Бранислав Нушић о приликама на Космету крајем 19. века

Приликом обележавања 500. годишњице Косовске битке, 1889. године, Краљевина Србија одлучила је да у европском делу Турске оснује неколико дипломатских представништава у рангу конзулата, међу којима и Конзулат у Приштини. Учињено је то из два основна разлога: да би се стекла што потпунија и реал-нија слика о стању и приликама на просторима старе Србије и југа Балкана, а нарочито ради тога да би се Србима на том некада јединственом простору, који су одолевали исламизацији и поробљавању, пружила одговарајућа помоћ и заштита.

Из тог времена сачувана је богата архивска грађа, у оквиру које и комплетна преписка Краљевске владе са њеним дипломатским представницима у иностранству.

Српски конзулат у Приштини покривао је територију Косов-ског вилајета, а тај вилајет обухватао је знатно шири простор не-
го што су Косово и Метохија. У оквиру турске управе центар из
кога се управљало вилајетом био је у Скопљу. У њему се налазио валија (главни управитељ), најчешће у звању паше, коме су били подчињени сви функционери у вилајету. Српски краљевски кон-
зулат, међутим, покривао је углавном Косово, Метохију и делове турског Санџака, односно Рашке области.

Најзначајнији градови Косова и Метохије у то време, поред Приштине, били су Призрен, Косовска Митровица, Пећ, Вучи-трн, Гњилане и Ђаковица. У Призрену и Косовској Митровици постојали су руски и аустријски конзулат, док се српска влада определила за Приштину, која се географски налазила у средишту вилајета (покрајине).

Две три године од оснивања Конзулата у Приштини на челу Краљевске владе Србије налазио се генерал Сава Грујић. Његова влада желела је да има јасан преглед и тачан увид шта се стварно дешава у крајевима који су под турском управом, а настањују их
Срби и припадници других народности. У питању су била чети-ри вилајета: Косовски, Скадарски, Битољски и Солунски, који су након распада турске империје раздељени између Југославије, Грчке, Бугарске и Албаније.

Као што у саставу садашње владе Србије постоји Министарство за дијаспору, тако је у ондашњој влади Краљевине Србије, најпре у саставу Министарства просвете, а потом Министарства
иностраних дела, постојао одсек који се старао о културно-про-светном раду међу Србима у Турској. Према истраживању М. Јо-
вановића, који је о томе оставио драгоцене податке, било је то кадровски јако оделење које се бринуло за одржавање националне свести код наших сународника у Отоманској империји. Рејон те делатности простирао се од Сереза до Елбасана и Скадра на западу и од Солуна до Рашке и Новог Пазара на југу и северу.

Први шеф тог оделења, када је оно из Министарства просвете прешло у надлежност Министарства иностраних дела, био је Бранислав Нушић, тада ”писар 4. класе'' министарства.

– Срским конзулатима су управљали одабрани, махом високо образовани људи, којима је Србија тада обиловала. Њихова је ос-
новна дужност била да достојанствено представљају своју земљу у средини у којој су се налазили, затим да штите своје суна-роднике од зулума Арбанаса и Турака; да отварају школе и развијају просвету и пропаганду по инструкцијама Министарства иностраних дела Србије и да редовно подносе извештаје о стању у области у којој раде и живе.

Године 1889, када је у Приштини отворен српски конзулат, у Косовској Митровици је била базирана једна турска дивизија, док се у самој Приштини налазило седиште начелника округа (мутесарифа) и муфтије – верског поглавара за Косовски вилајет. То практично значи да се власт ове велике управно-политичке области налазила у рукама само два човека – валије у Скопљу и мутесарифа у Приштини.

За првог српског конзула у Приштини, како је видљиво из докумената Краљевске владе у Београду, био је наименован млади и даровити дипломата Лука Маринковић. Његово службовање на Косову, на жалост, није дуго трајало, јер су га Арбанаси убили испред самог конзулата 1890. године. Ондашње турске власти, слично као ове шиптарске данас, нерадо су гледале на постојање једне такве српске установе као што је конзулат. Било је, чак, покушаја и да га запале. А мутесариф је забранио свим људима да долазе у Конзулат Србије, наводно ради тога што је то ”капија кроз коју ће Србија доћи на Косово'',

После атентата на Луку Маринковића, влада у Београду на-
именовала је за новог в.д. конзула у Приштини Бранислава Ну-шића, младог и угледног књижевника, који је иза себе већ имао један период успешног рада у дипломатској служби. Као интелектуалац широких видика, уз то и правник, брзо се исказао и као добар организатор посла, па су га на самом почетку дипломатске службе сматрали једним од најперспективнијих младих
дипломата.

