Прича о уметнику
13. 03. 2011
Жељко Родић

Живот посвећен сликарству: Драгица Гађански – Диди

Препуштам ликовним критичарима да анализирају и вреднују слике и цртеже Драгице Гађански – Диди у најразноврснијим тех- никама, стваране током скоро пола века у више земаља света. У овом кратком запису покушаћу да, као њен дугогодишњи позна- ник, дочарам са каквом енергијом, љубављу и ентузијазмом ова умјетница слика и несебично преноси своја знања другима.
Као неуморни свјетски путник, сликарка Гађански годинама организује студијска путовања, после којих припрема заједничке изложбе са својим студентима. Тешко се заборавља неизмерно за- довољство наставника, а још веће његових студената, док у галери- јама показују шта су научили. Не уче они само од сликарке Диди, како је зову, различите обликовне поступке, него још нешто, што је једнако вриједно колико и њене чудесне технике. Рекао бих да у тим тренуцима они мијењају свој однос према животу, природи, људима, а највише прeма самим себи.
Послије сваке посјете Драгицином атељеу имао сам осјећај уз- вишености и необичне стваралачке енергије која прсто извире из сваке слике, портрета или акварела. У њеном атељеу као да и сав- ршенство Моцартове музике поприма нове димензије. Импресив- на је и колекција књига о уметности у Драгицином атељеу и не- бројених монографија које Диди проналази у књижарама Буенос Ајреса, Сантијаго де Чилеа, Шангаја, или других дијелова свијета, а посебно Јужне Америке, за коју је изузетно везана. И све то чи- ни да би подијелила радост са студентима и упознала их са тим скривеним богатством, које тешко допире до канадског дијела Сје- верне Америке. Тамо гдје други посрћу уморни, Драгица као да до- бија нову снагу и иде корак даље. Аргентинским умјетницима у Буенос Ајресу држи предавања на шпанском и демонстрира до сав- ршенства савладанy сликарскy техникy. Поред одушевљења и за- хвалности својих студената, она добија и понуду да излаже у пре- стижном Арт центру у Риколети. Послије сваког путовања и пов- ратка у Канаду, у свој атеље, почиње необичан процес трансформа- ције слика, догађаја и емоција на платно или папир. Са једнаким заносом Диди преноси доживљаје, приче о умјетницима, њихо- вом стваралаштву, дружењима и растанцима. Ни ријечи о напор- ним четрнаестосатним летовима, пловидбама на неудобним бро- довима, уз непредвидљиве климатске промјене далеких и непоз- натих земаља. Све је то за умјетника, коме је умјетност животно опредјељење, процес апсорбовања најситнијих детаља који ће би- ти пренесени на платно и подијељени са студентима. Безбројне фотографије и слајдови служе као инспирација за будућа дјела.
Задивљујућа је лакоћа и занос са којима Драгица све то ради, а још је веће поштовање које према њој имају колеге умјетници, ко- ји су традиционално ненаклоњени једни другима, затим колекци- онари, а посебно организатори изложби, који јој безрезервно по- веравају жирирање слика на наградним изложбама, са убјеђењем да ће њено зналачко око и истанчани осјећај за љепоту и квалитет одабрати најбоље и најквалитетније.
Ријетки су људи, а посебно умјетници, који без устезања при- мају повремене неизбјежне критике. Оне су за Драгицу само при- родни процес вјечног учења и рефлексије њених осјећања на пос- матрача умјетничког дјела које, ни у ком случају, не морају увијек да буду лијепе и позитивне. Слике Драгице Гађански се налазе у небројеним колекцијама широм свијета и, као неки скромни амба- садори, представљају Канаду, Србију и Београд, у коме је ова сли- карка рођена и који је, без сумње, одредио животни пут неумор- ног ствараоца.
Неговорилитомеуприлог ичињеницадасликаркаГађански све ово ради и постиже уз редован посао инжењера-технолога, па је ријеч “немогуће” без значаја за онога ко је у то што ради уткао љубав и визију, које су увек јаче од стварности.

Кратка биографија
Драгица Гађански – Диди је рођена, одрасла и школована у Бео- граду. Завршила је Aрхитектонски смер у Грађевинској средњој техничкој школи. Студирала је ваздушни саобраћај на Саобраћај- ном факултету Универзитета у Београду. Емигрирала је у Ка-наду, са фамилијом, 1968.године.
Од тада, пуне 43 године живи и ради у Торонту. Завршила је сликарство на OCAD-у (Онтарио колеџ за уметност и дизајн) у То- ронту, на Одсеку за фину уметност сликања и цртања. Приликом уручивања дипломе академског сликара добила је највеће приз- нање OCAD-а које се уручује само најуспешнијим дипломцима.
Ни после дипломирања сликарка Гађански није престала да учи. Интензивно путује и учи шпански језик и похађа семинаре код познатих северноамеричких уметника Изабрана је за председ- ника Друштва акварелиста Торонта (TWS) 1993-1995. Од завршет- ка студија сликарства до данас предаје на више умјетничких шко- ла у јужном Онтарију. Путује по свијету и држи семинаре сликар- ства, нарочито о мање познатим техникама које су њена специ- јалност и као сликара и као ликовног педагога.
Имала је бројне самосталне и заједничке изожбе са другим сли- карима које је, због ограниченог простора, немогуће све набројати у рубрици посвећеној сликарима у часопису Људи говоре.
Драгица Гађански је говорила о свом раду у интервјуима за те- левизијске станице Торонта, као и за торонћанске новине у неколи- ко наврата. Такође је дала интервју и за српски програм у Торонту.
Ha крају ове рубрике, доносимо избор њених најважнијих из- ложби и упућујемо вас на њен сајт www.ddgadjanski.cа, где се мо- же видети већи избор њених слика. Драгицине слике се налазе и на сајтовима: www.pianterskey.ca, www.artfolio.ca; www.tws.ca; www.streetsvillegallery.ca.
Has exhibited in 15 solo and over 90 group shows in the Toronto area since 1987.
The work of D.D. Gadjanski can be found in numerous private and corporate collections in Canada, Japan, The United States, Mexico, Co- lombia, Chile, England, Portugal, Argentina, Germany, Czech Repu- blic, Papua New Guinea, The Nederland, France and Yugoslavia.
прича о уметнику
1
Одлучили смо да не преводимо ни називе слика ни овај списак излож- би сликарке Гађански јер се бојимо да бисмо преводом променили сми- сао назива дела и имена галерија и других клубова и институција у ко- јима је сликарка излагала.

D.D. Gadjanski – Didi, AOCAD, TWS
Artist
1
Memberships:
Toronto Watercolour Society – Past President
Don Valley Art Club – Past President
The Group of Ten Artists Gallery – Past President
Toronto Watercolour Society – Elected Director of the Board
Past Member of the Arts and letters club
in Toronto.

Participation in Shows
1988
Buckhorn Gallery, Buckhorn Ontario Spring Show
Gallery in the Link – Solo Show
Metro Toronto Civic Centre
McGill University, Montreal
St. Luke Gallery, Toronto Group Show
St. Lawrence Centre for the Arts
1990
Interviewed For Etobicoke Cable 10 TV
O’Keefe Centre Toronto
St. Lawrence Centre For The Arts Solo
1991
River Crest Gallery – TWS Spring Show
The Parker Gallery, Solo Show
The Toronto International Art Show
1992
Parker Gallery Group Show
Etobicoke City Centre Gallery
The Parker Gallery – Solo Show
Kingsmount Gallery – Solo Show
Spring Show October
Rowing Benefit July October
March-TWS November
April September November
January March October November

1993
Kingsmount Art Gallery Beth Tikvah Synagogue Art Show National Ballet of Canada – Benefit McGill University Rowing Benefit 1994 Arts and Letters Club – Small Works Show Don Valley Art Club Award for Acrylic Painting Toronto Watercolour Society Spring Show Teodora Art Gallery – Two Man Show Art Salon 94 1995 Art Salon 95 – Del Bello Gallery Teodora Art Gallery – Solo Show 1996 Art Salon’96 – Del Bello Gallery Praxis Gallery – Solo Show 1997 Del Bello Gallery-Singidunum Show April John B. Aird Gallery – Can. Society of Art Teodora Art Gallery – Group Show Mafalda Gallery 1998 Hummingbird Centre Group Show Teodora Art Gallery – Group Show Canadian Ballet Co – Singidunum Show 1999 Teodora Art Gallery – Group Show Don Valley Art Club Spring Show
– Most Innovative – Original Painting Award Juror for the Etobocoke Arts Committee
August November November December
January May
May August December
April May
April April
June Sept November
March-April July Ongoing May
May April to September September
Toronto
April May
April August August
April May May June
2003
The Water Show – TWS juror The Water Show – Arts on King The Eckler partners 2004
Town of Richmond Hill Studio Tour Praxis Gallery – Spirit of Gold 2005 Canvas Gallery
Town of Richmond Hill Studio Tour Streetsville Gallery Praxis Gallery 2006
Streetsville Gallery Canadian Opera Company 2007 Canvas Gallery Toronto Streetsville Gallery Praxis Gallery 2008 Streetsville Gallery Loft Gallery – Collingwood Framed Life Gallery Toronto Galleria Adonis 2009 Streetsville Gallery Loft Gallery – Collingwood Framed Life Gallery Toronto Art square gallery Toronto 2010 Streetsville Gallery Loft Gallery – Collingwood Framed Life Gallery Toronto
Corporate Collections:
MMM Group Ltd. The Town of Richmond Hill The York Central Hospital Holliday Inn by the Falls Consulate of Serbia and Montenegro Embassy of Serbia and Montenegro Eckler Partners Inc. I. Milin Engineering Blue Zone Technilogies Inc. Cane and Partners Ltd. The Bank of Nova Scotia North York General Hospital
June July November
October November
All year October December November
March
March Ongoing
Ongoing Ongoing Ongoing November
Ongoing Ongoing Ongoing July
Ongoing Ongoing Ongoing

