Основна теза овогодишњег обраћања нацији Владимира Путина јесте оно што је својевремено устврдио један од највећих мислилаца Русије 20. века Иван Иљин: “Ми нисмо ни ученици, ни учитељи Запада. Ми смо ученици Божји, и учитељи самима себи”. Путин је, дакле, јасно рекао: ми не желимо да будемо Империја која ће свету наметати своје стандарде и моделе понашања (који, како је саопштио, земљама попут Сирије доносе само ужасе разарања и крвопролића). Ми ћемо бранити мирољубиво сапостојање држава и народа и све норме међународног права, не дозвољавајући наметање било чије хегемоније (то се, наравно, односи на претензије Америке на светску власт и доминацију у свим областима, па и у духовно-моралној). Такође, рекао је да Русија више неће ићи за неолибералном утваром такозване “толеранције”, која није ништа друго до рушење свих оријентира Истине у свету под влашћу новца. Русија вековима постоји по начелу заједничког живота различитих култура: ту су и православни, и муслимани, и будисти, и Јевреји, али и пагански народи. Руски цареви их нису истребљивали нити на силу преводили у православну веру иако је православље вера већине. И данас има народића и етничких група који немају више од две-три хиљаде припадника, а руска држава их чува као мало воде на длану, буквално им “дајући плату” само зато да остану то што јесу. За разлику од америчког мелтинг пота, Русија и даље иде путем онога што је Леонтјев звао “цватућа сложеност”. Путин је у свом говору високо подигао заставу хришћанске аксиологије – устао је против наметања заједници неприхватљивих начина понашања као “демократске норме” за читаво човечанство. Јасно и гласно је рекао: ако је огромна већина једног народа против “политичког хомосексуализма” (израз Наталије Нарочницке) и рушења традиционалног брака и породице, наметање неморала маскирано у “људска права” јесте тоталитаризам, а не не демократија (а то значи да убацивање људи и народа у Прокрустову постељу митова није ништа друго до злочин). Путин је јавно и отворено стао на страну динамичког, хришћанског конзервативизма, који подразумева да држава није средство достизања раја на земљи, него спречавања да се свет не претвори у пакао. Зато је и цитирао Берђајева који о овоме говори као норми хришћанског ангажмана у друштву.

У Србији је годинама на делу својеврсна „културна деконтаминација” од свега српског.

Глоса – Никада лопов не пљачка страћару, него богату и раскошну кућу!

Прочитала сам интервју Небошје Милосављевића у Политици по насловом „Свесно сам се обрушио на Цркву”, објављен 22. новембра у „Политици” и неколико дана касније писмо, одговор од владике Георгија, које је „Политика”, наравно, скратила. Сама књига Милосављевића „Свети Никола у Торонту”, не служи на велику част озбиљном српском списатељству и нити ће икада заузети ни доње место у нашој литератури, сем тужног.

По­што­ва­на го­спо­до,бра­ћо Ср­би, с ра­до­шћу вас оба­ве­шта­вам да сам по­сле 20 го­ди­на мар­љи­вог и са­мо­пре­гор­ног ра­да – уз ду­хов­ну и ма­те­ри­јал­ну по­моћ Срп­ске пра­во­слав­не цр­кве, до­брих љу­ди и уста­но­ва – на ин­тер­не­ту, на адре­си www.srpskijezik.com, под зна­ком Срп­ске ди­ги­тал­не би­бли­о­те­ке на (бес­плат­но) ко­ри­шће­ње по­ста­вио про­гра­ме за срп­ски је­зик: Про­грам­ски па­кет РАС за об­ра­ду тек­ста, са ба­зом од 3.250.000 об­ли­ка ре­чи, Пра­во­пи­сни реч­ник од 123.000 ре­чи и Реч­ник срп­ско­га је­зи­ка са 307.000 ре­чи. (У при­пре­ми су ве­ба­пли­ка­ци­је Ву­ко­вог Срп­ског рјеч­ни­ка, Да­ни­чи­ће­вог Рјеч­ни­ка из књи­жев­них ста­ри­на срп­ских, Ми­кло­ши­ће­вог Ста­ро­сло­вен­ског реч­ни­ка, Ђор­ђе­ви­ће­вог Ла­тин­ско-срп­ског реч­ни­ка, дру­ги дво­је­зич­ни реч­ни­ци, као и про­грам за ека­ви­за­ци­ју/ије­ка­ви­за­ци­ју тек­ста итд. А за овим на­ме­ра­ва­мо да ура­ди­мо и по­ста­ви­мо про­гра­ме за уче­ње срп­ско­га је­зи­ка пре­ко ин­тер­не­та.)

Ко год помисли да се доњи текст примарно односи на актуелног заменика директора Канцеларије за дијаспору, господина Александра-Ацу Влајковићa, тај се вара.

Јер овај господин Аца мољака Хашима Тачија за удео у крвавој добити од раскрчмљених органа, јетри и бубрега, срца и плућа искасапљених Срба, док је мој другар из детињства Аца Гњидица само мољакао месара са ћошка за нешто свињских органа, јетри и бубрега, срца и плућа за свој омиљени гулаш од изнутрица.

И – мој другар из детињства није био члан данашње Владе Србије.

То је било оскудно и сиромашно, али прелепо детињство на београдској Звездари, око Вуковог споменика. Ива, Баџа, Ћара, Силе, Ћуре и – Аца Гњидица, са великим „Г“, како се и пристоји, када надимак постане неодвојиви део имена, тј. именовања.

(ЗАВЕТИНЕ+) (Нулти број) (АЛМАНАХ за живу традицију књижевност и алхемију) Радомир Батуран КРИКОВИ ЕВРОПЕ

(Александар Лукић, Европа, Време књиге, Београд, 1995)

(стр.55)

НАПОМЕНА (уредника) – Батуранов текст је штампан у оквиру темата “Стара и нова Европа и Александар Лукић”, у првом и на жалост и едином броју споменутог Алманаха, који је, узгред буди речено, штампан у симболичном броју примерака. Прештампавамо Батуранов текст, као што ћемо публиковати и неке друге текстове зато што су нам се последњих неколико година јављали како из Србије тако и из света неки наши читаоци и пријатељи, тражећи Алманах… Пошто је тираж Аламанаха исцрпљен још 1998. године, ово је једини начин да удовољимо заинтересованима. А постоји и прека културна потреба да се присећамо обимнога Алманаха, који је иако штампан у малом броју примерака, оставио известан траг у савременој српској књижевности… Тада нисмо могли ни сањати о овом данас, и тиражима које достиже данашње “Сазвежђе ЗАВЕТИНЕ”. Били смо осуђени, као издавачи, не само Алманаха, на гето – пре петнаестак – двадесетак година, и то је погодовало погубној књижевно- издавачкој клими… Која је на свој начин поспешивала бетонирање неодрживе парохијалне и комунистичке слике света, кастрирајући друкчији развој, друкчију Србију, непокорну и инаџијску…

Видети више: http://novinebuducnosti.files.wordpress.com/2013/06/zavetine-plus.pdf