– Нушић је волео да путује, он се тешко могао да скраси на једном месту и био је очаран путом којим је требало ићи и пословима који су га чекали. Њему се ствар представљала и он је њу представљао другима, тако да је све своје министре задобијао (и Николу Пашића, и Саву Грујића, и Ђ. Симића), те су му на крају увек попуштали. Ти први министри, који су тек почели организовати нашу младу националну акцију на новој основи, нису много ни сами познавали те ствари. После Новаковића, међу свим министрима тога доба Никола Пашић је још најбоље знао и историју, и географију, и етнографију Јужне Србије и европске Турске. Та знања, у то доба, била су јача него Нушићева. Нушић је, у замену, имао више одушевљења него Пашић, али зацело мање привезаности за само испитивачко поље него његов министар иностраних послова – записао је, између осталог, М. Јовановић у својој студији ”Нушић као конзул''.

У ширем студиозном осврту на Нушићев дипломатски ангажман, који је трајао деценију и по, чак и нешто више, Јовановић каже да је Бранислав Нушић био истински ентузијаста, занимљив за средину која га окружује и по томе што, ако му се нешто сви-
ди, хоће одмах и непосредно да изрази своје одушевљење. Пријем-
чив свему што га као човека, писца или дипломату привуче, увек је тражио и налазио оно што га одушевљава. То је та главна животна шифра у којој је садржан Нушићев ентузијазам и која се тим његовим одушевљењем једино и може разумети.

Друга битна карактеристика, највећа врлина и одлика Нуши-ћева је његова марљивост и преданост послу. Са овим се у потпуности слажу и биографи који су проучавали Нушића и његово дело у литератури. У многим питањима поводом његовог рада на Југу (како су уобичајено и скраћено називани јужни балкан-ски простори, поробљени од Турака) ни један његов шеф објек-тивно није могао да му протуслови. Остало је запамћено да толико осмишљених предлога и планова за дипломатски анга-
жман српских представништава у Турској ниједан српски кон-зул није припремао својој влади и Министарству иностраних дела као он. По таквој ревности исказивао се једино Милосав Куртовић, тадашњи генерални конзул у Скопљу, који је и Нушићу био близак. Било да је реч о Серезу, Солуну, Скопљу, Битољу или Приштини, у тим средиштима турских вилајета и санџака које је посећивао или у њима службовао, Нушић је био на становишту да су сва та места од судбинске важности за Србе и Србију. Много је путовао, а како је добро говорио немачки и француски, служио се бугарским, грчким и албанским језиком, радо је успостављао контакте и ишао у сусрет људима и догађајима. О томе најбоље говоре његови записи са његових многобројних путовања по старој Србији и Македонији, које је касније преточио у путописне књиге.

Нушићеви савременици, а и биографи, сматрају да је прелазак преко Албаније у оно доба, крајем 19. века, представљао прави подвиг. Не само због физичких напора, јер се планинским стазама и путевима кроз кањоне прелазило углавном пешице или на коњима, већ и због опасности које су на тим путевима вребале.

Арбанаси

Крајем деветнаестог века, а то је управо време када је Бранислав Нушић био у дипломатској служби на Косову и Метохији, Арбанаси (Шиптари) још увек су живели племенски, у тзв. фисовима. На челу сваког племена, као што су Малисори, Хоти, Клементи, Миридити, Берише, Краснићи, Кастрати и други, стајао је погла-
вица, старешина, чију су реч поштовали и уважавали сви чланови племена. Он је представљао племе у односима према другим племенским породицама, као и према спољњем свету уопште. Било о којем питању да се радило, став старешине аутоматски је значио и став читавог племена и он је, како бисмо данас рекли, био практично неприкосновен.