Mafalda Gallery Sextet Group Show – McKay 2000 Consulate of Serbia 2001 Praxis Gallery – Three Views Juror for the Mississauga Art 2002 Juror for the Blue Mountains McKay Gallery Embassy of Serbia in Ottawa 2003 Canadian Opera Company Canadian Ballet Company
Art Salon – PraxisGallery Kennedy House Art Gallery
Gallery
Gallery Group

Одјеци и полемике
13. 03. 2011
Миодраг Новаковић

Безимена Србија

Ако сам добро разумео текст Мирослава Лазанског “ВОЈНИК ЦОЛЕ У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ” објављен у листу ПОЛИТИКА 30 јануара 2010 године, који ме је прилично узбудио, мајор Милан Тепић проглашен је за народног хероја зато што је до краја остао веран датој речи да ће бранити своју земљу, ако јој буде тешко, по сваку цену па и по цену живота. Погинуо је 29 септембра 1991 године подигавши, слично као што је у бици на Чегру учинио ресавски војвода, јунак из Првог српског устанка Стеван Синђелић, у ваздух складиште ЈНА Беденик код Бјеловара како исто не би пало непријатељу у руке. Али, за народног хероја, указује Лазански, није проглашен и војник Стојадин-Цоле Мирковић који се тада налазио на редовном одслужењу војног рока у ЈНА и који је, заједно са мајором Тепићем погинуо на истом војном задатку. Наше друштво је, закључује Лазански, Стојадина суспендовало и из историје и из сећања. С друге стране, поставило се питање да ли ће и професионални војник у будућности бити дужан да погине за своју земљу? Да ли је то питање питање војничке части или питање војниковог уговора са државом? Војника Стојадина – Цолета Мирковића из села Горње Лесковице код Ваљева, када је добио позив у ЈНА, запажа Лазански, нико о томе није питао.”
После читања овог написа, међутим, чини ми се да ме је још више узбудио текст Бошка Јакшића “ВОЈНИК ЦОЛЕ У СРПСКОЈ СТВАРНОСТИ” објављен 2. фебруара 2010 године у истом листу, ваљда као одговор на оно што је написао Лазански.
Пошто је дебата на ПОЛИТИКИНОМ САЈТУ, открила да су се променили и неки наши етички постулати, Јакшић сматра да је захтев да нека улица добије име по војнику Цолету исказ моралног сиромаштва. “Да се разумемо, ограђује се Јакшић, нека нико не помисли да умањујем живот који је војник Цоле дао за домовину – напротив, дивим му се – али његова судбина коликогод трагична, само је једна од милион судбина војника који су свој млад живот завршили под крстачом, партизанском звездом или каквим другим обележјем. Проблем није у војнику Цолету коме би неки читаоци одмах да доделе античке димензије хероизма. Он је, каже Јакшић, један од анономних редова каквих је препуна историја ратовања. Њима не припадају имена улица и тргова. Њима је намењен споменик незнаном јунаку!”
Јакшић, на овај начин, једног хероја чије би се име и презиме, посебно међу младима, са поштовањем и поносом требало да изговара јер се оно са дебелим разлогом у тексту Мирослава Лазанског
и бележи и помиње, на силу трпа међу анонимне хероје и сахрањује заједно са незнаним јунацима! Поставља се овде, другим речима, питање шта да радимо са знаним јунацима?
У општој конфузији вредности, каже Јакшић, бркају се ствари. Проблем с којим се суочавамо разоткрио је нове дилеме око тога шта је херојство? Времена су се променила. Нема више епике. Нема више античких трагедија. Испада да истиче време Јеврејске Масаде, херојских бранитеља Стаљинграда, Прлета и Тихог. Војничка част, истиче Јакшић, која подразумева и спремност да се за своју државу гине, своди се на пуку реторику уколико не постоје прави, искрени мотиви за жртвовање живота. Србија их је 1914. или 1941. имала. Већ дуго их нема.”
Ово последње стварно нисам разумео. Херојска и трагична с мрт војника Цолета на апсурдан начин се доводи у везу са ратним циљевима Србије. Најмање је војник Цоле био тај који је о томе одлучивао. Та смрт постаје још трагичнија ако су само он и мајор Тепић имали праве и искрене мотиве за жртвовање живота што су, коначно, својим херојским чином и доказали, и то у околностима кад те исте искрене мотиве, управо према Јакшићевом тврђењу, Србија, ако изузмемо 1914. и 1941, већ дуго нема.
Међутим, ни са херојима ни са Србијом из 1914. ствари не стоје онако како то резимира Јакшић. Видевши у дане новогодишњих празника премијерно на РТС-у приказан филм Душана Ковачевића и Срђана Драгојевића “СВЕТИ ЂОРЂЕ УБИВА АЖДАХУ”, који је посвећен управо Првом светском рату, професор др Милоје Ракочевић у напису објављеном у листу ПОЛИТИКА, у рубрици МЕЂУ НАМА, 5 јануара 2010, каже: најмање и најблаже што могу да кажем – срамота! На такав начин и са накнадном памећу држати лекцију свом народу и његовим војсковођама што су ратовали са Турцима и Аустроугарима почетком 20 века, превршило је сваку меру… Па нису, каже Ракочевић, Срби освајали турске и аустроугарске просторе, већ је било обрнуто. Такво ругање војсковођама што по сваку цену од више команде хоће да измоле дозволу за јуриш, додуше са полумртвим и вишеструко рањеним војницима, није виђено ни у једном народу! А после овог филма који се, истиче Ракочевић, врти и на Интернету, на српском и енглеском језику, са обавезном напоменом на крају “И тако кроз цео 20 век”, вероватно као препоруком за неку међународну награду, Срби ће бити обележени за сва времена, међу свим народима и племенима, као пошаст над пошастима! Као племе које се опирало општем закону
“глобалног села”, према коме сваког дана мора да нестане по једна цивилизација, по једна култура и по један језик.”
Шта се десило са Аждахом? – пита се, с друге стране, и филмски критичар Милорад Ђокић у културном додатку листа ПОЛИТИКА од 31 децембра 2009. године. У филму су, каже он, представљени здрави против болесних Срба, тј богаљасти шкарт у контрасту са здравима или са онима који ће то тек постати. Бизаран конфликт изграђен на обичној клевети, нарастао до те мере,
да борба на фронту против Аустроугара пада у готово неважан, трећи план… Међутим, наставља Ђокић на другом месту, својеврсно спрдање са српским сељаком – који је изнедрио победу у Првом светском рату, на граници је доброг укуса у филму.”
О чему је у овом филму, заправо, реч? – пита се Ђокић, зашто српска кинематографија нема у њему релевантно уметничко остварење. Да ли је време уметности прошло?”
По свему судећи, да кажемо и то, прошло је и време хероја и време историјски релевантне уметности. Није Фукојама бадава предвиђао крај историје! Тако су и познати хероји постали анонимни, док је и најспектакуларнија филмска уметност постала јалова. Некадашњи песник и антологичар, новинар и есејиста Радио Београда, Воја Царић, испричао ми је како је дошло до тога да поезија коју је у народу прикупио Вук Стефановић Караџић добије назив народна поезија. Све те песме Вук је, каже Царић, показао Гетеу, а Гете је, одушевљен њиховом садржином и лепотом, сугерисао Вуку да своју збирку просто назове народном поезијом! Једноставно, чинило се да није могуће да и у Срба постоје тако добри песници. Само народ је, у некаквом свом магличастом историјском надахнућу, у непрегледној сивој и непрозирној маси могао да своје време тако дубоко и снажно осети, сагледа и опева.
Тако је, устврдио је покојни Воја Царић, настао назив за све наше народне песме. Бројни аутори тих песама, међутим, јер свака песма ипак мора да има свог аутора, постали су анонимни. Појео их је мрак, као и б српске јунаке. Мрак је, дакле, прогутао и песнике и јунаке. Умро је, коначно, и сам Гете. Али, у срцу Београда, управо у улици Кнеза Михаила, и данас постоји и успешно ради Гетеов институт који свакога ко туда прође својим именом ројне трајно подсећа на величанствено и непролазно дело великог песника.

