ДАНКО КАМЧЕВСКИ
Речник технологије: дијамантска сутра

Aleksandar Petrović and Aleksandra Stevanović (eds.). Orthodoxy and Artificial Intelligence. Dictionary of Technology and a Double Logos: A Contribution to the Dialogue of Science and Religion. Athens: Institute of Historical Research; National Hellenic Research Foundation, 2019.

Читање Речника технологије неизбежно производи утисак да
он има све одлике дијаманта. Као и овај драги камен и Речник
технологије је од чврсте грађе која је преживела заплену, забрану,
идеолошку анализу и упорно тродеценијско прећуткивање. Ту
страну Речника осветлио је први зборник Повратак из земље
змајева. 2) Он се састоји од радова са скупа поводом тридесет
и три године од појаве Речника. Уследио је и други зборник,
Хептадекагон 3) , који је Речник технологије сместио у контекст
расправе за и против анти-утопија. Трећи зборник, који су при-
редили Александар Петровић и Александра Стевановић, а о
којем је овде реч, ништа мање не указује на дијамантску природу
Речника од претходна два. Наиме, свака страна дијаманта одбија
једну те исту светлост, али увек под другачијим углом. Ако се дати
драги камен стави под духовну светлост, добијамо различите
одсјаје који спајају, односно, приказују нераздвојивост вечног и
лепог. Радови у овом зборнику су гледање у одсјаје које су разне
стране дијаманта произвеле. Аутори ових чланака запалили
су и свећу православља, ону исту о којој је речено: “А нико не
поклапа судом свјетиљку кад је запали, нити је меће под кревет,
него је поставља на свијећњак да они који улазе виде свјетлост.”
(Лк 8, 16). Потом су одразе те светлости у Речнику технологије
прикупили у радовима пред нама.
Речник технологије је у својој суштини брушен на дубљим
слојевима мисаоног искуства. То је различито од технолошког
поимања света и у Речнику неочекивано надилази обрасце “бу-
дућности” и “прошлости” проничући да је “прошлост” заправо
“будућност”. Тако Татјана Паунеску у раду “Пад увида: Речник
технологије као предвиђање будућности” (“The Fall of Insight:
Dictionary of Technology as a Prediction of Future”) помоћу Речника
увиђа дихотомију праве вере и технологије као сурогата вере,
религије модерности. На почетку беше реч, али то је био по-
четак људског света; на почетку машинске цивилизације сто-
ји бинарни код, алгоритам, прецизан термин. Може се тако
речи да Божија реч може да се поједе; технолошка у тело улази
инјекцијом (вакцином?) или у виду таблете (ивермектин, хидро-
ксихлорокин?). Паунеску опажа да су “облаци небески” низ које
се спушта Син човеков сада “cloud”, информациони облак. Дах
којим Бог оживљује глину и прах, стварајући човека, у свету
технологије јесте биотехнологија, спремна да ствара хибриде
човека и машине, штампа и мења органе и усавршава човека у
његовој спољашњости док не заборави на духовни развој и тиме
и сам појам савести.
Технолошко смењивање Божијих творевина сурогатима за-
тим под другим углом исијава из рада Александра Петровића. У
чланку “Средњи век и вештачка интелигенција” (”Middle Ages
and Artificial Intelligence”) oн примећује да је амерички магазин
Тајм 1982. за “Човека године” прогласио лични рачунар. Људски
лик више није део појма личности. Аутор се осврће и на наводно
“нејасан”, а у ствари високо симболичан језик Речника. Наиме, он
је нејасан управо са становишта тог истог “Човека године” из 1982.