Истраживања су показала сву сложеност међуетничких и верских односа која су из тога настајала. Тако, док су Срби били густо насељени у селима Косова и Метохије, фисови, мухаџери (ка-
ко су називани дошљаци) и Турци били су заједнички ангажо-вани у прогону Срба са њихових огњишта. Али, када су они осетније проређени, а поједина села и крајеви потпуно етнички очиш-
ћени, онда су се фисови (породични кланови) све чешће и међу-собно обрачунавали.

Илустративан је пример једног села у Метохији, недалеко од Пећи и манастира Девича. Тамо је дуго година трајао крвави обрачун између два породична клана, па је требало да прође много времена и немирних дана да би се међусобни односи колико-толико побољшали. Још чешћи су бивали обрачуни између Арбанаса мухамеданаца и католика. Дешавало се, не једном, да неко из обести током ноћи стави свињску главу у џамију. После тога међу Арбанасима исламске и католичке вере настајали су мучни односи, који су се понекад завршавали и крвопролићем.

Неправде големе, а Цариград далеко

Дa су корени зла на Косову и Метохији дубоки и широко раз-гранати уверио се Бранислав Нушић на бројним примерима већ на самом почетку свог службовања на овим просторима. У пролеће 1890. он шаље извештај своме министарству и влади у Београду у коме, поред осталог, говори о шиканирању српских учитеља. Власти их за сваку ситницу позивају на саслушања, пре-
те им казном и отпуштањем са посла. У позадини тога је наме-
ра да се, где год је могуће, затварају српске школе и онемогући оснивање нових.

Зашто такав и толики притисак на тек успостављено српско школство, о чему говори конзул Нушић, биће јасније ако кажемо да се до краја осамнаестог века, па и неколико деценија касније, готово сва образовна културно-просветна делатност српског становништва у Старој Србији и Македонији одвијала у оквиру православних цркава и манастира. Тек када је дошло до осетног слабљења турске моћи на Балкану власти су почеле да попуштају и дозвољавају хришћанима да оснивају своје школе и културне установе, да уче на сопственом језику.

Ту могућност влада Краљевине Србије искористила је да на Косово и Метохију, у Рашку област и Македонију, тадашњу Турску, пошаље известан број својих просветних кадрова и дипломатских представника. Циљ је био да се успостави непосредан контакт са Србима у тим крајевима и помогне им се да лакше остварују своја национална и верска права, да оснивају школе, шире писменост, негују културу и обичаје својих предака. Али, једно су поруке и обећања која су стизала из Цариграда, а сасвим друго оно што се у животу збивало. То је најбоље знао српски конзул у Приштини Бранислав Нушић, коме су свакодневно у кабинет долазили Срби са ових простора да би се пожалили на зулуме који им се чине.

– У једном од ранијих извештаја – пише Нушић министарству у Београду – већ сам говорио о хајци која се дигла на учитеље и из
које се изродила афера са Дробњаковом. Но, док је та хајка у први
мах имала карактер чистог гоњења учитеља, а у циљу затва-рања школа, данас се она распрострла и ван школских зидова и добила карактер општег гоњења, а извесно у циљу општег застрашивања.

Сем учитеља, сад су отпочели у Скопљу да зивкају једног по једног од најугледнијих грађана приштинских. Тамо их ма о чему испитују, држе их по неколико дана, фортају их и, ко зна, каква их још судбина чека. По вароши се само о томе говори и поговара се да ће још велики број бити позван, па разуме се настала је овде у Приштини једна општа паника, коју сам ја још давно и предвиђао и у једном свом извештају назвао разочарењем.

У време када је Краљевина Србија оснивала своја дипломатска представништва на окупираним деловима Турске – у Скопљу, Солуну, Битољу, Приштини, живот Срба био је изузетно тежак. У највећем броју били су чипчије – радили су на турским и арбанашким поседима и имали обавезу да плаћају одређене дажбине. Известан мањи број Срба имао је сопствена имања, која су углавном наслеђена, и они су третирани као слободни сељаци. Међутим, они су били трн у оку и Турака и Арбанаса, који су заједнички покушавали да их преварама, понекад и силом, преобрате у ”своје сељаке'' – чипчије. У случајевима када им то није полазило за руком убеђивањем, онда се прелазило на претње и уцене. Тада се застрашивањем и голом силом хтело домоћи српских имања. Баш као што то косовско-метохијски Шиптари чине и данас.