Језик и писмо
13. 03. 2011
Ангелина Марковић

Звоно за узбуну – ишчезавање српског језика

Празнична авантура
На светски Дан матерњих језика у недељу, 21. фебуара, осванула је вест о трагедији која је задесила једно португалско острво. Тог дана се у дневној штампи није могао прочитати текст о српском језику данас. Ипак, несрећа португалског острва никако није могла да остане непримећена, не само због размера трагедије, већ и стога што су сви, дословно сви, медији у Србији као по договору, или обавезном упутству, говорили о трагедији на МадеИри.
Ако сам рано ујутру, још сасвим неразбуђена, морала да се сконцентришем не бих ли се присетила о ком делу света се ради, током дана је било прилике да ову вест чујем и прочитам небројено пута. Штавише, негде поподне када је притисак постао јачи, потрага за овом вешћу на интернету није ме смирила, свуда је, без икакве разлике писало МадеИра, у насловима, као и у тексту. Оставила сам неколико учтивих коментара на сајту РТС-а, као и Гласа јавности и Блица. И, нигде нису били објављени. До касног поподнева објашњавала сам себи да је вероватно реч о штампарској грешци, лошем преводу, неуким новинарима… али, зар је могуће да нити једна редакција нема дежурног лектора? Претраживање приручника, речника и правописâ давало ми је за право, потугалско острво, као и ресторан код Ташмајдана зову се МадЕРа.
А када је и спикерка у вестима у 22:00, без да је застала, или да се осетило оклевање, ту исту вест сместила на МадеИру, питала сам се колико ли сам пута у оваквим и сличним приликама пркосила саговорницима да се српски језик данас најбоље говори на програмима Радио Београда?
Али, као што се мистериозно појавила 21. фебруара, на Дан матерњих језика, МадеИра је већ 22. фебруара, бар када је реч о вестима у домаћим медијима нестала, уступајући место старој и добро познатој Мадери.
Ипак, ова свесно детаљно описана авантура у потрази за правилним писањем и изговором макар једне стране речи даје много аргумената за тврдњу да српски језик никада као сада није био у опасности. Не због тога што га неко напада, иако има оних који га отимају, већ стога што јединство свих медија у једном тренутку и њихово инсистирање на погрешном изговору и писању једне речи, па чак и када је то само током једног дана, говори о моћи медија да ултимативно наметну своје јединствено виђење.
Знамо да је оваква тврдња данас отрцана, али се тиме што знамо моћ медија није смањила. Уколико би овакве синхронизоване
акције медија (сасвим је неважно који је разлог овог синхроницитета) деловале тако да се свако од нас запита о сопственом језику и писму, да се прихвати приручника чим му нешто запара уво, можда би нам у потрази за таквом речју поглед привукла још једна, па следећа, све док се не навикнемо да речници и приручници увек треба да буду при руци, а забринутост и потреба за оваквим размишљањима могле би бити мање.
Оваква тврдња, наравно, припада неком идеалном свету доконих интелектуалаца (а који нису лингвисти или књижевници), какви, ако се мало осврнемо, више нигде, или само за потребе оваквих конструкција постоје. Уосталом, зар има икога ко ће превртати томове књига у потрази за исправним писањем или изговором назива неког тамо португалског острва, када се добро зна да су медији данас расадници неукости и лошег говора?

Превртати томове?
Руку на срце, томови који постоје (углавном) су томови правила и приручника језика којег (више) нема, српско-хрватског или хрватско-српског, хрватског или српског, двоименог језика (у 4 облика) који је за само десетак година издељен по политичким поделама некада замишљане, па чак и жуђене државе за коју, многи, чак и лингвисти, нису ни чули да више не постоји. Штавише, двоимени језик еволуирао је, пратећи политичку вољу за моћ, у чак 4 “језика”. 1
Тако само у Србији, Институт за српски језик (који је кроз своју историју чак два пута мењао име, основан 1947. као Институт за српски језик, променио је своје име у Институт за српско-хрватски језик 1955, после Новосадског договора /1954/, да би још једном, после распада Југославије понео име под којим је и основан), неометано наставља рад на Речнику српско-хрватског (књижевног и народног) језика. Не обазирући се што су други народи који баштине српски језик, иако га зову по својим новоствореним политичким заједницама, већ увелико, а посебно када је реч о Хрватској, објавили не само правописе и нормативне граматике, или опште речнике, већ током ове деценије објављују и посебне, стручно-научне речнике, преплављујући својом лексикографијом светске катедре за словенске језике, или пак попут аутора “црногорског” језика, промовишу овај усред Брисела и Страсбура. Наш Институт нам, међутим, оптимистички саопштава да је за педесет година стигао да објави чак 17 томова, да ће најдаље ове године објавити и 18. што ће заокружити азбуку, чак словом П. Ту је и извињење што се због низа неспоразума са Министарством и недостатка средстава објављивање овог тома продужило, иако је он био спреман за штампу, још 2008.
1
Како би се очувала прегледност, за потребе овог излагања треба оставити по страни лингвистичке покушаје надконструкција као што је “централнојужнословенски дијасистем/ centralnojužnoslavenski dijasustav”, (ауторство се приписује Далибору Брозовићу) без обзира колико су непрестано понављање ове интелектуалне еквилибристике и пресија политичке коректности, успели да га наметну и учине “прихватљивим” Прецизније, оставићемо за сада по страни тзв. Други Бечки договор, из 2002, који је сазвао Катичићев наследник Gerhard Neweklowsky.
Изгледа да и већини наших лингвиста окупљенх у САНУ још нико није довољно гласно рекао да тај језик (више) не постоји, ако је икада и постојао заснован само на политичкој вољи интегралног југословнства или југословенског братства-јединства, свеједно.
Далеко би нас одвело да сада разматрамо како је један језик, српски, угошћујући друге био спреман да изгуби себе, несебично поклањајући себе и своје име другима, онда када су они зарад политичке пробитачности одбацивали своје (у извесној мери кодификоване) језике (засноване на властитом vernaculumu), привремено подређујући своју језичку политику сопственом политичком и националном васпостављању.
Срамота је утолико већа што је српски језик не само имао ретког кодификатора Вука Стефанивића Караџића (уз све његове мане), већ и довољан број образованих интелектуалаца, још у 19. веку вољних да покрену и носе и кроз целу прву половину бурног 20. века идеју и рад на речнику српског језика. Од идеје Стојана Новаковића (1888) до рада на Српском речнику Краљевске (Српске) академије наука од 1893 до 1953. године (када је Речник преименован у речник српскохрватског језика) српска је држава прошла кроз више ратова него што је имала мирних декада, али се од српког речника није одустајало.
За педесет, углавном, мирних поратних година речник српско-хрватског једва да је превалио половину.
Не сумњам да је исто многима пало на памет, као што су неки и имали довољно одважности да покрену то питање много раније, да само поменем професора др Петра Милосављевића или проф. др Милоша Ковачевића, или у самој САНУ академика Драгослава Михаиловића, кога су подржале тек неке колеге. Очито не довољно. Мора бити да је носталгија за младошћу, или неспособност да се стварности гледа у лице сувише јака код оних који се данас заносе да ће се “идилична времена нашег заједништва”, већ колико сутра, вратити.
Није без утицаја ни њихова увереност да ће ако не наклоност бивших земљака, а оно сигурно притисак већ пословичне међународне заједнице учинити да се сви нађу под окриљем једног језика, баш као некад.

