Пролазим
Годинама
Поред кројачке радње
У улици старих заната.

Подигнем руку
У знак поздрава
Чувеног мајстора.

Не знам од када нема одговора.
Онај, знате, и усред највећег посла,
Мали, скоро неприметан, благи наклон.

Али ја, који идем даље,
Климнем главом.

У углу прозора само крај црног конца.

У улици старих заната 2000. и неке.

Кућа

Кућа
У којој сам се родио –
Празна.

Отишао сам
Давно.

Моји покопани
Недалеко
Од њених темеља.

Осећам,
Мада сам далеко,
Како труне.

Као да умире
И она с њима.

Одлучим
Да је продам.

Предомислим се.

Можда, ипак, бане неко од њих.

Светосавски ехо

Годишњица Србије 1999.
Комад
Не сасвим одвојен
Од бомбардоване зграде
Министарства одбране

На раскршћу
Немањине и Кнеза Милоша

Зањише се
Сам од себе
Над главама пролазника

Као рука
Која доноси пресуду:

Мирите се

Омача

Заробљен, по реду 200.013.
Као најмлађи издан
У дроњцима априлског фронта.
Баш кад се прекинуо дрхтави ехо:
„Синко, бори се..!”
– Халт!
Не слушај то изанђало клепетало
С албанске голготе...
Омча ти је о врату,
Признај...

– Да, голица.

Прашинари

Окружени Хитлеровим армадама,
Погођени братским ножем у леђа,
Кочоперни прашинари непунолетног краља,
Беху заробљени у априлском блицкригу ’41.
Погнуте главе на својој изгубљеној земљи,
У срамном поретку, удаљаваху се од себе самих,
Ни не слутећи шкрипу логорских капија.
Са сваким тешким кораком,
Непризната грешка све већа и већа.
Тела бегунаца високо одскоче, нека и више пута.
Најзад висну о свеже изрешетано багрење,
С обе стране колоне, намах зањихане у задимљеној долини.
Ко би још пожелео на путовању таму, кишу, ветар...
Као на пролазу кроз окупирано село у касно предвечерје?
Кулучари посипаху песком и сузама изровани царски друм.
Храброст или очај у трену понесу заклетог на слободу
Да шмугне из колоне и зграби лопату као судбину.
Године пролазе, као што је и рат у априлу прошао.
Понекад сунце, можда киша и ветар у пролећном јуришу,
Прамен таме тек само шљас у змијолику барицу!
На дну каменчић, ако је испао из бегунчеве цокуле.

Из циклуса „Пролеће у Србији”