13.
Поезија

Петар Милатовић
Беч
ГРОБ ПРИНЦЕЗЕ КУЈАВЕ У КУЈАВИ

http://slovoslovlje.org/author/slovoslovlje/

 

Красноока и боголика принцеза Кујава, 
сестра жупана Стефана Немање 
и принчева Тихомира, Страцимира и Мирослава, 
имала је очи од неба 
и зјенице од звијезда, 
руке од распјеваних даљина.
По њој се зове село у Бјелопавлићима 
наспрам Острога 
поред модрозелене ријеке Зете.
У принцезу, прича се, 
заљубио се чобанин Радета 
који је Кујаву стално чекао 
поред ријеке и кад га чекање уморило
бацио се у вир 
који се данас зове Радетина рупа.
И сада се у олујним ноћима 
чује вапај пастира Радете из вира Зете, 
а на обали вировите ријеке 
и данас се чује кукање принцезе Кујаве 
која од туге умрије 
и сахрањена је на подини 
која се зове Крстови 
гдје се данас у селу Кујава 
налази гроб 
краснооке и боголике 
принцезе Кујаве, 
сестре жупана Стефана Немање 
и принчева Тихомира, Страцимира и Мирослава.

цела вест
11.
Писмо

ДЕЦА ПИШУ
(Избор: Александар Петровић)

Једном приликом је писац и сценарист Михаил Димов предложио ученицима руских школа, узраста од 6 до 10 година, да напишу Богу, за њих најбитнија питања или њима најважнија размишљања. Од тих писама је на крају састављена цела књига објављена 1997 г.
Ево неколико писама који су ушли у књигу.
Зашто Ти кажњаваш добре људе? (Феља, 3 разред.)
Здраво, Господе. Како је код Тебе? Како живиш? Како здравље? (Жења, 2 разред.)
Људи тако на Земљи страдају, није ваљда у твом аду још горе? (Радик, 4 разред.)
Ја сам схватио да си ти најглавнији на Земљи, мада и живиш на небу. А хоће ли Tе опет изабрати? (Сења, 1 разред.)
Ја Tебе наравно волим, но маму и тату волим више. Ништа за то? (Зоја, 3 разред.)
Може ли, да ја не умрем, а? (Јулија, 1 разред.)
Зашто у пролеће, када Ти навече укључиш на небу звезде и дуваш на земљу топли ветар и около je све тихо-тихо, ja хоћу да плачем? (Наташа, 2 разред.).)
А Теби се свиђа, то што се чини на земљи? (Андреј, 4 разред.
Ти не знаш, хоће ли се помирити моји родитељи? (Катја, 2 разред.)
Господе, ја сам Ти благодарна за све што си ми раније учинио. Но помози ми сада. Мог тату су ни за шта страли у затвор, и сада он тамо лежи већ 8 месеци. Чекам га све време. Много Те молим, помози ми. То је највећа молба. Потом Те више никада нећу узнемиравати. Чак и да будем умирала. (Ира, 4 разред.)
А сада, Ти би и по други пут створио човека?“ (Олег, 3 разред.)
Знаш, био сам на гробљу и потресао ме је један споменик. Црни велики камен, на њему урезана само једна реч: «Мама». Само то. (Вања, 4 разред.)
Ех када би Ти знао, како су ме одрасли измрцварили ове седмице. (Лелик, 3 разред.)
Учини тако, да се на земљи сломе сва оружја (Костја, 4 разред.)
Ја никада нећу моћи заборавити татине очи, како је он гледао када је мама, шчепавши ме за руку, одлазила од њега заувек. Господе, кажи колико је тешка суза? (Андреј, 4 разред.)
А шта, ако људи Тебе не воле, него се боје? (Руслан 2 разред.)
Зашто си Ти такав: испочетка лош, а други дан – предиван? (Оља, 2 разред.)
Види, ја Теби такође много праштам (Натан, 4 разред.)
Развод је сахрана породице. (Оља 4 разред.)
Зашто си Ти створио овај свет? Зар, ниси знао да ће бити таква запетљанција? (Марина, 4 разред.)
Изненади ме, Господе (Артур, 3 разред.)
Зашто човек расте годинама, а потом боц – и он већ мртав? (Васја, 2 разред.)
Родио сам се, погледао, а свет већ тако зао, жесток. (Андреј, 4 разред.)
Пошаљи на земљу свога сина. Ми га нећемо разапети. (Павлик, 3 разред.)