Један – два – три – један
Неколико чињеница је индикативно. Док би се као анегдота могло испричати како је Трибунал у Хагу прво здушно подржавао постојање три различитиа језика: српског, хрватског и бошњачког (српски наравно као последњи, објашњавајући то разлозима абецеде), а у складу с међународном подршком “младим демократијама тек ослобођених земаља” – да би притиснут беспарицом, и очито комотним понашањем симултаних преводилаца који су се замењивали (без обизира за који су језик били ангажовани, а нарочито у време уобичајених божићних и новогодишњих распродаја), већ пре десетак година за своје потребе формирао административни језик називајући га Бе-Ха-еС, остале чињенице су упозоравајуће.
Европска унија одмах затим, прихватајући оно с чиме се сусреће у медијима, као и сећајући се да је на простору западног Балкана такав “јединствен” језик постојао до недавно (шта смета што је био и кодификован и именован политичком моћи – и не треба заборавити, сервилношћу српских лигвиста), већ неколико пута током овог десетлећа покреће питање језика за земље западног Балкана у поступку прикључивања Унији. О томе се на органима ЕУ расправљало и 2007, као што се расправља и ових дана, у процесу приступања Хрватске Европској унији.
Предлог у извештају парламентарног известиоца Ханеса Свободе је да се у употребу врати српско-хрватски језик, као што то предлаже веома необичан и изричит амандман који су дале Немица Франциска Катарина Брантнер и Холанђанка Марија Корнелинсен (парламентарна група Зелених):
“Evropski parlament skreće pažnju na činjenicu da je originalni srpsko-hrvatski jezik sada podeljen u razne službene jezike u nekim zemljama potencijalnim kandidatima, ističe da troškovi prevoda i tumačenja znatno utiču na proračun (буџет) institucija EU-a, te poziva Komisiju da zajedno s hrvatskim vlastima pre pristupanja pronađe primeran aranžman po pitanju hrvatskog jezika koji neće sprečavati kasnije zaključivanje sveobuhvatnog sporazuma o jezicima s Bosnom i Hercegovinom, Crnom Gorom i Srbijom kada te zemlje postanu članice EU-a” 2, гласи тај амандман.
Оно што су и како су наши медији пренели гласи управо тако.
Међутим, ликовање већине српских филолога, а верујем да га има, не верујем да може бити дугог века.
Наиме, улазак у било коју, па и у европску заједницу народа не само да подразумева одрицање дела себе (знамо то сви, па и они), већ затиче Србију и српски језик обогаљене непотребним дводецениским радом на Речнику (и у великој мери на Правопису) – то је и последњем скептику очигледно – једног административног и на политичкој моћи заснованог језика, и уз то мртвог.
Истовремено, док су се други народи ових деценија бавили развојем, учвршћивањем, или макар основном кодификацијом српског језика именованог својим политичким именом, дотле су се српски лингвисти, њихов претежни део, а међу њима посебно они који су у позицији да одлучују, уљуљкивали да ће неки моћан ауторитет вратити статус кво у коме су се деценијама препоручивали (допуштајући себи попут једног барда лингвистике да Мирославово јеванђеље називају “највећим спомеником српско-хрватске књижевности”) и поново васпоставити варљиво стање самоуљуљканости заједништва, које подразумева одрицање од себе до самозаборава.
2 EU traži od Hrvata da vrate srpsko-hrvatski jezik; SrbijaNet, 22. јануар 2010. http://www.srbijanet.rs/vesti/vesti-iz-sveta/42120-eu-trazi-od-hrvata-davrate-srpsko-hrvatski-jezik.html
Само, овога пута то никако неће бити исто. Јер, макар на дуги рок марљивост, нарочито Хрвата, извесно је, биће награђена. За разлику од оних лингвиста који себе и даље сматрају сербо-кроатистима, заступајући макар и у назнакама теорију дијасистема, бранећи тако тезу о двоименом народу (sic! – без обзира да ли то тако и сами виде), хрватски, муслимански, па и црногорски лингвисти ове две деценије нису губили време. Наоружани пречишћеним појмовима усвојеног српског језика коме су наденули своја имена, иако им се мора признати и озбиљан градитељски допринос нарочито када је реч о лексици (хрватски) или вођење бриге о (током трајања Југославије) занемареним дијалектима (тзв. црногорски), учврстили су своје присуство у свету објављујући томове стучних расправа, поткрепљених озбиљном лексикографијом.
У таквој констелацији, не сумњам да ће се корифеји сербо-кроатистике још извесно време опирати унијаћењу. Aли, што због опште запуштености српског језика, о којој говори и авантура с почетка, што због своје склоности ка политикaтичком конформизму, врло брзо, а све ради – овога пута бриселског братства-јединства и под притиском бриселског демократског централизма – и сами ће пригрлити одрицање, чак и од назива сопственог језика.
Јер, да није тако не би било могуће у Правопису МС, једином колико толико нормативном правопису (који је оспорен и оспораван бар онолико пута колико је ауторских правописа за ових 20 година објављено), да друго поглавље, о интерпункцији, има наслов Запета или зарез (тачке 186-196), а не само да су сви поднаслови (у којима се тај знак помиње) насловљени “Зарез… и напредни делови реченице”, “Зарез у набрајању…”, већ се кроз читав текст од тачке 186 до тачке 196 користи изкључиво – зарез!?
На страну то што се има утисак да је неко у последњем тренутку пред пуштање штампарске машине (сентиментално или субверзивно) убацио Запету у наслов поглавља. Много је значајније то, што чак ни у тренутку наводне политичке потребе, јер по свему судећи само је она битна, није било довољно стручне свести и савести, па да се, када је већ Новосадски договор престао да важи, а не би ли се српски језик васпоставио бар у мери у којој је то било могуће у том тренутку, макар на симболичкој (иако само лексичкој) равни вратити оно што је Новосадским договором протерано у провинцијализам – ЗАПЕТУ. Та неспремност да се у суочавању са престанком важења једног, ипак, само уговора, врати на своје, већ се (што ће време само показати како тачно), форсирају облици који никада нису припадали београдској редакцији српског језика у време постојања двочланог назива. Након је потпуно истиснуло после и из говорног и из писаног језика, сваки следећи
– постоји само као наредни (чак и на сајту јавног сервиса – РТС) и томе слично. При томе се чак губи из вида да је након у моду увео лигвиста,3 романиста, рођен у Сплиту и то тако што је у “свом”
правопису као довољно дао скромно објашњење: “Након је једнако добра реч као и после, среће се код најбољих
писаца у Србији, од Вука Караџића надаље.” Трагичнија је судбина СЛЕДЕЋЕГ који је истиснут да би сав
простор заузео НАРЕДНИ, иако тај никако не може бити синоним. Уважавајући аргумент да је језик жив и да се временом мења, будући да нисам лингвиста имам право да ми није јасно којим је то путевима спреман (бар како је то код Његоша 4) постао СЛЕДЕЋИ.
А, и Станислав Винавер каже: “Али и поред свих ових огромних тековина епскога, мудрога и
опрезнога говора, садашње време наметнуло нам је нове задатке, и саму промену мелодије, као нешто неопходно да бисмо изразили и себе, и свет око нас. Ако томе не будемо НАРЕДНИ – изгубићемо нашу везу са будућношћу, с тим да ипак не васкрснусмо старо, епско, догматичко, патријархално и дужинско”.5
Поново, као неко ко не долази из лингвистике, не могу а да не приметим да су се макар само правописне или промене у акцентуацији српског језика догађале симултано, или су непосредно следиле велике друштвене и политичке потресе државе у којој смо живели. Тако је то било и после враћања у живот Декларације о хрватском језику (1967), у време Мас-пока (1971-72), у време распада Југославије одмах после 1990, као што је то и у протеклих 10 година. Сваки пут, те промене су одражавале тежњу ка западу, и као што се биљка повија на једну страну (ка светлу), лингвисти су нам прво сервирали акценат на другом слогу вишесложних речи, померајући га за једно место улево.
3
Исти онај који је, руку на срце, у том истом правопису одустао од сопственог инсистирања, од правила формулисаног десетак година раније, да се интернет увек и свагда пише великим словом (у колумни једног
4
5
београдског недељника), допуштајући да може и малим, те сада наводи да “ово питање још није расправљено”. Искрено, не видим зашто је врсном лингвисти, а он то јесте, једна сасвим обична реч: интернет престављала проблем. Третирамо ли га као скуп специфичних протокола који је померио границе стварности, нема разлога да се у тим изузетним приликама не пише великим почетним словом. У свим осталим случајевима када се о њему говори као и о специфичном ауто-путу, као и код телекомуникација, железнице, а што ће бити најчешће, извесно је да ће се писати малим словом. Или, приближно ономе како пишемо Сунце/ сунце и Месец/месец, иако је данас могуће прочитати и наслов Ћопићеве приче “Поход на Мјесец” у званичној школској лектири писан малим поченим словом, иако је реч о називу небеског тела.
Игуман Стефан: Ја сам проша сито и решето овај грдни свијет испитао, отрови му чашу искапио, познао се с гркијем животом. Све што бива и што може бити, мени ништа није непознато; што год дође ја сам му наредан. Петар II Петровић Његош “Горски вијенац”, стихови 2490-2496 (http://www.rastko.rs/knjizevnost/umetnicka/gorski_vijenac_c.html# badnji_vece)
Станислав Винавер: Наша типична стара реченица у “Језик наш насушни”. Цитирано према: Језик данас, Матица српска, бр. 21-22, година IX, 2005, стр. 53
Протеклих десетак година, како се пут на запад појављује као “једина алтернатива”, тако се и акценат вишесложних речи помера
још за једно место улево, па ће тако пАтријарх и пАрламент, а ускоро ваљда и бИцикла (обратите пажњу да књижевни бицикл не може бити изговорен с акцентом на првом слогу) учинити потпуно неразумљивим појмове: успијати (се), бечити се, или ачити се.
На страну то што, иако је лингвистика поставила правило да проклитике имају тежњу да остану самосталне речи, сваки нови правопис све више проклитика спаја с речју која је прати, док истовремено раздваја оне које су у српском језику биле одувек спојене…
Није без основа идеја да би једно мало подробније поређење показало како се у новијим српским правописима проклитике равнају према правилима садржаним у правилима хрватског коријенског правописа, или бар оним из Клаићевог “Korienskog pisanja”
“Hrvatski službeni i književni jezik jest štokavsko narječje jekavskoga odnosno (ekavskoga) govora… Na hrvatskom se jeziku ima pisati po korienskom, a ne po zvučnom pravopisu…”
Iz zakonske odredbe o hrvatskom jeziku, o njegovoj čistoći i o pravopisu.6
Дакле, Правопис Матице српске 1993. (1994) морао је српски језик очистити од компромиса насталих током деценија заједничке државе и административно прописаног “заједничког” двоименог језика, да би у својим следећим издањима тај посао могао да заврши и коначно се позабави српским језиком. Међутим, не само да од тада чекамо ново издање, већ је и поновљено издање из 2002. исцрпљено, а лингвисти нас уверавају да на новом правопису раде, иако га не објављују.
Исто тако, није било никаквог озбиљнијег разлога због кога се “Речник српско-хрватског књижевног и народног језика” није могао преименовати већ од следеће свеске у “Речник српског језика”,
што он по својој природи и јесте; и не само то већ – именовати га оним именом које му је ускраћено нагодбом србо-хрвата 1953. године. 7 Истовремено, једини додатан посао било је очистити грађу од речи које долазе из кајкавског и чакавског (језика), као несумњиво страних, што би се свакако морало урадити и са већ објављеним свескама када оне поново дођу на ред да буду објављене (у сваком случају врло брзо по завршетку Речника, или зашто да не, упоредо са свескама које још нису објављене). Међутим, како су лингвисти који су одговорни за нормирање српског језика заправо лингвисти неког другог, хибридног језика, или бар они себе тако поимају, сигурно је да сав посао није могао бити бржи.
Треба имати у виду да овакве институције по својој природи јесу и тешке и троме, али и да је 20 година више него довољно вре-
ме и за озбиљније послове од завршетка тек једног речника. 8 Штавише, то је тек једно од не само лингвистичких питања која се више од 20 година гурају под тепих, никада отвореног, па
тиме и не расправљеног српског односа према укупном југословенском наслеђу.

