Београдски ревизионисти спремни су да прихвате податак да је у Јасеновцу пострадало 90-120 хиљада. Таквим проценама српски ревизионисти приближили су се званичним хрватским проценама

Није нимало случајно што Хрвати ликујући истичу да је и Српска православна црква „одустала од мита” о 700.000 убијених људи у НДХ. Ово чине зато што истински предводник српских ревизиониста владика пакрачко–славонски Јован, председник Управног одбора Музеја жртава геноцида, кровне установе која ради на смањивању српских жртава, не само да стоји иза таквих активности већ се истакао и упозорењем Србима „да добро вагају сваку реч о Степинцу” и његовим кривицама.

Коментари лика који се потписивао као Србин ЈОКО, пали су ми у очи има неких десет, ако не и више година.

Србина Јока, никад нисам срео нити га упознао, али су ме његови коментари, најпре по новинама, а касније и по друштвеним мрежама, некако привукли, чинили су ми се познати, па сам их помно пратио и бележио.

Галерија слика “Сава Шумановић” из Шида најавила је многе догађаје у овој “години јубилеја” када се обележава 126 година од рођења Саве Шумановића и 80 година од његове смрти, али и 70 година од оснивања Галерије и 40 година од отварања Спомен куће Саве Шумановића за посетиоце.

Ови датуми су више него довољан повод да се поново подсетимо зимског хладног дана када је рођен један од највећих српских сликара свих времена: 22. јануара 1896, као и његовог трагичног одласка са овог света. Током Другог светског рата Шид улази у састав Независне државе Хрватске 1941, а ћирилица постаје забрањено писмо. У знак протеста Сава Шумановић престаје да потписујe своје слике, већ само означава годину њиховог настанка. Ћирилица је била и остала важан симбол српског националног идентитета и она је “красила” Савине слике. У једној од многих усташких акција, на Велику Госпојину, 28. августа 1942. ухапшен је и са великом групом Шиђана прво мучен, а потом и стрељан у Сремској Митровици, највероватније 30. августа. Овај датум се узима као дан смрти славног сликара. Сахрањен је у заједничкој гробници. Он је сликар без гроба и споменика.

Читање Речника технологије неизбежно производи утисак да
он има све одлике дијаманта. Као и овај драги камен и Речник
технологије је од чврсте грађе која је преживела заплену, забрану,
идеолошку анализу и упорно тродеценијско прећуткивање. Ту
страну Речника осветлио је први зборник Повратак из земље
змајева. 2) Он се састоји од радова са скупа поводом тридесет
и три године од појаве Речника. Уследио је и други зборник,
Хептадекагон 3) , који је Речник технологије сместио у контекст
расправе за и против анти-утопија. Трећи зборник, који су при-
редили Александар Петровић и Александра Стевановић, а о
којем је овде реч, ништа мање не указује на дијамантску природу
Речника од претходна два. Наиме, свака страна дијаманта одбија
једну те исту светлост, али увек под другачијим углом. Ако се дати
драги камен стави под духовну светлост, добијамо различите
одсјаје који спајају, односно, приказују нераздвојивост вечног и
лепог. Радови у овом зборнику су гледање у одсјаје које су разне
стране дијаманта произвеле. Аутори ових чланака запалили
су и свећу православља, ону исту о којој је речено: “А нико не
поклапа судом свјетиљку кад је запали, нити је меће под кревет,
него је поставља на свијећњак да они који улазе виде свјетлост.”
(Лк 8, 16). Потом су одразе те светлости у Речнику технологије
прикупили у радовима пред нама.

Председничe Скупштине,

Председниче Владе,

Председниче Републике,

Иако упорно, безбројпутно показујеш да те уопште не интересује шта који Србин мисли и о нечему што може бити од животног интереса за опстанак Србства, пишем ти ово писамце.

А не бих ти ни писао да није било кенгуровског рата против једнога Србина, макар се он звао и Новак Ђоковић. Добро, могло се покушати дипломатским путом – главног Диплом(ат)ираног Кенгура испратити “нонгратис” из Београда, тек да се види како се и србски може одбрусити тамонеком “с југа”, а заправо продуженој руци западне фашикратије.