Лични рачунар без личности превазилазе и вишесмисленост и
чињеница да је рукопис заиста писан руком, а не штампан. Он 4) не
зна шта би са њима радио. Петровић кључ види у картезијанској
догми субјекта и објекта, у којој рачунар брже и ефикасније
од човека уме да да се постави у односу на објект, те је према
томе надмоћнији субјект од човека. Отуда, Речник технологије
спасава човека од претапања у робота. Робот никад неће чути
реч; у речи човек пребива човек; напустивши станиште логоса,
смисленог језика, дијалога, постаје машина. Речник технологије
је заправо етимолошки речник у правом смислу те речи. 5)
Првобитно значење речи етимон је истина: етимологија је по-
трага за истином. Технолошки свет етимологију оспољава, сво-
дећи је на фонетске законе, на основу којих ваљда намерава да
докаже “еволуцију” језика од скичања мајмуна до данашњих
говора. Такву етимологију рачунар може да изводи и без чо-
века, јер му за њу није потребно никакво духовно искуство. С
друге стране, Речник технологије даје нам корене појмова које
користимо у свету идеја, чија је спољна, звучна форма тек при-
ближна и све мање поуздана манифестација.
Рад Сузане Полић, “Речник технологије и електронска
личност” (“Dictionary of Technology and Electronic Person”) такође
уочава средишње питање личности, што је и једна од одредница у
Речнику. Поново смо суочени са преображајем човека у машину; поново се нељудском даје људски лик, сада у предлогу да се
законом заштите права електронске личности. Полићева се са
правом пита како је могуће на електронску личност применити
категорије достојанства, слободе и правде. Поново се срећемо са
транспозицијом. Од комунистичког обожавања радника дошло
се до обожавања робота. Вредност Речника је управо у томе што
он појмовима налази њихове праве корене, због чега је, како
ауторка примећује, био подједнако непожељан комунистичким
идеолозима као што ће и данас бити непожељан припадницима
техно-касте. Тако Речник дели судбину Православља које је
такође и за комунизам и за технологију подједнако непожељно.
Зато је Речник одевен у православну одежду, приказујући се
згранутим просветитељима као средњовековни рукопис, кали-
графски исписан и украшен. Сродан одсјај ухватио је Драгиша
Бојовић у свом раду “Речник технологије и Црквене студије: иста
идеја” (“Dictionary of Technology and Church Studies: the Same Idea”),
који је нашао значајне сличности и паралеле између Речника и
савременог часописа за црквена и теолошка питања. Бојовић
наглашава да таква естетика потенцира Божије стварање које се
служи људском руком. Бог се свакако не може служити руком
робота који је лишен могућности да чује Бога.
Ову симфонију светлости обогаћује мисао Александре Сте-
вановић изложена у раду “Четврта димензија Речника техно-
логије”. Она аргумент опијата за масе, злонамерно употреб-
љеног против хришћанске вере, сада окреће против техноло-
гије. Јер управо је технологија врхунски успављивач маса. У
занимљивој паралели, Речник технологије се везује за дваде-
сетовековног мистика Георгија Гурђијева који је учио да већи-
на људи највећи део својих живота проводи у механичким пос-
тупцима, осећањима и мислима. Човек је, дакле, већ машина, а
савремени homo technicus је онда само савршенија верзија ма-
шина. Нужно је одвикавати се од аутоматизације, у чему му
технологија одмаже. У раду се предочава паралела “четвртог
пута” Гурђијева с четворопућем Речника које се огледа у освеш-
ћивању кроз језик, филозофију, технологију и теологију. Однос-
но, без четвороструког одјсаја његових значења није могуће
доћи до сазнања.
О суштинској вези Речника и православља са једне, и непре-
мостивог јаза теологије и технологије са друге стране, пише
Владимир Димитријевић у прилогу “Теологија иза технологије”
(”Theology behind Technology”). Димитријевић се осврће на појам
дечака, површног бића обузетог туђим утисцима о њему самом.
