Молитва, суза и слово за Предрага Р. Драгића Кијука

КИЈУК ЈЕ ИЗГОРЕО ПРЕБРЗО И ОСТАВИО ТРАГ ЗЛАТОУСТИ,
А НЕ СЛИНАВ, ЦРВЕН И ЖУТ КАО РАСРБИТЕЉИ

Над светлим гробом од новоуснулог корифеја српског, Предрага Р. Драгића Кијука, опростио се Петар В. Арбутина:

Драги Пеђа,
Данас се у име Удружења књижевника од тебе не опрашта ни најбољи, ни најстарији ни најугледнији. Ја сам само скромни сведок величине и значаја твојих земаљских дана и живота, који се није препунио собом и живљењем већ смислом и мисијом; да собом треба потврдити своје дело и да истину бивања и трајања треба освајати и сведочити свакога дана, како си ти то радио.
Твоје дело је одавно надрасло просечан људски живот, велику и значајну биографску белешку у неком овдашњем или светском лексикону, твој живот је одавно постао симбол непристајања на лаж и сталне тежње за Истином у Богу и божјем Промислу. Није лако ходати тим путем, није лако бити земаљски сведок и небески јемственик истине када те "све ране свога рода боле", када ти поделе пролазе кроз срце, као што су теби пролазиле, када мириш браћу и онда када сви мисле да су омразе и поделе превладале. Драги мој пријатељу опрости ми сада што сам био малодушан онда када си само ти веровао, могао сам само да наслутим колики је твој бол због подељене браће али знам колико су велике твоје молитве биле којима си призивао слогу и саборност, ум и разум, љубав и праштање. Својим примером, племенитошћу и благошћу мирио си непомирљиво, блажио омразе и указивао браћи на Христа и брата у Христу. Да, само тиме се стиче плата на небу и несаница и немир на земљи. И једно и друго си носио достојанствено, радовао се свакој новој књизи, поздрављао нова имена у књижевности и храбрио оне старије и посустале. Веровао си и вером себе утврђивао у постојању, односу према ближњима, колегама и послу у Удружењу књижевника, Српској књижевној задрузи, многим удружењима у Србији и дијаспори, свуда где су те звали и где си својим умом и разумом, знањем и послањем припадао и несебично помагао не штедећи себе.
Уреднички посао који смо годинама заједно делили трошио је време, нагомилавао неизречене речи и потискивао у други план све оне до сада и заувек неиспричане пријатељске приче. Са сваким новим уредничким послушањем мање нас има, између корица одштампане књиге увек остане део уредника, то је духовна награда али и животна и судбинска коб. Да ли је вредело? Да ли би сада требало другачије? Данас када предајемо твоју душу Господу а земљи тело знам да нити је могло нити би сада умео и хтео другачије. Поред свих наука које сам од тебе примио у књижевном и уредничком занату највећи је онај неизречени, онај који си собом сведочио, неопходан и незаобилазан - туђе књиге треба волети више него своје, као што си ти више љубави поклањао другима него себи и своме делу.
У временима несклоним људима као што си ти био, у временима када је требало бити човек међу људима над тобом и нама, твојим сарадницима и пријатељима, стално је лебдела мисао Иве Андрића из писма Младобосанцима: "Говориће вам изгорећете брзо о узалудно иза вас ће остати само пепео! Одговорите им; Нека, бар ће се знати да смо били ватра а иза вас ће остато слинав траг као из пужа." И нека буде тако, нека се данас и заувек зна ко је ко, све док има очију да виде и ушију да чују.
Рано си кренуо путем којим ћемо сви једнога дана кренути - путем ка Небеској Србији која ће с тобом бити боља исто толико колико ће ова у којој ми трошимо земаљске дане бити лошија. Нека ти је вечна слава драги мој пријатељу и нека ти Бог душу прости.

Петар В. Арбутина
Београд, 3. фебруара 2012.