цела вест
05.
Прича

Лада Скендер-Мићић
Торонто
Путовање једног зрнца песка

 

Београд

Девојчица је држала свог оца за руку. Чврсто. Журећи, ишли су дуж градског пристаништа поред баржи са песком, каменом, светлуцавим комадима угља и ко зна чега још. Речни брод, крупним словима исписаног имена-географског појма тадашње домовине, чекао је ова два путника. Упутили су се ка металним степеницама које су биле последња препрека пре ускакања у утробу брода, како се то каже. Девојчици се чинило да улазе у велику пужеву кућицу. Доћи до утробе брода, сместити се на дрвену клупицу и кроз округло окно посматрати воду, готово неосетно се љуљушкати и повлашћено ужинати најукуснији пудинг добијен од бродског кувара за добродошлицу, деловало је као необична авантура. Вибрирајући звук мотора. Осмеси машиниста. Није било чудно ни што је сандалице држала у руци. Спале су на последњој препреци пред улазак у пужеву кућу. Хоп – један степеник, хооп – два одједном. Необично мекана и млака подлога металних степеница донела је до тада непознати, пријатан осећај – зрнца песка по табанима, храпавост и нежност истовремено. Једно зрнце песка увукло се у најмањи нокат, најмањег прста десног стопала. И заувек ту остало…

Москва

Почетак лета. Светло вече. Млечно–плави одсјај реке. Скоро да је бела ноћ. Брод–ресторан. Млада жена држи чашу вина. Гласови гостију добронамерни. Звецкање чаша за здравицу. Новое начало. Изненада ветар са реке подиже крајеве дамастних столњака преко ивица свечано поређаних столова. Пламенови свећица заиграше уз ветар. Гласан смех прекида најава музичара бродског оркестра да славље младе жене почиње. И почетни плес. Она лаганим покретом руке скиде своје елегантне сандале и боса оде на подијум. Застаде за тренутак. Однекуд јој се вратило сећање на мекану и млаку металну подлогу прекривену скоро невидљивим слојем песка. Преплави је познати осећај храпавости и нежности. Ритам традиционалне мелодије понављао се као концентрични кругови на води. Застала је. Удахнула млечно-плави ваздух. Спустила поглед на своје босе ноге. На најмањем прсту засијао је на трен неки чудан приказ. Био је то одсјај величанствене куполе новог храма над градом. Био је ту, у њеном зрнцу песка.

Никозија

Дечак је држао своју мајку за руку. Чврсто. Журећи корачали су најдужом, најпознатијом улицом старог дела града. Пролазили су поред гвоздених капија и плаво-зелених клопарајућих жалузина које су скривале унутрашњост дворишта и вековне тајне медитеранско-оријенталне симбиозе. Њихови журни кораци били су скоро нечујни због мекане калдрме која се угибала. Врућина је била неподношљива.

Мапа њихове намере водила је до мале православне цркве у попречној уличици. Осећало се треперење ваздуха и надолазећа олуја. Огромне, оштрог лишћа гране палми почеле су да се повијају, због ветра који се пришуњао из Африке. Њихови кораци остављали су беличасте трагове на коцкама калдрме сада већ обасуте црвенкастим прахом. Појачани звук клопарајућих жалузина и тешких грана палми. Мирис јасмина мешао се са мирисом пустиње и надолазеће кише. Песак им је улазио у очи, косу… Потрчали су да стигну до зацртаног склоништа пре него што црвене капи кише облепе беличасту калдрму старог града. Само што су утрчали у двориште храма, надкривено и опасано каменим луковима и тишином, почела је да пада црвенкаста киша. На чесми у дворишту, жена је умила лице и руке дечака и сместила га на камену клупу. Опрала је његове сандалице и обрисала његова стопала. На најмањем прсту његове десне ноге, налазио се утиснут младеж скоро неприметан, али трајан. Од рођења. Прислонила је ту малу ножицу свом лицу, насмешила се дечаку: “Била је то супер успела авантура кроз црвени песак пустиње зар не?“

