Миодраг Крецуљ
Минхена
ПОГЛЕД ИЗ ДИЈАСПОРЕ ИЛИ ЗАШТО ИЗ СРБИЈЕ ОДЛАЗЕ СВИ КОЈИ ИМАЈУ КУДА ДА ОДУ
Путовање без повратне карте

Извор: Политика,  28. 5. 2020.

Путовање без повратне карте

После бурне 1968. Вили Брант је у Бундестагу рекао да му нису потребни обожаваоци и аплаузи, већ људи који критички мисле. У Србији су, нажалост, завладали грлати обожаваоци, а најпотребнији су као коректив они са критичком дистанцом. Зато нико више, ушушкан у лични комодитет, нема право на нему равнодушност и окретање главе

За НИН из Минхена

Оптимистичке макроекономске пројекције и еуфоричне најаве бу- дућег благостања небеска су арија за уши лаковерних, али не за решене да срећу потраже на неком другом мес- ту. Одлазе шофери, вариоци, монтери, зидари, домаћице, стручњаци разних профила без адекватне компензације у науци, технологији, иновацијама, порезу и буџетским доприносима. Одлазе најдаровитији за које на Запа- ду увек има места у професионално креативном и биолошки репродук- тивном добу, чинећи ненадокнадиву штету здравству, образовању, научним институтима, целокупном друштву Србије уопште.

Свесна последица, власт покушава усвојеном Стратегијом о економским миграцијама за период 2021-2027. да обузда егзодус тражећи решење тамо где га нема, јер је корен пробле- ма дубљи од Стратегијом постављене анамнезе. Влада упорно избегава кон- фронтацију са стањем политичког и аксиолошког хаоса, ниподаштава пос- тулате на којима почива свака правна држава и цивилизовано друштво.

Стварни мотиви све масовније миграције из Србије нису само бољи живот у виду материјалног благостања или стручног усавршавања, како се са дискретном дозом прекора обично тумачи, већ неприхватљиво стање у друштву, клима непотизма, хипокри- зије, понижења моралне и стваралачке индивидуалности до самог дна људског достојанства.

Узурпација слободе мишљења и медија, стање у којем не владају зако- ни, право и правда, институције без утицаја, егзистенцијална несигурност, криминал и корупција „природно“ су стање, чему је власт значајно кумовала. У амбијенту силе, а не права, политички екстремизам лако добија свој легитимитет и обесхрабрује свако мишљење и покушај да се дијалогом може постићи било какав договор. Скупштина, место разговора и пре- зентације народне воље неком исто- ријском аномалијом претворила се у једногласни, јакобински Конвент, говорницу Сен Жистових горљивих Монтањара и вербалног „гиљотини- рања“ политичких неистомишљеника, присиљених да лични и политички ди- гнитет спасавају бојкотом.

У друштву корумпираном приви- легијама, чланство у СНС-у и статус „државног човека“ - синтагма Све- тислава Басарe - заштитнички отвара егзистенцијалне путеве без нарочитог труда, искуства и знања. Не чуди што у Србији, у којој живи једва пет и по ми- лиона пунолетних грађана, СНС има 730.000 чланова (13,2 одсто)! У Немач- кој, која има 61,7 милиона пунолетних становника, најбројнија политичка партија СПД има „само“ 419.300 чла- нова (0,67 одсто), јер припадност било којој партији не обезбеђује друштвене, нити егзистенцијалне привилегије.

У Србији је завладао дух конформи- стичког преживљавања, подаништва и најгрубљег вербалног примитивизма према неистомишљеницима. Олош, битанга, нерадник, лопов, издајник, фашиста... бенигне су илустрације на- предњачке „школе пристојности“, која не аболира болесно личне и недопус- тиве квалификације друге стране, али власт је, ипак, најодговорнија. Новоус- тановљени обрасци понашања, испод границе сваког укуса, крај су лајтмоти- ва лажне бајке о доброј и успешној др- жави у којој, уместо толеранције, клија семе заваде и раздора поларизованог друштва, а политичари и „институције“ деградираног ауторитета све чешће су предмет јавног исмевања.

Ништа без чланске карте: У СНС се учланило 13,2 одсто грађана Србије са правом гласа, а у СПД, најбројнију немачку партију, само 0,51 одсто пунолетних, јер тамо припадност било којој странци не обезбеђује друштвене ни егзистенцијалне привилегије.