Помен Кијуку у Торонту

Редакција и Клуб часописа ”Људи говоре”, који излази у Торонту,
Заједно са Српско-канадским удружењем писаца ”Десанка Максимовић” из Торонта, одржали су парастос члану Редакције часописа ”Људи говоре” и дугогодишњем пријатељу и сараднику Удружења писаца ”Десанка Максимовић”, истог дана када је овај значајни српски мислилац, књижевник и философ сахрањен у Београду.
Помен су служили преосвећени владика канадски Георгије, уз саслужење свештеника Василија Томића, Милоша Путића и Милутина Вељка.
После служебе за душу упокојеног, о упокојеном Кијуку говорили су владика Георгије, Катарина Костић, Миро Микетић и Радомир Батуран.

ПРЕДРАГ ДРАГИЋ КИЈУК

Рођен 1945. - преминуо 29. јануара 2012.

Књиевник, аутор бројних студија и есеја, приређивач и аутор преко двадесет књига.

Сачинио је обимну и детаљну антологију “Средњевековна и ренесансна српска поезија од 1200. до 1700. године”.
Инспирисан овом књигом, најпознатији савремени британски композитор класичне музике, Xон Тавнер, компоновао је дело “Посланица љубави”.

Најзначајније Кијуково дело је као приређивача и главног уредника обимне грађе у двотомном издању под насловом “Катена Мунди” или “Васељенске вериге”, која представља истинску духовну енциклопедију прецивилизацијског, првоцивилизацијског, преисторијског и посебно христијанског српства. Да је само то урадио, било би неизрецив допринос српској култури.

Интернационални биографски центар Ст. Томас Плаце из Енглеске прогласио га је једним од 100 најзначајнијих слободних мислилаца у свету.

Дуго година обављао је дужност главног и одговорног уредника ”Књижевних новина”. Остаће забележено да све време док је он био главни уредник, сваки број ”Књижевних новина” имао је на насловној страни тему Косово. Са његовим одласком ова тема је скинута са листе приоритета ”Књижевних новина”.

Својим прилозима часопису ”Људи говоре” , дао је и виши духовни ниво и озбиљност целокупном листу, а свакако да је његов лекторски и уређивачки рад огромно допринео да дело нађег Мире Микетића ”Кроз пакао и натраг” добије на свом формалном исказу и ауторској зрелости..

Као особа Предраг Драгић, наш Кијук, је био јако топао човек, благе и толерантне природе, скромне појаве и нарочито је доминирао као човек који је умео да потре сваку своју гордост и поред огромног знања које је поседовао и дубоке мисаоности коју је умео да досегне својом проницљивошћу. Кијуковом смрти, Српски интелект и Српство укупно изгубило је изузетан мисаони драгуљ, али је Небеска Србија, оно место где наши Свети чекају на сваког од нас, да донесемо своје одговоре на њихова питања, небеска Србија је богатија за једну звезду ка којој младост српства треба и има чему, да стреми.
Вјечнаја памјат.

Владика канадски Георгије
Торонто, 3. Фебруара 2012. На парастосу Предрагу Р. Драгићу Кијуку у Цркви Светог Саве

