Сликарско искуство

Сликарка Драгица Гађански – Диди је изградила своје име уз помоћ акварела и акриликa. Она савлађује разне технике у којима се
осећа веома сигурном. Разноврсност ових техника испољава њену
жељу за експериментисањем у разним стиловима, креирајући тако
предивну тензију између структура и стилова. Опажамо како се
њена уметност креће између акварела (традиционалне прозрачно-
сти и непрозирности са детаљима гваша – темпере), акриликa (ими-
тирајући акварелe, као и уља на платну), уља на платну и енкаус-
тике, и то све заједно са префињеним елементима као што је поз-
лаћење. Коначно, Диди користи велику разноликост површинс-
ких текстура, које су резултат свих њених истраживања и позна-
вања сликарства.
Колекција њених радова је резултат брижног трагања за смис-
лом и душом, што је представљено на платну, папиру или јупо-
папиру. Мали број уметника има и могућност и притом поседује
све неопходне вештине за рад на различитим подлогама, што до-
води до веома различитих начина примене уобичајних техника.
Јупо папир може да представља прави изазов ако се користи као
подлога за акварел, али зато пружа блиставе и богате резултате
ако је уметник сигуран у потезе своје кичице и ако има јасну идеју
шта жели да представи публици. У чистом Елиот О'Хара стилу,
Диди није само искусна уметница, него и успешан предавач у не-
колико сликарских школа и атељеа.
Наравно, слика не би могла постојати без боја, а палета уметни-
ка би се могла упоредити са речима које писац користи. У Драги-
циним радовима можемо наћи подлогу базичних земљаних тоно-
ва протканих нијансама беле, жуте и љубичасте боје, између оста-
лог. На пример, доследност земљаним тоновима се може видети
као основни премаз, такорећи спокој који је пробуђен изражајним
и специфичним додиром беле боје на одређеним местима. У дру-
гим случајевима је то сасвим обрнуто, видимо јаке тамне тонове
које избијају из кише јасних светлијих тонова. Ова игра показује
да није све у боји, него у намери и приказу елемената који могу да
измене перцепцију.
Спонтаност, коју показује у свом приступу истраживању, је
оно што Драгицу чини препознатљивом у њеном независном сти-
лу. Као страствен путник, она бележи однос подручја и културе ко-
ја се чува у свом жаришту, али такође и само схватање односа из-
међу ова два појма. Наиме, ми не можемо мислити о њеном раду
ако су нам визије скучене. Она просто води посматрача кроз сво-

је визије, али тако да му оставља довољно простора да се сам спри-
јатељи са сликом и употпуни је сопственом реакцијом.
Култура, путовања, музика. – свет са свим својим богатствима
се мало по мало открива на платну као апстрактан или фигурати-
ван, захтевајући свој простор и време. Али он такође захтева и
посматрача, јер сликарка ипак покушава да успостави троструку
везу између своје визије, слике и нас као посматрача. Као огледа-
ло, дело одражава замисао света који долази, а притом увек нуди
нешто ново.
Потез кичице је само посредник људских емоција, које у стилу
Драгице Гађански увек теку и досежу маштовиту различитост. Ди-
ди сама себе испољава у апстрактном експресионизму, као и у фи-
гуративним реченицама, никад не изостављајући миран живот
који нам даје прилику да се одморимо и удахнемо његову смире-
ност. Управо је у овом последњем домену она и започела истражи-
вање и пронашла свој заштитни знак препознатљивости, који се
огледа у форми “гребања” То је прилично позната форма којој се
прибегава у ликовној уметности а која је индивидуализована у
сликаревој сопственој оригиналној интерпретацији.
Можете ли замислити цвет чије постојање је продужено маш-
товитим гребањем? То је као бајка у којој мистериозни потез који
нуди још један ниво интересовања, испуњавајући ваша очекива-
ња у потпуности. Ови гестови издижу спокојан живот у потпуно
нову и другачију категорију, чији је стваралац уметница.
Она не заборавља ни пејзаж, јер је то ипак најомиљенија те-
ма многих уметника још од XVII века, а поново је савладана и раз-
вијена у XIX веку. Пејзаж може да садржи велике размере значења
и намера, што омогућава уметнику да истражује широк спектар
мисли, осећања и схватања.
У Драгичиним пејзажима, којi су подељени у пропорцији од ¾,
може се пронаћи дубоки смисао који лети у бескрајно небо. То је
наиме простор испуњен многим идејама које провоцирају разно-
лике реакције посматрача, а све то са завршним обећањем: шта
год да је присутно, у позадини се налази небо као фиксни елемент,
који је у исто време склониште свих емоција.
“Гребање” је заправо идеја која се може трансформисати у сми-
сао, а смисао у уметничко дело препознатљивог стилa. Ако се вра-
тимо њеним првим радовима, приметићемо стидљиве потезе ко-
ји произилазе из боја и представљају вапај за нашом пажњом. И
како ово постаје све јаче и видљивије, ми отварамо очи и сазнајемо
да сликарка жели нешто да нам каже, и да је један део ње увек при-
сутан у њеним сликама.