Турска централна власт то није одобравала, али није ништа радикално подузимала да се самовлашћу стане у крај. Невоља је, наиме, у томе што су локалне турске власти биле поткупљиве и пристрасне, тако да су то прећутно одобравале.

– Та лабавост турске управе испољавала се искључиво према Арбанасима, и то за све зулуме што су их чинили Србима. А према Србима та иста власт била је строга, подла и немилосрдна. Свакодневно су Арбанаси причињавали насиља Србима по селима и у градовима. Турци су их у томе помагали. Међутим, насиља Арбанаса била су много већа и тежа од турских, јер је Турака било мало, и то је тајни и крајњи циљ и договор и једних и других. Тај обострани споразум почињао је од султановог двора у Цариграду, па преко валије у Скопљу, да би се завршио у арбанашким фисовима и њиховим поглавицама на једној, и у главама руководећих Турака у косовском региону, на другој страни. Нема сумње да су и једни и други са тим злосрећним планом веома журили, зато што су се бојали Србије да их не предупреди. Свако веће место имало је зликовце који су ударали на српска села и гонили сељаке да одлазе у неповрат, да би они одмах затим заузимали њихове куће и земљишне поседе – констатује М. Перуновић у својим истраживањима положаја српског живља на Косову и Метохији с краја деветнаестог века.

За разлику од већине других својих колега, дипломатских представника Србије на разним странама, Нушић своју конзул-ску ревност (а зна се да је био изузетно вредан) није исказивао бројем упућених депеша, обављених посета или детаљних описа појединачних догађаја. Напротив, он је све око себе, па и сама догађања, посматрао у тоталу, у контексту онога што је каракте-
рисало опште стање и односе у средини где делује. Једино се тако може објаснити његова аналитичност. Нушићева писма Краљевској влади и њеном Министарству иностраних дела више личе на студиозне елаборате са предлозима шта даље чинити него на уобичајене извештаје у којима се актуелна догађања само региструју. На таквој врсти ревности Нушић је градио свој углед. При томе, како је видљиво из дипломатске преписке приштинског конзулата и владе у Београду, он није на неки споредан план стављао појединачна и изолована догађања или личне проблеме људи са којима је долазио у контакт.

Петнаестог јула 1893. Нушић шаље писмо Андри Николићу, тадашњем министру спољних послова Србије, у коме каже:

”У продужење мојих извјештаја о догађањима у побуњеним крајевима, част ми је ставити вам до знања новости које сам
последњих дана добио отуд. Из нахије ђаковачке кренуо се оно-мад Бајрам Цуровић, из племена Краснић, са 600 пушака у Пећку нахију, а у помоћ Мула Зеки. Близу села Истока дочекају га присталице царске, из племена Гашана и Шаљана, зауставе га, оп-коле и пошаљу свога гласника у Пећ надлежним лицима. На добивени глас о томе из Пећи буде изаслат један полуескадрон као појачање Гашанима и Шаљанима, а у суботу 10. о.м. противници се ударе. У току саме борбе долазила су из Пећи нова појачања, та-
ко да је у борби тога дана учествовала и једна батерија од шест топова. Истога дана запаљена су топовима и у пепео разорена краснићка села Врановац и Трлајица, око којих су се налазила релативно јака утврђења бунтовничка. Тачних извјештаја о ис-ходу борби немам за сада. Знам толико да је у недељу прекинута борба, по војничким обичајима Арнаута, ради преговора после прве борбе, но у понедељак 12. о.м. борба је с нова продужена.

Једно мало профијантско одељење кренуло се 9. о.м. из Митровице за Пећ, но у путу буде нападнуто од Мула Зекиних Арнаута и принуђено да бегством у Митровицу спасе и себе и профијат…''

Неколико дана касније Нушић шаље ново писмо за Београд у коме шире и потпуније осветљава овај догађај.

Писмо Краљу Александру

Вруће косовскометохијско лето 1894. године за Србе са тих простора било је просто несношљиво. Ретки су били дани а да у приштински Конзулат Краљевине Србије, на чијем је челу тада био Бранислав Нушић, не стигне жалба о неком злоделу које је извршено над Србима. Разноврсне зулуме и у селима и градовима у највећем броју случајева чинили су косовски Албанци, досељеници на ове просторе, које је домаће становништво називало Арнаути.