Пропадају они који су спори
Имајући у виду инертност и носталгичност српске (или исправније, српско-хрватске) нормативистике у основи су могућа и реална два сценарија.
Један, да уласком у Европску унију, Срби сасвим изгубе сопствени језик, јер – не само да ће Хрватска ући знатно раније, већ она данас има неупоредиво развијеније главне полуге очувања језика, који назива хрватским (иако се он у извесној мери лексички одвојио од свог српског порекла), али и јасно профилисану језичку политику. Губљење српског језика у јавном дискурсу бар у прво време ће ићи преко већ сада постојеће лексичке зависности (као што су: ужитак, гледе, изведба, понукати, дојам…) ширене пре свега телевизијским програмима, а затим врло брзо и преко административног језика потпомогнутог што материјалним, што помодарским разлозима. Све остало ће доћи као природан пут потискивања слабијег, иако бројнијег а не само изворног, до потпуног историјског парадокса – да ће Срби бити једини народ у историји који ће се одрећи имена сопственог језика, да би свој језик поново примили, преобликован и натруњен другим јужнословенским језицима (посебно кајкавским и чакавским), овога пута под хрватским именом.
Друга могућност која се током ове деценије интензивно развија углавном преко интернета, а која као активисте окупља људе југословенске провинијенције, без обзира да ли су лингвисти или не, има за програм стварање заједничког језика свих јужних Словена под именом штокавског језика 9, чије је писмо латиница, а који превазилази проблеме екавског, и(ј)екавског и икавског изговора враћањем (латиничне) графеме јат, ě 10.
Слоган ове иницијативе је “Ma kako ga zvali – ipak je jedan!”, а објашњење: “Varijantnosti zagrebačkog, beogradskog, sarajevskog i
8 Свакако да треба имати у виду и то да тромост у овом случају значи и неспремност да се са класичног система картица пређе на технолошки не само савременији, већ ефикаснији систем сређивања постојеће грађе. О тромости, уосталом, говори и то да се гласило Матице српске за културу усмене и писане речи Језик данас рачунарски слаже у интерном ћириличном кодном распореду, тако да свако цитирање (према електронском издању) значи и обавезу прекуцавања цитираног текста.
9 Сличне су природе, иако заступљени само у траговима: илирски, средњејужнословенски… и остали конструкти настали ради избегавања српског као назива језика.
10 Иначе,идејавраћањајатанијеоригиналандоприносовихактивиста.Залагање за разматрање враћања јата (Ѣ и, ѣ) у новије време припада проф. др Радмилу Маројевићу, док се ова иницијатива, доследно свом политичком програму залаже за увођење јединственог писма – латинице, па сходно томе и сасвим неприхватљиве “рогате” позајмљенице, Хусове графеме.
6 7
A. B. Klaić, Koriensko pisanje, Državni ured za jezik, Zagreb, 1942.
Тек као куриозитет, вреди поменути да је доајен домаће лингвистике, академик Александр Белић, који је и најзаслужнији за преименовање Речника српског језика 1953. године, то одбио да учини раније, и чак, одговорио краља Александра од намере да још 1929. године у циљу јачања кохезије младе државе учини то исто и преименује га у Речник српско-хрватског језика.
podgoričkog editoringa unutar štokavskog jezika na nivou su sinonima istog jezika”, и програм: “Ukoliko bude světa, jedinstvo kulturnog prostora doněće kroz 60-ak godina unifikovani štokavski jezik”. 11
Руковођенајаснимхрватскимлингвистичкимпрограмом, ова иницијатива представља само један огранак већ двадесетак година дуге пропагандне кампање Матице хрватске на интернету. Највероватније, као што је то била и с хрватске стране иницирана расправа о српском језику на страницама српске Википедије, која се по српски језик завршила не нарочито славно (сводећи “српски допринос” на денунцијацију језикословаца из Србије), да и ову иницијативу води сличан тим хрватских језичких стручњака, чији је трбухозборац обично анонимус који се крије иза надимка попут Мир Харвен (и слични), а да заправо читава игра и нема првенствено лингвистички ни значај, а ни домет. Али, више него успешно она свој програм остварује стварајући и обликујући јавно мнење, и то не првенствено домаће, већ међународно.
Оба ова сценарија се чине једнако вероватним.
Синхронизована акција свих српских медија да у једном дану, и то баш на Дан матерњих језика, добро познато португалско острво Мадеру, именују управо онако како га западни суседи пишу, иако га тако не изговарају – баш по правилима кори(ј)енског писања – МадеИра, могла би дати добро погонско гориво теоријама завере, или бар нападу параноје. Овако, то остаје само звоно на узбуну пред, тек неким случајно изабраним запитаностима над српским језиком.
***
Сасвим је сигурно да излагање које се позива на Дан матерњих језика, не може а да не помене оне који су се огласили неколико дана раније: Удружење за заштиту ћирилице српског језика “Ћирилица”, које је објавило саопштење; као и професора др Милана Шипку који је текстом у недељнику НИН 12 иницирао “организовање добро припремљеног широког, репрезентативног и компетентног скупа посвећеног проблемима србистике данас”, а за који он очекује да покрене, између осталог, и оснивање друшвеног тела ширег састава, Савета за српски језик, сматрајући да: “Српски политички фактори, лингвисти, научни радници и српска културна и друштвена јавност у цјелини, ни двадесет година након развргавања југословенског државног заједништва још се нису званично одредили према новонасталој ситуацији у области језика и језичке културе, нити су формулисали основе српске језичке политике”.
Овакве се оцене не могу дати о ауторима Слова о српском језику, које је донето после научне расправе, а на иницијативу Светског сабора Срба, на Спасовдан 1998. године. Међу потписницима,
11 Sistematizacija i stavovi: Dr. Korađo Merlokampi (Coraggio Merlocampi) 12 Шутња и љутња, НИН, број 3086, 18.02.2010.
угледним српским филолозима и писцима, су: др Вера Бојић, др Мирјана Влаисављевић, Предраг Р. Драгић Кијук, др Драгољуб Драгојловић, Милорад Ђурић, проф. др Милош Ковачевић, Жарко Команин, Зоран Костић, Војислав Лубарда, проф. др Радмило Маројевић, проф. др Петар Милосављевић, Слободан Ракитић, Тиодор Росић, проф. др Божо Ћорић и мр Михајло Шћепановић. Њима место на таквом скупу сасвим сигурно припада не само по значају који њихов рад има за науку о српском језику, исто као и за српску књижевност и културу, већ и једноставном чињеницом да су током протеклих 20 година, упркос отпорима и притисцима сербо-кроатистике (која би да се данас, можда, бар у једном свом делу, врати интелектуалној пристојности), истрајали на свом професионалном поштењу и научној части, не одступајући од српског језика, без обзира на његову судбину.
*ИзговоренонатрибиниЗвонозаузбуну–ишчезавањесрпскогјезика; клуба Студеничког круга Боготражитељ, 23. фебруара 2010. године.