Молитва, суза и слово за Кијука

СЕЋАЊЕ НА ПЕЂУ КИЈУКА

Сећање - које не може то да буде, не сме то да буде, јер док изговарам ту реч као разлог нашег вечерашњег окупљања: да сећањем на драгу особу која је управо напустила овај свет одамо последњу пошту, умиримо себе да је нећемо заборавити, што је све тачно, што и овога пута као и увек чинимо - али не полази ми за руком да Предрага Драгића Кијука преселим у моје сећање на њега. Видим га и слушам га изблиза, или издалека, или читам његове текстове, очекујући нове, то је нешто што постоји и траје годинама, деценијама, као духовна, умна, емотивна, космичка, али увек и отаџбинска енергија која оживотворује, осмишљава бит српског народа. Најлакше је набрајати његове књиге од којих су неке бесмртна дела, да споменем само зборник у два волуминозна тома „Catena Mundi“ (1992), према оценама многих, „духовну енциклопедију српског народа”. Па да на то надовежем моја сећања на Пеђу из тог периода, када сам у Матици исељеника Србије, која је била издавач те драгоцене књиге, имала прилику да слушам Пеђине оригиналне филозофске поставке; па да се присећам како ми је Милан Дачовић, за кога је Пеђа говорио да у својој племенитости запоставља свој таленат, да би га што више открио код других, објашњавао теолошки метод који је Пеђа увео у савремену српску философију. Лако је набрајати такве детаље као сећање на „најобразованијег Србина“, како смо још онда говорили за Пеђу.
Као сећање могу да споменем и интензивну сарадњу, у трајању од два месеца, у току две године узастопце (2004-2005), када сам са Предрагом Драгићем Кијуком, у његовој породичној кући, састављала Монографију СРБИЈА ЈЕ ВЕЛИКА ТАЈНА. Колико су ми само значили наши вишечасовни разговори. Ништа необично. То говоре сви његови сарадници. Јер Пеђа Кијук је Богом дани беседник.
Сва таква сећања на личном плану могу се некако поднети. Могу некако да издржим и веома моћно, пристрасно осећање наклоности према Пеђи као књижевном критичару јер је о мојој фактографској поезији, како сам је сама назвала, дао доста исцрпну анализу и сврстао је у значајна песничка остварења на српском језику.
И да сам се мање дружила са Пеђом Кијуком него што јесам, сматрала бих да је сарадња и пријатељство са таквим умним горостасом довољан разлог да кажем себи да је његов утицај на мене као писца, и уопште, од огромног значаја.
И све то бих данас могла поднети као сећање на тог свестраног ствараоца и племенитог човека, да у мени не покуља превише снажан утисак чим замислим Пеђу као говорника у јавности. И то није само зато што је изузетно обдарен говорник. То је везано за оно о чему говори и како то преноси на друге. И какав повод, разлог и смисао има свако његово јавно излагање.
Јуче сам одслушала траку са промоције листа „Збиља“ у Вршцу, новембра 2006. године. У паноу смо били уредник „Збиље“, Момир Лазић, Предраг Драгић Кијук, глумица Јасмина ............. и ја. Пеђа се обраћао аудиторијуму као да је део њега. Започео је своје излагање са констатацијом да се нама и у даљој прошлости дешавало да заборавимо да се бавимо сами собом. Насупрот томе други се увек баве нама и то на нашу штету. Сажетим, а свеобухватним поступком, потсетио је на протеривање Срба из Хрватске, не само у „Олуји“, већ и