ЗНАНА НЕЗНАН

(Белешка о Новици Тадићу)

Пратилац поезије Новице Тадића, док чита пет кругова петна­есте књиге овога аутора, под својственим насловом Незнан, затиче све оно што је у овој поезији од раније читао. Али му то неће досадити. Јер, Тадић је пес­ник који прибегава уну­тар­њим а не спољним поме­рањима и преобража­јима. Споља је, дакле, реч о поезији шкртој на речима, и реч је о свету који је (како у песми стоји) само тамно про­мицање.
У пое­тици Новице Тадића одавно се запажа прелазак са нагла­шено гротескне сли­ковно­сти, на суздржанију, подземну сугестив­ност. Готово да нема српског песника данас који ће сигур­нијим а сведе­ни­јим потезима, кроз истанчане и срезане призоре, активи­рати убедљи­вији и драматичнији песнички смисао.
У неколико речи, колики је кван­титативни просек Тадићеве песме, згусле се силе немерљиве. И на то читалац мора реаговати. И нема песника којем је биб­лијска реч више у подлози, лексич­кој, син­таксичкој, и уопште изражајној. То је реч која је у савремени језик уведена посредством кондензованог језика зави­чај­ног про­стора који Тадић дели са славним преводиоцем Новога завета, Вуком Караџи­ћем (Стара Херцеговина). А то испрва не примећујемо у урбаним сли­кама Тадићевих песама, док не загре­бемо тик испод површине тога говора.
Једном је Тадићева поезија упоређена са старим српским запи­сима, осталих иза знаних и незнаних писара, на маргинама рукопи­сних књига. То су највише искази о нево­љама, тегобама писања и живота. Две-три речи, не више. Тако и Тадић. Човек је кучак. Шта је све стало у ову узгредну дефиницију. Новица Тадић је, парадок­сално, песник с местимичним а изразитим продорима хришћанског искуства. А таквих је продора све више, што се више нијансира, продубљује израз ове поезије. Наспрам ретких и светлих моли­твених акцената, особена црта кроз коју се поме­нуто искуство пројављује јесте самоуни­жење песни­чког субјекта. Узмимо само песму под насловом „Подршка“: you are a bad writer // ништа друго / данас пре подне / нисам ни очекивао // само ту мрву / само тај убод / довољан // да се не надмем / и полетим / у небо / које је стра­шно / које је пуно // крила и облака.  
Поетика Новице Тадића заснива се на многим, ефектним обр­тима. Један је од њих суштински: тама сведочи светлост света, стра­шно исијава лепоту. Нису то честа, али су зато драгоцена, искуп­љу­јућа места овог песничког света. Песник Новица Тадић, у својој дос­ледности и ауторском поштењу, и даље придо­бија читала­чке покло­нике и пријатеље. А има их довољно.