Језик и писмо
13. 03. 2011
Небојша Радић

Судбина Дон Кихота и његовог језика

У склопу наше потраге за идентитетом властитог језика и у оквиру наших настојања да изградимо и артикулишемо његов, па и наш, идентитет предлажем посету Дон Кихоту и његовом језику.
Сви смо ми добро упознати са причом Мигела де Сервантеса о витком витезу тужна лика и његовим настојањима да на коњу Росинанту победи ветрењаче и освоји руку срцоломке Дулчинеје. Сви сигурно знамо и то да је он писао негде у 16-17 веку. Кренимо зато у његовом друштву да посетимо језик којим се он служио, шпански и да упознамо барем делић судбинe и карактера овог језика.
Данас у свету има скоро четиристотине милиона људи којима је шпански језик матерњи. То чини шпански другим најраспрострањенијим језиком на свету, одмах после кинеског а за нијансу пре енглеског!
Шпански је званични језик у двадесетједној земљи света и у скоро свим светским организацијама, од Уједињених Нација до Антарктичке Повеље. У Европи се говори у Шпанији. У Јужној и Централној Америци се говори у свим земљама осим Бразила и још неколицине мањих доминиона Француске (Француска Гијана), Холандије (Суринам) и Енглеске (Гијана и Фокландска Острва). У Сједињеним Америчким Државама шпански говори око дванаест посто становништва, тридесетчетири милиона људи, и то као матерњи језик. Шпански се говори и на Филипинима као и у Екваторијалној Гвинеји и на Ускршњим Острвима (која припадају Чилеу) а исто тако и у земљама са активном имиграцијоном политиком, на пример у Канади, Аустралији, Немачкој…
Када се урачуна и број људи у свету који говоре шпански као свој други језик долазимо до цифре од око петсто милиона. На пример, у Великој Британији, земљи где ја живим, говори се енглески а вековима је француски био, и још увек јe, омиљени страни језик. Међутим, у последњих десетак година се тај тренд мења и сада је број оних који уче шпански достигао број оних који уче француски. По први пут у историји британских острва!
Шпански језик је настао од вулгарног (народског а не ученог) латинског, спада у групу романских језика и сродан је португалском, италијанском, француском и румунском (од већих језика).
Е сада долазимо до оне територије која је нама необично занимљива. На пример, који језик говоре у Барселони (Шпанија)? Говоре каталонски! А како они онда зову шпански језик, пошто су и они Шпанци? Зову га кастиљански!!! А који језик говоре у Галицији (област у Шпанији, Сантјаго де Кампостела)? Говоре галицијски! А у Баскији (Билбао)? Па говоре баскијски!
Дакле, то што ми, и сви други, зовемо шпанским језиком је историјски познато као кастиљански, значи језик области Кастиље. Овај се језик кроз векове наметнуо и постао стандардни језик комуникације у Краљевини Шпанији и њеним колонијама. Шпанска Краљевска Академија је та која је усвојила име шпански и тако коначно крстила национални језик. Шпански устав додуше прописује да је званични језик те земље кастиљански (castellano)!
А како овај језик зову људи у свакодневном животу? Углавном га зову кастиљански, како у самој Шпанији тако и Јужној и средњој Америци. Странци (сви ми) га зову нормално, шпанским језиком!
Да ли на пример Аргентинци или Чилеанци воле да свој језик зову именом друге земље? Не баш, више воле да га зову… кастиљански! Елем, у свим овим земљама се говори исти језик (са различитим
акцентима, понеком речи…) који како смо видели има два имена. У Шпанији смо видели да има бар четири аутохтона језика који су у дневној употреби. У Мексику на пример, има чак негде између
шездесетпет и сто домородачких (indígenos) језика и ови језици имају од пар милиона (náhuatl) до двадесетседам (aguateco) корисника. Кад смо већ код Мексика, устав ове земље не препознаје шпански као званични језик, исто као што Сједињене Државе немају званичан језик (нпр. енглески). У Мексику, деведесетдевет одсто становништва говори шпански а многи говоре и још један домородачки језик. Занимљиво је такође приметити да је мексичка влада донела уредбу по којој је национална химна преведена на све језике који се говоре у земљи.
Једно од следећих занимљивих питања би могло да буде у вези разних варијанти шпанског језика. Мора наиме бити да има разлика између варијанти језика којим се служи готово четиристотине милиона људи. Има, и те како. Задржаћу се овде на једној лако препознатљивој и занимљивој разлици која постоји између стандардног иберијског шпанског и америчких варијанти а то је изговор c и z. Наиме, ова два фонема се у Шпанији (углавном) изговарају као безгласни, зубни фрикативи а то је на пример, звук сличан изговору енглеског th као у речи thing. У Америци међутим, тог гласа нема већ се то изговара исто као и s. То значи да америчке варијанте не разликују по изговору речи cazar и casar, ловити и женити се. А можда су и у праву да ту превелике разлике и нема!
Но, да се на крају овог нашег путовања по царству шпанског језика вратимо у матицу, на Иберијско полуострво. Ако/кад се нађете у Барселони да ли можете да комуницирате на шпанском (кастиљанском)? Свакако, Каталонци су изузетно љубазан свет и врло радо ће са вама попричати. Додуше, пошто су они исто тако и поносит свет они ће међусобно и даље ћаскати на каталонском, на свом језику. Исто ће то урадити и Баскијци и у Галицији као и оних двадесетседморо што у Мексику говоре aguateco!
Да вас сад само подсетим да је сврха овог нашег лингвистичког путешествија да бацимо поглед преко плота и видимо како су други и да ли су решили језичке проблеме. Ето, открили смо да када загребемо и наизглед тако монолитну структуру шпанског језика наилазимо на многе друге како језике тако и изговоре и занимљиве ситуације које нам указују на мирољубиву (после неколико крволочних векова) коегзистенцију језика, народа, култура, историја па чак и људи. И то не зато што проблема немају и нису имали већ зато што су те проблеме углавном или решили или активно решавају.

