На дан Светих мученика јасеновачких, 13. септембра 2012, заједничким молитвама у походу највећем српском стратишту, стојимо на светом тлу, толико светом за све Србе, да би сваки Србин и православац овде требало да приступи босих ногу из поштовања према страдалачком месту, и јасеновачким мученицима

Овогодишњи поход Јасеновцу, Доњој Градини, потом, мученичким српским селима, Дракулић, Драксенић, Бијели Поток, остаће упамћен по изузетној посећености, али и посвећености монаштва, свештенства и православних верника Дану светих мученика јасеновачких. Памтиће се дуго поново оживљенa националнa туга посетом црном српском стратишту. Сећаћемо се молитвене и литургијске атмосфере која је била присутна од првог тренутка, када се „Ластрин” аутобус упутио према територији Хрватске, и БиХ, до момента повратка у српску престоницу.

У својој држави, моћног енергокапацитета, Срби ће бити највећи глобални просјаци струје и воде. Срби ће постати, поред прадедовске земље бескућници, јер ће их ишчупати заједно са словенским и светосавским кореном „процесом” расељавања зарад нове „прерасподеле” природног богатства. Срби постају и духовни јадници, јер у 21. веку равнодушно допуштају уништавање својих светиња зарад нових брана и „забрана”

Недеља, 12. август 2012.

Песникиња и велики хуманиста Зорица Сентић организовала акцију помоћи породици Станојевић у Новој Брезовици, чија је кућа изгорела 22. јула ове године.

Током јесени 2012. године часопис и клуб ”Људи говоре” почеће обележавање 15-огодишњице оснивања Српског културног клуба ”Људи говоре” у Мисисаги и 5-огодишњице покретања часописа ”Људи говоре” у Торонту.

Почетком јула ове, 2О12, добротом христољубиве, и зато гостољубиве, породице покојног Предрага Р. Драгића Кијука, обретох се у његовој радној соби. Док сам прелиставао књиге и фасцикле са светлуцавим траговима једног плодног људског века, схватио сам, коначно: његов одлазак није одлазак појединца, макар то био и стваралац каквог нећемо скоро имати. Он је био жижа кроз коју су се преламали зраци многих србских сунаца , и језгро ко зна колико подухвата и настојања да се наша истина, која је у Христу утемељена, покаже овом свету што у злу лежи… Нисмо ми остали само без Кијука, остали смо и без ко зна колико адреса делатника, родољуба и подвижника светосавске обнове; сви су они били у његовом адресару, и сваком је он знао улогу и место, и тренутак кад га треба позвати под стег. “Петрограде, ја још да умирем не бих – / мојих телефона бројке су у теби“, певао је трагични Осип Мандељштам. Овде, у творачком простору Кијуковом, схватио сам: он је био наш живи Петроград, и бројке оних телефона којима смо могли да се позивамо, биле су у њему, тражиоцу србске среће („срећа“ је од старосрбског „срешта“); с њим, нашим покојним Братом, ми смо били срећни јер смо се сретали на заједничким пословима ”производње смисла”.