пре и после тога, затим је врло уверљиво размонтирао холивудску монтажу Сребренице. У аргументовању наших грешака и пропуста зауставио се тачно на време, реченицом „Срби нису ништа бољи нити гори од других и зато сам ја међу вама, да заједно анализирамо пропусте, да вам укажемо на текстове у „Збиљи“ из којих се сазнаје истина, захваљујући савести аутора који пишу за тај лист. Потенцирао је, као и Лазић, да треба да имамо много таквих листова и часописа у којима се тумаче догађаји на прави начин. Указивао је на значај организовања скупова на којима се људи обавештавају о новим опасностима које се нагињу над Србијом; упозоравао да треба стално примењивати нову и што адекватнију стратегију да се избегне, или бар ублажи даље круњење и истањивање српског националног бића. Користећи своје темељно знање из историје, увек је у правом моменту наводио личности из српске историје који су подизали прст опомене. Овога пута осврнуо се на текст у «Збиљи» о Владану Ђурђевићу који је још 1909. године, у својој књизи објављеној у Лајпцигу, у Немачкој , упозорио свој народ и европску хуманитарну јавност, да су Срби већ тада били осуђени на политичку смрт: «Зар није читав наступајући, 20 век, био испуњен покушајима да се изврши нихилизација Срба и да се дефинитивно избришу из историје».
Указујући на такве текстове, Кијук истовремено потенцира њихов значај у враћању народног достојанства, јер «српски народ то заслужује». И онда са посебном интонацијом преноси своје сазнање, тако да га присутни доживљавају као завештање: НЕМОГУЋЕ ЈЕ УНИШТИТИ ЈЕДАН НАРОД КОЈИ ПРЕДСТАВЉА ФЕНОМЕН У ИСТОРИЈИ ДРЕВНИХ НАРОДА, НЕМОГУЋЕ ЈЕ ПОНИШТИТИ СРПСКИ НАРОД КОЈИ ЈЕ ФЕНОМЕН И ПО СВОЈОЈ ДИЈАСПОРИ. ТЕЛО СРПСКОГ НАРОДА ЈЕ НА ЈУЖНОСЛОВЕНСКОМ БАЛКАНУ, АЛИ ЊЕГОВА ДУША, ЊЕГОВО СРЦЕ КУЦА У ЊЕГОВОЈ МЕТАФИЗИЧКОЈ ДИЈАСПОРИ У БЛИЗИНИ МАТИЦЕ. ТО СРЦЕ ЈЕ ХИЛАНДАР И ОНО ДОИСТА КУЦА ВИШЕ ОД ОСАМ ВЕКОВА. ТО ЈЕ РАЗЛОГ КОЈИ ДАЈЕ УВЕРЕЊЕ ДА СЕ СРБИ КАО НАРОД НЕ МОГУ ИЗБРИСАТИ ИЗ ИСТОРИЈЕ. АЛИ ЈЕ НЕОПХОДНО ДА СВИ МИ, А НЕ ПОЛИТИЧАРИ - ЈЕР ПОЛИТИЧАРЕ ТРЕБА УВАЖАВАТИ КАДА ТО ЗАСЛУЖУЈУ, АЛИ ИХ НЕ ТРЕБА ОБОЖАВАТИ – ДА МИ, НАРОД, ТРЕБА ДА СЕ ВРАТИМО СЕБИ И ДА ПРЕСТАНЕМО ДА БУДЕМО ГЕРМАНОФИЛИ, ФРАНКОФИЛИ, АНГЛОФИЛИ, ГРКОФИЛИ, РУСОФИЛИ – ДА ТРЕБА , НАЈЗАД, ДА ПОСТАНЕМО, СРБОФИЛИ.
Много је било таквих наступа у јавности Предрага Драгића Кијука, много их је било до последњег дана његовог живота. До јуче су га фасцинирано слушали млади Срби окупљени око ДВЕРИ СРПСКИХ. На њих мислим све ове дане и на новодолазеће младе људе који верују у себе, а самим тим и у своју отаџбину, који имају потребу и хоће да верују да таквих националних барда као што је Предраг Драгић Кијук, који знањем и мудрошћу посипају утабане, као и нове стазе, Србија има довољно да се очува национално достојанство и пренесе на будућа поколења.
На таквог Пеђу Кијука мислим кад не могу да га сместим у своја сећања. Јер нам је потребна његова жива реч чији ехо одјекује у етеру. Неугасива, неуморна, стимулативна, охрабрујућа реч; при том промишљена, знањем натопњена, веродостојна реч и наравно, превасходно српска, за Србе и због Срба.
СА ТАКВИМ ПРЕДРАГОМ ДРАГИЋЕМ КИЈУКОМ НЕ МОГУ СЕ ОПРОСТИТИ, НЕ МОГУ ГА СМЕСТИТИ У СЕЋАЊЕ, И ДОК ТО ПОКУШАВАМ, ЊЕГОВЕ РЕЧИ ОДЈЕКУЈУ У НАРОДУ.