У писму које је средином јула те године конзул Нушић упутио министру иностраних дела С. Лозанићу у Београд жали се он како је ужасно из дана у дан слушати толика јадиковања потлаченог становништва. Јер, људе убијају, глобе, турче, расељавају, отимају им имања, куће, новац, стоку, све до чега успеју да дођу. Само у току претходног дана, извештава Нушић, он је у конзулату примио око тридесет сељака из разних косовских, дреничких и метохијских села. Међу њима је било и неколико Срба из најудаљенијег краја Пећке нахије, који су са сузама у очима говорили о зулумима које Арнаути кад њима чине. Жестоке претње и притиске чине они и над српским свештенством, тако да су већ три парохије у тој нахији остале без пароха. Свештеници су били принуђени да беже, јер су им Арнаути претили да ће их убити.

”Па кад ни свештеници нису сигурни са животом, како је онда бедноме сељаку?” – пита се Нушић.

Српски краљевски козулат у Приштини и конзул Бранислав
Нушић лично чине разноврсне напоре и максимално се ангажују да се томе злу стане у крај. Резултати су ипак слабашни и дају само тренутне ефекте. Зато Нушић сугерише министру Лозанићу и влади у Београду да се у изналажењу контра мера за стање на Косову и Метохији почне размишљати о примени неких општијих мера и акција према турским властима.

”… Можда, када би се ангажовала штампа европског гласа, да би се и могло очекивати да би то у Цариграду учинило нарочити утисак и изазвало Порту из равнодушности, која долази можда и отуда што су овдашњи догађаји у Цариграду непознати”.

Као пример могућих ефеката на понашање турских власти и њихов одговорнији однос према хришћанском становништву на Косову и Метохији Нушић наводи један телеграм који је преко Кореспондент бироа у Пешти разаслан и публикован у многим пештанским и бечким листовима. У телеграму се говорило о зулумима који су у последње време почињени у гњиланској кази. Бламажа која је тиме учињена кроз листове у Бечу и Пешти ни-
је оставила равнодушним власти у Цариграду. Видело се то по томе што је у Гњилану убрзо смењен дотадашњи и именован нови кајмакам.

Тог врелог лета 1894, као и сваке године у јулу, Срби из Ме-тохије – из околине Пећи, Призрена, Ђаковице, Ораховца – окупили су се на традиционалном Петровданском сабору код манастира Високи Дечани. Несигурни за своју имовину и животе својих породица, дубоко незадовољни и разочарани постојећом ситуацијом, а немоћни да утичу на актуелна догађања, одлучили су да се обрате заједничким писмом ”Његовом величанству, краљу српском, Александру Првом Обреновићу у Београду”.

Договор је код свих присутних прихваћен са задовољством, па су се неколико дана касније, како је и закључено, представници метохијских Срба састали у селу Ђураковац, недалеко од Дечана. Ту је писмо написано, заједнички потписано и одмах отпремљено за Београд. Копија тог писма сачувана је у архиву Краљевске владе, а текст дословно гласи:

”Ваше величанство, светла круно,

Наступивши најкобнији дани за Србе православне вере у овим крајевима и предвиђајући пропаст манастира Великих Дечана, принуђени смо као старешине селске досадити вашем величанству следећим: Судбина Срба у овим крајевима је да од пропасти српс-ког царства подносе и трпе свакојаке муке од злих и бесних Арна-ута. Али, ево већ двадесет година како су ти Арнаути особито побеснели, просто као дивљи зверови, те јадним Србима у овим крајевима свакојаке муке измишљају и њима их муче.

Заштите од судске стране није било од Мустафа-пашиног времена у Пећи, као и сад што нема, него су неки Срби морали бе-
гати у твоју краљевину, а неки, који се и сад налазимо у овим кра-јевима, задахнути надом за боље дане, обраћали смо се за савет и тражили заштите од настојатеља В. Дечана, куда сваке године са својим породицама одемо о Петровдану и Госпођин-дану, да се – посматрајући царску лавру – сетимо успомене старе српске сла-
ве. И, изјављујући том приликом управитељима манастира, да се никако не можемо удаљити од ове српске светиње, као и Пећке патријаршије. Они су нас крепили надом, заузимали се за нас, у колико је било могуће. Али, сад је наступило крајње време за нас.

