Мушки и женски мозак – Зашто мушкарци и жене различито доживљавају и испољавају емоције?

(Одломак из докторске дисертације)
Јесте ли се икад запитали како то да мушкарци већином избегавају
разговоре о осећањима, а ако жене упркос томе покажу да их
нешто мучи и желе да причају о томе, мушкарци често почну да
дају практичне предлоге о томе шта она треба да уради у тој ситуацији.
Да ли вам је позната ситуација где се жена жали мужу
о неком проблему на послу, а он одмах почне набрајати шта би
она требала да уради да реши тај проблем? Оно што она мисли а
често не каже је: “Ја знам како да решим тај проблем али желим
да поделим са тобом како се осећам и желим разумевање, ништа
више”. Разлог зашто она не каже наглас шта мисли је што често ни
сама није свесна своје потребе или је већ пробала да објасни и наишла
на одговор попут овога: “Зашто ми онда то говориш уопште ако
ти не треба моја помоћ у решавању тог проблема?” Мушкарци
су често фрустрирани женама не разумевајући шта оне у
ствари желе и уместо да буду захвалне што је он спреман да крене
у акцију и помогне, добију одговор како он не разуме и није
га брига како се она осећа. Ово је само један од примера како
мушкарци и жене различито размишљају. Да ли то значи да су
мушки и женски мозак заиста различити?
Много књига и истраживања се посветило тој теми у задњих 20-так
година. Један од познатијих наслова је књига Џона
Греја “Жене су са Венере а мушкарци са Марса”. Психолошка и
неуролошка истраживања су показала различите ствари и још
се дискутује о резултатима и контрадикцијама. Ипак оно што
се са великом сигурношћу може тврдити на основу досадашњих
резултата је да заиста постоје разлке у самој неуролошкој структури
мозга између мушкарца и жена. Мајкл Гуриан (Michael
Gurian) тврди да је у једној од својих студија идентификовао око
100 структуралних разлка између женског и мушког мозга. Он
даље наводи да због тих разлика мушкарци имају тенденцију да
се фокусирају у комуникацији, прелазе директно на ствар, док
жене прво сакупљају информације, осећају много, чују и доживљавају
много у исто време. То је вероватно један од разлога
зашто жене прати репутација да све анализирају, улазе у детаље
али и да могу да раде много ствари одједном. Дакле чувени
“мултитаскинг”. Још увек није научно доказано да су жене
способније за “мултитаскинг” тј. да обављају одједном више ствари,
укључујући менталне и механичке радње, али због тенденције
женског мозга да обавља операције симултано, све се више
резултата истраживања креће у том правцу.
Једна структурална разлика о којој Гуриан много говори је да
мушки мозак генерално продукује више активности у центрима
задуженим за механичке радње, док женски више у центрима задуженим
за вербалну комуникацију и емоције. Један од примера
који илуструје поменуто можете често видети код мале деце.
Уколико дате лутку или неку другу играчку девојчици од 2 године
она ће је видети као живо биће, док ће дечак често покушати
да скине главу или неке друге делове. Зато што он размишља
механички-просторно. Он ће играчку посматрати као објекат који
треба раставити или саставити. Исто ћете много чешће видети
девојчице како причају са лутком или играчком животиње, него
дечаке. Чињеница да се разлике јављају већ на тако раном узрасту
индикује да су разлике генетске и биолошке.
Међутим култура такође има врло значајан утицај на развој
мозга. Наша култура негује и потиче став да мушкарци не треба
да показују своја осећања, нарочито не осећања страха, туге, љубави
и слично јер ће то бити интерпретирано као знак слабости.
Прихватљивије је да мушкарци исказују љутњу, чак и агресију него
да причају о несигурности, болу или да плачу. А обрнуто важи
за жене. Слична ситуација је присутна и у многим другим културама
што нас доводи до питања да ли биолошке разлике узрокују начин
испољавања емоција и реаговања на стрес или су културне
разлике током времена довеле до биолошких разлика?
Ово је врло слично дебати да ли је старија кокошка или јаје, и
да се не би вртели у том зачараном кругу погледајмо поново шта
наука каже.
Данас се готово сви научници у области психологије слажу са
био-психо-социјалном теоријом која говори да су сва три наведена
фактора подједнако важна. Дакле, начин на који доживљавамо
и испољавамо емоције и како реагујемо на стрес ће зависити
од нашег пола који утиче на структуру и функцију нашег мозга,
али и од начина на који смо одгојени, средине у којој смо
одрасли и начину како те утицаје из средине интерпретирамо.
Наведене разлике између женског и мушког мозга не значе
да је било који пол у предности или да је један пол способнији за
одређене ствари него други. Неуропластичност мозга, која се све
више истражује у задње време, потврђује да је мозак изузетно
прилагодљив и иако постоје одређене урођене предиспозиције
за лакше вербално или механичко функционисање, могуће је
стимулацијом током живота дате предиспозиције превазићи и
развити способности. Зато постоје успешни мушкарци у друштвеним
наукама као и успешне жене у техничким наукама.
За крај се вратимо на разлике у испољавању осећања и честе
проблеме у комуникацији и односу које оне изазивају. Уколико
вам се неко обрати плачући или са неким проблемом шта треба
да урадите да помогнете тој особи да се осећа боље? Шта рећи у
таквој ситуацији? Фразе као: “све ће бити у реду, ајде да причамо
о нечем другом, време лечи све ране или може бити и горе” ће
само још више узнемирити особу јер јој индиректно говорите
да су њена осећања неадекватна. Уколико се нешто лоше десило
у животу особе, нормално је да ће особа бити узнемирена и
оно што та особа треба у том моменту је да прича о томе. Кроз
причу о томе што се десило део тензије ће се испољити, смањити
и особа ће због тога повратити когнитивну функцију која ће јој
омогућити да се суочи са ситуацијом и одлучи шта да уради у вези ње.
Дакле особа која говори или испољава своје емоције има
потребу да буде саслучана и да осећа заинтересованост особе која
слуша. Вештина активног слушања подразумева слушање уз
добар контакт очима, постављање пар питања о догађају али не
превише И рефлексију речима као што су: “делујеш…, чини ми
се да… и слично”. Често је то све што особа жели и треба; да буде
саслушана, да неко саосећа са њом и разуме како се она осећа.
Уколико желите пак ићи корак даље да помогнете члану породице,
партнеру или пријатељу немојте му говорити шта треба да уради,
већ му понудите афирмацију, позитивну повратну информацију.
Поново опште изјаве као “ти си сјајна особа” или”можеш ти
то” могу бити корисне али још већи ефект ће имати изјава која ће
подсетити особу на њене снаге. То се најбоље може постићи давањем
примера како је особа у прошлости решила неки проблем,
или како је успешна у одређеној активности. Уколико је интензитет
осећања несразмеран стварном догађају који је био окидач
и особа постаје све мање и мање функционална, време је да потражи
помоћ стручњака. Уколико неко други потакне особу да
то уради већа је шанса да заиста и хоће, јер на тај начин добија
нормализацију и подршку.
Иако су мушки и женски мозак различити и култура негује
те различитости у размишљању и реаговању, комуникација је
универзални и конструктивни начин који ће помоћи и мушкарцима
и женама да смање негативни утицај стреса који је неизбежан
у свакодневном животу.