише стварни
докази да су у Бабићима некада људи живели: бројни клесани
камен и брушени, мермерни надгробни споменици и плоче.
Сви са знаком крста. Ниједан са петокраком. На Ражишту смрт
царује. И разарање. Ни пролазника, ни стоке, ни звери. Гробови
зарасли у траву, а около гробља разрушена сувозидина. Сасушена
травуљина шушти, северац реже… Котрља се грмљавина од Босне.
На дугуљастим влакама ораница Урвеника сијао се јечам
и раж које су млели у ветрењачама на Млиништу. У влаци
Ражишта, јужно од врха на коме је гробље, успевала је најбоља