Катарина Костић
На помену Предрагу Р. Драгићу Кијуку у Цркви Светог Саве у Торонту, 3. Фебруара 2012.

ПРЕДРАГ Р. ДРАГИЋ КИЈУК

Истакнути српски књижевник и философ, Предраг Р. Драгић Кијук, подпредсједник Одбора за одбрану слободе и права Удружења књижевника Србије, дубоко мисаони човек, беседник искрене, узвишене, правдом и слободом надахнуте српске ријечи, одселио се у вјечну Небеску Србију, а нас је оставио скамењен необјашњивим болом за братом у Христу који је потребан читавом народу. Његова дела су преведена на 10 светских језика. У свом народу је творио и зборио као прави, узвишени интелектуалац, изузетне опсервације и унутрашње снаге да стопи мисао и ријеч у чудесну беседу као брану злу да нас све не потопи. С правом га је Интернационални биографски центар “Св. Томас Плаце” у Енглеској 2010 године прогласио за једног од 100 најбољих слободних мислилаца у свијету.
У Торонту сам понудио мом пријатељу др. Радомиру Батурану да буде рецезент и уредник моје трилогије ”Кроз пакао и натраг”. Радомир је предложио да је боље да ме он упозна и препоручи Предрагу Драгићу Кијуку који ће то боље од њега урадити. Раде је све средио и тако сам ја у мају 2009 године досао у контакт и упознао Предрага, на чему сам му дозивотно захвалан.
Док смо радили на редактури рукописа и припреми за штампу, спонтано се израдило изузетно миђусобно поверење, разумијевање и пријатељство. Пошто се и рукопис моје трилогије ”Кроз пакао и натраг” бавио судбином нашег народа, конкретно страдањем 30 Срба из Црне Горе у повлачењу у кроз Метохију, Санџак, Босну, Хрватску и Словенију пред комунистичком војском Јосипа Броза и хрватских фашиста Анте Павелића , издајом савезника и срељањем ових мученика у Словенији и враћањем назад жена и деце, то су и наше разговори водили о страдању Срба у ”логорском 20 векук”, како је Пеђа говорио. Нијесам прије њега никада пре срео тако узвисеног, разумног човјека, који је снажније осјећао бол наше горке судбине, почевши од 1941 год. па на овамо. Причао ми је о људима, о догођајима, о његовом тешком животу, јер сви режими који су наступили са комунизам па сви остали иза њега нијесу му дозволили не само да слободно мисли и осјећа, него ни елементарну слободу да ради. Није могао слободно ни да пише оно што је спознавао и целим бићем доживљавао. Увијек су биле пратње, прислушкивања и покушаји да се прихвати њему недостојних сарадничких послова партијских и државних сервиса. Предаг је прошао кроз пакао можда и тежи од онога о коме говори моја трилогија.
Његова је велика врлина, која ме пленила, да се никада није истицао, никада се није гордио својим знањем, никада себе уздизао, а још мање другима судио или их понижавао. Имао је велико разумевање за људе. ’Миро, желим да сваки грађанин моје земље буде слободан и сигуран, да сваки наш писац, филозоф, умјетник буду бољи од мене, да будемо у духовном јединству и у добру и у злу и да се сви зналачки, са планом, одупиремо злу. Тек тако уједињени могли бисмо да носимо терет свог народа. И можда бисмо успјели довести ову унаказену земљу у неке свјетлије дане, што Србија заслузује’, говорио је сабрано и тихо. Познавао све српске интелектуалце, књижевнике, философе, теологе, историчаре, уметнике, политицаре... Имао је своје мисљење о њима, али га никада није користио у сврху личних напада и обрачуна са њима. Носио је у себи терет Српске Крајине, Републике Српске, носио је