Портрети
13. 03. 2011
Живко Церовић

Људи који су измислили сопствени живот: Момо Капор

Први парадокс везан за књижевно дело Мома Капора, који је деценијама био најчитанији југословенски и српски писац, јесте ноторна чињеница да га је званична књижевна критика неоправдано заобилазила. Ако се и позабавила неком његовом књигом, онда
је то било кратко и штуро, најчешће у форми дневне критике, или у колумни “нове књиге”. А дело Мома Капора је збиља обимно, садржајно и богато, лексички разнородно и, надасве, изазовно. Оно пружа мноштво тема и за најпробирљивијег књижевног критичара или књижевног историчара. Капорово стваралаштво чини више од четрдесет наслова а обухвата књиге прича, збирке есеја, водиче кроз сликарство и литературу, романе, ратне дневнике и белешке, новинске колумне, које су чиста литература, филмске сценарије, синопсисе, текстове телевизијских и радио, те позоришних драма играних диљем “наше некадашње”.
Други парадокс везан за овог писца је у томе што се критика у случају Капора најчешће служила којекаквим сврставањима и флоскулама, што су били начини да се избегне озбиљније критичко читање и тумачење његовог дела. Једна од тих “општости” јесте и назив за његово дело “проза у траперицама”. Друга је, пак, она о Капору као “нашем Селинџеру”. Они који су то говорили, могло се одмах видети, никада нису прочитали неку Селинџерову књигу, а најмање култног “Ловца у житу”. Иако у добром броју Капорових књига егзистира тема младих, Капор је, био озбиљан, студиозан, писац, највише окренут темама свог времена, као и изазовима историјских промена и догађањима која су драматично мењла свет у коме живимо.
Трећи парадокс јесте тај да је Капорова литература одмах, на самом почетку његовог књижевног стваралаштва, обележена као “лака литература”. Ни данас, после четрдесет година од када сам
чуо за такву поделу књижевности, и то из уста једног универзитетског професора, не успевам да докучим која је то литература “лака”, а која је, пак, “тешка”. Још један парадокс, уско повезан с поменутом поделом, полази од тога да Капор “чим брзо, а самим тим, много пише” онда то што је написано не може бити мисаоно
и дубоко, тј. озбиљно. Стара латинска мудрост, која је се приписује Катулу, напротив каже: Cito scribendo non fit, ut bene scribamus, ben nescribendo fit, ut cito, што у преводу значи: “Ако брзо пишемо, не значи да пишемо добро, али ако пишемо добро онда пишемо и брзо”.
Генерализован приступ Капоровом делу најбоље се могао видети приликом доделе “Нинове” награде за књижевност, сигурно најпрестижније награде за роман на српском језичком простору, за 1999. годину. Фаворит за награду од почетка је био Момо Капор, чији је роман “Леп дан за умирање”, водио у прва два круга гласања. Изненада, под заиста још увек необјашњеним околностима, награду је добио аутсајдер Макс Еренрајх Остојић за роман
“Карактеристика”. Познати књижевни критичар, иначе један од чланова тог жирија, касније је изјавио да су превладали еснафски и други притисци.
Кључно је било залагање једног члана жирија, блиског врховима Удружења књижевника, да се гласа за Еренрајха, јер добар део чланова тог удружења сматра да Капор нема “потребну дубину” која се тражи од добитника ове награде. Други ће критичар, члан истог жирија, касније написати да се: “Еренрајхов роман не може препоручити као најбољи роман, пре свега зато што није најбољи роман. Сваки иоле поштен критичар или острашћени гутач књига наћи ће Еренрајховом роману многу ману.” Ова накнадна оцена сличила је прању руку после недостојног дела. Роман “Леп дан за умирање” продат је у више од двадесет хиљада примерака и још увек се продаје, док је Еренрајхов роман купило свега 300 читалаца, заједно са библиотекама (подаци издавача).
Додела “Нинове” награде за 1999. годину отвара једно од кључних питања у односима књижевног стваралаштва и књижевне критике – прво, како и зашто наша књижевна критика, као део корпуса науке о књижевности, па тиме и националне историје књижевности, дозвољава да значајна књижевна дела буду заобиђена и заборављена, и друго, могу ли критичари уопште да буду вођени уским секташким или приватним интересима. Бити књижевни критичар, или критичар уопште, значи бити личност која се бави не само тумачењем, процењивањем неког уметничког дела ради његовог бољег разумевања и рецепције, већ и утиче на формирање књижевног укуса и вредности. Због такве улоге, критичар увек мора бити вођен високим естетичким и етичким принципима. Нажалост, код нас се критика најчешће водила другачијим мотивима. Она је, нешто због конфомизма а више због критичарске јаловости или стваралачке немоћи оних који се њоме баве, или, пак, потпуне заслепљености одређеним догмама, односно владајућим теоријским идејама и принципима, неретко била оруђе у рукама прво политичких , а потом књижевних група и кланова.1
Појава Капора почетком шездесетих година била је отклон од познатог начина приповедања, јер се његово стваралаштво разликовало од тадашње прозе и жанровски и тематски и стилски. Мада је његова прича наоко сличила новинском фељтону, њена основна карактеристика; која се временом није много променила, била је да је испричана занимљиво, лако, лепршаво, са много необичних драмских обрта и ситуација, са доста језичких игара и каламбура, прожета хумором, иронијом, али и сталном сетом и носталгијом. Капорова реченица је била и остала кратка, синкретична, језгровита. Не без разлога, Мирослав Крлежа је о Капору говорио као “о оном српском Чехову, који пише само кратке приче.” Капор измиче покушају сваке дефиниције кратке приче, јер у његовим причама има много од Поовог “јединства радње”, “технике сажимања” Фридмана, “откривања лика” Строуда, “тона” Надин Гордимер или “лиричности”, како је дефинише Моравија. Капор је међу првима код нас схватио да данашња новела од читаоца захтева активно суделовање. Ради се о томе да се од читаоца, а не писца, тражи да успоставља одређене тематске и значењске односе у оквиру текста.
Може се рећи да Капор није код нас имао претходника и узора, сем можда Матије Бећковића; који се, као др Јанез Паћука, у некадашњем “Спорту и свету”, а касније само “Свету”, на особен начин, бриљантно, забавно и лако, поигравао с нашим манама, заблудама, тврдоглавостима, једном речју нашим разнородним колоритним карактерима и психологијама.2 Капору, који је имао истанчан осећај за детаљ, оштро и неподмитљиво око за стварност, такорећи ништа није измицало. Он је од почетка био прототип модерне мултимедијалне личности.
Био је сликар и писац, новинар и водитељ, већ зато што је познавао душу сваког од медија, што је знао да користи мане и предности сваког од њих. И у томе је особен у нашој књижевности, јер се од писца очекује да седи у кабинету и смишља живот. Капоров кабинет, његова библиотека, били су улица и кафана, та света и наиспиративнија места српске политике и културе током два последња столећа. Ту је он најчешће налазио теме за будуће приче и романе. Он ће сам једном приликом записати да најбоља дела наше књижевности нису она која су објављена већ су то она која су испричана у кафани, јер је приповедаче, једноставно, мрзело да то ставе на хартију. Капор је био велики светски путник, тако различит од његових савременика, постмодерниста, који путују само друмовима докумената и књига. Са својих честих путовања
широм планете он ће донети неколико збирки прича и романа, а његови путописи нису само путовање кроз географски простор, већ су и својеврсно путовање кроз омеђени историјски простор. Капор ће, као ретко ко пре њега, скренути пажњу на многе наше неправедно заборављене личности и догађаје. Он је у нашој књижевности обновио и вратио сјај путопису, тој скоро заборављеној књижевној врсти.
Не треба испустити из вида чињеницу да је Капор, некако у исто време када и Миодраг Булатовић, у нашу прозу увео садржаје који се могу означити као “емигрантска књижевност”. Други пол тог тематског круга је “Роман о Лондону” Милоша Црњанског. За разлику од Капора и Булатовића, Црњански се темама сеоба, странствовања, избивања, бави у скоро свим својим делима, као и у бројним својим песмама. То је вечна тема Одисеја. Ови млађи ствараоци иду од једног облика фантастичне и фантазмагиричне књижевности, ропства, интернационале зла, трговине људима, злочина (М. Булатовић) до носталгичних, реалних исповести нове генерације, “социјалистичких емиграната”, које је живот насукао негде на обале Америке, Канаде, Аустралије или Европе. Капорово причање нема ту драмску дубину коју има приповедање Црњанског, ни тај ореол заумности који прати Булатовића. Капорове приче и романи о емигрантима имају једно друго важно својство – широк мозаик разнородних личности и карактера, датих каткад као кроки, осенчених једноставним потезима, али са дубоким психолошким опсервацијама и порукама. Сви његови јунаци-емигранти су губитници.
Капорјебиовеликииноваториудругимдоменимакњижевног стваралаштва. Он је у нашој књижевности пробудио пажњу за неким, помало заборављеним књижевним жанровима. Он ће, као што је то урадио са путописом, слично урадити и са књижевним есејом, са књигама-дневницима, које су више од фељтонских записа јер имају неспорну књижевну вредност и најчешће су или отворена полемика писца са светом, артикулација националног осећања и поноса, одсликавање културног тренутка или, пак, ламент о пролазности идеологија. Ипак, највећи домет Капор ће остварити у процесу интеграције слике и текста. Та заборављена књига- сликовница; која је пре појаве фотографије, али и касније, била једна од доминантних врста штампаног текста, под Капоровом руком добија нову димензију. Увођењем слике у текст, он проширује комуникацијску раван књиге. Наша књижевна критика, сем спорадичног помињања те чињенице, није се позабавила дубљим ишчитавањем тих порука нити је сагледала њихов утицај на читаоце. Цртеж, наиме, није само ту да улепша књигу, да је направи примамљивом за око. Он је ту да нам исприча различиту причу, да оствари њену другачију, додатну, мултивалентну презентацију. Истовременим ангажовањем ока и уха рукопис постаје вишедимензионалан и вишезначан. Мозаички приступ, или две слике, текст виђен као слика и цртеж, наоко пригушују визуелно као такво, али производе највеће могуће узајамно дејство свих чула.
Наша књижевна критика се, нажалост, није позабавила још једним изузетно важним сегментом Капоровог стваралаштва. Реч је о хибридности. Мада Капор често користи класичне приступе у грађењу приче, неретко је, такође, код њега уочљива хибридност или наговештај надолазеће хибридности жанрова, мењања познатих књижевних врста. Ради се, наиме, о томе да нови медији, нове технологије почињу суштински да мењају и медије и поруку, а тиме мењају не само новинарство већ и књижевност. Проширење медија, инкорпорирање различитих медијских садржина и у оквиру једне исте поруке, појачавају узајамни утицај медија на књигу и књиге на медије. Конвергенција, не само жанрова, већ и медија постаје примарни облик међузависног деловања у савременој култури, чиме се мења и сама суштина културе. 3
За српску књижевност Момо Капор је био веома важан као писац који је проширио постојеће језичко поље и унапредио језичку праксу. У слободнијем коришћењу језика он није имао претходника и узора, сем можда Винавера и неких надреалиста. Он је у нашу књижевност, пре свих, увео језик улице, одређених социјалних група, а пре свега језик младих, као равноправан и прихватљив књижевни језик. Његов исказ је, због језичких каламбура и играрија, због експериментисања сленгом и локализмима, творбом кованица често добијао једну нову димензију, што је резултирало лаком и ничим омеђеном рецепцијом. Тиме је његова прича постајала уверљивија, забавнија и самим тим и популарнија. Капор је, иначе, најчешће приповедао у првом лицу, чиме је постизао већи степен прихватљивости и уверљивости, али је у својим романима користио позицију приповедача као неутралног лица, дакле говор у трећем лицу. Следећа карактеристика Капоровог језика је виртуозно симултано коришћење екавског и ијекавског дијалекта, које читалац најчешће и не примећује.
Капор је изванредно владао и композицијом. У сваком његовом роману структура је различита. Он ће се у неким романима враћати темама које је раније користио, али су сада они дати у новој матрици. Најилустративнији су у том смислу “Фолиранти” (1974) и роман “Конте” (2003) који су, по истом предлошку, испричани на два различита начина, као извесна временска парабола о младим и старим фолирантима, или о људима који су измислили сопствени живот. Посебан део Капоровог стваралаштва јесте његов ратна литература. Он се бави ратом не да би исповедао мржњу, већ да би испричао тужне судбине оних који су изгубили и земљу и сопствени живот, остављени и одбачени од света и народа коме припадају. Циклус романа и прича о рату сигурно је, са класичног критичарског становишта, најзначајнији и најуспешнији део Капоровог књижевног стварања. Међутим, не сме се испустити из вида да је Капор, поред Небојше Јеврића, написао најбоље новинске текстове о рату у новије доба. Тиме је потврдио да је добар писац увек и ангажован писац.
Ангажованост и префињен осећај за меру својствен сликарима, посебно ће доћи до израза у Капоровом драмском стваралаштву: Оно је веома разнородно и креће се од монодрама до филмских сценарија, са мноштвом добрих телевизијских и радио драма. Највеће део његових позоришних комада доноси причу са наоко једноставним заплетом и с питким, осмишљеним дијалозима, који помало подсећају на раног Александра Поповића. Представа по књизи “Белешке једне Ане” играна је преко деценију, све док главна глумица није имала довољно година да игра мајку главне јунакиње. Мало је познато да је Капор написао много сценарија за кратке игране филмове као и бројне синопсисе за документарне и наменске филмове, али је овај његов рад остао несистематизован или је изгубљен. Сценарији које је писао за велики екран, поседовали су магијску једностваност и поражавајући ниво комуникативности. Поменимо само сценарио за филм “Валтер брани Сарајево”, који јебио и остао најгледанији југословенски филм свих времена. Из једног сценарија, који никада није реализован, настаће доцније један од најбољих српских романа друге половине 20. века – “Зелена чоја Монтенегра.”
Зашто је наша критика, која се иначе никада није ослободила олаког етикетирања и генерализовања, Капора квалификовала као писца “тинејџерске прозе” или пак “нашег Селинџера”? Радило се, наиме, о обичају да критичари; и они из дневне штампе и они из књижевних гласила, једноставно преузимају одреднице и генерализоване оцене о неком ствараоцу од неког другог критичара, не заглеадајући шта се налази испод површине. То је она пракса која ће бити бити означена у америчкој универзитетској књижевној критици као “замка конформизма”, или неселективно преузимање специјализованих садржаја. Не кажем да Капор није писао доста о младима и за младе. Али, једноставно, он је инстиктивно, пратећи одрастање своје деце, нашао да дотадашња литература за младе не комуницира на прави начин са генерацијом која долази, која има различите укусе, и која “страшно брзо одраста” (М. Капор). Пишући о младима и за младе Капор је поново био иноватор, јер је одбацио праксу и владајући модел ткз. омладинске књижевности, те премостио тенденције пуког опонашања модерне прозе за младе тог доба, пре свега оне коју је устоличила Франсоаз Саган, а код нас протежирали Гроздана Олујић и
Синиша Павић. Он је у прозу за младе увео њихов језик, њихове идиоме, њихов сленг, који се рађао под утицајем нарастајуће имплозије медија.
Капор је као ретко који писац пре њега био и веома заинтересован за продуктивно експериметисање са предлошцима старије литературе, али не и њиховим инкорпорирањем у сопствени текст Предлошци су за њега били само инспирација за будуће приче или романе. Капор је написао једну од најлепших књига код нас, делу које је похвала књизи и књижевности. Реч је о зборнику портрети
“Сентиментално васпитање” где су скупљене приче које су највише утицале на њега као писца са изванредним пропратним коментарима, којих се не би застидео ни један вредан књижевни критичар. Капор се, такође, усудио да напише приручник за будуће писце, откривајући тајне и рецепте из своје стваралачке алхемијске лабораторије. У нашој литератури ништа занимљивије није написано о књизи од времена када је Милован Данојлић објавио “Како је Доброслав протрчао Југославију”. Мало се зна да је Капор био велики пропагатор књиге. Он је ретко кад одбијао позиве бројних библиотека широм Југославије, а касније Србије, за гостовање ли промоцији неке своје књиге или на промоцији књиге уопште. Остаће забележено да је он једини наш писац који је био једнако популаран и у Хрватској, Србији, Босни, Црној Гори или Македонији. Уосталом, данас је најчитанија књига у Хрватској његов “Водич кроз српски менталитет”.
О Капору као књижевнику и врло талентованој и надасве комуникативној личности најозбиљније и најбоље је писао један од највећих наших живих писаца Добрица Ћосић. У својој књизи
“Пријатељи” објављеној 2005. године Ћосић каже: “Неки “тешки”, “с дуплим дном”, озбиљни” и преозбиљни, “значајни” и мање значајни писци, и они стари и они млади, надмоћно, иронично, комотно, често и завидно називају Капора “лаким” и “забавним” писцем, потцењујући занимљивост као прво приповедачко својство сваке добре прозе, а управо том занимљивошћу и актуелношћу се одликује Капорова проза”.4 О Капоровој прози, али и о Капоровом осећању националне припадности Ћосић ће рећи: “Аполитичан, свим симпатичан, популаран после две прве објављене књиге (“И друге приче’ и ‘Хеј нисам ти то причала’) Капор шокира књижевну конформистичку интелектуалну чаршију 1961. године када потписује ‘Предлог за размишљање’, одговор српских писаца на објављену загребачку ‘Декларацију о називу хрватског књижевног језика’, којом се идеолошки почиње да разбија јединство српскохрватског језика и започиње хрватска сецесија у Титовој Југославији,
снажно манифестована у србофобији и антијугословенству хрватског МАСПОК-а, 1971. године. Жестока политичка кампања поколебала је многе потписнике, али не и Мома Капора”. Он ће, сведочи Ћосић, после тога, пуних седам година у женском листу “Базар”, под псеудонимом, објављивати “Белешке једне Ане”, које су биле најпопуларније штиво не само читатељки, већ и многих студената књижевности и мушкараца уопште. Игор Мандић и Веселко Тенжера, тада водећи млађи хрватски књижевни критичари тврдиће да је то “једна озбиљна литература”.
Оно што је Капора разликовало од већине српских писаца који су почетком распада Југославије одлучили да заћуте, или да нојевски завуку главу у песак на само помињање националног осећања, било је то да је он “стао на браник своје нације, стао на страну оних који страдају и пате. Стао је настрану свог народа: личког, кордунашког, крајишког, херцеговачког, сарајевског, романијског, семберијског, српског народа” (Д. Ћосић). И Момо Капор је, каже Ћосић, следио Црњанског, определио се за Србију и завичај, зато што је толико напаћен, што је толико несрећан кроз векове. И он, као његов вршњак Милован Данојлић, “умни и свесни исповедник и трагалац за целом истином о себи и свом народу у времену његове историјске пометње, великог страдања, и казне коју је од међународне заједнице понео за своје грехе и заблуде”, сазнао је “оно што га је донело на свет, он је незамислив изван историје и географије… и да је кућни праг највиша планина, а родно тле најтврђе опредмећење телесности, међа која се у себи носи и никад не прекорачује”.