У В. Дечанима постављен је за домаћина Исаија Црногорац, који сваки дан ради о пропасти тог манастира. Забадава смо надлежном владици неколико пута јавили да је Исаија покварен човек; да служи на штету манастира и српским интересима. Он не само што нас презире и није нам од никакве помоћи, него напротив још и сваког дана задужује манастир и упропашћује старе драгоцености из манастира. Тако н.пр. сад говори како му
је неко украо и један драгоцен крст из пороспора. Дотле је доћерао са својим гадним и неупутним понашањем да је јадним Србима из села Лоћина забрањено примати свештеника и ићи у цркву ради богомоље. Не зна се шта ће јадници од свога живота.

Жао нам је што морамо јавити да г. протојереј пећки тргује са нашим женама. Њему је духовна конзисторија и степеник злато. Само њему неколико турских лира, па макар и пету жену. Или
да се она турчи.

Арнаути тако су сад побеснели, да није могуће овде описати
њихова беснила. Сви би се преселили у твоју краљевину; али они нам не дају. Шта од нас чине то је изван памети, да се може за-
мислити. Ређати факта о томе, написала би се читава исто-рија. Од 1. јуна до данас убили су 16 Срба на мртво и три ранили у Пећкој нахији. Видећи да нико о нама не води рачуна, обраћамо се теби, као свом оцу и краљу за помоћ и избављење, јер ако се овако продужи до Митровдана, ми се морамо турчити.

17. јула 1894. године у селу Ђураковцу''

На крају писма следе потписи сеоских старешина из Метохије.

Како је Краљевска круна Обреновића прихватила овај апел из Метохије, које и какве мере је подузела влада у Београду код Високе порте (тадашње турске владе) у Цариграду и какви су ефекти свега тога на самом Косову и Метохији видеће се можда током јесени из извјештаја српског конзулата у Приштини. Кажемо можда, јер је извесније да таквих извештаја и позитивних наго-вештаја неће бити ни до краја зиме. Познато је, наиме, да је тур-ска државна управа преко сваке мере спора и инертна и да су ко-муникације између централних и локалних власти веома лоше. Поготово се то односи на контакте са удаљеним провинцијама, какве су биле Косовски, Битољски и Скадарски вилајет. Тој спорости и инертности много је доприносила прегломазна турска администрација, која није била заснована на модерном правном и комуналном систему као у другим деловима Европе.

Одсуство уређених односа, добрих комуникација и непосто-јања система одговорности на различитим нивоима извршне власти, свакако су били главни разлог за бујање самовлашћа и
хајдучије, угрожавање живота српских породица, отимање њи-хове имовине и некажњене погроме.

Живот под запетом пушком

Постоје распрострањена мишљења да се с протоком времена све у окружењу човека мења, а да сам човек, његове нарави и односи са другим људима остају готово увек исти. Да у томе има доста истине потврђују то и конзулска писма Бранислава Нушића с кра-
ја деветнаестог века, које је он из дипломатског представништва у Приштини слао свом министарству и Краљевској влади Србије у Београду.

Прошло је око 120 календарских година, а то су два просечна
људска века, од тог доба на Космету које је Нушић познавао, у ко-
ме је и сам живео, остављајући нам драгоцене податке о људима и догађајима тога времена. Много година је прошло и све је на изглед промењено, само су људи на Косову и Метохији, њихова култура и обичаји, нарави и амбиције, друштвени и породични односи, остали онакви какви су били и у Нушићево време.

Зла коб која прати живот Срба на овим просторима још од Косовске битке 1389. године заснована је највећим делом на чињеници да мултиетничко Косово током свих пет векова турске управе није успевало (на жалост ни покушавало) да изгради мостове који би повезали припаднике различитих нација и религија.

Напротив, турска и ”арнаутска'' власт ширили су подозривост према хришћанима и домицилном становништву. Уместо сарадње и поверења јачала је нетрпељивост и отуђеност, а тиме и међусобна непријатељства. Она су слабљењем турске војне и политичке моћи на Балкану све више долазила до изражаја, о чему сведочи и садржај Нушићевих писама.