терет трагедије Срба са Косова и Метохије, осакаћења Србије, као и терет уништења Ловћена и понижење Великог Његоша кога су комунисти са усташама уковали у бетонску тврђаву. Објелодањивао је истину о тим свим догађајима, а није пропустио прилику да помогне српским јунацима у Хагу. Његова писања о Среберници су интелектуално поштена, саосећајња са жртвама свих надода који су тамо страдали у грађанском рату, али и брана да се неофашисти светски сакрију фалсификовањима и пропагандистичким политичким лажима. Кију се увек ангажовао у трагању за истином и њеној одбрани.
Када је прочитао први дио мојих рукописа, једне вечери у мом стану, устаде, гледа ме у очи, не трепће. Стави руку на моје раме и рече: ’Мој драги Миро, нећу рећи колико сам уређивао књига, али ћу рећи да се никада нисам тако лако определио да се прихватим овог посла. Кад сам завршио последњу страницу првог дела ове трилогије, донео сам одлуку да уредим ову књигу, јер она мора изаћи и обелоданити истину ове људске катастрофе. Ово је књига која заслужује своје рађање. Ово је доказни материјал о којем свет не зна, материјал који ће помоћи историчарима да схвате и детаљније проуче душу страдалника и истину тога доба. Национални покрет монархиста у Србији и Црној гори комунисти и њихова диктаторска власт затрпали су тонама лажи читаве породице, читав покрет, читав народ, а оне који су страдали стрпали су у провалију заборава. Ја ћу Миро, прочитати други део твоје књиге, а ти завршавај трећи. Тако, ако Бог да ,2010 године изнећемо свом народу праву истину о том добу’. И тако су почели наши заједнички дани пријатељства које нећу заборавити док живим.
Колико су интелектуалци ценили Кијука и колико га је народ волео, навешћу само неколико примјера.
Сјецам се припреме за промоцију трилогије у Нишу и разговора са др Миланом Петровићем, професором правног факултета у Нишу. Телефон зазвони у Предраговом стану. Предраг се јавља:
- О, Ви сте профсоре.
- Јесам, Предраже. Прочитао сам трилогију “Кроз пакао и натраг” Мира Микетица. Без сумље, књига је од великог значаја, вредна истина о којој се није знало. Спреман сам да организујем промоцију у Нишу, али има само један услов.
- Који, сад услови?
- Ви да говорите о књизи јер наши те студенти Вас очекују већ дуго времена. Морате Ви да говорите о овој теми које и те како интересују студенте права и философије, само ако је саошти човек као ти. Ако пристајете на тај услов, само реците када долазите, а ми ћемо да пошаљемо кола за Вас и господина Микетића.
- Тако је и било. Сала на Правном факултету била је препуна. Било је преко 200 студената Правног и Философског факултета и велики број грађана Ниша.
Сличан случај се десио и са промоцијом у Чачку, као и у Београду.
Саме те промоције су мени још више потврдиле сопствено сазнање колико је то велики српски интелектуалац кога цене све генерације народа. За мене ће личност Предрага Драгића Кијука остати стозер српске интелектуалности, људскости, енциклопедија знања, са највећим вриједностима хришћанског интелектуалца и грађнанина префињених манира пријатности и разумијевања. Био је неуморног стваралац на српској њиви културе, и нустрашиви борца за права и слободе човека.
Нека је срећан и благословен пут његове душе у рајско насеље Небеске Србије, а његовим земаљским остацима нека је лака та груда Божје И Српске земље под којом ће почивати!.
ВЕЧНАЈА ПАМЈАТ НАШ ДРАГИ ПТИЈАТЕЉУ!