1
Само се тако да објаснити чињеница да је Мирослава Поповића, писца “Судбине”, сигурно једног од најбољих романа 20. века, српска књижевна критика годинама једноставно игнорисала и заборављала. Иста је била судбина десетине других аутора. Било је много наших талентованих писаца који се нису уклапали у помодне категоризације и шеме, класификације и поделе, или нису били на идејним позицијама свог времена, и који су стога, једноставно, били заобилажени.

2
Бећковићеве игре речима, жонглирање појмовима, необични, дискурзивни обрти, сарказам и сатиричност били су уистину нешто посебно и ново у нашем приповедању. Нажалост, Бећковић је одлучио да буде само песник, што је велики губитак за српску прозу, али и велики добитак за српску поезију. Мада су Бећковићев језик и конструкција исказа сличили доцнијем Капоровом, да се уочити битна разлика између њихових стилова приповедања. Можда, ипак, њихова извесна сличност долази отуда што су обојица деца такозване ратне генерације. Ту генерацију је, можда најбоље, описао Славомир Мрожек, и сам “ратно дете”:
“За нас рат није био велико разочарање, пошто још ништа нисмо знали о нади. За нас, почетак новог историјског и објективног света подударао се са почетком нашег биолошког света, онога који почиње када се из детињства улази у дечаштво. У послератни свет смо се бацили са великом енергијом и наивношћу. Специфичност мог покољења јесте у томе да се још увек нисмо наговорили. Што не значи да нисмо говорили. Били смо трубе у које су дували други…”

3
Хибридност нуди несхваћене потенцијале као оквира за разумевање дела која су рађена из више супростављених делова или на неки други начин комуницирају у међупростору између мултикултурних, посебно лингвистичких традиција. Михаил Бахтин овако дефинише форму хибридности: “Оно што ми зовемо хибридном конструкцијом јесте израз који припада, са својим граматичким и композицијским обележјима, самом говорнику, али то садржи управо мешавина два исказа, два говорна обичаја, два стила, два језика, те два семантичка и аксиолошка система веровања”. Џеј Дејвид Болетер у The Desire for Transparencz in an Era of Hibriditz (2006), сматра да се насупрот хибридности налази транспаретност, односно праксе које теже транспаретној презентацији стварности са само једним медијем или формом. О будућности хибридности Болтер каже да “појединачно жанр као такав, један и једини, још увек има будућност, јер делови наше савремене културе и даље желе да представе оно што може бити читано као појединачно и једнозначно, што хибридна представа не може.”

4
Читајући ове редове сетио сам се писма које је Антон Чехов упутио Ивану Л. Леонтијеву (Шчеглову) 1890. године: “Сва дела сврставам у две групе: у она која ми се свиђају и она која ми се не свиђају. Другог критеријума немам, а ако ме упитате зашто ми се допада Шекспир, а не Златовратски, нећу умети да Вам одговорим. Временом ћу, можда, кад постанем паметнији и доћи до критеријума, али засад ме сваки разговор о “уметничком” само замара и делује ми као наствака оних истих схоластичких разговора којима су се људи морили у Средњем веку”

Есеј и критика
12. 03. 2011
Владимир Димитријевић

Писма младом (и убрзо пропалом) песнику

Дописивање са Иваном В. Лалићем

Прича о уметнику
07. 03. 2011
Андријана Јеркић

Сликарско искуство

Сликарка Драгица Гађански – Диди је изградила своје име уз помоћ акварела и акриликa. Она савлађује разне технике у којима се
осећа веома сигурном. Разноврсност ових техника испољава њену
жељу за експериментисањем у разним стиловима, креирајући тако
предивну тензију између структура и стилова. Опажамо како се
њена уметност креће између акварела (традиционалне прозрачно-
сти и непрозирности са детаљима гваша – темпере), акриликa (ими-
тирајући акварелe, као и уља на платну), уља на платну и енкаус-
тике, и то све заједно са префињеним елементима као што је поз-
лаћење. Коначно, Диди користи велику разноликост површинс-
ких текстура, које су резултат свих њених истраживања и позна-
вања сликарства.
Колекција њених радова је резултат брижног трагања за смис-
лом и душом, што је представљено на платну, папиру или јупо-
папиру. Мали број уметника има и могућност и притом поседује
све неопходне вештине за рад на различитим подлогама, што до-
води до веома различитих начина примене уобичајних техника.
Јупо папир може да представља прави изазов ако се користи као
подлога за акварел, али зато пружа блиставе и богате резултате
ако је уметник сигуран у потезе своје кичице и ако има јасну идеју
шта жели да представи публици. У чистом Елиот О’Хара стилу,
Диди није само искусна уметница, него и успешан предавач у не-
колико сликарских школа и атељеа.
Наравно, слика не би могла постојати без боја, а палета уметни-
ка би се могла упоредити са речима које писац користи. У Драги-
циним радовима можемо наћи подлогу базичних земљаних тоно-
ва протканих нијансама беле, жуте и љубичасте боје, између оста-
лог. На пример, доследност земљаним тоновима се може видети
као основни премаз, такорећи спокој који је пробуђен изражајним
и специфичним додиром беле боје на одређеним местима. У дру-
гим случајевима је то сасвим обрнуто, видимо јаке тамне тонове
које избијају из кише јасних светлијих тонова. Ова игра показује
да није све у боји, него у намери и приказу елемената који могу да
измене перцепцију.
Спонтаност, коју показује у свом приступу истраживању, је
оно што Драгицу чини препознатљивом у њеном независном сти-
лу. Као страствен путник, она бележи однос подручја и културе ко-
ја се чува у свом жаришту, али такође и само схватање односа из-
међу ова два појма. Наиме, ми не можемо мислити о њеном раду
ако су нам визије скучене. Она просто води посматрача кроз сво-

Прећутана књижевност
04. 03. 2011
Драгољуб С. Игњатовић

Тибулове светковине

Скуп филозофа, социолога и књижевника, Дивчибаре 7–10. фебруар 1974.

Проза
04. 03. 2011
Радомир Батуран

Кустос Мезезија бележи

Српски кнезови гину за златну круну, а Јерменнски за златно руно.

Страна 1 од 4

Рубрике

ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019