Дечак покушава да свима угоди и представља биће огледала;
као што је већ речено, биће површине, без самопонирања. Так-
во биће плива у свету сенки, пуке објективности, односно одра-
за инструментаријума којим се природа приморава да изручи
резултате пред научне тимове. Познато је да савремене радове
из, рецимо, нуклеарне физике потписује понекад и по две хи-
љаде људи: свако ко је понешто допринео истраживању, макар
тиме што је укључио рачунар. А врло је могуће да су рачунари
тако програмирани да истраживач ускоро и неће морати да
ради ништа осим да као икебана стоји поред рачунара, док
убрзо потом не постане сувишан. Коначно се на ова сумор-на
поређења надовезује рад Александра Саше Гајића, “Техно-
лошко-теолошке дилеме у постмодерној ери” (“Techno-logical-
Theological Dilemmas in the Postmodern Era”). Гајић говори о
јазу између технологије и етике који изискује напор да би се
технолошка средства користила на добар, трезвен начин. Без
етике, технологија више није само оруђе којим се служимо,
већ пре један светоназор коме служимо. Указује нам се још
технолошких сурогата теолошких концепата: идеја светости
замењује се идејом индивидуалистичког рада на себи; уместо
хришћанске целомудрености имамо идеал хладне, научне ана-
лизе. Бесмртна људска душа у технолошком кључу постаје
аморфно биће подложно променама – огледни кунић за даља
научна истраживања под кринком “побољшања човека”. Техно-
лошки свет је највећи противник вечног и непроменљивог
и гнуша се средњовековног модела у којем је могуће да све
буде у рукама Господњим. Отуда Речник технологије у облику
средњовековног рукописа представља за модерност онај исти
продор атавистичког ужаса који је у просветитељско доба из-
једначио готику са литературом страве и ужаса.
У закључку се присетимо Плотинових речи: “Призору
треба да се приђе након што су учињени сродним и сличним
посматрач и посматрано. Јер око никада не би видело Сунце
да није постало сунцолико, нити би душа видела лепо да није
постала лепа. Постани најпре сав боголик и сав леп, ако желиш
да посматраш бога и лепо.” 6) Речник технологије не би тако добро
одражавао светлост православља да и сам већ не поседује ту
светлост. Очигледан знак је више пута споменута сличност са
средњовековним рукописима; ручна израда насупрот штампа-
њу, анонимни писци насупрот бренду ауторског имена; сим-
болика Речника под снажним је православним набојем. Као
и ранохришћани, и он је био протеран у катакомбе; није без
значаја што је први велики скуп посвећен Речнику одржан на
тридесет и трећу годишњицу од издавања: толико је имао и
Христос када је распет и васкрсао.
Толико о односу Речника и православља. Још један дијамант
послужиће нам да осветлимо његов однос према технолошком
свету. Наиме, у традицији Махајана будизма постоји текст под
називом Дијамантска сутра. Дијамант је метафора за мудрост
којом се лако секу привиди да би се испод њих открила истинита
стварност. Речник технологије је такав дијамант: тако је оштар
да просеца кроз привиде технолошког света, као некада Дија-
мантска сутра. То је први и прави наш пут у само средиште техно-
логије одакле долазе сви привиди који владају данашњим свет.

_______________
1) dkamcevski@gmail.com
2) Душан Бошковић и Александар Петровић (ур.). Повратак из земље
змајева: Речник технологије – 33 године после. Београд: Универзитет у
Београду; Институт за филозофију и друштвену теорију, 2015.
3) Димитрије Вујадиновић (ур.). Хептадекагон. Речник технологије као
антиутопија: pro et contra. Београд: Институт за европске студије, 2017.
4) Или она? Оно? Све оне савремене дилеме око заменица заправо доби-
јају смисао тек када се према рачунару треба односити као према жи-
вом бићу а у исто време немати представу ког пола или рода је то биће.
5) На ову идеју је писца приказа упутио приређивач овог зборника
др Александар Петровић, професор на Филолошком факултету
у Београду. У тренутку када се Речник појавио у нема ни једног
етимолошког речника српског језика.
6) Plotin. Eneade I-II (prevod i napomene: Slobodan Blagojević). Beograd:
NIRO “Književne novine”, стр. 66.