Миро Микетић
На помену у Цркви Светог Саве у Торонту, 3. Фебруара 2012.

КИЈУКУ У ПОМЕН

Ако се за некога може рећи да га је убила брига за свој народ, онда се, са великом сигурношћу, то може рећи за Предрага Р. Драгића Кијука. Цео дан децембра 21. и ноћ између 21. и 22. провели смо у разговорима о Србији и српском народу, њиховој невеселој стварности, прошлости и будућности и мисији часописа ”Људи говоре” који смо заједно уређивали. Нисам срео човека који, са толико смирености, знања и бола, говори о свом народу. Дубоко је патио и пророчки говорио о Косову, расрбљивању Срба и Србије, и примању непријатеља за пријатеље на које се ослонила актуелна Србија. Био је ”крв јуначка, душа девојача” како каже српска народна мудрост.
За сваког правог човека бар су три догађаја света у животу сваког људског бића: рођење, то јест свети чин крштења; венчање, односно заснивање породице и увећање породице и народа; смрт – одвајање вечне душе од тела пропрадљивог.
Они који не поштују ове свете чинове човековог живота, не могу се човеком ни назвати. И поводом смрти великог хуманисте, мислиоца, књижевника, философа прословили су и људи и нељуди.
Ако је истина да човек умире, онда он умире два пута: једном физичком смрћу умировљеног тела, а други пут метафизичком смрћу људског заборава. Пеђа Кијук овом другом смрћу никада неће умрети. Толико су велика и сувише стварна његова дела и делања да њега људи никада неће заборавити. Ево, прве вечери заласка његовог тела у земно упокојење, а душе његове у вечне просторе метафизичке осећајности и саборности српских ”светлих гробова”, дело његово и иза гроба дела у народу његовом ко и пре гроба. Сигуран је знак и овај парастос који му држе Срби у Торонту у истом дана када га сахрањује његова породица, кумови, пријатељи и српски народ у Београду. Док се ”елан витал” његовог чудесног бића четири дана борио да га отме од смрти после предубоког можданог удара, сви органи његовог тела, сем најглавнијег за мислиоца, савршено су функционисали. Функционисала је и сувише стварна људска осећајност и метафизичка конекција са овим обореним горостасом духа српског па смо му палили свеће за живот и молили се у нашим црквама, кућама, аутомобилима, на ауто-путевима од Београда и Бањалуке, и свих градова Србије и Српске, преко Москве и Петрограда, Беча и Берлина, Франкфурта, Ротердама и Штокхолма, Париза и Лондона, до Торонта и Ванкувера, Лос Анђелоса и Њујорка, Сиднаја и Окланда… молили смо се Господу да нам Кијука спаси. Људи снују, а Бог одлучује. Велики Кијук се упокојио у Господу, а ми му данас палимо свеће за душу и држимо парастосе свуда у свету где су расејани бројни поштоваоци његове личности и дела. У истом дану у ком су му држали опело у Београду пре пар сати, држимо му и ми помен у овој часној, најстаријој цркви Светог Саве у Торонту, са нашим преосвећеном Владиком Георгијем пред олтаром.
Ништа не бива случајно под капом небеском. Наш Велики Друг, Пеђа Кијук, био је, јесте и остаће велики у душама и свести нас који ћемо ускоро кренути за њим, а још већи у нараштајима оних који долазе. Јесте и биће онолико велики колико је велико његово дело или колико су били и јесу велики 30 хиљада вршњака гимназијалца Растка Петровића који су остали у сметовима Српске Голготе па им је бесмртни Растко испевао величанствену поему ”Велики Друг”. Надахнути том поемом и Растковом чудесном прозом ”Људи говоре”, сагласили смо се са Пеђом да часопису за српску књижевност и културу, који смо пре четири године покренули у Торонту, дамо име ”Људи говоре”. А само 40 дана пре његове смрти сагласисмо се у његовој кући у Београду да уведемо и нову рубрику ”Српска Голгота”. Бог није дао да је заједно и реализујемо. Зебем како ћемо одржати и ту рубрику и часопис без Кијука. А био је уредник каквог више никада нећемо задобити у Редакцији ”Људи”: саветник, посредник до аутора и њихових руковписа у матици и расејању, жива енциклопедија знања, повереник и курир до аутора и претплатника у Србији, Српској и Црној. Речју, био је мозак часописа ”Људи говоре”. И то све ”у свом руху и о свом круху”. Сваки његов рукопис који смо објавили преузели су други часописи и сајтови на интернету.