Дечак, лица орошеног капима воде, са загонетним осмехом победника и држећи мајку за руку, ушао је у храм.

цела вест
04.
Интервју

ЛАНЕ ГУТОВИЋ:
У земљи са оволико јунака, издајице морају добро да се потруде

Глумац Милан Лане Гутовић на веома духовит начин анализира тренутну ситуацију у Србији, политичку и друштвену.
Глумци испадоше корифеји побуне у овој земљи. Прво су истрајали они у Народном позоришту у борби са управником, сада су лидери уличних протеста, неки постадоше и председници политичких покрета-партија…

цела вест
26.
Чланак

Драгомир M. Давидовић
Београд
 СМИЉА АВРАМОВ

Није више са нама Смиља Аврамов (+ 2.10.2018.). Право је речено: „Оно што је Исидора Секулић у књижевној есејистици и оно што је Десанка Максимовић у српском лирском песништву, то је – усудио бих се да кажем – Смиља Аврамов у нашој правној науци“ (Драган Недељковић). И више од тога, Смиља Аврамов је један од водећих стручњака за Међународно јавно право не само у Србији, него и у целом свету.

цела вест
Страна 4 од 100
ДОНАЦИЈЕ

Претплатите се и дарујте независни часописи Људи говоре, да бисмо трајали заједно

даље

Пријатељи сајта

czipm.org beoforum.rs srbski.weebly.com

Људи говоре је српски загранични часопис за књижевност и културу који излази у Торонту од 2008.године. Поред књижевности и уметности, бави се свим областима које чине културу српског народа.

У часопису је петнаестак рубрика и свака почиње са по једном репродукцијом слика уметника о коме се пише у том броју. Излази 4 пута годишње на 150 страна, а некада и као двоброј на 300 страна.

Циљ му је да повеже српске писце и читаоце ма где они живели. Његова основна уређивачка начела су: естетско, етичко и духовно јединство.

Уредништво

Мило Ломпар
главни и одговорни уредник
(Београд, Србија)

Владимир Димитријевић
оперативни уредник за матичне земље
(Чачак, Србија)

Радомир Батуран
оперативни уредник за дијаспору
(Торонто, Канада)

Александар Петровић
уредник за културу
(Београд, Србија)

Жељко Продановић
уредник за поезију
(Окланд, Нови Зеланд)

 

Небојша Радић
уредник за језик и писмо
(Кембриџ, Енглеска)

Жељко Родић
уредник за уметност
(Оквил, Канада)

Никол Марковић
уредник енглеске секције и секретар Уредништва
(Торонто, Канада)

Џонатан Лок Харт
уредник енглеске секције
(Торонто, Канада)

Лектори

Душица Ивановић
Торонто

Сања Крстоношић
Торонто

Александра Крстовић
Торонто

Графички дизајн

Антоније Батуран
Лондон

Технички уредник

Радмило Вишњевац
Торонто

Издавач

Часопис "Људи говоре"
The Journal "People Say"

477 Milverton Blvd.
Toronto ON,
M4C 1X4 Canada

Маркетинг

Мила Фокас
Торонто

Контакт

Никол Марковић, секретар
т: 416 823 8121


Радомир Батуран, oперативни уредник
т: 416 558 0587


477 Milverton Blvd. Toronto,
On. M4C 1X4, Canada

baturan@rogers.com nikol_markovic@hotmail.com ljudigovore.com


ISSN 1925-5667

© људи говоре 2019