О његовим књигама говорићемо ускоро на посебној књижевној вечери њему у част. Вечерас ћемо рећи само толико да ништа више није написао ни сачинио него монументалну књигу “Katena mundi”, задужио би свој народ да вечно живи. А написао је више значајнијих књига да су их скоро све превели страни издавачи на више светских језика: ”Антологија средњовековног и ренесансног српског песништва”, ”The Little Legacy”, ”Кушач и искупитељ”, ”Bestiarium humanum”, ” Атлантократија као идеал Језуита”, ”Europe versus Europe”, ”Излазак у игру ”, ”Уметност и зло”…
Бранио је све оклеветане и прогнане мислиоце у Србији и свету и све српске патриоте који су бранили свој народ и државу, а осуђени на хиљаде година затвора. Ушао је у најстрожије селекције слободоумних мислилаца света. Сагорео је бранећи српски народа и српске земље од србомрзитеља, самомрзаца и самопорицатеља и ”милосрдних бомбардера”. Његова метафора ”логорски век”, којом слови 20 век, прихваћена је у културнимн круговима Европе.
Упознао сам га на једном скупу корчуланске Филозовске школе, која је осамдесетих протерана у Србију. На једном симпазијуму те школе у Врњачкој Бањи сви смо читали своја саопштења, само је Кијук везао из главе своју тему ”Креацијом против зла”. Касније, када сам ишчитао његова дела и боље упознао његову стваралачку личност, схватио сам да целокупни његов интелектуални ангажман и није ништа друго до борба креацијом протим зла, јединим оружјем које људи од књиге и знања имају. Због тога сам му поверио да уреди моје две књиге (Антологију српског метафизичког песништва ”Од Растка до Растка” и збирку есеја и приказа ”Казивање у Србици”). Изабрали смо га и за јединог уредника из матице у Редакцију часописа ”Људи говоре”.
Етички и божански принцип у њему разлози су више да га изаберем за сарадника у свим важнијим пројекттима које сам покретао у животу и остваривао са њим. Друге моје колеге у матици, који су сада редовни професори и декани на универзитетима, радо су ме примали и дочекивали у ”Мажестику”, на ”Ушћу”, у ресторанима аласа на ”Дунаву”, а само ме Кијук дочекивао домаћински у својој кући. Тако је било и овог последњег нашег дружења пре четрдесет дана. Јавио сам му са аеродрума да идем на сахрану сестре у Крушевац и замолио да ми договори састанке са сарадницима часописа ”Људи говореи” који су од раније инсистирали да се сретнемо. По пвратку из Крушевца примио ме је, са својом породицом, опет домаћински, у кући. Миром тихог хришћанина који се одавно изградио у вери, благим и топлим речима смирио ми је бол за сестром више него ико у мојој фамилији. Ништа није погрешније изречено о Предрагу Р. Драгићу Кијуку него да је ”оштар”, ”искључив”, ”радикалан”. Биле су им то квалификације и када су му одузели место председника Удружења књижевника на које га је Скупштина књижевника Србије изабрала и када су га сменили са места уредника ”Књижевних новина”. Његов брилијантан ум, хришћански мир у души који је освојио кроз вери, спремност да се жртвује за друге који страдају, узвишен етички принцип и његова јасна мисао сметали су свим властодршцима и њиховим удворицама. Овог последњег сусрета сачекао ме је у својо кући, са распоредом уговорених састанак са писцима. За један дан имали смо 7 састанак, међу њима и са дава академика из Европе. Није ми дао да преноћим у хотелу, пошто сам сутрадан рано летео за Торонто па нисам желео да му тако рано породицу будим. ”Па, Раде, брате, ми се нисмо ни испричали од ове трке данас! Какав Ваш хотел?” И скоро целу ноћ смо препричали у његовој радној соби, иако ми је госпођа Драгана спремила собу за спавање.
Био је и остао Велики Друг и Мозак часописа ”Људи говоре”.

Нека му је вечна слава и хвала!

Радомир Батуран
У Торонту, на св. Максима Испосника, Господње 2012, на парастосу у Цркви Светог Саве